НATO агресија

ПОСТАЈЕ  НОРМАЛНО  ОНО  ШТО  ЈЕ  НЕЗАМИСЛИВО

Пише: проф.др Миодраг Зечевић

Миодраг Зечевић

Проблем је како схватити агресију и превазићи њене последице. Агресија је извршена формално на СРЈ, која и није била држава, а Црна Гора у њеном саставу располућена у односу и према Агресији и према Србији и према СРЈ. Глобализација у зениту, моћ САД и НАТО-а ничим ограничена, неконтролисана, цео свет је на њеном „тренингу“, унапред је све легализовано. Однос  Србије према реалности Агресије није  проучен. Шта се све ваљало иза брда, зна веома мали број актера. Целину мислим нико, архиви дуго неће бити отворени.

Пуно непознаница. Да ли је Агресија стратегијски предвиђена, очекивана или била изненађење за  СРЈ. Да ли је она била подцењена и несхваћена као реалност. Да ли су надања помоћи других била нестварна и прецењена  моћ међународног права. Да ли смо и колико  били реални у схватању наше ситуације и моћи да се одупремо и издржимо.  То су само нека питања која чекају одговор,  она нису битна за данашњи моменат.

НИЈЕ СПОРНО ДА СУ НАС РУШИЛИ

Шта није спорно. Није спорно како ће историја оценити Агресију НАТО-а на СРЈ. Није спорна њена супротност међународном праву и да је извршен геноцид и према народу и држави. Није спорна подршка ДОС-а Агресији и њеног политичког и свеколиког ангажовања на страни Агресије. Није спорна улога противника политичког режима који су прошли „тренинг“ служби НАТО-а и тзв. међународних „хуманитарних“ организација. Није спорно да је НАТО разрушио привреду, инфраструктуру и дугорочну развојну могућност Србије као државе а касетним бомбама и уранијумом озрачио народ и тло Србије. Није спорно да је данас однос НАТО-а и његових водећих држава,  не само маћехински, већ окупаторски и осветнички. Нису им потребни ни Србија као држава, нити српски народ, већ само  територија. Није спорно да смо политички и друштвено окупирани а економски зависни од финансијских међународних институција и да нисмо способни да се сами својим потенцијалима  опоравимо, тако се бар и понашамо. Нијер спорно да Хашки суд није суд, већ политичка експозитура НАТО-а који суди држави Србији и Србима.

ЖИВИМО ПОД ПРИТИСКОМ И УЦЕНАМА

Шта је наша политичка стварност. Поделе јавно или нејавно остале исте, престројавање идејно и политички недефинисано. Партије национално нејединствене, окренуте својим страначким интересима, без већег интереса за државне и националне потребе, осим за власт. За сада имамо неких неуверљивих незнака промена. Политичке партије немају јасан став о изласку из кризе, изузев општих прича, нити изграђен  јави однос према Агресији.

Национални корпус је разједињен, негује се та разједињеност. Подршка окупатора и агресора  сматра се нормалним чином, а сарадња за националну обавезу и нормалним.Живимо под притиском и уценама.  Ствара се национална свест да је све боље од  поседовања патриотских осећања. Разара се национална кохезија и осећај националне историјске припадности Србији.   

Окупирано је Косово и Метохија. Интереси Србије формално заштићени Резолуцијом Савета безбедности 1244. Прогнано неалбанско становништво са Косова и Метохије енклавно још делимично задржано. У Србији створена снажна пронатовска структура која је дуго владала и још реално влада. Са НАТО-ом као министар Вук Драшковић потписао докуменат који је неупоредиво неповољнији од оног Протокола који је 25.марта 1941. године потписала Краљевина Југославија о приступању фашистичком Тројном пакту. Разбијена је Савезна Република Југославија, а Србија је стављена под апсолутну зависност и контролу од НАТО-а и САД, наводно од Европске уније.

Период у Србији после 2000.године био је стабилизовање Агресије и њених резултата. Промена односа снага у свету која је наступајућа, данашњој опцији власти у Србији, даје извесније шансе, али ширег маневарског простора нема, јер је предходна власт свесно искључила Уједињене нације и Савет безбедности, где смо једино могли да очекујемо подршку. Европа не отвара  простор Србији.

БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ ОСТАЛО ОТВОРЕНО

Балканско питање је остало отворено, многи проблеми су само привремено решени а оспорено све оно што је постојало.  Србија је и у том проблему. Све у свему, Запад је свесно деведесетих дестабилизовао и  отворио питање Балкана. Тешко је рећи да је излаз у постојећем и да је предвидив. Све варијанте су у игри.

Послеоктобарска власт избегавала је расправу о Агресији. Разлог је био у њеној политичкој и идеолошкој структури. Отварајући ово питање, морала би да преиспита своје понашање везано за Агресију. Излаз је тражила у општој српској историјској рехабилитацији колаборације са окупатором и агресором и у деградирању националне свести,  интереса и осећаја  патриотизма и то претварање у општи друштвени тренд. Тада нема расправе о локаторима,“тренинзима грађана“ у режији „носилаца НАТО демократије“, учешће на страни Агресије од политичке подршке до учешћа у оперативно-техничким службама и активностима снага агресора. У процесу опште историјске рехабилитације анационалног понашања према националном интересу и легализоване личне необавезе према држави, решавали су  и своју одговорност за понашање пре, за време и после НАТО – агресије.

СВЕСНО ПРИЗНАВАЊЕ КОЛАБОРАЦИЈЕ

Ако се национално рехабилитује колаборација са фашистичким окупаторима 1941-1945. и агресорима из 1999.године, онда су промењене националне вредности. Ненормално постаје нормално а нормално национално понашање ненормално. Били ми свесни или не овог покушаја прекомпоновања националног историјског фундуса, он је битан за савремено решавање изласка из  кризе – не пере се само биогафија – већ се мења друштвена свест, јер постаје нормално оно што је некада било незамисливо – то је проблем историјског опстанка малих народа у ери глобализације.

Како изаћи из последица агресије, данас је најтеже и најважније питање Србије.Савремена власт је нејаки Урош у односу на проблеме које је наследила. Потребе, захтеви и обавезе су се мултиплициране.

Мислим да у тражењу излаза заслужује подршку савремена оријентација, па и када се може критиковати, јер супротно знамо шта је и како ће се завршити. Нема још организованих друштвених снага које би то носиле. Треба схватити да је земља разорена корупцијом и криминалом, а народ морално дестабилизован и да то онемогућује да се лако изађе из зачараног круга у који је Србија  намерно доведена. Питање је колико власт има кохезиону снагу да изнађе излаз из створеног стања и колико су јаке снаге да је у томе зауставе, јер има много удружених који спречавају и затварају излаз.

Критика је најчешће помоћ, али није излаз без хомогенизације напора. Шта ми као организације можемо да учинимо на међународном и на националном плану. Прво да се одбрани права историјска оцена о Агресији, да се очува историјски однос и национална свест о примарности националног интереса, да се друштвено рехабилитују браниоци од Агресије, да се  поштује народни допринос отпору агресији и гаји осуда подршке  учињене агресорима, и боримо се упорно за поштовање међународног права. За сада пуно посла и обавеза и за нас.

Лично не сумњам у намере власти али имам примедбе на приоритете и хитност којом се спроводе одређене намере. То нису питања за која постоји датум „Де“. Она су ствар дуготрајног и мучног договора и преговора после кога нема повратка а историјска национална одговорност је огромна. Датуми су  велики ризик. Неповратних искустава у светју има много. Крим је историјски свеж.

Србија мора да иде у правцу којим иде, стварања правне државе. Народи се морају умирити и усагласти интересе на Балкану. Нећемо нестати као народ и земља ако у јуну и не добијемо оно што са правом очекујемо. Учињено је више од оног што се могло и требало. То је онда хир обесних,  продужетак Агресије и освета за слободарство према народу Србије и држави Србији. Били смо и у тежим ситуацијама. Овом народу не треба много да би се уздигао и наставио достојанствени живот каквим је историјски живео, само у њега треба веровати и код њега стећи поверење.

(Овај текст је саставни део дебате одржане у Београду, у Сава центру, одржане 23. марта, поводом четрнаест година агресије земаља НАТО на нашу државу и народ)