САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 823597Укупно посета:
  • 2575810Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ПЛАМТЕЛИ СУ И НЕБО И ЗЕМЉА

Ових дана широм Србије низом активности обележава се 20 година од почетка НАТО-агресије, о томе се говори отвореније и слободније него икад у протекле две деценије.

Догађаји из тог времена називају се правим именом злочиначком агресијом без преседана, без одлуке Савета безбедности и икаквих моралних скрупула, недопустивим геноцидом и екоцидом над српским народом. Агресија и ратни злочин су термини који су у широј употреби у свету.

О храбрим борцима и херојима који су стали на браник отаџбине све више се јавно говори и све  су чешћи њихови јавни наступи. Један од бораца из 1999. са прве линије фронта био је и потпуковник у пензији Драгутин Димчевски, заменик команданта 53 граничног батаљона и непосредно командујући у рејону карауле Кошаре, иначе данас председник СУБНОР-а Владичиног Хана и члан Скупштине Републичког одбора СУБНОР-а Србије.

О том сулудом времену и тим догаћајима разговарали смо са другом Димчевским.

Друже Димчевски, шта је у суштини била операција Кошаре и какав је био њен крајни циљ?

-Битка на Кошарамa, била је неуспели покушај извођења копнене операције шиптарско-терористичких снага заједно са страним плаћеницима и уз активну подршку регуларне војске Албаније и НАТО-авијације.

Најкраће, циљ операције Кошаре био је да шиптари овладају правцем Кошаре-Јуник-Ђаковица и да омогуће НАТО снагама да поразе Војску СРЈ и окупирају Косово и Србију.

У намери да заварају наше јединице и ослабе пажњу на правцу Кошара, непријатељске снаге најпре су напале гранични прелаз Морина. Варка непријатеља није успела јер су наше снаге браниле сваки гранични прелаз и сваки камен земље Србије.

Старешине и команде Војске СРЈ су имале реалну процену да главни напад непријатеља треба очекивати на Кошарама. То се и обистинило и већ 9. априла уследио је жесток напад преко прелаза Кошаре. Од тог 9. априла па све до 14. јуна, 4. дана после потписивања Кумановског споразума водиле су се свакодневне борбе са шиптарско-терористичким снагама.

Шта бисте рекли о караули Кошаре како се одвијала операција Кошаре, како је почео копнени напад?

ПРВИ СУ ПОЧЕЛИ

-Сама караула Кошаре налази се на обронцима Јуничких планина и добила је назив по селу Кошаре, које се налази у близини карауле. Терен око карауле је брдско-планински, пошумљен и испресецан. Са албанске стране надвишавају га брда и чине га неповољним за одбрану. Нови објекат карауле изграђен је 1990. године на 1060 метара надморске висине, на нашој територији око 250 метара од граничне линије. Од Ђаковице, као првог већег насељеног места у Метохији, удаљен је 32 километара. Објекат је грађен по пројекту и пружао је добре услове за боравак граничара у сваком погледу. Особље карауле обезбеђивало је рејон у дужини од 7,1 км граничне линије.

Напад је почео 9. априла 1999. у раним јутарњим часовима. Шиптарско-терористичке снаге су најпре извршиле пешадијски напад у рејону Маја Главе (гранични камне ц-4), а затим је уследио напад минобацачима по рејону Раса Кошаре (Т.Т. 1385). Трећи напад уследио је у рејону Главе код нове касарне.

Којим снагама и средствима је нападао непријатељ? Како смо ми бранили овај стратешки правац, којим снагама и борбеном техником?

-Непријатељ је из Албаније нападао са три правца. Први правац био је: Стара караула „Боро Вукмировић“-Раса Кошарес; Други правац напада био је: Албанска гранична караула-Падеж-Глава, према нашој новој караули; и Трећи правац напада ишао је правцем : Маја Глава (гранични камен Ц-4)-Шкоза-село Батуша. По мојој процени, бројчано гледано, нападало нас је између 1.000 и 1.500 терориста, наоружаних раније купљеним кинеским пешадијским наоружањем, али су користили и минобацаче разних калибара, пушкомитраљезе и разна артиљеријска оруђа. Све време борби подршку им је давала НАТО авијација.

