ОТКРИВЕНА СПОМЕН ПЛОЧА СРПСКОМ ОБИЛИЋУ ДОКТОРУ МИОДРАГУ ЛАЗИЋУ

Данас је у Нишком клиничком центру, поводом годишњице смрти примаријуса доктора Миодрага Лазића, добровољца, ратног хирурга, хероја српског рода и српског Обилића у ратовима 1992-1995. године у српским крајинама, откривена спомен-плоча.

Пред спомен-плочом хероја српскога рода и српског Обилића примаријуса др Миодрага Лазића, која је откривена на дан када нас је, због последица изазваних вирусом корона, напустио са овоземаљског света, окупили су се његове колеге, породица, пријатељи и некадашњи саборци, међу којима и они из Удружења “Илиџански борац”, које је доктор лечио за време рата у БиХ, како би му још једанпут одали почаст и поштовање за све оно што је учинио за српски народ како у миру тако и у рату. Овом чину у име СУБНОР-а Србије присуствовао је и Анђелко Милићевић, пуковник у пензији, координатор СУБНОР-а Нишавског округа.

Спомен-плоча је откривена у присуству министра здравља Србије Златибора Лончара, нишких званичника, породице и пријатеља из Србије и Републике Српске. На спомен-плочи са урезаним насмијешеним ликом доктора Лазића пише: “Отишао сам часно и поштено. Стајао сам на првој линији. Примаријус др Миодраг Лазић 10.4.2021. Хвала. Поносна Србија. УКЦ Ниш”. Такође је плоча са написом “Ургентни центар. Прим. др Миодраг Лазић – Лаза” постављена је на улазу у овај ургентни центар, који је понео његово име. Том приликом, одржани су пригодни говори којим је истакнут његов немерљив допринос својој професији и показаном патриотизму у рату. О лику и делу говорили су Златибор Лончар, министар здравља Републике Србије, др Миодраг Перишић, директор Клиничког центра Ниш, др Нина Вујошевић, Лазићева кћерка, и Ана Лазић, супруга, која се захвалила Удружењу пензионисаних припадника Војске и војних ветерана Србије на свему што су урадили да би њен супруг добио спомен плочу у Ургентном центру. Доктор Лаза, кога су колеге и борци на фронту под овим именом ословљавали и памтили, био је српски добровољац у обе српске крајине у рату у којој је српски народ од 1992. до 1995. године бранио своја вековна огњишта. И, у коначном, створио Републику Српску. Чувени ратни хирург учествовао је и у пробоју Коридора живота. Доктор Миодраг Лазић је из ничега, огромним ентузијазмом и, пре свега, родољубљем, као добровољац, радио у болницама у Двору на Уни, Глини, Костајници, „Коран“ на Палама и у ратној болници „Жица“ у Блажују. Својим хирушким умећем и надасве људскошћу и хуманошћу, помагао народу и српској војсци да на тим просторима српско име опстане. Он је операције осим у болницама вршио и на самим линијама фронта, под шаторима, по зградама школа и другим објектима. Пошто је на подручју тадашњег Српског Сарајева био једини хирург специјалиста за трбух и грудни кош, провео је две године оперишући пацијенте на ширем ратишту Сарајевско романијске регије Републике Српске. Његове колеге у управи КЦ Ниш запамтили су га по томе што је то био човек „који је часно, храбро и поносно, раме уз раме, на првим линијама фронта, стајао крај српске војске, у свим ратовима који су задесили нашу земљу и наш народ. Човек, лекар, војничина, који је спасао више од хиљаду живота на бојишту, оперишући и по три војника истовремено, радећи у ратној болници, на пољу и по 36 сати без престанка“. Био је то човек који је голим рукама, стискајући га, оживео срце ратника у источном Сарајеву, и да то срце и данас куца, да је са својим, српским народом, безброј пута победио. Медицинско особље Ниша рекло је и следеће: „Др Миодраг Лазић, наш др Лаза и пред овог, невидљивог непријатеља, са којим се здравствени радници у Нишу, Србији, широм света, увелико боре, иако га је само два месеца делило од одласка у пензију, стао је поново храбро уз своје колеге, без обзира што је знао да је, због свог здравственог стања и сам угрожен“. Додали су и то да је поново Лаза био „на првој линији“, до самог краја…до тренутка, док није сазнао да је и сам оболео од вируса. Да је хиљаду битака добио, али да ову последњу, његово срце није издржало.

