ПРОШИРЕЊЕ ФАШИСТИЧКЕ АГРЕСИЈЕ, ЈУН 1941—НОВЕМБАР 1942.

НЕМАЧКА АГРЕСИЈА НА СОВЈЕТСКИ САВЕЗ. ОПЕРАЦИЈЕ НА ИСТО­ЧНОМ ФРОНТУ, ЈУН 1941—НОВЕМБАР 1942.

Припреме нацистичке Немачке за напад на СССР; Совјетске оружане снаге и планови уочи немачког напада. Хитлер је 31. 7. 1940. најужи круг Врховне команде упознао са намерама да нападне Совјетски Савез. Стога је наредио да се изради ратни план. За уништење Совјетског Савеза било је, по ње­говим проценама, потребно 3—4 месеца. Као ратне циљеве Хитлер је одредио: 1) уништити Црвену армију у западном делу Со­вјетског Савеза и тако спречити њене јединице да одступе дубоко у унутрашњост земље; 2) освојити Лењинград, Москву, Украјину и кавкаско нафтоносно подручје, и 3) допрети до линије с које ваз­духопловство Совјетског Савеза не може угрозити немачке ин­дустријске центре, а немачко може достићи индустријске рејоне Урала. Тим захтевима одговарала је линија Астрахан—ток Волге— Архангељск.

Хитлер је намеравао већ у јесен 1940. да нападне Совјетски Савез. Али, стратегијски развој на истоку захтевао је одређене припреме и повољније атмосферске прилике. Зато је одложио напад за пролеће 1941. У духу опште намене, 9. 8. 1940. издато је наређење за тзв. Изградњу Истока (Ауфбау Ост) — уређење концентрацијске просторије. Наређено је да се формира још 40 пе­шадијских дивизија у источним областима Немачке. У другој по­ловини августа израђен је предлог нацрта ратног плана ( Барбароса). Дефинитивна одлука за напад још није донесена, јер се рачунало да би у међувремену могли искрснути нови моменти у борби против В. Британије. Међутим, припреме су настављене. Истог месеца Хитлер је наредио да се обезбеди северна Норвешка. Тамо је требало изградити утврђења, пребацити трупе и авијацију.

Док су те припреме биле у току, дошло је до заоштравања од­носа између Мађарске и Румуније због захтева Мађарске да јој Румунија врати део Трансилваније који је добила после И СР. То заоштравање није одговарало немачким припремама за рат против Совјетског Савеза и њиховим интересима у том подручју, посебно у снабдевању нафтом, па је Хитлер, уз помоћ Мусолинија, присилио Румунију Другом Бечком арбитражом ( Бечке арбитраже), 30. августа, да уступи Мађарској 2/3 Трансилваније. На Хитлеров захтев мађарска влада допустила је транзит немачких трупа за Румунију. Уз сагласност румунске владе, у Румунију су 12. октобра ушле немачке трупе, тзв. јединице за обуку, са задатком да припреме ангажовање немачких и румунских снага из Румуније »за случај рата са Совјетским Савезом«.

У октобру се почео реализовати и план Врховне команде КоВ (Оберкоммандо дес Хеерес — ОКХ) о новом распореду немач­ких копнених снага, којим је предвиђено пребацивање са запада на исток команде групе армија Б и команде двеју њених армија с потчињеним јединицама; ускоро је у источној Прусији и Генерал­ном гувернману било око 35 дивизија. Зимски период искоришћен је за знатно повећање копнених снага и организовање нових крупних јединица. Мобилисањем нових годишта, у јесен 1940. не­мачке оружане снаге имале су 7 230 000 војника — КоВ 5 297 000, РВ 1 485 000 и СС јединице 150 000 војника.

Да би се маскирала права сврха тако широких војних припрема, Немци су обмањивали совјетску владу, настојећи да она добије утисак о немачким мирољубивим намерама. Ради тога су потпи­сани нови трговински уговори, а вођени су и политички разговори; о неким војним мерама које нису могли прикрити (транспорти трупа у Румунију) сами Немци обавештавали су совјетску владу. Стварне намере према Совјетском Савезу Немци су крили и од својих савезника. О њима Хитлер, нпр., ништа није рекао Мусолинију при­ликом сусрета 18—20. И 1941. Такође, Немци су настојали да не наведу на закључак о слабљењу њихових снага у западној Европи ради напада на Совјетски Савез. Штавише, Хитлер је на­редио да се борба против В. Британије настави с несмањеном жестином на мору, у ваздуху и у Африци.

После поновног избора Ф. Рузвелта за председника САД, но­вембра 1940, у немачкој Врховној команди разматрана је по­литика САД за наредни период. Закључено је да ће САД пружити сваку помоћ В. Британији, али да ће тек почетком 1942. располагати са већим масама савремено опремљене војске. Хитлер је закљу­чио да ће до тада бити победнички завршен поход против Совјетског Савеза. На конференцији оперативног штаба Врховне команде оружане силе и Врховне команде КоВ са Хитлером, 5. децембра, истакнуто је да ће рат на Истоку бити краткотрајан, односно да га треба завршити муњевито. У том смислу изнесена је и идеја ратног плана. Размотрена су најпогоднија решења стратегијског развоја трупа. Предвиђено је да се у рату ангажују, поред осталих, Финска и Румунија. Закључено је да концентрација почне осам недеља пре напада и да је за уништење Црвене армије довољно 130—140 дивизија.

Директиву бр. 21 (план Барбаросд) за напад на Совјетски Са­вез Хитлер је потписао 18. 12. 1940. Представницима највиших команди три вида оружаних снага саопштено је 9. И 1941. да је примарни задатак немачке војске уништење, а не потискивање Црвене армије. Почетак напада одређен је за 15. 5. 1941. Врхов­на команда КоВ издала је 1. ИИ1941. упутство за концентрацију на Истоку, које је накнадно допуњавано. Немачке оружане снаге су на Истоку подељене у три групе армија: група армија Југ (Хеересгруппе Стид), група армија Центар (Хеересгруппе Митте) и група армија Север (Хеересгруппе Норд). Предузете су мере за обезбеђење целокупне обале западне Европе, посебно Норвешке, од евентуалних британских покушаја искрцавања.

У то време немачка Врховна команда КоВ проценила је да ће се немачким снагама супротставити око 100 пешадијских, 25 коњичких, 30 механизованих дивизија и око 7000 авиона, претежно, застарелих; рачунало се да су совјетске оклопне јединице у саставу пешадијских дивизија. Совјетски командни састав оцењен је као слаб, а борачки као храбар. Рачунало се посебно са слабљењем Црвене армије Стаљиновим ликвидирањем великог броја високих војних руководилаца. У процени предстојећих поморских дејстава, Адмиралштаб је сматрао да почетком фебруара треба затворити Балтичко море, а касније напасти авијацијом поморске базе и ратне бродове у Балтичком и Црном мору, Северном леденом мору, и прећи на уништење совјетске флоте.

Ток припрема за поход на Совјетски Савез поремећен је променом ситуације на Балкану, насталом отпором народа Југославије одлуци Крунског већа о приступању Тројном пакту. Хитлер је донео одлуку да уништи Краљевину Југославију, што је довело до померања датума напада на Совјетски Савез за пет недеља, и, накнадно, за још једну недељу. У складу с плановима о ангажовању у рату европских земаља које се граниче са Совјетским Савезом, 22. 5. 1941. договорена је сарадња између финског Генералштаба и немачке Врховне команде КоВ »у евентуалном немачко-руском рату«. Са румунским председником владе, ге­нералом Ј. Антонескуом, прецизирана је 12. јуна 1941. улога румунских армија. Крајем маја од мађарске владе добијена је сагласност да се може на мађарско-совјетској граници концентрисати део групе армија Југ. Средином јуна са словачком владом постигнут је споразум о проласку немачких трупа преко њене територије. Почетком јуна почели су немачко-шведски разговори о пролазу немачких јединица преко шведске територије за Финску. Разговори ће се успешно завршити првих дана напада на Совјетски Савез. Потписивањем Немачко-турског пакта о ненападању и пријатељству 18. јуна, учвршћен је немачки положај у том делу југоисточне Европе.

Походу на Совјетски Савез Хитлер је дао карактер идеолошке борбе, у којој не важе међународни закони и уговори. У том смислу он је окупљеним командантима три вида оружаних снага ставио до знања 30. марта да рат против Совјетског Савеза захтева безоб­зирну окрутност. Посебно је истакао да првенствено треба ликви­дирати комунисте и политичке комесаре. Сходно томе Врховна команда издала је 12. маја наредбу за ликвидацију заробљених политичких комесара Црвене армије, а поступак према осталим заробљеницима усмерен је на што масовније уништење (физички напори, глад, ускраћивање лекарске помоћи). Предвиђено је да се на подручју Совјетског Савеза, које запоседну немачке трупе, поставе рајхскомесари, који ће имати апсолутну власт на појединим територијама насељеним етничким целинама. Они ће бити најодго­ворнији фактори за примену нацистичких метода у Совјетском Са­везу. За обезбеђење саобраћаја и борбу против сваког отпора на окупираној територији, предвиђене су, поред осталих, 9 дивизија за обезбеђење. Да би њихово дејство било ефикасније, 4 недеље пре напада Главна служба безбедности Рајха формирала је, по Хитлеровом наређењу, специјалне одреде; њихов задатак био је да на окупираним подручјима ликвидирају чланове СКП(б) и Јевреје, и да угуше сваки отпор који се појави у позадини фронта. — Ради систе­матске и максималне експлоатације привредног богатства окупи­раних области, формиран је и привредни штаб Олденбург, који је у том смислу начинио одговарајући план.

Совјетске оружане снаге, под утицајем шпанског национално-ослободилачког рата и рата у Европи, вршиле су преоружавање и преформирање. Оне су се снабдевале технички новим и модернијим средствима, али још не у довољним количинама. Повећане су ратне резерве у храни и стратегијским сировинама (1. јануара 1941. оне су биле толике да су могле задовољити потребе Црвене армије за 4—6 месеци). Пришло се формирању оклопних корпуса, самостал­них оклопних и моторизованих дивизија, а повећан је и број ваздушао-десантних јединица. Међутим, жељени резултат није се у свему постигао ( Савез Совјетских Социјалистичких Република).

Пре рата доктрина Црвене армије предвиђала је уништење не­пријатеља на његовом земљишту, па су совјетске оружане снаге припремане за нападне операције, а одбрани је давана подређена улога. Развој рата у Европи указао је на нужност мењања док­трине, па је совјетски ратни план, уочи немачког напада, предви­ђао да се снагама у граничним областима непријатељ зауставља и одбија, да би се створило потребно време за мобилизацију, концен­трацију и стратегијски развој главних снага Црвене армије, које би, потом, прешле у противофанзиву.