БИЛИ СМО СПРЕМНИ

-Наше снаге на том правцу, иако десетоструко мање, биле су изузетно спремне за борбу. На почетку борбе било нас је 115 граничара, 8 војника на минобацачима, 82 војника из 125. моторизоване бригаде и 7 школованих официра Војке СРЈ. На основу процене непријатеља и услова на терену направљен је оптималан распорд снага за одбрану. Формирано је и на терену распоређено 6 борбених група: Прва борбена група у рејону Шабаник ливада, под командом старијег водника Мајкић Мирка; Друга у рејони Раса Кошарес на челу са водником Живковић Далибором; Трећа у рејону Глава под командом водника Радојевић Саше: Четврту групу у рејону Маја Главе прдводио је водник Иван Васојевић; Петом борбеном групом минобацачког оделења 82 мм командовао је Аврамовић Владан: и Шеста група за интервенцију, под командом десетара Пантовић Милета, упућена је у рејон Старе карауле. У свакој групи било је 20-25 браца.

Кад вам је било најтеже?

-Тешко је било све време трајања агресије јер су напади били свакодневни. Ипак најтеже тренутке пеживљавао сам прва два дана напада. Добро обучене и наоружане терористичке хорде дивљачки су нападале у таласима, а наша одбрана се храбро држала и, ако се повремено повијала пред нападима, храбро је одолевала. Ја сам веровао у своје борце. Често сам се питао можемо ли издржати, али видећи одлучност и спремност бораца да по цену живота бране нашу земљу, веровао сам у крајњи позитиван исход. Другог дана од почетка напада, на дан Ускрса, био сам веома тужан јер су ми у борбама страдали људи. Тог 11. априла изгубио сам 8 бораца и њиховог командира Васојевића. Није било лако ни 5. маја. Услед сталних тешких и исцрпљујућих борби и после напуштања фронта од стране добровољаца, приметио сам озбиљан пад морала код војника. Одлучно сам изашао испред њих и отворено сам им рекао да је нама поверен најтежи задатак, да смо ми успешно одолели првим нападима и да морамо храбро наставити борбу за нашу отаџбину Србију.

-Такође сам им јасно указао да ми немамо где назад јер ћемо, уколико напустимо ровове и борбене положаје, постати лака мета шиптарима. Војници су ми поверовали јер сам се и сам свакодневно заједно са њима борио и преживљавао најтеже тренутке. Поносан сам што сам успео да их зауставим и вратим у борбу.

Како бисте описали Ваше саборце са Кошара?

ПРАВИ СРПСКИ БОРЦИ

-Најкраће речено то су били млади и храбри људи од 19-20-21. године. Испољили су све особине које треба да красе једног српског борца, пре свега храброст, истрајност, одлучност, сналажљивост, борбену дисциплину, солидарност са саборцима, високи борбени морал и патриотизам који су резултирали спремношћу да се по цену живота брани отаџбина. Био је то, уствари, пример као се брани отаџбина. Са ове временске дистанце без дилемо могу рећи да су у одбрани Кошара победили младост и патриотизам бораца, професионалан однос старешина и њихово стручно командовање.

После колико времена вам је стигла помоћ из других јединица?

-На лицу места, на самој линији фронта, морао сам да доносим одлуке и издајем наређења, али сам редовно био у контакту са претпостављаном командом и достављао извештаје о свему што се дешава на лицу места. Моја команда је пратила стање на Кошарама, знала је шта се тамо догађа и да је изузетно тешко. На основу тих сазнања уследила је реакција и упућена прва помоћ од 30 војних специјалаца. На сам дан првог дана напада, негде око поднева. Друга група војника полицајаца, стигла је већ следећег дана али је упућена на други задатак јер су се тешке борбе водиле и на другим правцима. Када смо консолидовали фронт, рејон Шабанет ливаде и рејон Шкозу преузела је да брани јединица из 125. бригаде а 53. гранични батаљон наставио је да брани рејон Опљаз код села Кошаре. Већ 13. априла успостављено је редовно снабдевање јединица муницијом и намирницама. До потпуне консолидације борбених редова дошло је 20. априла и упркос сталним нападима ми смо одолевали и то стање одржали до краја НАТО-агресије.

