У организацији Одбора за неговање традиција Владе Србије и Удружења ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца ратова 1912-1918, а уз присуство министарке Милице Ђурђевић Стаменковски, која је и предводила државну делегацију, као и унуке Милунке Савић др Слободанке Грковић, одржана је комеморација на Новом гробљу у Београду поводом 53 године од смрти Милунке Савић.
Уз представнике Министарства одбране, Општине Вождовац, Града Београда, дипломатског кора и учешће многих патриотских удружења, свештеници Српске православне цркве одржали су помен најодважнијој српкињи, у целој нашој бурној историји.
У име председника СУБНОР-а Србије, генерала Љубише Диковића, цвеће је положио његов секретар Станислав Рескушић.
Почетком двадесетог века било је незамисливо да жене могу да стану у строј, али то Милунку, одсечну и одлучну није спречило да приступи српској војсци, добровољно ступивши у војску као Милун Савић.
Када су због рањавања у груди у Брегалничкој бици открили њен идентитет, одбила је да пређе у болнички корпус и стрпљиво сачекала да јој дозволе да се врати у бој. А бојева је било много!
Милунка Савић рањавана је у борбама чак девет пута.
Ко је била Милунка најбоље сведочи чињеница да је „Похвала јунаштву“ српског наредника Милунке Савић прочитана 1918. пред стројем свих јединица Антанте, а била је то почаст која није указана ни једном официру, нити генералу!
Једна жена, српска ратница, оставила је без даха и силе на Западу и на Истоку. Хероина балканских и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, Милунка Савић, уписала се у историју светског ратовања као жена са највише одликовања. Каваљер Свето-георгијевског крста Царске Русије, витез Реда Светог Михајла Уједињеног краљевства, витез Легије части Француске Републике, витез Карађорђеве звезде…српска добровољка и почасни члан Удружења ратних добровољаца 1912-1918.
После рата подизала је Милунка осим своје ћерке по крви још три усвојене ћерке, и одшколовала 13 деце, сирочади из своје родне Копривнице!
Француска јој је нудила држављанство и велику пензију, али и ту је Милунка показала колико је велика и скромна, те је исто одбила.
У многоме се наша Србија стекла у лику Милунке Савић, исказала своје биће и суштину управо у овој хероини. Називали су је српска Јованка Орлеанка. Изузетно смо поносни као нација на то, али Милунка Савић је била заправо своја, посебна, уписала се својим именом и делом у историју, била је српска, била је управо све оно што је Србија: одлучна, храбра, поносита, спремна на разне жртве, јер је знала да брани своје, да је праведна, да не мрзи.
И у ово данашње време, када су све праве вредности пољуљане, не можемо и не смемо никада да изгубимо из вида, из памћења, из културе сећања своје див јунаке, који су својом жртвом омогућили да живимо у миру и напретку.
Зато нека је нашој Милунки вечна слава и хвала!