Информације о покретима немачких трупа према граници Сов­јетског Савеза долазиле су са више страна. Између осталих, ЦК КПЈ упозоравао је совјетску владу о знацима предстојеће агре­сије. Британска влада је два пута у априлу 1941. обавестила Ста­љина о великим покретима немачких трупа и њиховој концентрацији на Истоку. Томе су претходила учестала прелетања немачких авиона преко совјетске границе. Совјетска влада добијала је такве инфор­мације, такође, и из сопствених обавештајних извора. Али, тек 10. 4. 1941. наређена је приправност јединица на совјетској западној граници, а 1. маја упућивање нових обвезника у граничне јединице. Стаљин је 6. маја преузео председништво Совјета народних ко­месара, појачавајући тако свој непосредни утицај на догађаје који ће наступити. Најзад, Врховна команда је 21. јуна наредила јачање борбене готовости совјетских трупа у западној приграничној области.

Немачка офанзива, јун—децембар 1941. — Немачка је 1. јуна у КоВ имала 208 дивизија (152 пешадијске, 21 оклопну, 14 моторизованих, 6 брдских, 4 лаке, 1 коњичку, 1 СС полицијску, 9 за осигурање) и 3 вазд. армије (укупно око 5 милиона људи). Те снаге су уочи напада биле распоређене од Атлантика до Совјет­ског Савеза, и од Норвешке до северне Африке.

На Истоку група армија Југ (под командом фелдмаршала Г. Рундштета) имала је у Румунији нем. 11. армију (у њеном са­ставу, поред немачких јединица, биле су 4 румунске пешадијске дивизије и 9 румунских бригада), у јужној Пољској 17. и 6. армију и 1. оклопну групу, на карпатској граници 1 словачку бригаду; укупно 45 дивизија. Подржавала ју је 4. вазд. армија (око 1300 авиона), румунске поморске снаге и око 500 румунских авиона. Одвојена р. Припетом (нпуннмб) од суседа на северу, имала је задатак да надире у Украјину, да уништи совјетске снаге у простору Лавов, Кијев; њена армија у Румунији имала је задатак да за­једно са две румунске армије везује у почетку противника и штити румунску територију. Група армија Центар (под командом фелдмаршала Ф. Бока) имала је 4. и 9. армију и 2. и 3. оклопну групу (укупно 52 дивизије). Подржавана од 2. вазд. армије (1670 авиона). Имала је задатак да надире општим правцем Минск—Смоленск— Москва. Група армија Север (под командом фелдмаршала В. Леба) имала је 16. и 18. армију и 4. оклопну групу (укупно 28 дивизија); њу је подржавала 1. вазд. армија (1070 авиона). Имала је задатак да из Источне Прусије и северног дела Пољске надире општим правцем Каунас—Опочка, да уништи совјетске снаге у прибалтичким областима, продре с обе стране Чудског језера до Лењинграда и заузме базе совјетске Балтичке флоте. Према немачко-финском споразуму, на финско-совјетској граници биће ангажоване 2 финске армије (14 пешадијских дивизија, 2 пешадијске и 1 коњичка бригада) и немачко-финска комбинована армија (4 немачке и 2 финске дивизије); немачке снаге подржаваће 5. вазд. армија (око 400 авиона), а финске око 500 финских авиона. Предви­ђено је да финске снаге преду у напад најкасније до тренутка кад група армија Север пређе р. Двину. Ратно ваздухопловство имало је задатак да одмах избори превласт у ваздуху, првенствено, уда­ром по аеродромима, а затим да садејствује копненој војсци у наступању. — Немци нису предвиђали значајније ангажовање снага РМ у агресији против СССР. Очекивали су да ће заузима­њем поморских база са копна присилити совјетске поморске снаге на капитулацију. На арктичком поморском војишту нису предвидели никакве поморске снаге, на црноморском су се ослањали на РМ Румуније, а само су на Балтику, уз РМ Финске, ангажовали део снага.

Непосредно пред напад нацистичке Немачке, совјетске ору­жане снаге распоређене у приграничним областима састојале су се од 170 дивизија и 2 пешадијске бригаде; чиниле су више од половине укупних совјетских оружаних снага (54%). То су по броју (2 900 000 људи) биле довољне снаге, али по борбеној вредности незадовољавајуће.

На челу совјетске РМ налазило се Министарство (адмирал Н. Кузњецов) под чијом се командом на сваком поморском војишту налазила засебна флота: Северна (адмирал А. Головко), Балтичка (адмирал В. Трибуц) и Црноморска (адмирал Ф. Октјабрски). Основни задатак тих флота био је тесно садејство са јединицама КоВ у одбрани совјетске територије. У даљем току рата Северна флота добила је као главни задатак одбрану арктичких конвоја. У време фашистичке агресије на СССР, совјетска РМ је имала велики број бродова и авиона, али је само део лаких снага био мо­деран. Захваљујући правилној процени ситуације цд адмирала Н. Кузњецова, совјетска РМ је спремно дочекала изненадну фашис­тичку агресију.

Совјетско РВ није било у потребној мери спремно за рат. Од савремених авиона у граничним војним окрузима налазило се само 22%, а остали су били у центрима за формирање нових јединица. Од целокупног ваздухопловства 64% сачињавала је ловачка авијација, што је указивало на дефанзивни карактер РВ. СССР је располагао са 7000 авиона, од којих 1540 савремених (980 ловаца); исправних је било 4200 авиона.

Црвена армија је на западној граници имала уочи немачког напада овакав састав: Лењинградски војни округ (7, 14. и 23. ар­мија), Прибалтички (8. и 11. армија), Западни (3, 4. и 10. армија), Кијевски (5, 6, 12. и 26. армија) и Одески (9. и 18. армија). На по­четку рата ти војни окружи преименовани су у: Северни фронт (под командом генерала М. Попова — МапКуан Муxаујиоеу*и ЈЈоное), Северозападни фронт (под командом генерала Ф. Кузње­цова — <т>едоп Хцудопоеим Кyмеуое), Западни фронт (под командом генерала Д. Г. Павлова, Југозападни фронт (под командом генерала М. Кирпоноса, и Јужни фронт (под командом генерала И. Тјулењева — Хеау БјиабуМУпоеуу Тw/иенее). Совјетске армије, тада и касније, имале су знатно слабије бројно стање него немачке.

У 3 ч. и 15 мин. 22. 6. 1941, на фронту од Балтика до Црног мора, немачка артиљерија отворила је ватру на совјетска гранична утврђења, а авијација је бомбардовала аеродроме (нападнуто је 66 аеродрома), комуникације и градове у прибалтичким република­ма, затим, Белорусији, Украјини, Молдавији и на Криму. Око 6 часова у напад су прешле и немачке главне снаге, истовремено кад је немачки посланик у Москви предао ноту 0 објави рата. Тог дана је и Италија објавила рат Совјетском Савезу. Резултат на­пада немачке авијације био је поражавајући: до подне на аеро­дромима и у ваздуху уништено је око 1200 авиона, а поподне око 600. Упркос совјетском отпору, већ првог дана све четири немачке оклопне групе пробиле су совјетски фронт: 4. оклопна група југоисточно од Тилзита (Тилсит — Совјетск, ЦоеемцК), 3. оклопна група источно од Сувалкија (Сувиалки), 2. оклопна група код тврђаве Брест и 1. оклопна група јужно од Влођимјеша (Wлодзимиерз — Владимир Волински, БјиадуАтуп Бојиухцкуу). На прав­цима дејства немачких оклопних снага није било совјетских резерви, па су оне продрле 15—20 км. У Москви је 22. јуна проглашена мобилизација годишта 1905—18. и ратно стање у неким републикама Совјетског Савеза. — Наредног дана трупе Северозападног и Западног фронта извршиле су противударе у рејону Каунаса и Гродног са по два оклопна корпуса; противудар је извршен и код Шјауљаја (УИнy/ину), али сви без нарочитог успеха. У захва­ту Југозападног фронта совјетске оклопне снаге извршиле су истог дана противудар у рејону Лучка—Рувна {Ровине — Ровно) и Бродија (Бродy — Еподу), и присилиле немачку 1. оклопну групу да застане за извесно време. Та група се у почетку непријатељ­става није још била прикупила; њени делови стизали су са Балкана и почесно се ангажовали. Из истих разлога неке дивизије немачке 2. армије нису још стигле да уђу у састав групе армије Центар. Немачке оклопне јединице из група армија Север и Центар, про­дужиле су надирање; до 25. јуна увече 4. оклопна група продрла је око 125 км, 3. оклопна група око 230 км и 2. оклопна група око 200 км у дубину совјетске територије. Немачко ваздухо­пловство је првих дана ангажовало 60—70% авиона у нападима на аеродроме, што им је обезбедило превласт у ваздуху. Трпећи губитке, немачке пешадијске дивизије надииале су за совјетским снагама, које су одступале под борбом.

У таквој ситуацији совјетска Врховна команда наредила је 25. јуна да маршал С. Буђони са 4 армије (22, 19, 20. и 21) из резерве Врховне команде организује одбрану на Западној Двини, од Краславе (код Даугавпилса—Двинск) до Витебска, затим реком Дњепром до Чернигова (између Кијева и Гомеља, ПоМејиб), и да буде спреман за противофанзиву. Десно од тих снага трупе Северозападног фронта (8, 11. и 27. армија) требало је да организују одбрану на Западној Двини, од Риге до Краславе. Испред Буђонијеве групе армија трупе Западног фронта (3, 4, 10. и 13. армија и 1 оклк) требало је да бране рејон Минск—Слуцк, где су надирале немачке оклопне јединице из групе армија Центар. Је­динице Југозападног фронта требало је да наставе нападе код Лучка и Бродија. Међутим, непријатељ је наступао изненађујуће брзо. Пошто је извршила задатке у нападима на аеродроме, немач­ка авијација се ангажовала у највећој мери за подршку КоВ, по­себно оклопних јединица. Уз ефикасну подршку авијације, немачка 4. оклопна група избила је 26. јуна на Западну Двину и из покрета заузела Даугавпилс, а 18. армија 1. јула Ригу. У даљем продору 4. оклопна група заузела је 6. јула Остров, а 9. јула Псков; тиме је група армија Север избила на правац повољан за надирање према Лењинграду. Балтичка флота, ослоњена на минско-артиљеријски по­ложај Монзундски архипелаг—Ханко, у садејству с КоВ, спре­чавала је, готово до краја године, продор површинских снага не­мачке флоте у Фински залив. Оклопне снаге групе армија Центар (2. и 3. оклопна група) 28. и 29. јуна, окружиле су и уништиле глав­нину совјетске 3. и 10. армије код Бјалистока ; истурени делови те две групе спојили су се 28. јуна код Минска, окруживши совјетску 13. армију са још неколико дивизија. За то време на боко­вима трупа Западног фронта разбијене су 11. и 4. армија, што је јако отежало ионако тешку ситуацију Западног фронта. Совјетске снаге бориле су се у окружењу до 8. јула, кад су највећим делом биле уништене и заробљене, а делом се и пробиле; неке јединице прешле су на партизанско ратовање ( Минск).

