САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 809110Укупно посета:
  • 2536615Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ГОЛГОТА У ИМЕ СЛОБОДЕ

Пише: Слободан Ристановић

Најстарија породица Поповића из села Лаза, недалеко од Сокограда, доселила се у Лозницу, у село Плоча, у 19. веку.

Светозар и Сока (рођена Филиповић) имали су три сина и кћер и током живота на своме имању су саградили велику кућу и у њој одгајали своју децу.

Отац и двојица синова су погинули у Првом светском рату. Старији син Чедомир, брат Драгољубов, рањен је у Церској бици, склонио се у селу Плоча, у породичној кући. Мајка Сока му је кришом, ноћу, носила храну у пећину у којој се скривао. Аустријанци су га открили и убили. Посмртно је одликован Карађорђевом звездом. Мајка Сока је редовно добијала позиве из Двора да присуствује разним прославама, на које нико није ишао.

За време Првог светског рата, велику кућу у Плочи бомбардовали су Аустријанци са положаја у Босни, мислећи да је касарна или школа.

Кћи Светозарева, Мара, сестра Драгољубова, имала је, такође, тешку судбину. Ухваћена је од Аустријанаца у Мачви, где је помагала српској војсци у транспортовању топова, силована је и обешена, као једна од многих Мачванки.

Трећи син, Драгољуб, 1914. Учествовао је у Колубарској бици као један од 1.300 каплара, а 1915/16. Године прешао је Албанију у највише страдалој јединици од око 32.000 регрута, голобрадих младића, последње одбране, која се опорављала на острву Видо.

ИДИ И УЧИ

Драгољуб је опорављен, од Владе упућен у Француску. У Лиону је завршио Правни факултет. На тај пут га је, просто, натерао отац Светозар, речима:

-Иди, Драгољубе, нека остане бар један од Поповића. Иди, и учи, а нама шта Бог и срећа буду дали!

Извршио је очеву жељу, али је срећа оцу и рођеној браћи окренула леђа. Драгољубови отац и брат погинули су на врлетима македонских планина трком Солунског фронта.

По повратку из Француске, Драгољуб је постао адвокат и између два рата бранио је посебно сиротињу. Посебно су му се обраћали окривљени против народа и државе.

Породица Поповић – Драгољуб, мајка Сока, супруга Стана и троје деце, живели су у Лозници, у великој породичној кући на окућници и великом имању поред пруге, у улици која је после ослобођења 1944. године носила име прослављеног партизанског команданта Филипа Фиће Кљајића.

Увек је бранио истину. Зато су му људи и веровали и радо га слушали, као и 1938. године, када им се обратио пред кафаном „Босна“ у Лозници. Већ тада је упозоравао на претећу опасност од фашизма. А кад није могао да делује јавном речју, чинио је то књигама из своје библиотеке, које је делио омладини и старијим грађанима као свештеник нафору.

Та упозорења Драгољубова, као и многих, нису помогла. Земља је коју годину касније поново окупирана. Кад је Југословенска војска после краткотрајног априлског рата капитулирала 1941. године, Драгољуб Поповић је својим новцем откупљивао оружје од војника, надајући се покретању организованог отпора фашистичком окупатору.

На почетку окупације био је један од првих талаца, држан у затвору више месеци, све до почетка септембра 1941. године. Спасли су га потписи Лозничана, који су својим животом гарантовали да је Драгољуб поштен човек.

Чим је пуштен из затвора, Драгољуб је одмах отишао у илегалност. Прво ослобођење Лознице и Бање Ковиљаче почетком септембра 1941. године, довело га је пред кафану „Европа“, одакле се обратио својим Лозничанима речима о потреби даље борбе за коначно ослобођење од мрског окупатора.

ПОЛИТИЧКИ КОМЕСАР

Убрзо после тога, са угледним истомишљеницима, основао је Лозничку партизанску чету, у којој ће бити политички комесар. Њој је уступио писаћу машину и гештетнер. А ради њеног наоружавања ишао је у Крупањ и добио извесну количину оружја и муниције од Ваљевског партизанског одрда, заплењеног од Немаца после ликивидирања њихове посаде у Крупњу.

Све то, чинио је као велики родољуб. Није био члан КПЈ, нити је припадао некој другој странци. Волео је Србију и сматрао својом дужношћу да брани свој народ од окупатора, по други пут у свом животу.

После повлачења Лозничке партизанске чете, руководство Подринског партизанског одреда донело је одлуку да се Драгољуб повуче у Јадар и Рађевину, у своју Лозницу. Јер, сви су знали колико је велики његов углед и утицај у овом крају. И да се његова реч увек поштовала.

Супруга Стана је позвана од немачког команданта Лознице, који јој је рекао да поручи своме мужу да се врати кући и своме послу, да му се неће ништа десити. Очигледно, њима, Немцима, било је веома важно да тако утицајан човек не буде у покрету отпора. Стана му је на то одговорила да она не зна где се њен муж налази, а чак и да може да му пренесе ту поруку, не би могла да утиче на његово мишљење.

После тога, немача команда је за Драгољубову главу расписала велику новчану награду од 150.000 марака.

У знак захвалности за Драгољубова доброчинства чланови његове породице су на прагу куће ујутру затицали храну током ноћи кришом остављену.

