ЛЕГАЛИЗАЦИЈА НЕПРАВЕДНОГ РАТА

Већ десетак дана у српској јавности не престају коментари и реаговања о изјави Томаса Шиба, немачког амбасадора у Србији, поводом његовог ауторског текста у „Политици“ о ваздушном нападу нацистичког Рајха на Београд 6. априла 1941. и интервјуа о НАТО агресији на Савезну Републику Југославије 1999. које је дао РТВ Војводина и Радију Слободна Европа. Најблаже речено, био је то класичан пример и бахатост немачког дипломате у једној сувереној држави.

Уствари, то је био класичан пример како се на Западу подразумева праведан рат. Основни постулат од кога се полази заснован је на чињеници, о којиј је Жерард Бодсон говорио, да нови светски поредак представља једну варијанту старе хегемонистичке стабилности, по којој међународни односи почивају на хегемонији још увек најмоћније силе – САД. При том, цео подухват лишен је права и правичности. Основ тога је доминација, контрола простора и брутална пљачка. Зато се иза лепих фраза крије цинизам.

Нови светски поредак брутално уништио заједницу правих вредности

Бивши високи званичник САД-а Вили Вилмер (2015) тврди да је појмовно значење „заједница правих вредности”, с новим светским поретком, за „западни свет“ и њену ударну песницу – НАТО заувек нестао. Стога је овај вредносни принцип, који је својевремено у јеку хладног рата коришћен у сукобу са СССР-ом и у коме се Запад „заклињао“ за поштовање „међународног права“, агресијом на СР Југославију, брутално погажен. Тако је овим, како су га они назвали, „малим прљавим ратом”, de facto уништен међународни правни поредак.

Тадашњи савезни канцелар Немачке Герхард Шредер се 24. марта 1999. у 20.30 увече, сат након што су испаљени први пројектили на нашу земљу, немачкој нацији обратио кратком поруком: прво, „вечерас НАТО кренуо са ваздушним ударима на војне циљеве у Југославији“, и друго, „ми не водимо рат, само смо позвани да војним средствима постигнемо мирољубиво решење за Косово“.

Он је, међутим, пре седам година, када је у жижи светске политике било питање припајање Крима Русији, признао је да је учешћем немачких оружаних снага у агресији на Југославију прекршио међународно право. Коментаришући улазак руских трупа на ово црноморско полуострво он је часопису „Цајт“ изјавио: „Наравно да то што се дешава на Криму представља кршење међународног права. Али знате зашто сам мало обазривији када треба упрети прстом? Сада ћу вам рећи. Јер сам наиме и сам то урадио, прекршио сам међународно право.“

Иако устав не дозвољава војну агресију и учешће у ратовима у другим државама, Немачка је као ни једна друга држава „профитирала од новог правног поретка у Европи”. И не само то. Немачка је поново постала учесница у агресивним ратовима. Зато нобеловца Петера Хадкеа, како је писао Милан Шкулић (2019), „оспоравају жестоко и у Немачкој, упркос неспорној чињеници да је највеће оправдање за немачко учешће у нападу на СРЈ, скопчаним са кршењем сопствених закона, било засновано на бруталној превари. Ради се о ’плану поткова’, за који се данас зна да никада заиста није постојао, а тадашњи немачки министар одбране тврдио је да представља српски план масовног етничког чишћења Албанаца.“

Потреба да се агресија прикрије од сопственог и међународног јавног мњења, по мишљењу истог аутора, „постојала је и раније, али су се разни режими и освајачки настројене државе често служиле и перфидним лукавствима, усмереним на класичну превару што би се у кривичноправној терминологији у једном више метафоричном смислу, могло објаснити као ’стварна заблуда’“. Обрнуто, „циљ концепта хуманитарне интервенције је креирање својеврсне ’правне заблуде’, тако што би развила погрешна свест да је такав рат оправдан, те да није противправан. Овај други начин је свакако суптилнији, али се суштински не разликује превише од класичне преваре и стварања лажног повода за започињање рата.“

Правно камуфлирање хуманитарних интервенција

Да првно и морално оправдао рат Западу је било потребно да измисли „самопровоцирајуће“ и „режиране агресије“ у форми „легитимне“ одбране. Таквих историјских примера било је доста. На пример, напад Јапана на Кину (Манџурски рат) 1931; инсценирани напад пољских граничара на једну немачку радио-станицу у близини немачко-пољске границе 31. августа 1939; оптужба САД да Ирак поседује „оружје за масовно уништење”, помаже терористима да стоји иза напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон и да се није разоружао према резолуцијама УН-а; пропагандна акција прозападних и заливских медија (Al Arabiya и Al Jazeeea), пре свега Велике Британије, Француске и САД на заустављању „геноцида“ диктаторског режима Моамера Гадафија 2011; борбана дејства НАТО авијације по положајима Војске Републике Српске због „масакра“ цивилног становништва на сарајевској пијаци „Маркале“ 1994. и 1995; тражење повода за напад на СР Југославију у виду „хуманитарне интервенције“ НАТО-а због, такође, наводног „масакра“ у Рачку“ 15. јануара 1999. године.