Да би што боље заштитила правац према Москви, совјетска Вр­ховна команда потчинила је све четири армије Буђонија команди Западног фронта (под командом маршала С.Тимошенка — в.),а 24. и 28. армији из резерве Врховне команде наредила да организују одбрану источно од Смоленска, на линији Нелидово, Белиј (Еенуу), Дорогобуж, Јељња (Емух), р. Десна. У то време јако се осећало помањкање совјетске авијације (Западни фронт је 30. јуна распо­лагао са свега 60 авиона). Немачку 3. оклопну групу из групе армија Центар, зауставила је совјетска 20. армија у рејону Витебска и Орше, западно од Смоленска. У противудару на њу учествовали су 5. и 7. механизовани корпус; део немачке 3. оклопне групе је одбачен на запад 30—40 км, а други њен део није успео да пробије фронт совјетске 21. армије. И поред великих губитака у авијацији, попуном из индустрије и новоформираним јединицама, број авиона Западног фронта је од јула почео да се повећава, тако се до 10. јула попео на 389.

Немачка група армија Југ продужила је 1. јула напад на снаге Југозападног и Јужног фронта на два главна правца: Луцк, Зитомир, Кијев и из северне Бесарабије на Могиљов-Подољски (‘Моиујиее-ТИодојибЦКУу), с циљем да_ окружи совјетску 6, 26. и 12. армију на избочини Лавов—Церновици (ВепХоеууби— Церновци, тјепуосуу). На житомирском правцу 1. оклопна група заузела је 8. јула Бердичев, а 9. јула Зитомир, и продужила надирање према Кијеву. Немачке и румунске снаге из Руму­није нису се одмах укључиле у опште операције: немачка у. армија очекивала је да у њен састав уду пешадијске дивизије које су сти­зале из Југославије и Грчке. Најзад, не чекајући да се прикупе све те дивизије на правцу Могиљов-Подољски, немачка 11. армија је, заједно с румунским јединицама, форсирала 3. јула р. Прут. После тешких борби, совјетска 18. армија успела је да заустави те снаге на р. Дњестру, у северном делу Бесарабије. У таквој ситуацији трупе Југозападног фронта са три механизована корпуса (4, 15. и 16) извршиле су 9. јула противудар на немачку избочину Бердичев— Зитомир; у исто време су 5. армија, 3 механизована корпуса (9, 19, 22) и 31. стрељачки корпус напали из рејона Коростењ непријатељеве оклопне снаге, тј. леви бок избочине. Не­мачка 1. оклопна група заустављена је за краће време, што је било довољно да се створи неопходан предах за организацију одбране на прилазима Кијеву и за извлачење совјетских снага на лавовско-черновичке избочине. За то време на крајњем југу Јужног фронта лево крило и центар још су стајали на левим обалама Прута и Дунава.

До 10. јула трупе нацистичке Немачке су продрле према Ле­њинграду 450 км, према Москви 550 км и према Кијеву 300 км. Али, нису успеле да униште главне снаге Црвене армије. Ли­нија фронта протезала се 10. јула: Чудско језеро—Псков—Дриса (Упуцца), Витебск—Жлобин—р. Горињ (Попум) источно од Минска—Зитомир—Бердичев—Каменец-Подољски—р. Дњестар и р. Прут. Иако су Црвеној армији нанели велике губитке у живој сили, Немци су и сами имали знатне губитке.

Осим већ ангажоване Румуније, у међувремену су у рат ушле на страни Немачке Финска (26. јуна) и Мађарска (27. јуна).

У наставку операција група армија Центар требало је да уништи снаге Западног фронта на просторији Витебск, Орша, Смоленск. Група армија Север имала је задатак да продужи наступање ка Лењинграду и да га заузме у садејству са финским снагама које ће напредовати преко Карелијске превлаке. Тиме би била елиминисана и совјетска Балтичка флота. На десном крилу, група армија Југ требало је да заузме Кијев и да делом снага с југа обухвати трупе совјетског Јужног фронта. Совјетска Црноморска флота и Дунавска флотила морале би се онда пребазирати у источни део Црног мора. Снаге све три немачке групе армија прешле су у напад 9. и 10. јула.

Намере нацистичке Немачке биле су очевидне. Стога је Врхов­на команда Црвене армије предузела нове мере. Да би одбранила правац према Москви, образовала је 10. јула команду За­падног правца (маршал С. Тимошенко), којој је потчинила Западни фронт, а касније и новоформирани привремени Централни фронт. У саставу Западног правца биле су 4, 13, 16, 19, 20, 21. и 22. армија. Позади њих образован је 14. јула Фронт резервних армија (24, 28, 29, 30, 31. и 32. армија) са задатком да поседну и бране истурене прилазе Москви на линији Стараја Руса (Цмапан Пyцца)— Осташков—Јељња—Брјанск (ЕпнуцКЈ. Да би се заштитили Лењинград и северна граница према Финској, формирана је ко­манда Северозападног правца (маршал К. Ворошилов — в.), којој су потчињене трупе Северног и Северозападног фронта, за­једно са Балтичком и Северном флотом. На југу су се браниле трупе Југозападног фронта (5, 6, 12. и 26. армија), Кијевски утвр­ђени рејон и трупе Јужног фронта (9. и 18. армија и Приморска група), којима је совјетска Црноморска флота пружала ефикасну подршку на приморском крилу.

Продуживши операције 10. јула, оклопне јединице групе армија Центар пробиле су противников фронт, у садејству са 9. и 2. армијом, укупно 55 дивизија, и продужиле наступање на исток. Пошто је одбацила совјетске снаге, група армија Центар опколила је со­вјетску 13. армију код Могиљова (МоиуАее). Мада је у противнападу совјетска 21. армија прешла р. Дњепар, повратила Рогачев и Злобин на десном боку групе армија Центар и зауставила немачку 2. армију, оклопне снаге групе армија Центар заузеле су 16. јула Јарчево (Хпуеео), источно од Смоленска, а затим и предграђе Смоленска, пошто су претходно пресекле комуника­цију Смоленск—Москва. Тиме су се совјетске 16. и 20. и део 19. армије нашли у окружењу. Овде ће се сада развијати битка која ће трајати до 10. септембра и укочити брзо напредовање групе армија Центар ( Смоленск). У току тих борби појачава се учешће совјетске авијације увођењем нових јединица у борбу, нарочито против немачких оклопних јединица. Немачко ваздухопловство је од 21/22. јула почело с првим покушајима бомбардовања Москве.

Потискујући у све тежим борбама трупе Северозападног фронта (8, 11. и 27. армија) и оперативну групу од 7 дивизија иза њега, група армија Север продрла је до краја јула левокрилном 18. армијом између Чудског језера и Ришког залива на Фински залив, а 16. и 4. оклопна армија, јужно од Чудског језера, продирале су на север и исток. Обновљена совјетска 11. армија извела је јак противнапад с обе стране Иљмењског језера (ХјибМеуб о3епо) и одбацила немачке оклопне снаге 40 км на запад. Међутим, немачке јединице поновно су наставиле напредовање; 7. ав­густа избиле су на р. Лугу, југозападно од Лењинграда, и од Иљмењског језера дуж р. Ловат (ЈИоеамб) до Великије Луки. Тиме је поравнат фронт група армија Север и Центар. За то време Финци су споро напредовали с обе стране Ладошког језера.

Група армија Југ је главне снаге (6. и 17. армија и 1. оклопна група) усмерила ка Кијеву, а помоћним снагама (немачка 11, румунска 3. и 4. армија и мађарски 8. корпус) тежила је да са југа обухвати трупе совјетског Јужног фронта. Њена 1. оклопна група брзо је избила пред Кијев, на 15—20 км, али је заустављена противнападом совјетске 5. армије. Не губећи време, Немци су пре­бацили тежиште напада на југ, што је убрзо довело до окружења совјетских 6. и 12. армије код Умања. До 8. августа со­вјетске снаге одступиле су ка Дњепру, низводно од Кијева, али су задржале мостобран код Кривог Рога (Кпуеоу Поз), а у приморском делу код Одесе и Николајева. На најсевернијем делу финско-совјетског фронта немачко-финске снаге прешле су трећину пута до Мурманска; на осталим секторима напредовале су много мање.

Немачке трупе безобзирно су и сурово поступале са станов­ништвом на поседнутој територији Совјетског Савеза. Њихов не­хумани поступак испољио се нарочито према совјетским заро­бљеницима. Позадински органи, одреди Главне службе безбедности Рајха и дивизије за обезбеђење, терором, прогонима и убиствима још су више изазвали отпор и освету совјетског становништва. За рајхсминистра источних окупираних територија постављен је 17. јула идеолог нацизма А. Розенберг (Алфређ Росенберг). — Сов­јет народних комесара Совјетског Савеза и ЦК СКП(б) издали су 29. јуна директиву, а Политбиро ЦК СКП(б) 18. јула одлуку о стварању јединствене организације партизанских јединица у поза­дини немачких снага. Већ у јулу је у Украјини дејствовало 150 партизанских група (око 2000 људи). У области Кијева формирана су два партизанска пука са по 1100 људи. Мање партизанске групе дејствовале су у Молдавији, Латвији и Естонији.

Док се развијала смоленска битка, у немачкој Врховној ко­манди дошло је до размимоилажења у погледу даљег тежишта опе­рација. Врховна команда копнене војске је инсистирала да се глав­ним снагама и даље надире ка Москви. Хитлер је сматрао да је сада најважније пренети тежиште операција на крилне групе армија: групом армија Југ заузети Украјину, а групом армија Север Лењинград, с тим што би се она спојила са финским јединицама. У том смислу Хитлер је 15. и 20. августа наредио да се из групе армија Центар пребаци у састав групе армија Север 19. оклк, а у састав групе армија Југ 2. армија и 2. оклопна група. Наређено је да крилне групе армија наставе офанзиву, а група армија Цен­тар да пређе у одбрану. Накнадним наређењем Врховне ко­манде копнене војске, 21. августа, прецизирано је: пре зиме група армија Север окружиће Лењинград и спојити се са финским трупама; група армија Југ заузеће Крим и Донецки басен чиме ће се, поред осталог, отклонити опасност ваздушног бомбардовања извора нафте и рафинерија у Румунији.

Осећајући све већу опасност за Лењинград, совјетска Врховна команда одлучила се да 23. августа подели Северни фронт — на Лењинградски (8, 23, 42. и 55. армија) и Карелијски (7. и 14. ар­мија); 30. августа је укинула команду Северозападног правца 1 на р. Волхов, према Лењинграду, пребацила 52. и 54. армију, које је задржала под својом командом. Балтичка флота у садејству с КоВ упорно је од краја августа бранила Талин, кад је прешла у Кронштат ради ојачања одбране Лењинграда. Совјетска авија­ција, иако је још била бројно слабија од немачке, испољила је изван­редну активност у том периоду (само у саставу Југозападног фронта последњих 20 дана јула извршила је 6000 авио-полетања, а у августу 12 500).

