Витак попут столетних златиборских борова Милутин Ера Марјановић и у 100 години плени бистрином ума. На питање како је имати сто лета одговара „верујте да не знам и о томе не размишљам, само знам да у животу нисам знао за реч мрзети“.
Рођен је у селу Доброселиц 12. новембра 1923. године, основну школу завршио је у Бањи код Прибоја, нижу Гимназију у Пријепољу, а вишу Гимназију са матуром у Крагујевцу 1943. године. Стицајем невероватних околности избегао је стрељање ђака у Шумарицама. Учесник је НОР-а, два пута рањаван и учесник пробоја Сремског фронта. Завршио је Економски факултет 1950. године у Београду. После рата до пензионисања запажен је привредник у области спољне трговине, директор Занат-експорта, Завода за унапређење и развој привреде среза ужичког, Бродоимпекса, Фабег-а, Дрвоимпекса, помоћник директора завода за јавно здравље „Батут“ и директор „Сталне изложбе“ СФРЈ у Монтреалу у Канади.
Сумирајући свој веома буран и богат животни пут, Милутин Марјановић у стотој години живота присетио се још једне занимљивости. Он је, сада већ далеке али тешке 1991-1995 и даље, као председник месне заједнице Кумодраж 2 и потпредседник Савеза бораца Вождовца сарађивао са Војском Југославије, тачније са ВП 1552 која се налазила на Вождовцу. У знак захвалности ова војна јединица доделила му је јединствено признање у виду чауре од тенковске гранате на којој пише „Господину Милутину Марјановићу у знак захвалности за изузетну сарадњу, а поводом Дана Војске Југославије. Овим је извршено учлањивање у активни састав јединице.
Милутин Марјановић (99), један од малобројних живих сведока дешавања од 21. октобра 1941, као ђак шестог разреда гимназије пуком срећом се спасао од смрти.
Само чудо ме је спасило – речи су којима Милутин Марјановић описује оно што му се десило у Крагујевцу, 21. октобра 1941. године. Тада је имао 17 година и заиста је пуком срећом, као ђак шестог разреда Крагујевачке гимназије, избегао стрељање над цивилима које су предузели немачки окупатори.
Марјановић данас има 99 година, живи у Београду и на Златибору.