Какав је крајњи исход покушаја копненог продора преко Кошара?

-Исход битке на Кошарама свима је познат. С поносом истичем да смо зауставили непријатеља на граници и сачували нашу територију. Непријатељ није успео да оствари свој ратни циљ-да уђе у дубину наше земље и окупира је. Добро смо „прочитали“ и осујетили његову намеру. Наш одговор је био жесток, одлучан и добро организован. Непријатељ није могао да нас порази, ми смо одбранили земљу и нанели непријатељу велике губитке. Али као и у сваком рату и у овом је било жртава. О непријатељским жртвама не желим да говорим, нека то учине сами они, само желим да кажем да их је много изгинуло. На нашој страни, из целог 53. граничног батаљона погинуло је 16 бораца од чега један официр, два подофицира и један резервиста. Губици свих јединица које су браниле правац Кошаре били су 108 припадника Војске СРЈ. Укупно рањених било је 67 бораца а од тога 33 само из 53. батaљона.

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО

Да ли сте и данас у контакту са својим саборцима, о чему причате кад се сусретнете?

-Борци са Кошара живе у разним крајевима Србије. Са многима сам разменио телефонске бројеве и често се чујемо. Приликом боравка у неким местима, обавезно се састанемо и, неретко, евоцирамо успомене из тешких времена. Користим сваку прилику да посетим гроб неког погинулог борца, запалим му свећу и одам дужну пошту. Такође, с вемена на време, посећујем чланове породица погинулих бораца. Драго ми је што су неки градоначелници, попут градоначелника Врања, почели да организују пријеме за борце са Кошара и других граничних прелаза и да се дирекно укључују у пружању конкретне помоћи борцима када то затреба. Међусобно остварујемо контакте и преко борачке организације СУБНОР и преко Војске Србије која о нама изузетно брине. Недавно смо имали диван тродневни скуп на Златибору на коме се окупило 50 бораца.

Како оцењујете чињеницу да се о борцима На Кошарама и НАТО-агресији више од 10 година ћутало?

-Без увијања могу рећи да је то била неопростива грешка власти и велика неправда, пре свега према онима који су за слободу Србије дали своје животе, а и према живим борцима који су испољили велики хероизам и као праве патриоте стале на црту агресору. Као да се неко стидео што смо браники отаџбину, или је себе дао под кирију и свесно прикривао истину о једној херојској борби против далеко најмоћнијег агресора и терористичких банди са Косова и Метохије. Неписано је правило да се истина не може сакрити и да она кад тад изађе на видело. Веома ми је дараго што је истина о хројима са Кошара и НАТО-агресији напокон изашла на видело.

Данас се о свему отворено  и на прави начин и пише и прича. Ви сте наступили на недавно одржаном импозантном митингу „Будућност Србије“ у Београду. Какве сте поруке упутили грађанима Србије и какве утиске носите са митинга  ?

-Најпре бих желео да изразим велику захвалност што ми је омогућено да наступим на овако импозантном скупу и да се присутнима, а и целој Србији, обратим, не само у име бораца са Кошара, већ и у име свих бораца који су узели учешће у одбрани од НАТО агресије. У свом обраћању најпре сам подесетио да смо ми у току НАТО агресије на нашу земљу бранили право на живот и људско достојанство, да нам то право нико не може ускратити и да смо опет спремни да бранимо Србију ако затреба. Другом мојом поруком указао сам на неопходност мира и јединства у земљи као услов за њен бржи и успешнији развој и бољи живот. Заправо, Србима у Србији сам пожелео да и у миру и развоју буду храбри и јединствени као борци са Кошара, јер будућност видим у јединству и раду а не у рату и страдању. На крају сам поручио да је хришћански опростити али да се никако не смеју заборавити злочини који су почињени над нашим народом и жртве НАТО агресије, а посебно жртве и хероје са Кошара.

Print Friendly, PDF & Email
Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
10°
Ведро
06:3116:13 CET
ПонУтоСре
min 10°C
19/14°C
21/13°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.