Док је битка код Кијева била у току, Хитлер је директивом од 6. септембра наредио да се предузме офанзива на Москву, да би се заузела пре зиме. Тај задатак поверен је групи армија Цен­тар, која је ојачана 4. оклопном групом. Крилне групе армија (Север и Југ) требало је да офанзивним дејствима вежу снаге Црвене армије пред собом и тако спрече њихово евентуално из­влачење за одбрану московског правца. За предстојећу офанзиву дивизије су хитно попуњене људством и средствима. Група армија Центар имала је тада 9, 4. и 2. армију, 2, 3. и 4. оклопну групу, укупно 78 дивизија (56 пешадијских, 14 оклопних и 8 моторизо­ваних). За подршку из ваздуха предвиђено је 950 авиона 2. вазд. армије, од тога половина бомбардера. У септембру је немачка авијација наставила да бомбардује Москву. Међутим, већ у октобру ПА одбрана Москве постала је јача и много ефикаснија, тако да су ваздушни напади на Москву знатно ослабили.

До 7. септембра група армија Север је, уз највеће напоре, обухватила Лењинград с југа и пресекла му везу са осталим де­ловима Совјетског Савеза. Финске снаге на Карелијској превлаци споро су наступале. Веза Лењинграда са позадином одржавала се само преко Ладошког језера и ваздухом. Ситуација је на том де­лу фронта била критична. На малом простору нашло се одсечено 2 544 000 становника Лењинграда, око 440 000 избеглица, 3 ар­мије, делови Балтичке флоте, Ладошка флотила и још неке јединице. После јаке артиљеријске и вазд. припреме (бачено је 6000 запаљивих бомби), Немци су 9. септембра прешли у напад у намери до овла­дају градом, али у томе нису успели због изванредне одбране, па су 26. септембра прешли у одбрану. Совјетска Балтичка флота, ограничена на рејон Кронштата, бранила је Лењинград с мора и пружала арт. подршку приморском крилу КоВ. У томе су је по­магале језерске флотиле, посебно Ладошка која је одржавала ко­муникацију преко језера за опседнути град. Око 80 000 искрцаних морнара укључено је у одбрану копненог фронта (до краја године укључено их је око 150 000). Немци су сада ресили да бло­кадом и бомбардовањем Лењинграда присиле његове браниоце на предају ( Лењинград). Почетком септембра покушали су да овладају Мурманском, али их је у томе спречила совјетска 14. армија, подржана од Северне флоте.

У кијевској бици Немци су у простору између Кијева и Полтаве, средином септембра, опколили четири совјетске армије Југозападног фронта: 5, 21, 26. и 37. Врховна команда Црвене армије у почетку није схватила прави циљ немачког маневра.

И касније, када је катастрофа била на помолу, није прихватила предлог команде Југозападног фронта да се опкољене армије извуку на време. Последице су биле тешке: према совјетским подацима, у кијевској бици само је заробљено преко 200 000 совјетских војника.

У последња два месеца, када су се главне немачке снаге ангажовале на крилима Источног фронта и у смоленској бици, Врховна команда Црвене армије искористила је прилику да појача одбрану на московском правцу. Такође, ојачала је и крилне фронтове. На московском правцу распоређена су три совјетска фронта: Западни (ген. И. Коњев, 6 армија), Резервни (маршал С. Буђони, 6 армија) и Брјански (ген. А. Јерјоменко, 3 армије).

Немачка прва офанзива (група армија Центар) на Москву почела је 30. септембра ( Московска битка). Под непрекидним притиском и због брзих продора непријатеља, совјетске јединице нису могле одступати организовано и по плану. Десетог октобра непосредна одбрана Москве поверена је Западном фронту (под командом генерала Г. Жукова, 6 армија). Њему ће садејствовати Калињински фронт (под командом генерала И. Коњева) са 4 армије и Југозападни фронт (под командом маршала С. Тимошенка) са 3 армије; у резерви Врховне команде биле су 3 ар­мије, а источно од Москве, пристизале су 2 армије. Врховна ко­манда је ангажовала нове снаге и маневрисала с крупним саста­вима; на фронту су се масовније појавили тенкови Т-34, бољи од оних које су Немци употребљавали; концентрисана је маса арти­љерије и самоходних оруђа, а први пут је добивена и оперативна превласт у ваздуху. После великих напора Немци су напредовали 20ц—250 км на исток и, почетком новембра, заустављена је немачка прва офанзива на Москву на линији Калињин (Којиуху)— Волоколамск—Наро-Фоминск—Тула—Ливни (Јлуеуу). Та два последња места нису успели да заузму. Део совјетске владе је напустио Москву и пребацио се у Кујбишев (Кyу6ууиее) 20. октобра. За врховног команданта именован је 22. октобра Ј. Стаљин. Знатно је појачана активност партизанских јединица на целој дубини позадине немачког фронта. У октобру Немци су извршили 31 вазд. напад на Москву (13 дању и 18 ноћу) са укупно 1998 авио-полетања, од којих се само 72 авиона пробило изнад Москве. У октобру 1941. Немци су у 2. вазд. армији имали око 1000 авиона, а СССР за подршку снага на московском правцу и непосредну одбрану Москве 1064 авиона, од тога преко 700 ловаца.

Немци су све јаче осећали последице великих губитака у живој сили и средствима. Уз то, велика издуженост комуникација изложених нападима партизана и од киша расквашено подручје операција ути­цали су све више на оперативне могућности трупа. Да би сузбили опасност од разгарања партизанских активности у позадини, Немци су предузели репресалије над становништвом: наредбом Врховне команде од 23. јула тражи се од трупа да сваки отпор на совјетској окупираној земљи сузбију терористичким актима; 16. септембра Врховна команда је издала наређење по којем за сваког уби­јеног Немца на окупираној територији Совјетског Савеза треба стрељати 50—100 становника. Према наређењу Гестапоа од 17. јула и Управе за ратне заробљенике у Врховној команди од 8. септембра, совјетским ратним заробљеницима је одузет статус међународног третмана, те све заробљенике »који би могли бити опасни за националсоцијализам« треба ликвидирати. Спроводећи у дело замисао о подели совјетске територије на неколико држава, рајхсминистар за источне територије А. Розенберг је формирао Ко­месаријат Рајха за балтичке државе (Остланд) и Комесаријат за Украјину.

Иако су немачке снаге биле истрошене у претходној офанзиви, немачка Врховна команда се одлучила на нов покушај заузима­ња Москве. До средине новембра група армија Центар имала је 51 дивизију; од њих је 13 било оклопних и 5 моторизованих, са око 1500 тенкова и 3300 топова. Подршку им је пружало око 600 авиона. Друга офанзива на Москву почела је 16. новембра. До 2. децембра немачке 3. и 4. оклопна група су избиле северно од Москве, између Калињина и Москве, али су заустављене на 25 км од Москве. Немачка 2. оклопна армија прешла је у напад 18. новембра у правцу Туле; 20. новембра заузела је Стаљиногорск (ЦмануХОЗопцК — Новомосковски, Хосомоцкосцкуу) ; почетком децембра, после тешких борби и осетних губитака, прешла је у одбрану. Немачка 4. армија је 30. новембра прешла у напад у правцу Москве и избила на 40 км од града. Али, због ангажовања јаких совјетских резерви, ноћу 3/4. децембра 4. армија се по­вукла на полазне положаје.

За време операција на московском правцу крилне групе ар­мија су, такође, биле у офанзиви: група армија Север предузела је напад 16. октобра у правцу Тихвина и Волхова, у намери да се на р. Свиру (Цеупб), у простору између Ладошког и Оњешког језера, споји с Финцима, који су дотле продрли до р. Свира; Тих­вин је заузет 8. новембра, али је немачко надирање ту зауставље­но. Совјетске снаге су прешле у. новембра у противнапад, 9. децембра ослободиле Тихвин и у даљем продору до краја децембра избиле на реку Волхов, где је фронт устаљен. — На десном крилу општег немачког распореда, група армија Југ је продужила 29. септембра офанзиву ради заузимања Харкова, Донбаса, Ростова на Дону и Крима, како би се створили услови за каснији продор на Кавказ. Румунска 4. армија вршила је блокаду Одесе. У првој половини октобра совјетска Приморска самостална армија, уз помоћ Црноморске флоте, напустила је Одесу и пребацила се на Крим управо у време када су немачке оклопне снаге насту­пале у простору између доњих токова Дњестра и Донеца. Оклопне снаге групе армија Југ заузеле су Таганрог 17. октобра, Стаљино (ЦмануХо — ДонецкЈ 20, Харков 24.октобра и Ростов на Дону 21. новембра. Осамнаестог октобра су Немци почели опе­рације ради заузимања Крима. Изузимајући Севастопољ, до 16. новембра и Крим је пао у немачке руке, после же­стоких борби за полуострво Керч, у чијој је евакуацији уче­ствовала Азовска флотила. Црноморска флота је одиграла одлучујућу улогу у пребацивању појачања у опседнути Севастопољ у но­вембру и децембру, пружајући браниоцима, истовремено, моћну артиљеријску подршку. У противофанзиви, јединице Црвене армије 29. новембра ослободиле су Ростов на Дону и до 2. децембра одбациле немачку 1. оклопну армију на реку Мијус (Муyц). Уз ефикасну помоћ авијације и морнарице, совјетске копнене снаге извршиле су са Таманског полуострва (ТајнаХцКуу но/иyоцмпое) успешан десант (26. децембра) на полуострво Керч.

На крају 1941. немачке снаге су показивале очигледне знаке замора и истрошености. Њихови укупни губици на Источном фронту били су врло велики: до 1. децембра имали су 162 314 погинулих, 571 767 рањених и 33 334 нестала; укупно је избачено из строја 767 415 или 24,5% од првобитног бројног стања немачке војске на источном фронту. Почетком децембра, на крају друге немачке офанзиве, линија фронта протезала се с југа на север: р. Мијус—р. Изјум (Х370М)—извор р. Оскол—избочине код Туле и Калињина— језеро Селигер—Иљмењско и Ладошко језеро. Фронт се настав­љао источно од финско-совјетске границе реком Свир, Оњешким језером и, испрекидано, до Баренцовог мора, на мањој удаље­ности од границе. У међувремену Балтичка флота је напустила 19. октобра Монзундски архипелаг, а 2. децембра Ханко и прикупила се у рејону Кронштата. Црноморска флота налазила се у Севастопољу, Новоросијску и Туапсу, у источном делу Црног мора. Она је успела да сачува слободу дејства на Црном мору.

