Раденко Мандић

Рођен је 5. јуна 1917. године у селу Виљуша, Чачак, Србија, у сеоској породици средњег имовног стања. Детињство је провео у родном селу, где је завршио и основну школу. Гимназију је почео да похађа у Чачку, али родитељи, који су имали седморо деце, нису могли да га издржавају. Прекинуо је школовање и почео да учи металостругарски занат у Војнотехничком заводу у Чачку, који је завршио 1934. године. Ту је радио, као калфа, до 1939. године, када је отишао на одслужење војног рока, где га је затекао априлски рат 1941. године.  Док је учио занат, видео је како радници и сиромашни сељаци тешко живе. Још као дечак почео је да осећа гнев против експлоататора и жељу да се бори за бољи и човечнији живот. Дружио се с напредним радницима и интелектуалцима и учестововао у свим акцијама (штрајковима, демонстрацијама) које су пре рата организовали КПЈ, СКОЈ и синдикат у Чачку.
Као проверен борац, постао је члан КПЈ у априлу 1941. године, а ускоро затим секретар СК СКОЈ-а и члан СК КПЈ за срез Трнавски.
У припремама оружаног устанка 1941. године, био је врло активан. Почетком августа ступио је у 1. трнавску чету Чачанског партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“, у којој је био заменик командира. Од првих сукоба с непријатељем, посебно се истицао хладнокрвношћу, храброшћу и сналажљивошћу. У нападу на жандармеријску станицу у Гучи, 17. августа 1941. године, први је с десет бомбаша упао у варошицу, и изненадио непријатеља. У борби против Немаца у селу Заблаћу, код Липничког моста, 23. августа 1941. године, благодарећи његовој умешности, уништена је цела непријатељска посада у првом камиону, а у селу Јежевици, код Косовског бунара, 27. септембра 1941. године, његовом заслугом заробљена су тројица немачких војника и камион у коме је било оружја, муниције, војничке опреме и разних намирница. После ове успешне борбе, Мандић је довезао заплењени камион у село
Бањицу, код Иконица кућа, што је изазвало радост међу борцима и руководиоцима Чачанског партизанског одреда.
У ослобођеном Чачку, октобарских и новембарских дана 1941. године, био је командант партизанске народне милиције, која је у позадини одржавала ред и борила се против издајника и других непријатеља народа. Милиција, предвођена Мандићем, дала је жесток отпор четничком нападу на Чачак 7. новембра 1941. године.
Крајем новембра 1941. године, после продора јаких непријатељских формација на слободну територију чачанског краја, и повлачења дела снага Чачанског партизанског одреда у Санџак и Босну, Мандић је, по задатку Партије остао у чачанском крају због одржавања везе с партизанима и давања отпора непријатељу. Упркос великом непријатељском терору и непрестаном гоњењу, успевао је да из многих, готово безизлазних ситуација, изађе као победник. Тако је, 1. марта 1942. године, био опкољен од четника у пећини у селу Бањици, код манастира Стјеника, али је успео да се пробије из блокаде и чак убије једног четника. Због тога му је четнички командант Милоје Мојсиловић, после свирепог мучења, убио оца. А у ноћи између 18. и 19. маја 1942. године, четници и недићевци опколили су кућу његовог ујака Велимира Тодоровића, у селу Негришорима, код кога се Раденко крио. Он се налазио на штали, одакле је бацио бомбу, убио једног четника, искористио збуњеност и пометњу непријатеља и побегао. Непријатељи су отерали Велимира и његову породицу у Гучу, где су их свирепо мучили, а нарочито Велимира, којега су затим и стрељали.
Одлуком ОК КПЈ за Чачак, 11. октобра 1942. године, обновљен је чачански партизански одред ,,Др Драгиша Мишовић“, за чијег је команданта постављен Раденко Мандић. Одред није био бројно велики, али је значио огромну моралну подршку преживелим партизанским борцима, њиховим породицама и сарадницима, и као опомена непријатељима да не чине злочине, и, заиста, у току 1942, 1943. и 1944. године, Чачански партизански одред стрељао је известан број окорелих зликоваца, који су се истцали у хватању, мучењу и убијању припадника НОП-а.
Непријатељи су све чинили како би уништили Раденка Мандића. Тако је, 21. фебруара 1942. године, објављено у дневној квислиншкој штампи и преко огласа да ће свак ко ухвати живог или убије „истакнутог комунисту Раденка Мандића, добити награду од 50.000 динара“.
Када је, 5. октобра 1943. године, на планини Руднику формирана 1. шумадијска НО ударна бригада, Мандић је ступио у њу и био заменик команданта 2. батаљона. Крајем новембра 1943. године, из Пријепоља је отишао у официрску школу у Пљевља, а затим у Беране. Затим је ступио у 3. српску бригаду, где је, такође, био заменик команданта батаљона. Када су, у августу 1944. године, снаге НОВЈ прешле у Србију, Мандић прелази у ОЗН-у за Србију, а затим одлази за шефа ОЗН-е XIV корпуса, па за шефа ОЗН-е за источну Србију. Кратко време био је у ОЗН-и у Крагујевцу, а затим је, почетком 1946. године, дошао у Београд. Био је референт, шеф одсека, помоћник начелника, начелник и помоћник секретара у Секретаријату за унутрашње послове Србије. Истицао се у хватању и уништавању непријатеља који су ометали мирни социјалистички развитак.
Био је, 1944. године, већник I сазива АСНОС-а, од 1965. до 1969. године посланик Организационо-политичког већа Савезне скупштине, а од 1969. до 1974. године посланик Републичког већа Србије.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и више одликовања.
Народним херојем проглашен је 20. децембра 1951. године.

(МИ.С.)