Свој маратонски пут Игор Бабић, председник СУБНОР-а општине Неготин и координатор Источне Србије за борски округ, започиње на Београдском маратону. Даљи ток учествовања на ултрамаратонима, полумаратонима и маротинама је изискивао припреме и одрицања многих лагодности живота. Као бивши професионални војник, позната му је била рутина, дисциплина и истрајност. Недостајала му је активност. Први маратон је био Београдски, и за њега се није ништа посебно спремао, био је само изазов, који му је касније ушао под кожу и који га подстакао на освајање асвалта, предела и медаља. Да себе тренира за више и боље. Водио се не одустајањем.
Почетак.
Све је почело као изазов.
Свака медаља око Игоровог врата у односу на претходну је била тежа, напорнија. Па су и припреме биле већег напора. Некада је себе исцрпљивао до максимума, не би ли се што боље припремио. Како су године одмицале сваки пртетрчан километар, је био освојен и запечаћен медаљом. Сваки наредни полумаратон или маратон је бивао већи изазов. Увек је бирао тежи. Док није доспео до најтежег. У једном тренутку је било незамисливо да икада пожели да оде. Трчањем и спортом се у почетку бавио из разоноде и здравствених разлога. Увек је био наклоњен спорту и природи. Ту је пронашао себе. Ту је давао свој максимум, и некако је све ишло баш у том правцу да постигне што већи успех трчећи за медаљама по целом Свету.
Сахара.
Африка. Данима је читао о континету, клими и народу. Мароко је земља на северозападу Африке, на западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу. Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару.
Сахара.
Сахара je трећа највећа пустиња на свету, такође је једна од најврућијих, температуре достижу преко 56 степени, док врелина песка иде и до 81 степени. Ноћи су хладније, од 56 степени колико је по дану, ноћу некад једва буде 10 степени. Сахаром вребају најотровније животиње, шкорпије, змије, тарантуле, али и други разни гмизавци, који су чак и смитроносни. Што се биљака тиче, у самом средишту пустиње нема никакве вегетације услед врло неповољних услова за развој живота.
Тренинзи.
Како се припремао за ултрамаратон, наставио је у истом ритму само јачом темпом, тренирања. Поред тренинга, требало је припремити све. Највише себе. Био је октобар, када је извршио пријаву за учешће на ултрамаратону Десаблес. Од тог тренутка креће са припремама за учешће на један од тежих трка у свом животу. Планиран тренинг је спровео у дело. У тренинзима верно га је пратио Гармин, који је бележио тренинге, али и напоре. Током тренинга, све време је на леђима носио ранац тежине 15 кг. Покушао је на све начине да приближи услове који су га чекали у Сахари 7 дана. Ни слутио није да је искусио само 3 процента од оног што ће га тамо сачекати. За услове у пустињи било је потребно да редукује исхрану, и скине 2-3 килограма како би могао да претрчи 250 км. Поред тренинга, исхрана је била по прописима светских спортиста. Из тог разлога делимо са вама искуства и осећаје кроз које је Игор тих дана прошао. Најпре са припремама, одласка на дестинацију, боравка али и повратка. Март је био све ближи. Еуфорија али и страх од неуспеха су расли подједнако.
Припрема.
Као једини учесник са балкана, смештен у биволаку са русима и белорусима. Да би учествовао било где, било је потребно припремити са собом пртљаг, за време трке, пре и после. Једино ограничавајуће тада је било што тежина ранца није смела да пређе 15 кг, у коме су били смештени оброци, гардероба, прибор за хигијену, спавање, припрему оброка и опрема за ноћну трку све са списка. Рачунао је калорије, смањивао тежину ранца до максималне издржљивости, рачунао је да ће кроз три дана ранац бити лакши. Како се датум поласка ближио тако је свесност наступила. Пре самог поласка било је потребно одрадити пробни тренинг, са спакованим ранцем тежине 10 кг, на 70 км. Успешно одрађено .
Путовање.
Овог пута ситуација је мирнија. Тестирао се и прошао кроз минимум три стреса док није полетео за Франкфурт. Са преседањима до Сахаре. Слеће у Франкфурт и уместо да крене даље, штрајк, нови стрес од не стизања пред почетак саме трке. Лет је трајао неколико сати а њега је хватала нелагодност због непознатог. Прелазак континета, не би ли истрчао пешчаним стазама ултрамаратон. Постаће ултрамаратонац за свега неколико дана.
Трка.
Чини се укратко, описати сваки моменат. Међутим она борба коју је водио са самим собом је најтежа. И најзначајнија када бодрите сами себе у намери да стигнете до неког циља. Да оправдате себе да можете. Када стигнете у стадијум сигурности, све је лакше. Тада сте успели. Сами са собом. Нико не говори ваш језик. Нико вас не разуме. Сами сте.
Прво прописно проверавање здравственог стања сваког учесника, потврде теста на Корону, проверавање ранца, од садржине преко тежине, и то је то, крећете аутобусима на одредиште. У центар саме Сахаре. Ваздух постаје мио. Плус ношење маске, које је тада било обавезно. Дневно су били у обавези да уносе со растворену у води да не би дошло до дехидратације тела, јел је влажност ваздуха у пустињи свега 2 до 3 процента. Температура је прелазила 40-ти подељак. Воду је било потребе уносити на сваки други минут гутљај по гутљај. Храну су носили са собом и спремали у датом тренутку.
Хигијена је одржавана минимално, јел нису имали услове за исте. Нужде су обављали у кесама које су носили са собом. Купање је постало појам, у наредним данима.
Претходне године, услед лоше хигијене, више од пола учесника, је морало да своју трку, прекине, управо због стомачног вируса. Део њих је наставило тек наредне године, како би завршило започету трку.
Спавање и одмор након пређених километара на хладном песку у отвореним шаторима у дуплој гардероби. Кад те целог дана пече сунце, запиташ се како се толики песак охлади до границе дрхтавости. Једино су звезде биле фасцинанте тих ноћи. А небо кристално јасно, без иједног облака.
250 километара је подељено на дане и мање километре, сваког дана учесници су за различито време прелазили одређену километражу носећи све своје са собом.
Песак у који си тонуо је отежавао сваки корак. Прелазећи километре, без комуникације, по врелом песку, на сваких минут или два са по гутљајем воде, пратио је заставице и радовао се сваком пређеном километру. Сваки пређени километар по врелом песку, стварао је жуљеве, које су сваког дана медицински радници секли и јодом третирали, као у ,,Легији странаца“. Препуштен сам себи у пустињи, тестирао је своју снагу. Борећи се страховима пустињских олуја, које су га и задесиле ,бар две су протутњале поред њега. Оне су попут снежних олуја, али врелијње, не видите ни где се налазите, ни где треба да идете, ветар који дува подиже ситне честице песка до чак 1, 6 км у висину.
Даноноћно је ишао ка циљу. И успео. Заједно са русом прешао јео циљ. Успео. Тај моменат када ти пружају медаљу. Када чујеш да је крај. Јединствено искуство. Јединствен успех. Славље и радост да си успео у нечему најтежем у животу. Међу 50 нација, коначно је крај, неверица да си завршио. Са екипом руса и белоруса, из шатора наставља славље, са чак 5 кг мање од своје почетне телесне тежине.Уследио је опоравак.
Игор Бабић је трку од 250 км завршио са медаљом Пешчаног маратона (Marathon des Sables) у Мароку, са по којим жуљем, 5 кг у минусу, али поносно, као једини са балкана.
Игору ово није последња трка. Тренутно се спрема за Лахти -Финску.
