НИ  КОРАК  НАЗАД!

У Русији, у великом и лепом граду крај широке Волге, одржана је  државна и масовна свечаност поводом обележавања Стаљинградске битке током Другог светског рата и инвазије хитлеровске фашистичке Немачке и сателита из низа европских држава.

На манифестацији у Волгограду су одали почаст храбрим борцима што су сваки педаљ своје отаџбине чували заклињујући се да ни корак назад неће направити у супротстављању окупатору.

У Волгоград су позване и делегације савезника антифашистичке коалиције у Другом светском рату. Учествовали су и заступници председника Србије Томислава Николића.

Кабинет Председника Републике одао је признање СУБНОР-у Србије и предложио да одреди представника у састав делегације, па је у Волгоград путовао члан Републичког одбора, пуковник авијације Зденко Дупланчић, иначе и председник Секције бораца Прве пролетерске бригаде.

А председник СУБНОР-а Србије, проф.др Миодраг Зечевић, упутио је писмо Председнику Републике, Томиславу Николићу, у коме захваљује на позиву да представник јединствене организације са преко сто хиљада чланова, чије су смернице неговање слободарске традиције  и доказаног на делу антифашизма нашег народа, учествује на једном од изворишта победе над хитлеровском солдатеском и њеним савезницима и помагачима у Другом светском рату.

СУБНОР ће још јаче и надаље учествовати у стварању услова за свакодневни бољитак Србије, ослањајући се притом на тековине и традицију по којој смо били поштовани и чувени широм планете.

Иначе, Стаљинградска битка је трајала од 17. јула до 2.фебруара 1942. године. Сматра се једном од најкрвавијих у историји човечанства, погинуло је између 1,5 и 2 милиона људи.

Победа Совјетског Савеза представљала је у том тренутку зачетак ослобађања од фашистичких окупатора, али у исто време и самим тим прекретницу у Другом светском рату.

На страни Хитлеровог Рајха учествовале су 1942, у бици за Стаљинград, снаге Италије, Мађарске, Румуније и Хрватске (њима је командовао Виктор Павичић). На почетку, у јулу, имали су, не рачунајући тенкове и авионе и сличну технику, 540 хиљада војника да би се већ у новембру тај број повећао на 1.143.000.

Совјети су у одбрани располагали са 270 хиљада војника и на крају 1.011.000.

Силе осовине су 22.јуна 1941.напале СССР са 4,3 милиона војника и врло брзо напредовале заузевши територију од Баренцовог до Црног мора. Пали су Белорусија и Минск, на југу Украјина са Кијевом и Одесом, замало и Москва, одакле су крајњим напорима и жртвовањем ослободилаца агресори отерани на око 200 километара од самог Кремља.

Хитлер је знао да нема довољно ресурса за истовремена дејства на свим фронтовима, па је 3.јануара издао наредбу:” Мој циљ је напредовање на јужном фронту, решио сам да, кад се време поправи, нападнем Кавказ”. Фирерова одлука се заснивала на сазнању да је од 30 милиона тона сирове нафте, колико је било извађено 1938.у СССР, готово три четвртине потицало из кавказског региона.  Зато је и кренуо у поход који није могао да заобиђе град Стаљинград на Волги, као изузетно значајно стратегијско место и седиште или ”остатак” одбрамбене моћи и индустрије војног наоружања и центар саобраћаја.

Немачки напад са помоћницима водила је веома искусна и добро обучена и опремљена Шеста армија под командом Фридриха фон Паулуса.

Међу бранитељима, у командном саставу, смењивали су се каснији маршали Васиљевски, Чујков, Јеременко, Рокосовски, Жуков.

Борбе су без прекида вођене у свакој улици, Немци су бомбардовали из тенкова, тешког наоружања, из ваздуха, одбрана се заснивала на покличу ”Ни корак назад”.

Ни један кварт града и околина нису поштеђени, а посебно жестоко, отимајући положај из руке у руку, било је на брду изнад Волге, са доминацијом према граду, на Мамајевом кургану. Тамо се, уз знак захвалности, уздиже грандиозни споменик ”Домовина мајка зове”.

Другог фебруара 1942. фелдмаршал Паулус морао је да подигне руке увис, потписао је безусловну капитулацију.