Мада су западни званичници недвосмислено знали да би интервенција на Сирију (2013), због претпостављене употребе хемијског оружја против побуњеника, било кршење међународног права, НАТО је настојао да пронађе правне основе којим би своју војну акцију учинио законитом. Тако је највиши обавештајни орган Велике Британије, саветовао владу да ваздушну акцију у Сирији „озакони“ тзв. „хуманитарном интервенцијом“, без обзира на могућу блокаду Савета безбедности. Канадска влада, као једна од заговорница „доктрине хуманитарних интервенција“, упутила је предлог Уједињеним нацијама да се и без сагласности Савета безбедности омогући употреба војне интервенције као „последњег средства“ у земљама у којима се „озбиљно крше људска права.“ На срећу, овај концепт „међународних норми“ никад није постао део међународног права.

Новоуспостављена стратегија тзв. „праведног рата“ којом оружана и неоружана интервенција могу бити оправдане из хуманитарних разлога, промовисала је концепт хуманитарне интервенције. Иако је теоријски и сходно доктрини праведног рата, интервенција у хуманитарне сврхе апсолутно оправдана, таква могућност захтева утврђивање два елемента: прво, потребно је јасно дефинисати која врста повреде људских права омогућује интервенцију, и друго, у сваком појединачном случају морају се тачно утврдити чињенице да би се знало да ли су претходно дефинисана права повређена.

Познавање ових чињеница је од изузетне важности јер се у периодима идеолошког слагања и хомогенизације међународног система битно повећавају шансе за злоупотребу хуманитарног аргумента којим се у основи оправдава интервенције чији је једини мотив политика силе и интереса. Најпознатији „савремени метод“, којим се „прикрива“ и „камуфлира“ агресија је „хуманитарна интервенција“, примењен је у агресији на СР Југославију 1999. године, под, у најмању руку, злобним називом „Милосрдни анђео“. Иако је у Повељи Уједуњених нација прописана забрана масовне интервенције једне државе у некој другој држави Повељом није експлицитно предвиђен изузетак, чиме сам појам „хуманитарна интервенција“ постаје контроверзан. То нажалост, није спречило повремену реализацију „права“ или чак „дужности“ хуманитарне интервенције.

Интервенцију на СРЈ немачки филизоф Јирген Хабермас својевремено је описивао као нелегалну, али морално нужну. Стога се она уклапа у дефиницију агресије дате у документима УН, али не и њеном моралном значењу. Насупрот томе, Мајкл Игњатијев, некада ватрени заговорник косовског рата, касније је постао опрезнији: „Хуманитарна интервенција на Косову никада није била оно што је на први поглед изгледала. То је била и употреба империјалне моћи у циљу пружања подршке захтеву једне националне мањине за самоопредељење, мањине која је посезала за употребом насиља у тежњи да привуче међународну пажњу.”

На питање о одбијању Србије да призна независност Косова да ли је засновано на међународном праву и принципима правде, Волзнер даје следећи одговор: „Ниједна војна интервенција није резултат чисте моралне воље. У међународној политици, мотиви су увек измешани… Прихватам да су ствари тако стајале и са интервенцијом НАТО-а на Косову, иако ми је тешко да докучим какве су стратешке предности постигли НАТО и САД захваљујући тој интервенцији. Такође, признајем да су милитантни косовски Албанци употребили насиље. Али, ја не видим како се то може повезати с питањем независности. Већ сам много година гласан противник палестинског тероризма, и истовремено снажан заговорник палестинске државе. Отуда сматрам да је дата интервенција била оправдана и да Косово треба да постане независно, иако не нужно унутар постојећих граница.“

САД су, по мишљењу Дејвида Гибса, агресију НАТО-а на СР Југославују сматрале идеалним моделом „праведног“ и „хуманог“ рата, јер је ова интервенција, иако без одобрења Савета безбедности, довела је до „чисте победе“, није изазвала нарочите људске и материјалне губитке, финансијски се показала као релативно јефтина. Коначно, њен циљ је лажно представљен као хуманитаран и у јавности прихваћен племенитим моралним чином. Од тада се „пример Косова“ у свим другим војним интервенцијама (Либија, Ирак, Сирија) узимао као модел правног и моралног оправдања. При том, предузете борбене активности, у којима је страдало на стотине хиљада цивила, уништени економски ресурси, разорени градови и насеља, изазвани незабележени миграциони процеси,  представљале су „колатералну штету“ по народ и државе на којима је извршена агресија.

Нови светски поредак условио је да међународно право може да функционише онако како га схватају и примењују велике силе. Мимо тога тај потез је бесмислен, међународно право и морал су илузија ако, на пример, „Америка, изузимајући себе, бира оно што се примењује“. (Ноам Чомски). Зато се пред међународним судовима амерички грађани не појављују као окривљена лица већ као сведоци који „износе“ своју „истину“ и утичу да се изричу драконске судске пресуде против својих противника (Срби, афрички и арапски лидери и др.), а о историјским злочинима за време Другог светског рата, у Ираку, Либији, Сирији, сасвим сигурно никада неће бити ни речи.

