OБЕЛЕЖЕНА 176. ГОДИШЊИЦА МАЈСКЕ СКУПШТИНЕ У КРУШЕДОЛУ И СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Од ове године, одлуком Владе Србије, а на иницијативу Одбора Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, годишњица обележавања Мајске скупштине – 15. мај 1848. године, уврштена је у Државни програм обележавања годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије.

Програм обележавања је започео у Панчеву када је в.д. помоћника министра за борачко – инвалидску заштиту Сања Лакић у оквиру церемоније обележавања положила венац на Споменик Стевану Шупљикцу.

Програм је настављен у Манастиру Крушедол где су венце и цвеће на гроб Стевана Шупљикца у манастирском храму положили: в.д. помоћника министра за борачко – инвалидску заштиту Сања Лакић, представници Војске Србије; Александра Ћирић Бошковић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама испред Владе АП Војводине; представници локалних самуправа и СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак.

Стеван Шупљикац је рођен у Петрињи, 1786. године а преминуа је у Панчево, 27. децембар 1848. године био је аустријски генерал-мајор и српски војвода, односно војни заповедник Српске Војводине, која је проглашена 13. маја 1848. године, на Српској народној скупштини у Сремским Карловцима. Царским патентом од 15. децембра 1848. године, званично је од стране владара потврђен за српског војводу. Место војводе је након смрти војводе Шупљикца остало упражњено. Команду над српским трупама је формално преузео генрал-мајор Кузман Тодоровић а фактички пуковник Фердинанд Мајерхофер, који је 1849. по завршетку револуције и рата постао гувернер Војводства Србије под царем Францом Јозефом као Великим војводом. Сахрањен је у Манастиру Крушедол.

Пут је даље настављен до Сремских Карловаца седишта српске културе и духовности. Овде су на Споменик вожду Ђорђу Стратимировићу у порти Доње цркве посвећене Светим Апостолима Петру и Павлу венце положили: в.д. помоћника министра за борачко – инвалидску заштиту Сања Лакић, представници Војске Србије; представници Владе АП Војводине; представници локалних самуправа, удружења која негују традиције ослободилачких ратова Републике Србије и СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак.

Министар Старовић одао је почаст и положио венац на гроб вожда Ђорђа Стратимировића, у порти Горње цркве – манастира Ваведења Пресвете Богородице.

Поред министра венце су положили представници Скупштине Војводине, Владе Војводине, Министарства одбране и Војске Србије, Сремског и Јужнобачког округа, Града Новог Сада, општине Сремски Карловци, удружења која негују традиције ослободилачких ратова Републике Србије и СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак.

Ђорђе Стратимировић је рођен у Новом Саду, 7. фебруар 1822. године, а преминуо у Бечу, 15. децембар 1908. године био је командант српске војске у револуцији 1848. године. Потиче из угледне велепоседничке породице Стратимировић из Кулпина. Након 113 година од смрти и сахране у Бечу 1908. године, кости су му пренесене и сахрањене у Сремским Карловцима, 27. септембра 2021. године.

У оквиру државне церемоније обележавања Мајске скупштине, министар Старовић положио је венац и код Спомен плоче о проглашењу Српске Војводине на згради Магистрата у Сремским Карловцима. Поред министра венце су положили представници Скупштине Војводине, председница Покрајинске владе Маја Гојковић, Министарства одбране и Војске Србије, Сремског и Јужнобачког округа, Града Новог Сада, општине Сремски Карловци, града Сремске Митровице, удружења која негују традиције ослободилачких ратова Републике Србије и СУБНОР-а Општине Инђија.

Свечаном академијом у Сремским Карловцима 15. маја је завршено обележавање 176. годишњица одржавања Мајске скупштине, на којој је 15. маја 1848. године проглашено стварање Српске Војводине. На Свечаној академији су се обратили председница Покрајинске владе Маја Гојковић, председник Скупштине АП Војводине Балинт Јухас и Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Немања Старовић. Министара Старовић је поздравио присутне и рекао:

Већ се српска застава

Свуда вије јавно

И српска се браћа,ево,

Свуда боре славно!

Граничара мишица

И храбрих Шајкаша,

И Божија десница,

Брани права наша.

