Рођен је 12. фебруара 1921. године у Добром Долу крај Ужица, Србија. Потиче из сиромашне сеоске породице. Као ученик чувене Ужичке реалке (гимназије), истиче се својим напредним идејама. Веома млад пришао је радничком покрету. Убрзо је постао члан СКОЈ-а, а пред рат и члан Партије. Партизанску петокраку ставио је у лето 1941. године. У партизане је отишао из гимназијске клупе, као ученик осмог разреда. Луне је био необично храбар и умешан у руковођењу, лако врло млад, брзо је напредовао: од борца до заменика команданта прослављене 2. пролетерске бригаде. Славу његове бригаде и своје име пронео је многим нашим крајевима. Ратовао је у Србији, Санџаку, Далмацији, Босни и Херцеговини. Истицао се чудесним јунаштвом и подвизима, посебно на Мањачи, Ливну, Мостару и Сутјесци. Својом одважношћу, несебичношћу, дружељубљем, својом вером у победу и младалачким одушевљењем освајао је људе и био понос бораца 2. пролетерске бригаде.
Под његовом командом партизани су забележили веома вредне и велике победе. Војници су га волели и поносно говорили: „Ја сам из Лунетове бригаде“, „Дошао је Луне, негде ћемо жестоко да ударимо“ – говорило се у батаљону кад би Луне стигао.
Када је на Гату, 11. јуна 1942. године, Лунетов батаљон – чији је он командант био од оснивања 2. пролетерске – водио тешку борбу, Луне је показао невиђену храброст. Батаљон није могао стићи у одређено време на положај. Уместо ноћу, дошао је у зору. Јер, пут је био стрм и каменит. Тек што су борци стигли – почела је борба. Непријатељ је био јачи, наоружанији и добро утврђен. Лунетови борци су били уморни, слабо наоружани, а изнад свега – жедни. Толико жедни да су скупљали росу с траве не би ли бар мало утолили жеђ. Луне је у борби стално обилазио чете, прилазио борцима, пуцао с митраљесцима. Често се, да би пришао друговима, пребацивао преко брисаног простора и излагао непријатељским зрнима. Прилазећи једној чети, наишао је на свог смртно рањеног брата Љубодрага. Луне га је загрлио и помиловао, а затим узео митраљез и почео да пуца на непријатеља. Касније је наређено повлачење. Луне је с 3. четом остао да штити одступницу. Тада је био рањен, али није никоме ништа рекао, све док се батаљон није повукао. Рањен је, такође, у IV офанзиви, при преласку Дрине, када и политички комесар бригаде Алекса Дејовић, народни херој.
Као један од најистакнутијих бораца, Миловановић је на Првом конгресу антифашистичке омладине Југославије изабран у Централни одбор тада основаног Уједињења савеза антифашистичке омладине Југославије.
У априлу 1944. године, после повратка с Ибра, 2. и 5. дивизија су из Санџака покушале продор у Србију – у правцу Ваљева. Луне је дуго чезнуо за својим родним крајем и Србијом, и са заносом је говорио о њој својим борцима.
У свом маршу, Лунетова бригада је прелазила железничку пругу Ужице-Пожега, у непосредној близини Доброг Дола (сада Лунетово Село). При прелазу је наишао непријатељски воз. Партизани су пре тога размакли пругу и зауставили композицију. Развила се борба с Немцима и четничком бандом, недићевцима. Чело и главнина бригаде ишла је даље, и већ улазила у село. Луне је остао док се заврши борба на прузи – док и последњи борац не пређе, и баш када је било све готово – Луне је пао погођен у главу. Тамо где је започео, и завршио је свој живот.
Мајка и отац, који три године нису ништа чули о сину, радосно су поздрављали борце 2. пролетерске. Чекали су да виде и загрле свог сина.
– Иде ли Луне? – питала је мајка.
– Иде ли…? – питао је отац очекујући нестрпљиво сусрет са сином.
На прагу своје куће, родитељи су дочекали носила. Борци су на њима донели њиховог сина, неустрашивог младића 2. пролетерске бригаде.
– Луне, сине, дошао си. Нека си дошао… Добро нам дошао у кућу… – уздржала се мајка да не бризне у плач.
Миловала је и по ко зна који пут љубила његову крваву главу, жалећи и њега и Љубодрага, о чијој је погибији сазнала неколико тренутака раније. Луне је није видео. Ништа није видео, чуо и разумео. Лежао је без свести два дана и умро на рукама својих родитеља и другова, бораца – пролетера.
Народним херојем проглашен је 20. маја 1944. године.
(Д. Бо.)