Оштрим оком обавештајца

Цео месец дана пре ослобођења Београда, у окупирани град је, илегално, стигао врхунски партизански обавештајац, мајор Милош Вучковић (1914-1992), па две деценије после, у прилогу зборника „град борбе и слободе“ (Култура 1964), записао део оног шо је видео и заувек упамтио из последњих дана окупације слободарског града…

„У кафани, на улици, у пријатељској кући – чују се исте речи: „Долази армија, долазе ослободиоци! Дајмо свој допринос у ослобођењу града – ослобођењу домовине!“

Храбри су предњачили. Спремни на сваку жртву, ишли су напред, без резерве, свесни величине тренутка који је долазио. За њих није било препрека, није било задатка ког се не би прихватили.

А омладина? Од њих најбољих чланова стваране су ударне борбене групе, за борбу унутар града организовани обавештајни центри, припремали се нови борци за нашу армију.

Тада за непријатеља није било спокојства. Свуда је био праћен, његове намере нису више могле бити сакривене. О томе сведоче извештаји написани руком родољуба, руком радника или средњошколаца, студената или намештеника.

Листе колона и транспорта стално су попуњаване и достављане у одређене центре. Ниједан камион, тенк или артиљеријско оруђе није могло ући у град или изаћи из њега а да га будно око омладинаца није регистровало. Ниједан бункер или зграда припремљена за одбрану или минирана и припремљена за рушење није остала неуцртана.

Ни окупаторски војници ни њихове слуге нису остављани на миру.

Продирало се и у срце непријатеља, у његове команде – штабове. Бројност и нумерација непријатеља престајала је бити тајном.

У исто време борбене групе родољуба чувале су од уништења све што се могло сачувати. Ниједан објекат значајан за град није остао а да га будно око родољуба није мотрило, да је био без групе која је бдила над њим.

Недићев „државни“ апарат, са својом злогласном полицијом, није био у стању да ишта озбиљније предузме. Нестајао је, губио се. Административни одбор, одређен као замена Недићевој „влади“, још се мање осећао. Тачније, био је обезглављен. Једино злогласне четничке црне тројке – тројке кољача – тумарале су ноћу улицама града.

А окупатор – Немци? Док су патроле још увек бахато крстариле замраченим улицама Београда, његове елитне јединице, узнемирене и потиштене, пролазиле су кроз град идући према фронту, према нашим јединицама и јединицама Црвене армије које су незадрживо јуришале.

Родољуби Београда осећали су то све јасније, па су постајали све збијенији, чвршћи.

Сваки нови успех наших јединица, заузето село или град – уливали су им нове снаге. Они су нераскидиво живели с фронтом, радовали се успесима своје армије, која је долазила.

У тим данима све је било у ишчекивању. По становима су се шиле заставе с петокраком, припремала се одећа за нове борце, прикупљао разни материјал.

А онда, у предвечерје општег јуриша, небом Београда надлетела је и прва група наших авиона. На крилима су им блистале петокраке звезде. Какво одушевљење, радост! Народ се скупља, посматра, а сузе радоснице им теку низ лица.

-Наши! Наши! Како поносно лете – отегоше се узвици људи. – Нити бомбардују нити митраљирају! Чувају народ! Поздрављају напаћени град.

Београд је знао за бомбардовања: осетио је и она непријатељска из априла 1941. године, а и она савезничка из априла и маја 1944. године. Пролио је крв, претрпео разарања, поднео патње. Овај пут заглушујуће завијање сирена и позив на узбуну није га узнемиравало. Народ је изашао на улице, радовао се као да је престала окупација. Али у једном тренутку та радост је била помућена. Непријатељска противавионска артиљерија са Звездаре, Бањице и Калемегдана засула је гранатама авионе у лету. Један од авиона заостао је, пропео се у ваздуху, а затим стрмоглавом брзином јурнуо ка Дунаву. На небу се појавила бела тачка, која је падала. Падобранац! Црвеноармејац – отргао се узвик људи.

Омладинци и омладинке, људи и жене, појединци и групе усковитлали су у тим тренуцима наш главни град. Све је било на ногама, сви су хтели да помогну, да прихвате човека, да сачувају један живот. Спремни на сваку жртву, грађани су јурили ка месту где се спустио падобранац. Није их могла задржати ни заглушујућа детонација артиљерије ни злочиначки поступци Немаца и недићевско-четничких банди. Јурили су поносно, смело, решени да спрече злочин, да спасу и пригрле човека, да му излију братску љубав која је у њиховим срцима и души била уткана.

