ТУЂЕ НЕЋЕМО, СВОЈЕ НЕ ДАМО

Пише: Душан Чукић

Баш пре неки дан стрефи нас, усред већ уобичајеног јулског пљуска, прасак из великог мање више равничарског града – наш одбор обавештава, потресен и ваљда због тога  љутитим речима, како мора, тако је писало и у прилогу, у року од осам дана да напусти просторије у којима је обитавао, ни мање ни више, читаве четири деценије.

Тако је одлучила ”власт” у лику јавног предузећа што газдује општенародном имовином. И додала још да наш, у питању је градски одбор, приложи доказе, кад већ није наводно у прописано време обновио уговор, о уплаћеним обавезама пошто они чија је надлежност нису, произилази, у могућности да знају о евентуалним дуговима.

Били смо, признајем, збланути поступком, јер је у питању огранак велике и штоване многољудне организације према којој ваља имати и респект. Не само ради чувања славне традиције већ и због многих видних препознатљивих успешних потеза у корист наше отаџбине – због тога нас је Председник Републике наградио престижним Сретењским орденом.

Све се, ипак, завршило на миран начин, челници тог лепог града су анулирали, да тако кажем, груби фаул чиновника и пронашли начин да се брука, голема и не само политичка, оконча у корист субнороваца који нису, што би се рекло, ни лук јели ни мирисали у ујдурми намештеној у корист наше штете.

Помињем мучну епизоду као пример и опомену да се у неким срединама Србије, подстакнутим  лезилебовићким политикантским шићарџијама што сматрају да преко заосталих поклисара у ”офисима” где још могу да загорчавају свакодневицу, ничу административци који ће ”у име народа” делити туђе добро и одузимати право неомиљеним организацијама. СУБНОР је, до недавно, више од деценије, без ваљаног повода и давања разлога, био на списку таквих, а и сада се понегде, на жалост и срамоту, јављају опробани реваншисти који из петних жила настоје, ако нисте, а нећете бити, у њиховом строју да напакосте у свакој прилици кад им се укаже.

Једна од таквих је управо имовина. Нема места, широм Србије, у којем не постоји одбор СУБНОР-а и сви су, за ових ево већ седам деценија постојања, имали сопствене просторије, многи су, на основу законских прописа, додељивали бившим борцима станове, сликарима атаљеа, у инвентару су били и објекти за друге намене, домови, летовалишта и онда је то све, временом и ко зна у чијем све интересу, нетрагом нестало. Туђе, субноровско, благо је подељено као Алајбегова слама. А у питању је неотуђива вредност, записано и у Статуту СУБНОР-а Србије, као заједничка и може се, договорно, само уступати на коришћење и убирање прихода за делатност матичних удружења.

Због тога смо управо обновили акцију за враћање опљачкане имовине. То је једна од проразредних обавеза наших одбора, нарочито оних што сматрају да је у питању ”немогућа мисија”. И те како је могућа. Понегде је већ и остварена.

Туђе нећемо, али своје не дамо!