Немачко правдање агресије на Југославију

Наметнута, измишљена кривица Срба за све што се дешавало у овом делу Старог континента, нажалост, траје до ових дана. Зато не чуди што је однедавно српска јавност заокупљена коментарима о ауторском тексту и интервјуима амбасадора Томаса Шиба, у којима он, као немачки званичник у Србији, осећа искрену потребу да ода почаст жртвама стравичних злочина немачког нацистичког ваздухопловства на Београд 6. априла 1941. и свих злочина који су, по Хитлеровом наређењу, током четворогодишњег рата починиле немачке окупационе снаге, убијене на десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома, присиљени на принудни рад и нехумано третирани. Али он је избегао да каже како је том приликом, поред осталог, почињен геноцид над припадницима српског народа на окупираној територији Краљевине Југославије.

Међутим, амбасадор Шиб је, већ сутрадан, у свом обраћању на РТВ Војводина изазвао лавину незадовољства изјавом да је „бомбардовање Југославије 1999. године контроверзно питање и да није било одлуке Савета безбедности УН (о покретању војне акције)“, али „нека одлука је морала да буде донета“ да би се избегла хуманитарна катастрофа и избегао геноцид.

Након што су многи политички званичници и људи из науке осудили његову изјаву, немачки амбасадор је појаснио: „Да би се правилно разумела одлука о НАТО-бомбардовању треба сагледати развој догађаја пре доношења те одлуке. Месецима се тражило дипломатско решење за окончање рата на Косову који је започео (тадашњи председник СРЈ) Слободан Милошевић“. Наиме, „по чврстом уверењу Владе Савезне Републике Немачке и свих НАТО – партнера у тим изнимним околностима и кризној ситуацији када су масивно кршена људска права на Косову, НАТО-операција је била оправдана као ultima ratio (крајње средство)“. Како би се спречила хуманитарна катастрофа, „та одлука према важећем правном тумачењу Савезне Републике Немачке“ није се косила са међународним правом.

Наведеном изјавом о правно-моралној оправданости „НАТО кампање“ на Југославију 1999. Томас Шиб покушао је да прикрије све оно што је Немачка Србији учинила у Првом и Другом светском рату, као и геноцид који је починила над нашим становништвом. То је, како каже Милисав Паић, некадашњи југословенски абасадор, „за Немачку добро дошло“ јер јој се пружила прилика „да сада, као ‘денацификована’ земља дели моралне лекције другима о томе како други треба да поступају’“. Неспорно је и то да је приликом разбијања СФРЈ имала благонаклон однос према Словенији и Хрватској које је обилато тајно наоружавала и припремала за сецесију.

Теза Њ.Е. Томаса Шибера да је Немачка, која је предњачила у агресији на Југославију како би наводно спречила геноцид који се није ни догодио, нити би се икада догодио, тешко је брањива. Још је теже поредити геноцид учињен у Аушвицу са догађајима на Косову и Метохији. О томе недвосмислено указују историјски факти да тадашње југословенске и српске власти нису имале никакву геноцидну намеру према својим грађанима албанске националности. Логично, као суверена држава, у складу с националним и међународним прописима и стандардима, била је приморана да се са својим безбедносним снагама супротстави оружаној побуни ОВК и њиховој сецесионистичкој намери.

Немачког амбасадора демантује и Весли Кларк, главнокомандујући НАТО, изјавом у једном интервјуу за „Би.Би-Си њуз“ 2000. године: „Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО, битка за кредибилитет Сједињених Држава као силе у међународним односима.“

Стога треба очекивати да ће Немачка и убудуће истрајавати у оцени о српској кривици, где Србија, поред одрицања од свог дела територије, треба да плати не само политичку, него и материјалну и сваку другу штету. Оно што у овом тренутку ми можемо да учинимо је да недипломатску и неистиниту изјаву, која не приличи амбасадору у сувереној земљи, осудимо, а амбасадор да се извини за изговорене увреде ако жели да настави да кредибилно обавља своју дужност. А наше министарство спољних послова могло је да упути и званичну ноту, без обзира што немачку страну чија је то званична политика то неће „превише да косне“.

И да закључимо. По схватању западних теоретичара, политичара и војних стратега праведан рат је онај који је у интересу великих сила које, под изговором спречавања дестабилизације, дехуманизације, рушења демократских вредности у држави над којом је извршена агресија, штите демократске процесе и стабилизацију лојалног режима. Дакле, кад НАТО, војни инструмент Запада, нападне другу земљу, а та друга земља пружи отпор, нису они који се бране починили злочин, него они који нападају. Такав је случај био и са СР Југославијом (1999), као и са другим каснијим војним интервенцијама у Либији, Ираку, Сирији иницираним „арапским пролећем“, које су у овим земљама уместо благостања донеле немерљива разарања, ратне злочине над цивилним становништвом, миграције великих размера, верске, племенске и међунационалне поделе, међународни тероризам и др.

Председник Скупштине СУБНОР града Ниша

Др Видимир Вељковић,

редовни професор, пуковник у пензији