Београд није штедео себе. Пркосан и поносан, стварао је своју нову историју, историју ратника.

А оног дана кад су две братске армије – наша и совјетска – јуришале и ломиле ланце окупације, удари родољуба у граду сливали су се с ударима бораца на фронту. Спољни обручи одбране Београда већ су били попуцали. На улицама града развијала се велика битка.

Детонације граната и бомби и заглушујуће штеповање митраљеза одјекивали су на све стране. Тешко је било разликовати где се битка бије, где се фронт налази.

Све је било у ватри! Београд је ратовао. И тада су голоруки људи ступали у своју армију.

Са сваком ослобођеном кућом, већом зградом или улицом везано је и њихово име.

Они су били свугде! Попуњавали су наше јединице, помагали борцима, откривали непријатеља, јуришали… Нема јединице која то није осетила.

У борбама код Студентског дома, код Скупштине, у центру града, на Калемегдану – многи од њих оставили су своје животе.

Просута крв дечака који је с бомбом у руци јуришао на бункер на прилазу Пионирском парку с групом својих вршњака – светао је пример из тих великих дана. Неупаљена бомба остала је у његовој руци. Бомба, коју је ко зна како набавио коју је ко зна с колико љубави чувао, која је била залога његове радости – није стигла до оних којима је била намењена. Али само за тренутак. Руком његовог друга крв је наплаћена крвљу…

Колико примера, колико хероизма, колико идејне повезаности народа и армије!

По свим неослобођеним деловима Београда дејствовале су наоружане групе људи. С њима су били и многи без оружја. Али не задуго. Они су оружје желели, борили се за њега, отимали га.

Око поште у Косовској улици дејствовала је једна таква група. Чувари Поште били су разоружани, и Пошта сачувана. Ново оружје дошло је у руке нових бораца.

Са Звездаре према Кланици кретала се једна непријатељска колона. Глас о њеном покрету преносио се невероватном брзином. Старци, деца и жене нису је губили из вида. Они су проналазили наоружане људе, водили их, заједно с њима нападали.

Како је у тим тренуцима дивну слику неустрашивости показао народ на Булевару револуције! За трен ока два немачка војника била су извучена из својих кола.

Народ се скупио и манифестовао своју радост. Њега нису забрињавале немачке посаде распоређене у суседним зградама. За страх се није знало.

И оне две младе девојке из мале приземне куће са Булевара револуције заборавиле су на страх, нису жалиле живот, иако је за њих живот тек тада требало да отпочне.

Булеваром револуције у правцу Пионирског парка привлачила се мања група извиђача – црвеноармејаца. Испред групе претрчавао је млади потпоручник. У једном тренутку из зграда око Народне банке отворена је снажна митраљеска ватра. Потпоручник је, тешко рањен, пао на тротоар. Од извиђача само је један успео да се пробије до њега. Али и њему је помоћ устребала, и он је био рањен. Тада две младе девојке, не осврћући се на митраљеску ватру, искочише из куће, подигоше потпоручника и, онако окрвављеног, однесоше на очиглед Немаца. Прву помоћ оне су му указале.

Народ се дизао, групе су расле, развијале се, бориле се. Могли сте их видети по свим деловима Београда – код Електричне централе, на пристаништу, на Тргу Републике, на Калемегдану.

Народ и армија постајали су једно. Борили су се, подносили жртве, радовали се .. .

Диван је пример неустрашивости народа и први велики збор у још неослобођеном Београду.

У јеку најжешћих окршаја, кад су следили јуриши за јуришима, родољуби из неослобођених делова града пробијали су се кроз ватру и кроз поседнуте делове града, да би се сврстали у колоне нових бораца – добровољаца Београда. Многи су на том путу дали своје животе.

На игралишту код Аутокоманде (сада игралиште „Црвене звезде“) сврстале су се те колоне у нови строј – строј младости и патриотизма. Хиљаде нових бораца – Титових добровољаца кренуле су у борбу.

Посматрао сам те још ненаоружане борце, осећао њихову радост и дивио се њиховој снази. Они су поносно стајали у строју, не осврћући се на гранате које су прелетале изнад њихових глава. Држали су се као да су већ прошли кроз многе борбене окршаје, кроз сурову школу рата.

Београд је поносно дочекао своју армију, слио се с њом, с њом наставио ратовати. Понесен песмом и радошћу и обавијен у диму барута – он је растао, развијао се, постајао све већи, све поноснији.“