ШЕСТ ВЕШАЛА У ТРИ ГРАДА

Из дневног листа „Политика“ преносимо чланак који је актуелан и за наше чланство.

Навршило се 73 године како су 1942. године у Ваљеву, Убу и Обреновцу јавно обешени комунисти, партизански челници Стеван Борота, Јосиф Мајер, Добросав Симић, Светозар Поповић, Влада Аксентијевић и Буда Давидовић.
Ухваћени су раније, пребијани и злостављани, али за дан смакнућа немачки окупатор је одредио датум када су у Београду, годину дана раније, одржане славне антифашистичке демонстрације и срушен Тројни пакт чиме је спречено увлачење Југославије у рат на страни фашиста. Гласила једва да су и поменула тај догађај за који„Википедија” каже „да се сматра” уз 28. јун 1914. када је извршен Сарајевски атентат – „најважнијим у српској и југословенској историји 20. века”.

Тај 27. март, ипак, не може се рећи да је заборављен. Нарочито доспева у жижу јавности поводом спорења ко им је био организатор. Али то се не би могло рећи и за 27. март 1942, бар ако се суди по гласилима.

Демонстрације уперене против њих немачки фашисти нису могли заборавити, па су хтели да за наук народ утуви шта бива са онима који им се противе. Али, погубљења нису извршили Немци, већ њихови перјаници: четници и недићевци. Мада је некако чудно откуд да четници, који се проглашавају антифашистима, вешају антифашисте у име фашиста? Као што је чудно и што су се Немци окомили на комунисте-партизане кад они нису готово ни учествовали на демонстрацијама? „Послератна власт успела је да себи препише заслуге за организовање протеста, иако су тада њихове малобројне присталице биле или по затворима или у строгој илегали”, једна је од тих формулација.

Са вешања у Ваљеву сачуване су фотографије како четници, све са шубарама и кокардама, и реденицима преко прсију јуначких, спроводе двојицу осуђеника, као и како им се чита пресуда пред извршење, док они везани стоје на клупи (објављене у књизи Радивоја Давидовића, „Борота и Мајер: мит и стварност”, Историјски архив Ваљево – Гласник, 46, Ваљево, 2012). Доктор Милан Кољанин, научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду, у обимном раду „Антисемитски стереотипи и пропаганда у Србији 1941–1942”, пише:

„Посебна пажња у штампи посвећена је двојици партизанских вођа у ваљевском крају, Стевану Бороти и Јосифу Мајеру, који су ухваћени крајем фебруара 1942. У складу са усвојеним стереотипима, Боротино име промењено је у Иштван, док је за Јосифа Мајера увек истицано да је Јеврејин. Могао је да се стекне утисак да су Хинко Мајер, „загребачки Јевреј и трули капиталиста” (од лета 1941. реч Јеврејин писала се обавезно малим почетним словом) из ранијих новинских извештаја и Јосиф Мајер две различите особе, иако се радило о једној. У новинским извештајима о саслушањима двојице партизанских вођа истицана је њихова изузетна суровост према Србима, при чему су управо Мајеру приписивани сасвим невероватни злочини.”

Поводом годишњице овог догађаја генерал Недић је био најгласнији 26. марта 1942, у говору преношеном преко радија и звучника по градовима, и објављенoм на насловним страницама новина.

Кољанин пише: „Упоређујући у свом говору два датума, 25. и 27. март, председник српске владе је истакао да су пактом са Немачком били обезбеђени сви интереси државе. Међутим, то није било у рачуну ни Енглеској, ’ни мафији чивутско-масонско-комунистичкој“. Руља плаћеника и народних издајника, руља комунистичко-јеврејска са дивљим урлањем: ’Боље рат него пакт’,демонстрирала је… Највиталнији интереси народа продати су Шајлоцима из Лондона и Москве, а сада те исте Јуде позивају поново Србе на оружје иако им због тога прети опасност од потпуног истребљења. Срби морају да ускладе своје интересе са водећом европском државом, Великонемачким Рајхом, кроз страдања се рађа нова Србија.”

У сличном тону тих дана писала је и остала српска штампа.

Предмет истраживања др Милана Кољанина су, између осталог, репресивни системи у Другом светском рату у Југославији, коришћење масовних медија у ратним сукобима, коришћење филма као пропагандног средства, антисемитски стереотипи, идеолошке основе репресивне политике током немачке окупације Србије у Другом светском рату и антисемитизам у Југославији.

Слободан Стојићевић