Он је лично, на свој јединствен начин, као хирург, заједно с борцима и народом, допринео да, упркос великој сили и злочинима противничких хрватских и муслиманских страна и њиховој међународној помоћи и оружаној интервенцији, дао неизмеран допринос тој праведној борби српског народа. И не само да опстане, већ и да се развија и напредује у сваком погледу, да живи као самосвојан народ који ће вечно бранити нашу српску отаџбину.

Доктор Лаза је из живота ненадано отишао, на радном задатку у Нишком Клиничком центру, борећи се против опасне светске пошасти – вируса короне, од које је, лечећи друге људе, и сам оболео. Отишао је човек који је био увек опседнут муком неком, нечијом несрећом. Причао је лако, другарски, утешно, са сваким рањеним борцем, њиховим забринутим породицама, па и са тешко рањеним непријатељским војницима којима је као прави хипократа, спасаво животе. Умирали су и умираће велики и значајни људи нашег постојања, али се незна да ли је још за којим толико и таквих суза било проливено као за доктором Лазом широм Србије и наше крвљу стечене Републике Српске. И управо, тај и такав човек, који је трагично напустио овоземаљски живот несебично спасавајући људске животе, до последњих тренутака свог постојања борећи се за туђе животе, исказивао је човечност коју су имали само велики људи. Такав је доктор Лаза упамћен у српском народу. И не чуди што је, непосредно што ће овај ломни путник отићи у незаборав, у свом опроштајном писму потписати се као „доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа“, човек који је желео да овај свет напусти уз звуке најчувеније српске ратничке песме „Марш на Дрину“. Зато се сваке вечери са балкона Ниша, али и других градова Србије и окружења, као и у време сахране чула ова легендарна српска ратничка песма. Зато ће његови пријатељи, грађани Ниша и свих српских простора, саборци и његова породица, вечно памтити његово опроштајно писмо у коме доктор Лаза поручује:

„Отишао сам часно и поштено. Као директор Ургентног центра два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив“. Народ га памти и не заборавља. За све што је учинио за свој српски род добио је Орден Светог Саве – одликован од патријарха Павла, Орден крста милосрђа – одликовао га је председник Републике Српске Милорад Додик и Орден Карађорђеве звезде (постхумно) – одликовао га је председник Републике Србије Александар Вучић. СУБНОР Србије, такође постхумно, доделио му је Медаљу борца на изборној скупштини ове организације у Нишу 30. септембра 2020. године.

Доктор Лаза је написао књигу под називом „Дневник ратног хирурга (Книн 1991 -Српско Сарајево 1995)“, у издању Српске новинске агенције СРНА из Српског Сарајева (1996). Дело је добило прву награду на Међународном сајму књига „Иницијал“ у Нишу. Дистрибуција новог издања књиге, у издању Медија центра „Одбрана“, почела је у јуну 2020. године. Такође, о овом ратном хирургу снимљен је документарни филм „Дневник једног хирурга“, на основу истоименог дела, чији је аутор Синиша Грабеж, у продукцији Телевизије Републике Српске.

И овде у Нишу, и у Србији, и у Републици Српској и у ширем региону. И не само што је дан након што се сазнало за његов трагичан крај наспрам Клиничког центра освануо мурал с његовим ликом, што је добио име улице поред новог Клиничког центра, што је његовим именом назван Ургентни центар, што је данас откривена спомен-плоча, планира да се постави биста с докторовим ликом у болничком кругу, што су насликани мурали у његову част у Инђији, Брчком и у насељима Добриња IV и Придјел Доњи у Републици Српској, остаје да чувамо сећање на све што је урадио за наш српски народ.

Председник Скупштине СУБНОР града Ниша

Др Видимир Вељковић, редовни професор, пуковник у пензији