Совјетска противофанзива, децембар 1941—април 1942. — Још док је била у току немачка друга офанзива на Москву, совјетска Врховна команда припремила се за противофанзиву. Очекујући да се непријатељ истроши, она је предвидела противофан­зиву на широком фронту, од Селижарова до Јелеца (ЕАеу), са Калињинским фронтом, под командом генерала И. Коњева (2 армије), Западним фронтом, под командом генерала Г. Жукова, (10 армија и 1 гардијски коњички корпус, подељени у три групе) и Југозападним фронтом, под командом маршала С. Тимошенка (2 армије). У стратегијској резерви Врховне команде биле су 4 армије. За ваздушну подршку трупа, Врховна команда је распо­лагала са 1200 авиона (Немци, и поред знатних попуна, располагали су само са око 700). Совјетска противофанзива на правцу Кали­њина почела је 5. децембра. Сутрадан су прешле у напад и снаге Западног и Југозападног фронта ( Московска битка). До средине децембра развиле су се веома жестоке борбе. Немачке трупе су добиле наређење да не одступе ни корак са положаја на којима су се затекле када је почела совјетска противофанзива. При­коване за положаје, на температури која се спустила до —40°Ц, неспремне физички и материјално за ратовање у тако тешким зимским условима, оне су трпеле огромне губитке. До средине децембра совјетске армије су ослободиле готово сва места са којих се Москва могла непосредно напасти. На многим местима пробијен је фронт групе армија Центар, а кроз створене бреше убациване су мање и веће тактичке јединице које су дејствовале у немачкој позадини, повезујући се с партизанским јединицама. До краја децембра совјетске снаге ликвидирале су обе избочине с којих је била угрожена Москва, а истовремено њихово лево крило продрло је далеко на запад, до Калуге и Сухиничија, а десно до Волоколамска и Лотошина, одбацивши непријатеља 100—250 км на запад.

Пораз под Москвом изазвао је кризу у немачком командовању, због чега су настале крупне промене; Хитлер је 19. де­цембра сменио фелдмаршала В. Браухича, команданта копнене војске, који је предлагао повлачење чак до пољске границе, и лично преузео његову дужност. У децембру и јануару смењена су сва три команданта група армија, а смењено или кажњено још 35 генерала. Повлачење десног крила групе армија Југ у новем­бру од Ростова на Дону до р. Мијуса, затим повлачење са полуострва Керча на Криму у децембру и групе армија Север са тихвинске избочине у новембру и децембру и почетком јануара 1942, означили су крај муњевитом рату.

Успех противофанзиве Црвене армије довео је немачке трупе на истоку у тешко стање. Велики губици, сталан совјетски притисак, издужене комуникације, угрожена позадина и велика зима деловали су подједнако негативно на њихову моралну и материјалну снагу. Немачко ваздухопловство почетком јануара на Источном фронту имало је свега 1700 авиона.

У међувремену Црвена армија је јачала; однос снага и сред­става се мењао у њену корист. Зато је совјетска Врховна ко­манда могла да изда директиву 7. И 1942. за офанзиву против немачке групе армија Центар, сада под командом фелдмаршала Г. Клугеа. Снагама на јужном и северном делу фронта наређено је, такоде, да предузму офанзивна дејства: на северу да разбију групу армија Север и деблокирају Лењинград, а на југу да разбију групу армија Југ и ослободе Донбас.

За офанзиву западно од Москве, од Можајска (Монцауцу) до Калињина, ангажоване су трупе Калињинског фронта (22, 29, 30, 31. и 39. армија и 11. коњички корпус), под командом гене­рала И. Коњева, а од Калињина до Мценска трупе Западног фронта (1. ударна, 5, 10, 16, 20, 33, 43, 49. и 50. армија и 1. гардијски коњички корпус), под командом генерала Г. Жукова. Да се непријатељу не допусти дужи предах, одлучено је да офанзива почне најкасније 11. јануара.

По великој зими (—25°Ц) и дубоком снегу, у огорченим борбама које су се водиле око путева и насеља, трупе Калињинског фронта прешле су у офанзиву 8. јануара. До почетка фебруара оне су дубоко продрле на правцу Холма, Великије Луки и Велижа. Уз подршку авијације, трупе Западног фронта прешле су у напад 10. јануара и, после дводневних тешких борби, пробиле фронт на дес­ном крилу. Трупама на фронту ефикасно су садејствовали партизан­ски одреди у немачкој позадини. Да би издржали и сачували освојену територију, Немци су довлачили појачања из разних делова Европе и одсудно бранили поједина изолована упоришта (рејон Олењина — ОненуХО, Ржева, Сичевке — ЦунееКа, Јухнова — К>xуое). — Почетком фебруара формирала су се два крака Калињинског и Западног фронта, који су могли да се затворе у рејону Вјазма (Бн3бМа)—Јухнов, око главних снага групе армија Центар. За тај рејон развиле су се веома тешке борбе уз велике обостране губитке. Немци су привукли нова знатна појачања и у утврђеним рејонима пружили отпор вршећи истовремено противударе, што је исцрпљивало обе стране до крајњих граница.

Врховна команда Црвене армије поновно је покушала свежим снагама да опколи и уништи главнину група армија Центар, па је ради тога 1. 2. 1942. формирала команду Западног правца (под командом генерала Г. Жукова) која је обједињавала дејства Калињинског и Западнцг фронта. Али и Немци су привукли резерве, знатно јаче од совјетских. Спречавајући опкољавање главних снага групе армија Центар успели су, ангажујући све расположиве резерве, да противударима, западно од Јухнова, опколе совјетску 29. армију, н. коњички корпус и делове 4. ваздушнодесантног корпуса. Иако су и снаге Црвене армије биле исцрпљене дуготрајним операцијама и великим напрезањем, Врховна команда је 20. марта дала нову директиву за обнављање напада и наставак офанзиве. Напади су почели крајем марта и трајали су до средине априла ј развиле су се тешке исцрпљујуће борбе. Због помањкања изразите надмоћности у снагама и средствима, нису постигнути значајнији резултати. У међувремену, део опкољених совјетских јединица се пробио до линије фронта, а други је, у садејству са партизанима, продужио борбу у позадини немачких трупа.

Док су се развијале операције Калињинског и Западног фронта,, у области Лењинграда, између Иљмењског и Ладошког језера,, покушавале су трупе Северозападног и Лењинградског фронта да деблокирају Лењинград, у којем је ситуација, због одсечености од осталих делова Совјетског Савеза, постајала све тежа (град се снабдевао једино преко залеђеног Ладошког језера — тзв. путем живота, Јлопоза оицуму). У ширем рејону Демјанска снаге Црвене армије су окружиле знатне делове немачке 16. армије, али их нису успеле уништити. На крајњем северу, дуж Баренцовог мора, уз подршку морнарице, совјетске јединице су у априлу нападале немачке положаје. — На југу Украјине, после успеха операције у новембру између Ростова на Дону и р. Мијус, у јануару су совјетске снаге образовале избочину, јужно од Харкова, на правцу према Дњепропетровску (ЈлуенпонемпоецК) и Полтави. Тај се фронт стабилизовао почетком фебруара.

За четири месеца борби, колико је трајала совјетска противофан­зива, Црвена армија је одбацила Немце 150—400 км на за­пад, ослободила 60 градова и око 11000 насељених места. Разбила је око 50 немачких дивизија и принудила немачку Врховну команду да из разних крајева Европе пребаци на Источни фронт 39 дивизија и 6 бригада, чиме је осетно смањила своје резерве за офанзиву у 1942. Истовремено је Врховна команда Црвене армије ангажовала из своје резерве 9 новоформираних армија.

Немачка летња офанзива, мај—новембар 1942. – Општа стратегијска концепција немачке Врховне команде за 1942. била је да се на свим ратиштима пређе у офанзиву за постиза­ње победе. Главне операције копнене војске извешће се на истоку, а помоћне у северној Африци.

С обзиром на то да немачка Врховна команда није имала до­вољно снага за офанзиву на ћелом Источном фронту, одлучено је да се летња офанзива изведе само на јужном крилу, са групом армија Југ (од јануара под командом фелдмаршала Ф. Бока). Директивом бр. 41 од 5. априла дате су опште смернице за опе­рације у 1942. Задатак је групе армија Југ да заузме Кавказ и тамошња нафтоносна поља, да очисти полуострво Керч од со­вјетских снага и заузме Севастопољ. Група армија Центар остаће у дефанзиви, а група армија Север (од јануара под командом фелдмаршала Г. Кихлера) добила је задатак да овлада Лењинградом и успостави везу са Финцима. Операција групе армија Југ требало је да се изведе у четири етапе: у првој да се заузме Воронеж и потом организује јак бочни фронт према северу, на линији Орел— Воронеж; у другој етапи снаге из рејона Харкова напредовале би к истоку, ка десној обали Дона и дуж ње; у трећој етапи крајња деснокрилна група са простора Таганрог—Артјомовск продирала би ка великом завоју Дона у правцу Стаљинграда (Цмаммзпаб — Волгоград); у тој области би се успоставила веза са снагама које су напредовале од Харкова, и то тако да се обу­хвате совјетске јединице. После тога главне снаге би се оријентисале ка Кавказу, с тим што би се оставиле на Дону јаке снаге, углавном сателитске. Немци су се у тој ситуацији надали да ће избијањем на Кавказ доћи до нафтоносних извора и привући на своју страну Турску и Иран.

До 1. 5. 1942. немачке снаге су попуњене и опремљене но­вим средствима; оне су имале 232 дивизије и 10 бригада; од тога се 80% налазило на Источном фронту (178 дивизија и 8 бригада). Остале снаге (54 дивизије и 2 бригаде) налазиле су се у окупираним земљама и у Немачкој. На Источном фронту било је још 15 финских, 9 мађарских, 3 италијанске, 8 румунских, 1 словачка и 1 шпанска дивизија. Због притиска совјетских снага на ћелом фронту, немачка Врховна команда могла је ангажовати у офанзиви на десном крилу (група армија Југ) само 68 немачких и 20 сателитских дивизија уз подршку појачане 4. вазд. армије са око 1000 авиона. У току лета сателитске снаге су појачане са још 8 дивизија.

