МНОГО СМО ПОСТИГЛИ РАДОМ И ЈЕДИНСТВОМ
У години кад смо, сви заједно, прославили седам деценија часног постојања можемо да закључимо како је 2018. крунисана врхунским признањем, Сретењским орденом за допринос очувању тековина народноослободилачке борбе наших народа и антифашизма, резултат огромног рада и јединства, подстрек у даљем периоду за сваког члана понаособ и организацију у целини.
Овим речима је председник СУБНОР-а Србије Душан Чукић, у новогодишњем разговору за ”Борац” и наш разгранати и утицајни Портал на интернетској мрежи, оценио прохујалих дванаест месеци подвлачећи да ентузијазам не сме да опадне већ се очекује, с великим надама и разлогом, још жешћи рад и обавезе проистекле из сложених потреба чланства и, што је још важније, компликоване наметнуте ситуације у окружењу на коју наша државотворна организација неће и не може да буде, као никад до сада, пасивни посматрач.
УВЕК СМО ЧУВАЛИ СЛОБОДУ
БОРАЦ: Можда и због тога, друже председниче, да разговор почнемо питањем о перманентним нападима на Републику Србију и њено становништво, потпиривање ватре на увек погодном Балкану као претсобљу европског континента. Ветерани, који су бранили нашу отаџбину од нападача у разним приликама, знају и сада да кажу како је сваки мир бољи од војевања, увек су се залагали за разложни и смишљени дијалог, настојали су само да чувају свој живаљ, државни суверенитет било ко да га нарушава. Је ли и сада таква атмосфера?
ДУШАН ЧУКИЋ: А како би могло другачије? СУБНОР ни за јоту није, нити ће, променио оснивачку улогу и оријентацију самим тим што окупља и учеснике одбрамбених ратова, оних из Другог светског рата је на жалост све мање, али у нашим редовима су масовно потомци храбрих бранилаца за слободу и независност, поштоваоци, људи добре воље, антифашисти средње и млађе генереције што знају да су авети прошлости понови изђикали и прете из, што би се рекло, сваког ћошка.
И у свету, не само на скуповима код нас, већ неколико задњих година смо аргументовано говорили, а то се, на срећу, већ ”примило” као оцена у мноштву сличних организација као што је наша, да је фашизам војно поражен у Европи, преко нашег континента и шире на планети, с капитулацијом хитлеровске нацистичке армаде. Али је, негде у корену, остао у свести амнестираних делова етаблираних окупатора и временом се, у разним видовима и на перфидније начине, проширивао и запретио чак до уништења разних држава и народа.
Шта је, да поменем само наше незаборавно сећање, кад су нас натовци, предвођени САД и тобоже цивилизованим европским нашим суседима из ближег и даљег окружења, дивљачки ракетирали сејући и погубни уранијум на крају 20.века? И пре тога разбијање, организованим подстрекавањем грађанског и верског рата и етничког чишћења неподобних наједном проглашених националних мањина, у југодржави узиманој, кад је требало, некима и за пример?
Шта је са Ираком, Либијом, Сиријом? Откуд колоне несрећника што бежећи главом без обзира из Азије и Африке траже спас на европском тлу, зашто нико јавно не пита чија рука их је натерала у напуштање родне груде, ко је прочелник срамне акције?
КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ЖРТВА ЗАПАДНИХ МЕНТОРА
И тек јужна српска покрајина Косово и Метохија, зар је могуће да група шумских бандита из краја прошлог века, стављени на америчке државне списа као забрањени и опасни терористи свугде где се појаве, наједном постају ”погодни” за Вашингтон и део ЕУ, ментори из чиста мира их намећу као државу без икаквог покрића у међународном и јавном праву и Повељи ОУН.
И поред тога што од тих неприкосновених атрибута немају ни слово ”д” е да би их било ко озбиљан признао због свакодневне шикане на истој територији преосталих Срба и осталих народа који се нису приклонили болесној идеји о стварању ”велике Албаније” што рефлектује да покори огроман део Балкана уз аминовање западних спонзора опседнути сопственим страсним интересима.
СУБНОР Србије је, нарочито о овом шта се задњих месеци кад инструирани приштевци газе и постигнуте договоре пред европским модераторима у Бриселу, обавестио низ ветеранских организација у свету.