Драгољуб се уопште није обазирао на немачке уцене и претње. Застрашујуће је деловало када су Немци бацили бомбу у његову кућу, у по бела дана, чим су у својој „казненој експедицији“ поново упали у Лозницу 10. октобра 1941. године. Од те бомбе, погинула је Драгољубова мајка Сока.

Тако су сви Поповићи који су се доселили у Лозницу убијени. Нико од њих није умро природном смрћу.

АГЕНТИ ГЕСТАПОА ПРАТЕ…

Када је најстарија кћи Љиљана приметила да је прате агенти Гестапоа, побегла је преко Дрине у Босну и ступила у тек обновљени Мачвански партизански одред, односно Подрински батаљон.

О Драгољубу се непрестано причало као о неухватљивом илегалцу и јунаку. Немци су му ухапсили супругу Стану и малену кћер Оливеру и отерали их у Бањички логор, где су тешко преживљавале тзв. „десетковање“ (извођење на стрељање сваког десетог), од чега је Стана, преко ноћи буквално оседела.

Треће Драгољубово дете, син Светозар, тада у добу око 11 година, избачен је из куће и остао потпуно сам да се сналази и потуца изван Лознице.

У кућу су се уселили немачки војници.

Немци су заједно са четницима више пута ишли у потеру да ухвате живог Драгољуба Поповића, а он је увек успевао да им умакне.

Једно вече, 16. децембра, написао је последње, веома топло и дирљиво писмо супрузи Стани и ћеркама, с поруком да наставе његову активност, буду одлучне и храбре, да издрже све напоре, а победа ће бити на страни правдољубаца.

Драгољуб се дуго крио код пријатеља. Једне хладне вечери је проценио да може да сврати и преноћи код човека коме је уочи рата купио плац и помогао да направи кућу. Бранио га бесплатно у парничењима, као и многе друге сиромашне сељаке, водио му децу лекару и уопште, били су добри пријатељи. Ушао је у његову кућу као у своју. Причали су, али је тај домаћин морао да иде код неког Вилара на славу. А Драгољуба је оставио самог у кући.

На слави, Драгољубов пријатељ се напио и почео да прича о слободи. О снази и јунаштву Драгољубовом. Пиће га је толико храбрило, да је чак почео да им прети Драгољубом. У тренутку наздрављања довикнуо је домаћину славе, Вилару:

-Ништа Драгољубу не можете. Нека му приђе ко има три чисте.

Било је то довољно да Вилар одмах јави четницима у манастиру Троноши где се Драгољуб крије. Много их се скупило. Заробили су га и стрпали у манастирску шупу.

Изјутра, једна монахиња је дошла у шупу да тражи нешто. Није знала, нити је одмах приметила, да је у шупи затворен човек. Драгољуб види отворена врта и журно пође ка њима. Монахиња је уплашено вриснула:

-Оче, Митрофане, ево, побеже неки човек!

ЧЕТНИЦИ И НЕМЦИ

Драгољуб је већ хитро излазио из манастира, када је монах Митрофан у њега испалио један хитац. Другим га је довршио. Драгољуб је пао. Митрофан му је пришао и за сваки случај опалио још један метак из непосредне близине.

Четници су Драгољубов леш дотерали у Лозницу и изложили га у центру града и позвали грађане да га виде и увере се да ће тако свако проћи, ко не слуша наређења немачке команде.

Драгољубова супруга Стана је била срчани болесник, па је по налазу логорског лекара, др Фогоража, пред распуштање логора, 1944. године, пуштена кући, а кћи Оливера је, нешто раније из Бањичког логора, транспортована у концентрациони логор Равензбрик, где је са затвореницама, Рускињама, радила у фабрици керамичких делова за електроинсталације. Оне су ту направиле диверзију, биле откривене и мучене струјом. На крају су упућене у гасну комору. Оливеру, испред саме коморе, примети гувернанта деце једног Драгољубовог пријатеља и спасла је. Оливера се вратила у Србију августа 1945.

Средином септембра 1944. године из Босне у Србију је кренуо и Први подрински батаљон, чији је борац била и Драгољубова кћерка Љиљана Поповић, удата Стевановић.

„Пред зору 19. септембра 1944. године почели смо прелазак преко Дрине у Србију, у дугим колонама, чврсто држећи друга испред себе“ – сећала се Љиљана, борац Подринског батаљона. “Били смо мокри и дрхтали, али на хладноћу се нисмо обазирали, журећи да што пре избијемо на Влашке њиве. Ту смо се сукобили са Недићевцима, разбили их, а затим смо, после краћег одмора, кренули према Гучеву и с њега почели да се спуштамо ка Бањи Ковиљачи. Док су наше главне снаге нападале Немце у Бањи Ковиљачи, ми смо срушили трбушнички мост и Немцима пресекли одступницу. Остаци непријатељевих снага пружили су нам последњи отпор на шабачком путу“.

Тако је Драгољубова ћерка Љиљана испунила очев завет из писма написаног три дана пре него што ће бити убијен у манастиру Троноши.

Print Friendly, PDF & Email
Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
27°
Sunny
04:5320:28 CEST
WedThuFri
32/20°C
34/19°C
27/15°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.