И совјетска Врховна команда је планирала офанзивна дејства за лето 1942, и то у рејону Лењинграда, против немачке избочине код Демјанска, на смоленском правцу и према Харкову. Њен је циљ био да истроши што више немачке снаге и поремети немачке планове за предстојећу офанзиву, чије се припреме нису могле прикрити. Први и главни удар требало је извести на југу да се ослободи Харков, униште непријатељеве снаге у Украјини, између Северног Донеца (Цееепууу Мому) и Азовског мора, и овлада главним прелазима преко Дњепрс. Црвена армија је 1. маја имала око 400 дивизија (по броју људи знатно слабије од немачких), које су већим делом биле у саставу девет фронтова, и две самосталне армије. Крајем 1941. укинуте су команде праваца. У Совјетском Савезу је 13. фебруара општа мобилизација проширена; обухватила је мушкарце од 16 до 55 година и жене од 16 до 45 година. На угроженим подручјима образовани су бројни одреди народне одбране. У њих је само у Лењинграду ступило 300 000 људи, а у Москви око 500 000. Слично је било и у другим градовима. Партизански покрет је узео велике размере. У то време у Украјини је дејствовало око 100 партизанских одреда са преко 36 000 људи, у Белоиусији 227 одреда са око 28 000 људи, у рејону Смоленска око 20 000 и Брјанска око 10 000 људи. Евакуација становништва и покретне имовине вршена је организовано. До тада је већ било евакуисано 1360 фабрика. Оне су прорадиле на Уралу (667), у средњој Азији и Казахстану (308), у Сибиру (322) и другим кра­јевима СССР (63). Совјетска ратна индустрија у првом тромесечју 1942. произвела је 55 942 минобацача, 13 369 топова, 4861 тенк, 4601 авион итд. Ратна производња Совјетског Савеза била је у наглом успону.

Осмог маја 1942. почела су немачка офанзивна дејства на јужном делу Источног фронта. Немачка 11. армија (под коман­дом генерала Е. Манштајна), уз подршку 8. вазд. корпуса, са главном снагом (немачки 30. и 42. и румунски 7. брдски корпус) напала је 8. маја на полуострву Керч јединице совјетског Кавкаског фронта — 44, 47. и 51. армија (под командом генерала Д. Козлова), а немачки 54. корпус оријентисан је према Севастопољу. Немци су 17. маја заузели град Керч, а део совјетских снага до 19. маја повукао се на Таманско полуострво ( Керч и Крим). Одмах после тог успеха, немачка 11. армија прегруписала је снаге за ликвидацију Севастопоља.

У међувремену, совјетски Југозападни фронт (под коман­дом маршала С. Тимошенка), предузео је 12. маја са 28. и 6. армијом с изјумске избочине напад за ослобођење Харкова и уништење непријатељевих снага у тој области. У тој операцији со­вјетске снаге подржавала је 8. вазд. армија са око 300 авиона и даљња бомбардерска авијација са око 200 авиона. Истовремено су немачке снаге завршавале припреме за ликвидацију изјумске избочине. Обе совјетске армије пробиле су немачки фронт — 28. армија са североистока од Харкова, а 6. армија са југа — и за три дана уклиниле се у дубину од 20 до 40 км. Интервенишући брзо с резервама, Немци су зауставили совјетски продор. Затим су 17. маја импровизоване група армија Клеист (1. оклопна и 17. армија), прикупљена на јужном делу изјумске избочине, и једна армијска група северно од ње, уз подршку 4. вазд. корпуса са око 600 авиона, прешле у напад. То је убрзо изменило ситуацију и учинило је опасном за снаге маршала Тимошенка. Група армија Клеист пробила је фронт совјетских армија 17. маја, и у садејству са јед­ном армијском групом са севера, одсекла совјетске снаге на изјумској избочини. Окружени совјетски делови пружали су организован отпор до 29. маја, а затим су се пробијали кроз непријатељев распоред ( Харковска битка).

Падом полуострва Керча, притисак на Севастопољ је појачан, угрожене су његове поморске линије снабдевања, а флота је изло­жена нападима авијације. Да би се ослободила за извршење других задатака, немачкој 11. армији наређено је да заузме Севасто­пољ. Уз подршку 8. вазд. корпуса и румунске авијације са око 600 авиона укупно, артиљерије из састава армије и преко 200 ба­терија разних калибара, у. армија предузела је напад 7. јуна. У вишедневним веома тешким борбама, у којима су обе стране претрпеле велике губитке, сломљена је одбрана Севастопоља 4. јула.

До краја јуна Немци су завршили припреме за летњу офанзиву. Попуњена група армија Југ (фелдмаршал А. Бок) имала је: не­мачку 2, 6, 11. и 17, 1. оклопну и 4. оклопну армију, мађарску 2. армију и Италијански експедициони корпус (Цорпо ди спедизионе италиано ин Руссиа — Ц.С.И.Р), који је био у саставу немачке 17. армије; укупно 70 пешадијских, 10 оклопних, 8 моторизованих, 2 коњичке дивизије, 1 коњичку и 3 пешадијске бригаде. На Криму се налазила 11. армија. Ускоро су у састав групе армија Југ почеле да пристижу италијанске јединице 8. армије (у њихов састав је ушао Италијански експедициони корпус) и румунска 3. армија, која ће се накнадно укључити у операције. За ваздушну подршку КоВ у офанзиви одређена је појачана 4. ваздушна армија (око 1200 авиона). — Насупрот тим снагама стајале су трупе левог крила Брјанског, Југозападног и Јужног фронта, са свега 9 ослабљених и непопуњених армија. Оне су у почетку располагале са 350 бор­бено способних авиона (касније ће се нешто појачати). — На се­веру, фронт стабилизован у току зиме, од Баренцовог мора до Курска, остао је до краја јуна неизмењен, с јако извијеном лини­јом, односно са неколико великих избочина насталих као последица зимских операција. Група армија Југ држала је фронт од Курска до Таганрога, дуг преко 600 км; њен фронт требало је да се постепено сужава када левим крилом избије на р. Дон. Тиме ће збијеност масе немачких и других снага Осовине доћи до већег изра­жаја у одлучујућој етапи до избијања на доњи ток Дона.

Група армија Југ је почела летњу офанзиву (операција Блау) по­степеним увођењем армија у борбу. Под командом фелдмар­шала М. Вајкса, немачке 4. оклопна и 2. армија, заједно с мађарском 2. армијом, 28. јуна прешле су у напад у правцу Воронежа. Четврта оклопна армија је 4. јула форсирала Дон. На­редних дана водиле су се жестоке тенковске борбе за Воронеж, у којима је ангажована и немачка 2. армија. У то је и 6. армија прешла у наступање (30. јуна). Покушај да се опколе трупе Југозападног фронта између горњег тока р. Оскол и Дона није успео. Жестоке борбе у рејону Воронежа, које су се водиле више дана, претиле су да поремете прву етапу плана операције Блау, па је немачка Врховна команда одустала од даљих офанзивних дејстава у тој области. Иако то није било предвиђено планом, не­мачка Врховна команда је овде морала оставити јачи застор и у извесној мери изменити првобитни план операције, тј. да окружи и уништи совјетске снаге у Донбасу, да би тако сачувала могућност за продор до Кавказа, што је био главни задатак. Зато је група армија Југ подељена на групу армија А (под командом фелд­маршала В. Листа) — 1. оклопна и 17. армија са 3. румунском, која је тек била стигла, и групу армија Б (под командом фелдмар­шала М. Вајкса) — 4. оклопна, 2, 6. и мађарска 2. армија, а нак­надно је ушла италијанска 8. армија. Совјетске снаге су успеле да се извуку испод удара немачких јединица и њиховог покушаја да их опколе. Да би у насталој ситуацији успешније руководили одбрамбеним операцијама, дотадашњи фронтови у Украјини су реорганизовани: 7. јула формиран је Воронешки фронт — 40, 3. и 6. резервна армија, 4, 17, 18. и 24. оклопни корпус (под командом генерала Н. Ватутина а 12. јула уместо Југозападног фронта, формиран је Стаљинградски фронт — 21, 62, 63. и 64. армија (под ко­мандом маршала С. Тимошенка). У састав тога фронта накнадно су ушле јединице јако ослабљене 28, 38. и 57. армије, а затим 51. армија. Подржавала га је 8. ваздухопловна армија.

Група армија А кренула је у напад 9. јула. Њен је ближи задатак био да у садејству са групом армија Б окружи и уништи совјетске снаге у великом луку Дона и између тога лука и Волге. Када се у захвату њихових дејстава нису нашле веће совјетске снаге, претпоставило се да се оне налазе у области Ростова на Дону, па је 13. јула наређено 4. и 1. оклопној армији да што пре избију до ушћа Дона и у садејству са 17. армијом окруже и униште совјетске снаге у рејону Ростова на Дону. На доњем току Дона, код Цимљанскаје (ИИумамцкох) и Константиновскаје (КоХцмаумууоецКаји), савладан је отпор трупа Јужног фронта (генерал Р. Малиновски), које су одступиле на југ. Потом је не­мачка 4. оклопна армија 21. јула образовала два мостобрана и 24. јула њен 40. оклопни корпус прешао је р. Сал, јужну при­току Дона, код Орловскаје (ОпјиоецКан). Њој деснокрилне армије — 1. оклопна и 17. армија — заузеле су Ростов на Дону 23. јула, чиме је био отворен пут за Кубан. У међувремену, 6. Ермија, продирући дуж Дона од Воронежа низводно, избила је на р. Чир, истовремено кад је пао Ростов на Дону. С продором у велики лук Дона, заузимањем Ростова на Дону и образовањем мостобрана у доњем току те реке, Немци су угрозили Стаљинград и Кавказ, али нису постигли главни циљ у том простору — нису уништили совјетске снаге Југозападног и Јужног фронта. Цр­вена армија и становништво су организовано евакуисали инду­стријска постројења и уништили све што се није могло пренети на Исток.

Немачка Врховна команда се преместила 16. јула из Источне Прусије у Украјину (Виница, Буммуд), да би могла непосредније пратити ток операција. Хитлер је наредио 23. јула да група армија А са 17. и румунском 3. армијом надире преко западног дела Кубанске долине ка Кавказу и заузме Батуми, а 1. оклопна армија да заузме нафтоносна поља Мајкопа (МаииКон) и Гроз­ног (рпо3Хбити), овлада прелазима Кавказа и продре до Бакуа и Тбилисија; 4. оклопна армија на левом крилу водила је борбе са 64. и 57. армијом. Група армија А требало је да уништи у насту­пању све совјетске снаге у простору јужно од доњег тока Дона. Група армија Б са 6. армијом за то време заузеће Стаљинград; 11. армија упутиће се са Крима пред Лењинград. Хитлер је био си­гуран да ће истовременим ударом освојити Стаљинград и Лењин­град. Мађарска, италијанска и румунска армија заузеће положаје касније, по степену напредовања ка Стаљинграду, на десној обали Дона, од Воронежа до близу великог завоја Дона.

Та Хитлерова одлука није наишла на одобравање Врховне команде копнене војске. Ипак, Хитлер је остао при одлуци да се истовремено изведу две дивергентне операције — на Кавказ и на Стаљинград.

Група армија А (8 пешадијских, 3 оклопне, 3 моторизоване, 3 брдске и 3 коњичке дивизије), пошто је прешла Дон на утоку, кренула је 25. јула с 1. оклопном армијом према Ставропољу (Цмаепонојиб) и Армавиру, а са 17. армијом према Краснодару. Тим армијама супротставила се, најпре, совјетска 51. армија, али су се ту пребациле и остале снаге Јужног фронта — Донска и При­морска оперативна група (12, 18, 37, 47, 51. и 56. армија, а остаци 9. и 24. армије пребачени су у дубљу позадину ради попуне). Те снаге су 28. јула ушле у састав Севернокавкаског фронта (под командом маршала С. Буђонија), који је имао задатак да организује одбрану на р. Кубану. Немци су пробили фронт на доњем току Дона и њихове оклопне јединице су продрле до 30. јула преко Дона на југ око 120 км.