А Међународна федерација антифашиста, са седиштем у Берлину, дала нам је, тиме и Републици Србији, недвосмислену подршку да се јачањем силе не могу угњетавати народи и наша земља, са немерљивим крупним доприносом победи над нацистичким хитлеровским освајачима у Другом светском рату, остаје светао пример слободара који никад више не смеју да буду жртве као што се десило деведесетих прошлог века и ево сада пред налетом савремених терориста што угрожавају елементарна људска права и отимају територију на Косову и Метохији и прете осталим подручјима.
Б: Пролетос је СУБНОР окупио у Београду антифашисте са целог Балкана. Био је то импозантан скуп, у таквом формату невиђен после низа година било где у свету. На какав је одјек наишао?
Д.Ч: Значај идеје СУБНОР-а одмах је препознала наша држава, чим се чуло добили смо највише покровитељство, што је, већ у зачетку, наишло на огромно интересовање делегација које су предводили челни људи. Одазвале су се борачке организације Грчке, Бугарске, Албаније, Словеније, Хрватске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније, Републике Српске, Међународне федерације са представницима Немачке, Мађарске, Русије, Италије, Белгије.
Скуп је поздравио изасланик Председника Републике Србије, као и министар одбране, а у говорима делегата преовладало је уверење да Балкан не сме опет да буде ”буре барута” и монета за поткусуривање туђих интереса.
О томе говори и завршни документ који смо послали на многе релевантне светске адресе са уверењем не да мењамо намере ”јастребова”, већ да их упозори да на планети постоје и људи који су чврстог уверења против топуза и насилничког инсталирања власти из редова такозване ”домаће лаке коњице” и у корист штете своје средине, за ћар туђинаца што о тренутним сеизима мисле као о лањском снегу.
Дали смо, према томе, крупан допринос мирољубивом угледу наше земље, јер СУБНОР Србије без остатка сматра да таквим радом и на међународној сцени доприноси општем бољитку.
То нам је потврђено у протеклом периоду низом доказа. Дакако да је Сретењски орден најдраже и обавезујуће признање, али ту је и Златна плакета ”Српски ратник” Владе Републике Србије, преко ресорног Министарства, за успешно представљање Србије на светским и европским скуповима и манифестацијама, Плакета Руске Федерације, са потписом председника Путина, за победу у Другом светском рату, као и Повеља Међународне федерације, са седиштем у Берлину, за очување антифашизма.
Ретко ко је у свету, зашто да се не похвалимо, у кратком временском периоду добио толико значајних признања. То је успех организације која монолитно делује и зна, у сваком тренутку, како да усмери акције и доприноси својој отаџбини. И чланству које је по бројнојсти на другом месту у Европи, одмах иза многољудне Русије која има посебно развијен култ према ветеранима и њиховим потомцима и поштоваоцима што настављају часну традицију.
ТРАЖИМО САМО ДРУШТВЕНИ СТАТУС
Б: Поменули сте култ, тако сте формулисали, према ветеранима у Русији. Како је у осталим европским државама у том погледу?
Д.Ч: Можда култ није најпрецизнија или најприкладнија реч, бар кад је у питању наш језик, али је видно да у Руској Федерацији са посебном пажњом и надасве уважавањем прихватају не само учеснике Отаџбинског рата, како са разлогом зову период борбе са фашистима нацистичке Немачке, већ и све остале који су, кад је требало, стајали у првим редовима у одбрани националних интереса.
Могу да пренесем сазнања о истој теми и кад нисам био део моћне мшинерије што се зове СУБНОР, да је слична или сасма идентична ситуација, кад су у питању ветерани и чланство њихових организација, у свим цивилизованим, како се то каже, демократским европским државама. И по третману, привилегијама, статусу уопште, зашто да не поменем и поштовање.
Стање код нас, у бившој југодржави, знатно се изменило по распарчавању, а у Србији, то свако зна, драстично и без разлога и потребе реваншистичке кад су досовци овладали. Наш СУБНОР нису само у ћошак сатерали, трудили су се из петних жила да га и из тог ”мртвог угла” изгурају силом на срамоту. Велика је заслуга тадашњег руководства што је успело да сачува супстанцу, тешком муком је организационо опстала и поред шареноликих замки и напада и угуривања, законским документима, у удружења грађана и са некима, посебно, не би могле, што рекао народ, да се чорбе скувају у казану над вишегодишњим пламеном.
