Председник СУБНОР-а АП Војводине, Јово Барошевчић, у радну посету примио је Павла Катића, носиоца Партизанске споменице 1941. године и дугогодишњег активисте СУБНОР-а. Овом приликом уручена му је Медаља борца СУБНОР-а Србије за допринос који је дао у борби против фашизма и дугогодишњем раду у СУБНОР-у.
У више него срдачаном разговору председник Јово Барошевчић захвалио се Павлу Катићу за све оно што је чинио у СУБНОР-у и нагласио да је „СУБНОР био и остао место за све искрене антифашисте, за све борце и поштоваоце слободарских традиција. Наша историја била је бурна, пуна успона и падова, али увек смо били на правој страни и са читавим слободољубивим човечанством исписивали златне странице историје у борби за слободу, мир и једнакост. На том путу ћемо и наставити да истрајавамо“.
Павле Катић, пренео је своја сећања на ратна дешавања, али и на свој рад на неговању сећања на југословенске политичке затворенике, логораше и интернирце који су током година Другог светског рата били расути по целој Европи. Он се посебно заложио да СУБНОР АП Војводине настави да баштини Културу сећања пре свега на логоре Шатораљујхељ и Маутхаузен.
Његов животни пут био је испуњен многобројним страдањима, али и личним и професионалним успесима. Од првог дана окупације 1941. године био је учесник антифашистичког покрета, а већ у октобру 1941. године спроведен је у новосадску „Армију“, злогласни истражни затвор, после кога је пут логораша наставио кроз неколико логора уништења – Вац, Шатораљујхељ и Дахау.
Павле Катић, своје последње логорашке дане провео је у Дахау, радећи у фабрици авиона Месершмит. Како каже, и данас се често пита, како је то преживео. „То је већ било крајње исцрпљујуће стање, буквално неколико дана пред смрт. Када сам дошао у америчку болницу, имао сам свега 44 килограма. Био сам „кост и кожа“, као кад приказују лешеве на телевизији, тако смо изгледали ми, који смо доживели ослобођење“.
Пуних 15 година био у одборима и комисијама СУБНОР-а које су се бавиле тематиком југословенских логораша, интернираца и политичких затвореника у Другом светском рату.
Ратне патње и страдања, које лично преживео, као и погром породице током злогласне Рације 1942. године у Новом Саду, нису га омели да живот настави из почетка. После рата наставио је студије и касније постао професор на Пољопривредном факултету и Природно-математичком факултету у Новом Саду. Носилац је бројних домаћих и страних признања. Аутор је 6 књига, 7 скрипти за наставу и преко 80 научних и стручних радова.