Док је група армија А наступала у простору између Азовског и Каспијског мора, група армија Б надирала је ка великом луку Дона. Совјетска Врховна команда увидела је опасност од брзог немачког преласка Дона и избијања на Волгу. Зато су на правцу њиховог наступања ка Стаљинграду, између р. Чира и р. Дона, који су браниле трупе Стаљинградског фронта, убачене у борбу пристигле 62. и 64. армија. Оне су пружиле снажан отпор, какав Немци нису очекивали. Због тога је Хитлер 31. јула потчинио групи армија Б 4. оклопну армију. Она је упућена на североисток, дуж пруге која од Котељникова (КомејибХУКоео) води ка Ста­љинграду, куда је 6. армија, уз јаке борбе настојала да се пробије из другог правца. Тим је промењено тежиште немачке офанзиве; почеле су уводне борбе које ће довести до стаљинградске битке.

На кавкаском правцу ( Кавказ) 17. армија је 8. јула заузела Краснодар на р. Кубану, а 1. оклопна армија 5. августа Ставропољ и 9. августа Мајкоп. Дуж обале Азовског мора напредовала је румунска 3. армија к ушћу Кубана и Таманском полуострву. Те три армије су у августу безуспешно настојале да избију на Црно море, да би заузеле две последње базе совјетске Црно­морске флоте — Новоросијск и Туапсе. Њима су садејствовале трупе са полуострва Керча. Нису успели ни покушаји да се продре до извора нафте код Грозног. Хитлер је 9. септембра сменио команданта групе армија А, фелдмаршала В. Листа, и лично преузео командовање том групом армија. Улажући нове напоре у области Кавказа, 17. армија је успела да заузме Новоросијск 10. септем­бра. Тиме је Црноморска флота доведена у тежак положај. Међутим, због јаких противнапада снага совјетског Закавкаског фронта (9, 37. и 44. армија — под командом генерала И. Тјулењева), не­мачка 17. армија је већ 22. септембра морала прећи у одбрану. У међувремену, 1. оклопна армија надирала је према Грозном и 1. септембра избила на р. Терек, на којој су је зауставиле трупе Закавкаског фронта. Тешкоће групе армија А постајале су све веће, а успеси све мањи; фронт се проширивао, а отпор совјетских тру­па растао. Јако издужене комуникације озбиљно су угрожавали партизански одреди. Кад је још уз то, због све теже ситуације групе армија Б, морала њој упутити из свог састава румунску 3. армију и неке оклопне јединице, изгубила је ударну снагу коју је имала после преласка Дона.

На стаљинградском правцу, са запада је продирала, водећи све јаче борбе, 6. армија, којој су присиизала нова појачања (11. и 17. корпус), а с југозапада је напредовала у правцу Стаљинграда 4. оклопна армија. На јужној обали Дона, од Воронежа до завоја према Волги, стајале су немачке и армије сателитских држава као обезбеђење са севера: немачка 2. армија код Воронежа, затим низводно мађарска 2. армија и италијанска 8. армија до извора Чира. Даље прилазе Стаљинграду затварао је совјетски Стаљинград­ски фронт (непопуњена 62, 63. и 64. армија) на Дону од Павловска до Верхње-Курмојарскаје (БепxХе-КyпМонпЦКан), између Ста­љинграда и Ростова на Дону; почетком августа додељене су му још 21, 51. и 57. армија из састава Севернокавкаског и бившег Југозападног фронта. Због очигледне намере Немаца да заузму Стаљинград, убрзо је сужен Стаљинградски фронт (од Серафимовича до Стаљинграда), а јужније од њега формиран је Југоисточни фронт; оба фронта касније су стављена под јединствену команду гене­рала А. Јерјоменка.

Директивом од 9. августа, Врховна команда Црвене армије је указала трупама да одбрана тог фронта има одлучујући значај за сав Источни фронт. Немачки притисак стално је растао; до средине августа 6. армија се пробила са запада до завоја Дона, а немачка 4. оклопна армија је с југа прешла р. Аксај-Јесауловски (Анцау-ЕцаyАоецКуии) и до 20. августа се пробила дуж пруге Котељниково—Стаљинград на 20 км до Волге, али ју је ту зауставила со­вјетска 57. армија. Пошто је присилила совјетске снаге да напусте калачки мостобран у великом завоју Дона, 6. армија је форсирала Дон 21. августа код Вертјачија (Бепмннуу) и избила 23. августа с истуреним оклопним деловима на Волгу, између Јерзовке (Еп-308Ка) и Орловке, северно од Стаљинграда. Делови немачке 4. оклопне армије избили су 10. септембра на Волгу, јужно од Ста­љинграда, у рејону Песчанке; при том су раздвојили совјетску 62. и 64. армију. Мада су на два места избиле на Волгу, немачке снаге, ипак, нису могле заузети Стаљинград.

Упркос свим настојањима да се постигне одлучујући успех, општа ситуација се погоршавала. За више од два месеца групе ар­мија А и Б нису биле у стању да постигну очекиване успехе. Цд 30. јула Црвена армија је западно од Москве успешно нападала великим снагама немачку избочину код Ржева и за неколико дана начинила дубоке продоре. Од 11. августа јаке немачке снаге покушавале су да униште совјетске трупе на избочини између Сухиничија и Јухнова. Али, сви њихови покушаји су разбијени, па је, после неколико дана, због снажних совјетских противнапада дошло до кризе целокупног положаја групе армија Центар.

Хитлер је 23. августа наредио 11. армији да заузме и разори Лењинград, али је 27. августа на том сектору почео велики совјетски напад који је за неколико дана потпуно онемогућио остварење тог немачког плана.

У време када је фронту био потребан сваки војник, морале су се одвојити знатне снаге за борбу против партизана: 20 немачких и сателитских дивизија, 2 заштитна корпуса, 10 заштитних полицијских и казнених дивизија и већи број других специјалних јединица. Упр­кос толиким снагама, активност партизанских јединица је стално расла.

Основни проблем био је развој битке за Стаљинград, коју је Хитлер сматрао пресудном у даљем току операција на Источ­ном фронту. Због неслагања о њеном даљем вођењу и другим мерама које је требало предузети, Хитлер је 24. септембра сменио начелника штаба Врховне команде копнене војске генерала Ф. Халдера и на његово место поставио генерала К. Цајцлера (Курт Зеитзлер).

Битка за Стаљинград је доминирала целокупном ситуацијом. Стаљин је 7. септембра издао наређење трупама да одступања више нема. До тог дана 62. армијом је командовао генерал А. Лопатин. Он је под даноноћним притиском немачке 6. армије, генерала Ф. Паулуса, повукао своју армију са Дона ка Волги.

На његово место дошао је генерал В. Чујков. Његов задатак је био да са око 50 000 војника одбрани Стаљинград, који су већ биле притисле много надмоћније снаге 4. оклопне и 6. армије. Од­брана се налазила у врло неповољном положају: бранила је фронт на ивици града дуг око 25 км и дубок 1—7 км; касније се дубина фронта свела на 200 м до 2,5 км, а позади бранилаца била је река. У граду су се развиле борбе у рушевинама до невиђене жестине. Немачка Врховна команда је наредила да град мора пасти без обзира на губитке. Већ у октобру обе стране претрпеле су велике губитке. Немачка 6. армија први пут је крајем септембра, због исцрпљености, изгубила нападну снагу. Команда групе армија Б обавестила је Врховну команду 6. октобра да због крајњег ис­црпљења трупа није у могућности да настави напад. Пошто су пристигла појачања, обновљен је општи напад 14. октобра уз подр­шку целокупне 4. вазд. армије. Почетком октобра пребачена је на јужну обалу Дона румунска 3. армија да обезбеди позадину и бок 6. армије. Месец дана касније румунска 4. армија запосела је фронт југоисточно од Стаљинграда.

Немци су упорно улагали максималне напоре да освоје Ста­љинград. Од краја октобра водила се борба искључиво у рушеви­нама. После једномесечних борби, 62. армији, која се стално по­пуњавала, остао је уски појас рушевина поред Волге, дуг 17 км и широк не више од 300 м. Хитлер је 18. новембра наредио трупама да уложе последњи напор и заузму Стаљинград ( Стаљинградска битка).

Дејства на морима, јун 1941 — новембар 1942. — Арктичко поморско војиште. — На почетку рата совјетска Северна флота имала је у свом саставу 8 разарача, 13 подморница, 7 патролних бродова, 14 патролних чамаца, 2 миноловца, 126 авиона, (у модерних) и већи број помоћних бродова. Морнаричку пешадију почела је да формира тек после избијања рата. Иако је то војиште једино имало директну везу с Атлантиком, на њему није било ни бојних бродова ни крстарица. Напад немачких јединица копном почео је 29. јуна, а завршио се 30. јуна, избијањем на источну обалу реке Западне Лице (3анаднаХ Јлууа). Фронт се ту стабилизовао и остао све до немачког повлачења. Тој стабили­зацији много је допринело тесно садејство између Северне флоте и совјетске 14. армије. Базе Северне флоте Пољарниј (ТИо/уипХбиу) и лука Мурманск налазиле су се 30, односно 40 км од фронта на Западној Лици, тако да је одбрана копненог фронта у почетку рата представљала за флоту задатак од животне важности. Не само да је главно снабдевање трупа ишло поморским комуникацијама, већ је Северна флота својим бродовима и авионима непосредно садејствовала трупама 14. армије. Нарочито је био значајан де­сант у немачку позадину извршен 14. 7. 1941. снагама 325. пп, који је приморао Немце да резерве, припремљене за офанзиву на фронту, баце у борбу против десанта. На Рибарском полуострву, на боку немачких снага, један пук одржао се 3 године захваљу­јући подршци флоте. Поред тога, из Северне флоте је само у току 1941. у састав 14. армије ушло 10 000 припадника поморскодесантне пешадије. Захваљујући стабилизацији фронта на Западној Лици, Се­верна флота могла се озбиљније посветити и осталим задацима на поморском војишту.

Увиђајући да је план заузимања Мурманска осујећен дејствима Северне флоте, немачка команда упутила је 11. јула 6. флотилу разарача, флотилу патролних бродова, флотилу миноловаца и две под­морнице и појачала бомбардерску авијацију на северу Норвешке. Али, ни те снаге као ни 8. флотила разарача, упућена 19. децембра, нису успеле да онемогуће подршку коју је совјетска Северна флота пружала 14. армији.

