Мали час историје

 

СЛИКА ИЗ АЛБУМА

Пише: Драгољуб Ђорђевић

Још се слежу емоције исказане на Малом часу из историје, приређеном поводом 78. годишњице погибије часних војника војске Краљевине Југославије на бранику отаџбине, 11. априла 1941. године.

Узвишеном чину успомене на Марка Божовића, артиљерисјког наредника, Синишу Матејића, пешадијског потпоручника, Воје Атанасијевића, резервног пешадијског поднаредника, Тошу Статијева, војника и Игњата Ђорђева, редова.Сви они страдали су окршају на граници са Румунијом у настојању да спрече продор нацистичке солдатеске у Југославију.

Неуобичајена количина емоција проистекла је из чињенице да су часу из историје присуствовали чланови породице Мијановић, сада из Крагујевца.

Захваљујући модерним средствима комуникација и чувања информација на електронском систему, Видак Мијановић је дознао за активности СУБНОР у Вршцу, па тако и за чување успомене на храбре припаднике Прве чете, 18 Посадног пука. Његов отац Михајло, узалудно је покушавао да уђе у траг посмртих остатака брата Велимира Мијановића, за кога је поуздано знао да је погинуо априла 1941. године на граници код Вршца, јер је био каплар Прве чете 18. Посадног пука у Вршцу. О томе сведочи фотографија, коју је Велимир послао сестри Радуши Мијановић, на чијој је полеђини у форми разгледнице, руком исписао: „За успомену и дуго сећање својој сестри Радуши од брата Велимира Мијановића, Каплара и чете 18 Посадног пука, Вршац“, адресовано на: г-ци Радуши Мијановић, Ново Село Србица, Рашка Бановина. Фотографија је чувана у породичном албуму Мијановића. Она је послужила као неоспорна потврда да је „непознати војник, који је својом свесном жртвом усмртио неколико непријатељских војника“, активирајући противтенковску мину, у ствари Велимир Мијановић, за којим је у потрази за гробом, провео готово читав свој век, неутешни брат Михајло. Чин страдања иде у прилог чињеници да идентификација није била могућа.

Што се није дало оцу, дало се сину. Могућност спознаје исходишне судбине и места почивања, покренула је синовца Видака Мијановића, да ступи у контакт са СУБНОР-ом у Вршцу. Податке о телефонском броју, добио је уз помоћ градске управе Вршца, којој се молбом обратио.

Тако ће име „непознатог војника“ на спомен плочи споменика – крајпуташа, недалеко од граничног прелаза Ватин, заузети име једног од хероја Априлског рата 1941. Велимира Мијановића, каплара, на месту, које му одвећ припада. Сада знамо да његови посмртни остаци почивају у спомен костурници на градском гробљу у Вршцу, заједно још десет војника погинулих у Априлском рату, 11 родољуба стрељаних приликом уласка трупа Вермахта у Вршац, 1941 године и 363 Црвеноармејца и 36 партизана, погинулих у борбама за ослобођење Вршца и околине 1944 године.

Малом часу из историје, присуствовало више од сто припадника СУБНОР, грађана и представника града Вршца.

Историјски осврт на прве ратне дане 1941. приредио је Драгољуб Ђорђевић.

У име локалне самоуправе присуствовали су члaнови Градског већа, Слободан Јованов и Мирослав Ступар, који се обратио речима пијетета за патриотски чин бранилаца отаџбине и када се чинило да је одбрана слободе и независности, неизвесна, готово немогућа.

У име породице Мијановић, скупу се, обратио Видак Мијановић, превасходно изразом захвалности да је након 78. година за породицу Мијановић наступило олакшање.

„Почивајте у миру, соколови“, порука је са СУБНОР-овог Малог часа историје.

Венце су положили представници Вршца, породица Мијановић и СУБНОР.