Ови стихови, које је написао 22-годишњи Светозар Милетић, били су незванична химна народног покрета из 1848. године. Милетићева песма бодрила је људе и искрила дух, у моменту када се очекивао велики друштвени лом и преокрет. Народна застава, Божија правда и праведна одбрана закона, били су лозинка која је дигла овострано српство на одбрану свог статуса. Силна је искушења пред српски народ донела та 1848. година. Векови неискрене политике Бечког двора према Србима отворили су могућност да револуционарни покрет из те године пољуља темеље Дунавске монархије, али су и претили да се анулира све оно што је српски народ вековима имао као своја ексклузивна права у земљама Хабзбруга. У нашем размишљању, често заборављамо самоперцепцију ондашњих Срба: себе су сматрали староседеоцима ових крајева, који су успели да ослободе овај део Панонског басена од Османлија, а уговор са царем, то јест Привилегије које су потврђивали владари, обезбедио им је привилегован положај у Црно-жутој монархији. Све је то било плаћено огромним људским жртвама у бројим ратовима и борбама на вечито немирној граници према Турској. Овај храбри војнички народ био је кадар и спреман да и у најтежим моментима буде достојан славне прошлости и имена својих предака. Током револуције 1848. године, мађарски национални покрет је захтевао гарантовање националних права и аутономију у оквиру Аустријског царства. Међутим, исти тај покрет није био спреман да призна национална права другим народима који су живели у оквиру Угарске, што је поплочало пут ка стравичном рату. Понесени општим европским духом, Срби су ушли у револуцију 1848. године, позивајући се на стечена историјска права, али и на природна права. У узаврелој Хабзбуршкој монархији Срби су тражили признавање своје народности и своје црквене и школске аутономије. Ови минимални српски захтеви нису наишли на разумевање код мађарских револуционара на челу са Лајошем Кошутом, иако су им Срби одушевљено пружили руку у првим данима револуције. Након тога, карловачки митрополит Јосиф Рајачић, сазива Српски црквено-народни сабор у Сремским Карловцима. Услед револуционарних прилика, црквено-народни сабор се претвара у општенародну скупштину која је одржана 1/13. и 3/15. маја 1848. Окупљеном народу у Карловцима, чувени протосинђел Никанор Грујић читао је и објашњавао царске привилегије, издане још патријарху Чарнојевићу, док су се из мноштва народа повремено чули узвици: „Тако је!“ Одушевљење је кулминирало у тренутку док је протосинђел Грујић читао пасусе по којима је сам цар српском народу признао право да има свог патријарха, као и да бира свог војводу и организује своју аутономну управу. Након што је и протосинђел Каћански одржао говор, окупљени народ је извикао митрополита Рајачића за патријарха. Након тога проглашено је формирање Војводине Србије то јест Српског војводства, којег су сачињавали Бачка са Шајкашким батаљоном и Потиским крунским дистриктом, Барања, Срем са Границом и српски део Баната с Границом и Великокикиндским крунским дитриктом. Потом је славни пуковник Стеван Шупљикац изабран за српског војводу. Мађарска влада је цео овај покрет Срба прогласила бунтовничким и решила је да га војно сломи. Током 1848. и 1849. дошло је до низа сукоба мађарске и српске војске, прво као народне, а потом под аустријским заповедништвом. Вођство српског покрета устало је у одбрану народних права, а њихова борба није била само борба тог покољења, већ и борба за будуће генерације. Тада упаљена бакља слободе наставила је да гори и у годинама које су уследиле. Када је аустријска војска 1849. коначно успела да сломи мађарске револуционаре, Срби су, према тумачењу бечког двора, били награђени за верност цару основањем Војводства Србије и Тамишког Баната, са седиштем у Темишвару. Међутим, својом организацијом ово Војводство је стајало у дубокој супротности према идеји аутономије, онако како су је Срби желели и прокламовали на Мајској скупштини. Како су говорили саврменици, Беч је наградио Србе оним чиме је казнио Мађаре. После завршетка борби, остала је огромна пустош, уништење и незамисливо људско страдање. Михајло Полит Десанчић је забележио у својим Успоменама како они који су живели у тим годинама никада „неће заборавити оно одушевљење са којим су тада као опијени били“. Он се чудио када је видео неког Новаковића из Новог Сада који се заплакао од туге када је у избеглиштву чуо да му је спаљен салаш. „Ја пак, као деран, чудио сам се како може ко да плаче кад се та жртва тиче Војводине.“ Када се, после бомбардовања Новог Сада, неки бостанџија пожалио његовој мајци како му је кућа изгорела, Политова мати, и сама одушевљена Српкиња, одговорила му је: „Жртава мора бити; нека буде Војводина, па ма и не било Новог Сада! Кад то зачу бостанџија, њему као да се разведри, те рече: ,,Па шта ја жалим моју колибу, кад ви не жалите ваше две двокатнице…“ Мајска скупштина је била и остала један од најзначајнијих догађаја у историји Војводине, али и Србије у целини. Одлуке донете тада, као и борба и жртве који су уследиле, одредиће даљи историјски развој и добити свој епилог 25. новембра 1918. године, када су се ови крајеви присајединили Краљевини Србији! Нека тада исказана храброст, посвећеност националној идеји и јединству буде лекција и данашњим нараштајима. Због тога, нека је вечна слава и хвала свим људима који су учестовали на Мајској скупштини! Живела Србија!.

СУБНОР Месне заједнице Лаћарак