Дан сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја током Другог светског рата обележен је данас државном церемонијом код Централног споменика у Спомен-парку „Јајинци“, а предводио је изасланик председника Републике Србије Милош Вучевић.
Државној церемонији присуствовали су министри Владе Србије Милица Ђурђевић Стаменковски, Зоран Гајић, Дејан Вук Станковић и Снежана Пауновић.
Венац у име председника Републике Александра Вучића положио је Вучевић, а након што је оркестар Гарде Војске Србије извео химну „Боже правде“, венце и цвеће положили су и директор БИА-е Владимир Орлић са сарадницима, представници Града Београда, чланови Националног савета ромске националне заједнице Србије, представници Јеврејске заједнице Србије, у име СУБНОР-а Србије председник генерал Љубиша Диковић и пуковник Драган Пантић, представници Удружења логораша „Јасеновац“, Музеја Геноцида, Удружења VI и XXXV Личке дивизије, СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак и Раковице те удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије и чланови породица настрадалих.
Беле руже на споменик страдалима положили су и представници дипломатског кора, међу којима, амбасадор Русије у Србији Александар Боцан Харченко и амбасадорка Немачке у Србији Анке Конрад.
Вучевић је у свом обраћању истакао да не постоји довољно страшна књига, нити је икад снимљен такав филм који може да дочара све ужасе које је српски народ проживео током рата и окупације у Другом светском рату.
Вучевић је, обраћајући се присутнима, поручио да се страдање из Другог светског рата не сме никада и никоме поновити и нагласио да Јајинци нису само место смрти, већ и место завета који обавезује на слогу и јединство.
Народ који заборави своје жртве и своја страдања, ризикује да их поново проживи, рекао је он, додавши да смо дужни да свакој новој генерацији преносимо истину о страшним данима кроз које је наш народ пролазио.
Према његовим речима, у тој крвавој историји страдања, посебно место заузима губилиште у Јајинцима, јер су ту зверски затирани, поред Срба, и наши грађани, наша браћа, Јевреји и Роми.
„Овде, на овом месту, зверски су затирани поред Срба и наши грађани, наша браћа, Јевреји и Роми. Данас се налазимо на светом месту где је више од 80.000 мученика завршило свој живот. Испод сваке стопе земље у Јајницима налази се рака, а у њима су вечно закопани снови и надања прерано угашених живота. Овде је окупатор у својој суровости усмртио читав један град и то се мора стално понављати“, истакао је Вучевић.
Присутнима се обратио и преживели логораш Славко Милановић, који је навео да се овом комеморацијом чува успомена на невине жртве и поручује будућим генерацијама, посебно младима који данас постају људи, да су фашизам и нацизам велико зло које дели људе по раси, нацији и вери.
То је идеологија која не може и не сме да има будућност на свету, а посебно не на некадашњим југословенским просторима, поручио је Милановић.
„Али, нажалост, људи нису убијани само овде, јер је Београд био јединствен град у окупираној Европи, јединствен по томе што је имао више концентрационих логора на својој територији. Поред Јајинаца, систематске ликвидације вршене су и у логорима на Бањици, Сајмишту, Земуну и Топовским шупама“, рекао је Милановић.
Милановић је истакао и да је наша обавеза да најстроже осудимо данашње појаве неонацизма и неофашизма, као и да морамо осудити ревизију историје Другог светског рата у којој се победници проглашавају за злочинце и кривце.
На крају државне церемоније одржан је пригодан културно-уметнички програм.
Стрељања у Јајинцима трајала су од јула 1941. до новембра 1943. године, а немачки Гестапо је од 8. новембра 1943. до 2. априла 1944. године вршио ексхумацију и спаљивање лешева, како би сакрио трагове злочина.
Комисија за утврђивање ратних злочина, која је формирана одмах по завршетку Другог светског рата, након истраге је изнела податак да је на стратишту у Јајинцима страдало 80.000 људи.
У Јајинце су редовно довођени и стрељани логораши из Бањичког логора, а као место за стратише изабрано је бивше војно стрелиште у близини Јајинаца, испод Авале, као најподеснији простор како за погубљења десетина хиљада људи, тако и за сахрањивања оних који су убијени угљенмоноксидом у душегупкама.
Околна густа шума и постојање насипа и грудобрана, чинили су цео простор адекватним за неометана стрељања.
Стрелиште се налазило на друму Београд – Авала у селу Јајинци. До њега се долазило из два правца – из Београда и из Раковице.
Заробљеници осуђени на смрт довођени су у Јајинце Авалским друмом из београдских затвора и логора. По изласку из камиона, жртве су, уском, кривудавом стазом, спровођене до места егзекуције. На путу до стратишта некада би сатима чекали испод надстрешница импровизованих барака, до тренутка када би дошао ред за њихово погубљење.
За копање рака у Јајинцима у које су сахрањивана тела стрељаних и угушених угљенмоноксидом били су ангажовани радници са Централног и Новог гробља у Београду. Масовне гробнице су копане за 100 до 300, а некада и више лешева.
Спомен-парк Јајинци има више сегмената и његово формирање почело је 7. јула 1951. године постављањем споменика на самом улазу у споменички комплекс.
