НИЈЕ САМО ДРАЖА У ПИТАЊУ
Осуђени генерал, а претходно пуковник, чини целину са равногорским покретом и четницима, да није њих био би безначајна личност
Професор др Миодраг Зечевић је у недељнику ”Печат” имао полемику са Александром Никитовићем, шефом кабинета док је др Војислав Коштуница био председник Владе Србије, о правној и политичкој рехабилитацији генерала Драже Михаиловића. Зечевић се у расправу укључио као, тако сматрамо, угледни универзитетски професор, доктор наука и изврсни доказани познавалац теме, а опонент је, иначе, ничим изазван покренуо дебату, све време и не овлаш истицао да је у питању председник СУБНОР-а Србије, што није спорно, али исто тако не и превише релевантно за дати тренутак и доказивање заиста јасних чињеница за сваког ко није идеолошки или на сличан начин оптерећен.
Лист ”Печат” је на два текста Никитовића објавио адекватне одговоре Зечевића и одлучио, што је, дакако, право сваке редакције, да се на томе задржи. Ми смо, наш портал, мишљења да за јавност није небитно ако сазна шта, у закључку, мисли др Зечевић, тим пре што је досадашња власт упорном акцијом преко ”реформисаног” правосуђа и највећег, готово пресудног, дела у оном октобру ”ослобођених, истраживачких и демократских” медија кренула у острашћену акцију ревизије историје и непобитних доказа о томе ко је и на чијој страни учествовао у Другом светском рату, кад се пробуђена Европа окупила, заједно са партизанским јединицама и народноослободилачким покретом Србије, под стегом антифашизма и против квислинга свих боја.
СВАКО БРАНИ СВОЈЕ НЕЗНАЊЕ
Професор Зечевић је, у својој закључној дебати у ”Печату”, рекао:
“Да ли је ген. Михаиловић волео или ниje Немце, лично не знам. Мислим и да је глупо о томе расправљати. Посебно у критичним историјским временима, у питању је интерес или потреба, а не љубав.
О историјској личности може се расправљати полазећи од времена и услова у којим је деловала, догађајима у којима је учествовала, незаобилазним актерима тих збивања и последицама произашлим из активности те личности у односу на историјске потребе и стварност. О ген.Михаиловићу не може се изоловано расправљати мимо Равногорског покрета и Војске Краљевине Југославије у отаџбини (четника), они су једно, неодвојиви, иначе бисмо расправљали о личности ван реалних односа, времена и оног што је било и учињено у окупираној Југославији одакле се извлачи његова улога. Пук.Михаиловић, без Равногорског покрета, Војске Краљевине Југославије у отаџбини (четника) и актера око њега, био би безначајна личност, када је у питању четнички покрет (ВКЈ у отаџбини). Ген. Михаиловић, бојим се да Никитовић осим политичких убеђења, нема никакво историјско знање нити познавања о ономе о чему мериторно говори. Свако има право да брани своје незнање.
Никитовићу не одговарају истине о неонацизму и националшовинизму у Србији. Србовање по кафанама, посебно на Равној Гори, окићених препознатљивим знамењима, њихове песме и поруке, за некога су израз понашања која чини част српском народу. Не мора да примећује неонацистичке организације које забрањује Уставни суд, неонацистичке испаде на факултетима, у судовима и на јавним местима, графите мржње, да запази кукасте крстове на сваком кораку или Мајн Камф у књижарским излозима, није упознат ни са публикацијама које пропагирају неонацизам, шовинистицко наци-понашање многих, писање о Србији као искључивој земљи Срба и друго. С тим и многим другим Никитовић не мора да се оптерећује, то за њега не постоји и зато је много љут на само помињање тога. Оно што човеку не смета део је њега.
ДРАШКОВИЋ И ЈЕДАН ДОКОНИ ПОП
Не изненађује и ”убитачно оспоравање,”мог повезивања ревизије, историје и рахабилитације фашистичке прошлости 1941-1945. са односом према агресији на СРЈ 1999. године, као потребе такозване демократске опције да оправда понашање пре, за време и после агресије. Никитовић не може очито да схвати разлику између НАТО агресије на Србију и потребе српског ,,демократског” естаблишмента данас да оправда и затрпа у пепео своју улогу и понашање везано за припрему и извођење агресије и после ње. Још да сам поменуо Уговор са НАТО министра Драшковића, који је знатно неповољнији од потписивања Владе Цветковића или протокола о приступању Краљевине Југославије тројном пакту фашистичких држава 25.марта1941.године, реаговање би било још убитачније.
Цитирање актуелних политичара, Достојевског и још неких других у овом случају није аргумент о ономе о чему се споримо.
О Крцуну (Слободану Пенезићу) пре годину-две писао је неки локални ужички поп, из СПО феле, у њиховом локалном листу, бројне бљувотине, тако да нисам озбиљно схватио Никитовићев КРУНСКИ аргумент за рехабилитацију ген. Михаиловића.
Пошто Никитовић није оспособљен да са познавањем чињеница расправља о озбиљним историјским темама, слажем се да за полемику на два колосека нема више никаквог смисла”.