Из истих разлога, по ћефу тадашњих власти, основано је неколико стотина, по некима та бројка је прелазила и хиљаду, удружења наводно борачко-ветеранске провиниенције, да би тако распарчани били у суштини небитни и поред тога што су, по закону о удружењима, сви имали право да јуришају на парче бедног колача из државне касе.
Задњих година на СУБНОР Србије се, о нама сада говорим, гледа сасвим другачије и поред тога, то хоћу посебно да нагласим, што не припадамо странкама. Поштујемо своја документа, јасна определења, државотворни смо, патриотски и слободарски традиционалисти антифашисти, чувари борбе за бољитак наше отаџбине. У томе је и наш успех, резултат јединственог рада доноси признања, али и обавезе нарочито у времену кад смо окружени новим наметнутим превирањима и уценама које никад нисмо признавали.
СУБНОР је свестан ситуације у којој се тренутно сви налазимо. Због тога и не ћутимо, без обзира на то што смо свесни да ћемо бити изложени политичким манипулантима и каријеристима без подлоге, кад се из разних мрачних кутова и јавно појављују разноразни рушитељи који би, по старом ружном обичају и зарад свог тренутног интереса, очас продали вола за вечеру.
Ми ћемо наставити по својим програмским начелима, зарад чланства и наше државе, никакве привилегије нас, чак и кад би нам биле понуђене, не бисмо прихватили. Али, свесно тражимо и то на свим релевантним местима отворено истичемо – тражимо друштвени статус какав заслужујемо резултатима рада и према истим критеријумима што се примењују у савременом демократском свету према организацијама као што је наша.
Због тога отворених очију очекујемо завршни документ који се ”кува” у ресорном Министарству и спрема за Владу и потом иде на одлучивање посланика у Скупштину Србије.
Охрабрени смо подршком, баш због рада који ће бити у СУБНОР-у Србије још интензивнији у следећем периоду, што јавно стиже са највиших места у држави да ће СУБНОР, као кровна и најбројнија и најуспешнија организација таквог типа, добити законским путем заслужени друштвени статус и бити ”извучена” из прописа о шареноликим удружењима у које потпадају и ”тројица случајних другара” решених да се наводно удружују. Велика је срамота да СУБНОР буде у таквој гунгули, па сам сигуран да ће стварни положај, који је јавно евидентан због, понављам, доприноса и Републици Србији, бити верификован и новим законом о борачким и инвалидским правима који очекујемо као озебао сунце.
Добили смо, значи, јавна обећања у позитиван исход, за који ћу се, као представник СУБНОР-а у радној групи формираној по одлуци Владе за припрему закона, борити аргументима пре него што се појави у скупштинској процедури.
О свему овоме треба да воде рачуна и наши одбори који су се ”регистровали” са скраћеницама које бришу наш основни идентитет, jер ми смо СУБНОР и никако другачије, ко то не признаје, без обзира на то што се позива на прописе о удружењима, не може бити члан наше велике организације. И нека себи растумачи ко их је и због чега научио да избацују из имена оно почетно велико ”С” који је заштитни светли знак, симбол снаге и заједништва. Како то нису, примера ради, учинили у Војводини где су сви унети у списак под заједничким и једино могућим именом?
Са жаљењем морам да констатујем, а о томе је у више наврата енергично расправљало и Председништво, да има појединаца у појединим местима који из само себи знаних разлога на све могуће начине покушавају да разбијају монолитност СУБНОР-а Србије, понегде легално и чешће нелегално или навијачки изабрани, сматрају ”својим” одбор на чијем су челу, наносе штету и задњи је, ако ништа друго, тренутак да се одлуче јесу ли у заједничком СУБНОР-у Србију или настоје сепаратним потезима и без икаквих консултација за све кардиналне потезе стварају некакву сопствену организацију надајући се да ће под садашњим именом моћи да опстану.