Стабилизацијом фронта тежиште дејстава совјетских и немачких поморских снага помера се на море ради обезбеђења сопствених и напада на противникове поморске комуникације. Немци нападају и на совјетске поморске комуникације у Белом и Карском мору, а нарочито арктичке конвоје за Мурманск (у 1941. седам конвоја са укупно 53 брода). Совјети нападају немачку поморску комуникацију уз обалу Норвешке: у 1941. потопили су 30 немачких бродова са око 100 000 БРТ; од мина је страдало 5 немачких бродова, са око 20 000 БРТ.

У јануару и фебруару 1942. немачка Врховна команда пре­бацила је на арктичко поморско војиште главнину својих поморских снага. Поред већ постојећих снага, пристигли су бојни бродови Тирпитз, Адмирал Сцхеер и Лтитзов, тешке крстарице Адмирал Хиппер и Принц Еуген, лака крстарица Колн, 5 разарача и већи број подмор­ница. Авијација је, такоде, појачана на око 500 авиона. Те снаге имале су задатак да онемогуће довоз савезничке помоћи СССР, која је слата арктичким конвојима. Немци су, очигледно, прецењивали обим те помоћи, јер је он износио само 4% совјетске ратне производње. После тешких губитака конвоја, који је 27. 6. 1942. испловио са Исланда за Мурманск (од 37 бродова потопљена су 24, а 2 су се вратила на Исланд), слање арктичких конвоја прекинуто је све до наступа поларне ноћи. Немци су појачали нападе на совјетски саобраћај, па су, поред подморница које су тамо стално дејствовале, упутили у Карско море бојни брод Адмирал Сцхеер од 16. до 30. августа, а тешку крстарицу Адмирал Хиппер са 4 ра­зарача у источни део Баренцовог мора од 24. до 29. септембра и од 5. до 9. новембра. Међутим, ти бродови нису постигли неке веће резултате. Арктички конвој, упућен у септембру, састојао се од 40 бродова и био је обезбеђен са 31 ратним бродом. Немачка авијација успела је да потопи 10, а подморнице 3 транспортна брода. Наступом поларне ноћи, у децембру су два конвоја стигла у Мурманск без губитака. — На дужобалским комуникацијама Северна флота имала је више успеха него немачке поморске снаге. Совјети су потопили 58 транспортних и 5 ратних бродова, а изгубили само 5 транспортних бродова.

Балтичко поморско војиште. — Од првог дана рата со­вјетска Балтичка флота суочена је с ударима надмоћне немачке авијације и опасношћу да изгуби своје базе, због брзог продирања немачких снага на копну. Већ 7. 8. 1941. главна база флоте Талин нашла се у окружењу. Немачки покушај да се у налету заузме база и у њој уништи главнина Балтичке флоте, међутим, није успео; база се огорчено и успешно бранила. Ипак, када је крајем августа агресор угрозио и сам Лењинград, наређена је евакуација Талина; извршена је од 27. до 30. августа под врло тешким условима. На путу од Талина до Лењинграда, дугом 240 М, бродови су били под сталним ударима авијације, торпедних чамаца и немачких магнетских мина. Очекујући скори пад Лењин­града, у жељи да спрече бекство остатака Балтичке флоте у неутралне шведске луке, Немци су 20. 9. 1941. концентрисали у зони Аландских острва флотни састав од 2 бојна брода, 2 крстарице, 3 разарача, флотилу торпиљарки и већи број миноловаца, а у Лијепаји (Јлуенан) 2 крстарице и већи број торпедних чамаца. Међутим, пошто се Лењинград одржао, ове снаге су 27. септембра повучене из Балти­ка; остале су само 2 крстарице и неколико торпедних чамаца. После евакуације Талина, Монзундски архипелаг нашао се у дубокој позадини немачких снага; бомбардери Балтичке флоте, базирани на о. Сареми, извршили су од 8. августа до 4. септембра девет напада на Берлин. Зато су Немци одлучили да заузму архи­пелаг и ослободе поморску комуникацију за опседнути Лењинград. Коначно, 19. октобра, остаци совјетског гарнизона пребачени су торпедним чамцима у базу Ханко, која се још држала. Када се Балтичка флота повукла у Кронштат и база Ханко се нашла у дубокој непријатељевој позадини, тешко одолевајући нападима финских и немачких снага. Кад је положај базе постао неодржив, совјетске снаге јачине 28 000 људи евакуисане су у Лењинград. Евакуација је почела 25. октобра, а завршена је 2. децембра. Тиме је уједно завршен период одбрамбених дејстава Балтичке флоте на даљим и ближим прилазима Лењинграду.

Крајем 1941. читаво Балтичко поморско војиште, осим крајњег источног дела Финског залива, налазило се под контролом Немаца. Маневар Балтичке флоте био је ограничен на мали простор између Кронштата и Лењинграда; наступио је период непосредне одбране Лењинграда. Са бродова је искрцано око 80 000 морнара и упу­ћено на фронт, са оштећених бродова искрцана су артиљеријска оруђа и са посадама упућена на копно, а преостали бродови служили су као покретне артиљеријске и противавионске батерије. Из састава Балтичке флоте формиране су Ладошка, Иљмењска, Оњешка и Чудска ратна флотила за садејство трупама КоВ, које су држале фронт на обалама тих река и језера. Нарочито је било важно дејство Ладошке флотиле. Она је одржавала једину комуникацију која је спајала Лењинград са домовином. У току јесени Флотила је у тешким метео­ролошким условима одржала отворену комуникацију за Лењинград, а када се језеро замрзио, оставила је бродове у зимовнику и у пуном саставу учествовала у организацији превоза преко леда чувеним путем живота (само у 1942. овим је путем превезено око милион људи и милион тона материјала). Пошто је Балтичка флота била снажан фактор у одбрани Лењинграда, Немци су ресили да је униште. У априлу 1942. изведена је посебна операција као увод у летњу кампању. Авијација и армијска артиљерија вршиле су тешке нападе на бродове и на базу Кронштат; операција се завршила немачким неуспехом уз тешке губитке у авионима. Зато немачка авијација преноси своја дејства на Ладошко језеро, на пут живота. Са друге стране Балтичка флота прелази у напад; њене подморнице, проби­јајући под тешким условима блокаду, продиру у Балтик и нападају бродове који превозе гвоздену руду из Шведске. За шест месеци 1942 (када Фински залив није био залеђен) совјетске подморнице успеле су да потопе 50 непријатељских бродова (укупно око 150000 БРТ).

Црноморско поморско војиште. — За совјетску Црно­морску флоту главна опасност је долазила из ваздуха. Око 1200 немачких авиона, који су дејствовали на овом војишту, почели су од првог дана рата да интензивно нападају бродове и базе Црно­морске флоте. У раним јутарњим часовима 22. 6. 1941. Немци су покушали да блокирају флоту у Севастопољу, полагањем магнет­ских мина на улазу у базу, али су уз губитке одбијени пав ватром са бродова. У првим данима рата совјетска Црноморска флота била је, углавном, ангажована мобилизацијом, превожењима за рачун мобилизације КоВ и полагањем дефанзивних минских пре­прека. Извршено је и неколико напада бродовима и морнаричком авијацијом на поморску базу Констанцу и друге циљеве на румунској обали. Совјетска Дунавска флотила штитила је повлачење јединица КоВ са Дунава, а 20. јула се повукла у Одесу. Од 5. августа Црноморска флота непосредно учествује у одбрани Одесе са 22 ратна брода, три пука морнаричке ловачке авијације и око

8000 људи, које је упутила у састав Приморске самосталне армије. Ради смањења притиска на браниоце Одесе, Црноморска флота извршила је неколико тактичких десаната у непријатељеву позадину, од којих је најзначајнији био десант 3. поморскодесантног пука 22. септембра у рејону Григорјевке (ТпуиопбееКа). Међутим, продор немачких снага према Криму условио је напуштање Одесе. Евакуација је завршена до 16. октобра; пребачено је на Крим 80000 бораца, 15000 становника, 1000 камиона, 500 тенкова, 25 000 т разног материјала. Снаге Приморске самосталне армије и главнина Црноморске флоте развијене су за одбрану Севастопоља, а 51. армија за одбрану полуострва Керч. За непосредну арт. подршку формиран је одред од 1 бојног брода, 2 крстарице, 6 разарача и већег броја патролних бродова, торпедних чамаца и миноловаца. Остале снаге флоте, с ослонцем на кавкаске базе, обезбеђивале су дотур и евакуацију. Половином новембра 1941. Немци су потиснули 51. армију са Керча на Таманско полуострво и потом се свим снагама окренули према Севастопољу. Немачка авијација контролисала је све прилазе Севастопољу тако да транспортни бродови нису више могли да саобраћају, па су отада дотур и евакуација вршени само брзим ратним бродовима. Да би окружили и ликвидирали немачко-румунске снаге на полуострву Керч, а потом у са­дејству са снагама из Севастопоља ослободили Крим, Совјети су 26. 12. 1941. извели своју највећу десантну операцију у 2. СР ( Керч). Снаге Црноморске флоте и Азовске флотиле искрцале су успешно око 20 000 људи на Керч и око 40 000 у Феодосију, али су трупе на копну наишле на жилав немачки отпор и фронт се убрзо стабилизовао недалеко од Ак-Монаја (Ак-Мохоу). Иако крајњи циљ десанта није постигнут, керчанско-феодосијска операција отежавала је немачко наступање према Кавказу и ослабила притисак на Севастопољ.

Када су 19. 5. 1942. совјетске снаге с Керча потиснуте на Таманско полуострво, ситуација је за браниоце Севастопоља по­стала критична. Почетком јуна, после концентрације јаких немачких снага, везу са Севастопољем одржавале су готово само под­морнице. Једино се разарач ТаутКентн (најбржи ратни брод совјетске РМ и један од најбржих ратних бродова на свету) успео ноћу 27/28. јуна пробити у базу, извршити дотур и евакуисати део рањеника, жена и деце. Подморнице су 78 пута упловиле у опкољени Сева­стопољ и довезле око 4000 т разног материјала, а евакуисале око 1300 војних и цивилних лица. Евакуација Севастопоља, због лошег положаја опседнутих трупа, удаљености база на кавкаској обали и снажног дејства немачке авијације, извршена је само делимично до 4. јула. Део снага пробио се у немачку позадину на Криму. У септембру, Црноморска флота морала је да напусти Новоросијск. — У борбама за Туапсе Црноморска флота превезла је из Потија на копнени фронт три бригаде и једну дивизију и допринела успешној одбрани ове луке. Губитак Севастопоља и Новоросијска знатно се одразио на борбену способност Црноморске флоте, јер су у преосталим лукама у то време постојали скромни ремонтни капацитети.

После евакуације Севастопоља, совјетске подморнице појавиле су се на немачким поморским комуникацијама, али због велике удаљености од операцијског подручја и малих ремонтних капацитета успеле су потопити само 16 мањих бродова.

1. Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970