Сви знају за Рохаљ базе, а многи не знају ко су били Пера и Анка Рохаљ из Дивоша и зашто је баш по њиховом презимену добило назив чувено место спаса на Фрушкој гори током Другог светског рата?

„Ово је земља на земљи.

Свака стопа којом корачаш део је историје. Борили су се, гинули и победили!

Скини капу – улазиш у светињу!

На једној си од најчаснијих капија Срема и револуције!“

Стихови Мике Антића урезани у камен на Рохаљ базама у најкраћем сведоче шта су оне биле и како су третиране за време и после Другог светског рата. Спомен комплекс саграђен је пре пола века на локацији на којој су налазила кућа Петра и Анке Рохаљ у потесу Куњат у Дивошу. Зато што је то било место где су партизани, рањеници, људи у избеглиштву били сигурни да се склоне од фашиста и усташа. Та кућа на згодном месту значајна је и сада, као место историје и излетиште које Сремци обилазе кад год је неки празнили или леп дан.

Рохаљ базе се налазе северно од села Дивош, око 5 километра од самог насеља. Име им потиче, понављамо, од презимена познате партизанске породице – Рохаљ, на чијем имању су се налазиле базе. Ту су за време Другог светског рата партизани и избеглице из околних села могли не само да се склоне, већ и нешто презалогаје, залече ране, одморе се и крену даље. Кажу, то је било адекватно место за пребацивање партизанских бригада на слободну територију у источној Босни.

Управо ту близу је 1972. по пројекту инжењера Милорада Бербакова саграђен спомен комплекс Рохаљ базе. Ево томе је ове године 50 година, а ми тим поводом пожелесмо да сазнамо коју реч више не само о том делу историје већ и да боље упознамо породицу Рохаљ. Замисао није било лако реализовати, без обзира што у овом делу Срема живе људи истог презимена, али се испоставило да, након контатка са некима од њих, они немју везе са Дивошем. Драгоцену помоћ да ово истраживање добије епилог и да резултате дала нам је информација Милана Мићка Радичића из Дивоша о Рохаљима. Миланова стрина  била из породице Рохаљ, умрла је али је прича о Рохаљевима и базама.

-Стрина је причала да су деда Пера и бака Анка Рохаљ били власници куће по којој су базе добиле име.Имали су сина Јована-Јоцу и пет ћерки.Они су били партизанска породица, кућа им је била близу  шуме, где су те биле партизанске базе. Неки од њихових унука живе у Митровици – причао нам је Радичић, па смо тако добили контакт са Госпојинком Новаковић рођеном Рохаљ, која живи у Сремској Митровици.

Ова митровачка пензионерка унука је Петра и Анке Рохаљ. Она је ћерка њиховог једног сина и најстаријег детета Јована –Јоце. Истина, баба и деда су имали и сина Миленка, али је он умро док је био мали…

Уз опаску да то можда и није битно, Госпојинка -Сејка, како су је блиски звали, рече нам да је деда Пера био Русин, а мајка Анка Словакиња.О томе се није причало, па ја она тек са 35 година, сазнала шта је по националности. Истиче како су сви њени били у партизанима.

-Уз мог оца Јована Јоцу, који је био 1913. годиште, Пера и Анка Рохаљ су имали пет ћерки. Јованка није дочекала жива крај рата, мислила сам да је стрељана у Бањици или негде другде, али сам од једне тетке са мамине стране сазнали да је убијена у Манђелосу. Била је у некој кући, кад су наишли Немци хтела је да побегне, али је убијена ту у селу је и сахрањена. Она има једног сина. Тетка Вука је била болничарка, а тетка Милена партизанског имена Биља била је курир, онда долази тетка Славица – она је била са течом који је био из породице Радичић после рата у помоћном особљу Амбасаде ФНРЈ у Риму, најмлађа Ђурђица Ђуђа је била девојчица кад је био рат она је умрла последња – наводи се Госпојинка.

Од Јована је остало двоје деце – Госпојинка и њен брат Богољуб. Вука из првог брака има Татјану која она живи у Сремској Митровици, Милена односно партизански Биљана је била удата за официра имали су дете, али је умрло од леукемије, Славица није имала деце, а Ђурђица има ћерку Марину која живи у Мостару.

У Куњату где је била кућа Рохаљевих било је више кућа, али су базе назване Рохаљ базе! Јер се Рохаљева кућа налазила на важном путу. Могли су да на време виде кад иду партизани, а исто и кад непријатељи иду и да се припреме ако треба.

-Кад су ишли усташе или Немци говорили су да иде фашизам.

Кућа се налазила на месту које је за партизане било згодно, а за фашисте незгодно. Кад партизани иду из Босне за Војводину, дођу уморни, застану, добију да се мало окрепе, одморе и крећу даље. Причали су нам да они ту поједу шта се има, поседају крај зида и заспе од умора. После тога наставе даље. Ако наилазе фашисти кроз прозор се искакало на другу страну. Наше девојке су стално држале води у крпу и прале под просторије – подмазивале га, да се не виде стопе по том земљаном поду – наводи Госпојинка што је сазнала од својих старијих.

Рохаљ давно стигли у ове крајеве са тромеђе Словачке, Украјине и Мађарске. Дошли су у потрази за бољим животом у Срем. Било их је три брата, једни су остали, други су отишли даље. Пера је овде рођен. Сва деца су му била вредна и сложна па су комшије говориле: „Благо Пери  има шест синова…“

Колико су били вредни види се на примеру да су кад се могло брали лековито биље по Фрушкој гори а када би га осушили, носили су  на продају у Ердевик неком Јеврејину. Од новца који су тако добили и сакупили куповали би земљу или шиваћу машину па су Госпојинкине тетке Вука и Биља ишле да уче да шију. И остале девојке Рохаљевих су знале да шију и то лепо, а исто умеће је наследила Госпојинка.

Када су пре градили нови објекат на Спомен комплексу Рохаљ база Јован Рохаљ је био у Сремској Митровици, али га нико није звао да дође.

-Рекли су да од Рохаљевих нико не живи ту. Отишао је својевољно на градилиште, аутобусом и одмах је приметио да је нова кућа мало ниже од месту где је била стара кућа.  Рекао је то радницима, а они су да питали откуд он то зна, одговорио  је: „Па ја сам је градио“ – присећа се Госпојинка Новаковић речи свог оца.

Иначе, кућа Пере и Анке Рохаљ је за време Другог светског рата два пута горела, успели су да пожар угасе, после је бомбардована и порушена… Кад је дошла слобода Рохаљеви су колонизирали – Јован у Чалму, а његове сестре у Сремску Митровицу.

Аутор текста:Светлана Ђаковић

Фото: из породичног албума

СУБНОР Месне заједнице Лаћарак