То је крајње опасан пут, недопустив и, морам то да истакнем, одлучно осуђен у окружним и градским одборима на састанцима које смо одржали широм Србије, који схватају да само руку под руку, заједно и јединствени, можемо да опстанемо и постижемо успехе за које смо добили убедљива признања и код нас и у свету.
ИМА МЕСТА И ЗА ЛЕЧЕЊЕ
Б: Један део наше популације изискује интензивнију здравствену помоћ. Многима је неопходно и бањско лечење. Шта ће се у том погледу поправити?
Д.Ч: Често говоримо да нисмо организација само ”седих глава”, како нас неки злонамерни представљају, или да служимо искључиво за обележавање значајних датума из прошлости уз полагање венаца и одавање почасти. Јесте и то, наравно, наша обавеза, али се не сме заборавити да је међу преко 130.000 са нашом чланском књижицом доста, или све више и разумљиво, нове генерације која мора наставити старање о онемоћалим и, често, на разне начине, здравствено или имовински угроженим.
Посебно о њима, генерално гледано, бригу води Комисија за борачко-инвалидску заштиту. Низом инструктивних састанака широм Србије, директних контаката са центрима за социјални рад и домовима здравља и, нарочито, Специјалном болницом ”Бањица” у Сокобањи, чији смо оснивач са свим правима и обавезама, постигнут је, нарочито задњих година, видан напредак, али то никако не значи да можемо бити задовољни и да се на том пољу не могу постићи још бољи резултати. Уверен сам да ће се то и догодити имајући у виду састав комисије и председницу, ентузијазам и приљежност да се на том пољу забележи, уз активно учешће одбора на терену, даљи неопходан помак у веома осетљивој области наше делатности.
Сада, у зимском периоду, има сијасет одбора који самоиницијативно организују прикупљање намирница, огрева, других потрепштина старијим члановима. Био би грех да набрајам председнике одбора који су инспиратори таквих акција, јер бих нехотице неке изоставио, али охрабрује да је таквих све више.
Уопште, много је важно, за сваку средину, какво руководство бира. Посебно ко се налази на челу одбора, то мора да буде угледна, вредна личност која зна да успостави сарадњу и уобичајени неопходни контакт са другим организацијама и не дозволи да буде ”прескакана” од локалне власти или, што се понегде догађа, обострано игноришу. Из тога нико нема користи, сви су на штети.
Б: И на крају, желимо да нам, друже председниче, кажете о информисању као значајном сегменту везаним за рад организације? Дуго смо били игнорисани у водећем медијима, каква је сада ситуација?
Д.Ч: Како кад. По инерцији такозване велике бгд редакције, углавном остале под палицом досовских кадрова, тешко се одлучују да забележе наше акције које су и од општег значаја. На то смо већ навикли. Нећу ни да помињем који су то листови или тв станице, нема смисла. Ипак, није тако све ”црно”, некад се смилују и помену нас, не могу да прескоче ако у директном преносу Председник Републике уручује и нама Сретењски орден.
У целини је, ипак, стање, боље него до пре неку годину. Чудим се само уредницима како не огуглају у мржњи нахушканој на СУБНОР из револуционарних досовских времена кад је много тога, а нарочито ми без разлога, стављено на црну листу.
Другачија ситуација је у већини места у Србији. Захваљујући такозваним локалним медијима заступљеност СУБНОР-а је примерена и служи на част тим новинарима и редакцијама, јер поштују рад и резултате на свом подручју.
Не могу, наравно, да пропустим ”Борац” који у савременом и технички неупоредиво бољем и садржајнијем изгледу сада излази сваки месец и одсликава широки спектар наших укупних активности.
Ту је и Портал на интернетској мрежи који је постао незаменљиви информатор СУБНОР-а са невероватним бројем посетилаца и још већим бројем читалаца. У питању је несумњиви доказ о све већем интересовању за рад многољудне традиционалне, патриотске, државотворне антифашистичке организације која је изузетно активна на домаћем и страном терену и доприноси угледу Србије.
На крају желим свим члановима СУБНОР-а Србије, њиховим породицама, пријатељима, другарским удружењима, партнерима у борби за слободу, истину, антифашизам, поштовање славне традиције, успешну и мирну Нову 2019. годину.
Нека разум победи над мрзитељима и потпиривачима рата свугде у свету. Живела Србија!
