Преносимо

ДВЕ  СРАМОТЕ

Из дневног листа ”Политика” преносимо реаговање поводом недавне, у најблажем смислу, несхватљиве одлуке општинских одборника у Ужицу. Они су се (у некомплетном саставу) оглушили на законски спроведену петицију о захтеву да на градски трг буде враћен споменик председнику југословенске државе и вођи народне антифашистичке револуције, маршалу Титу.

Споменик је у архитектонском и уметничком погледу употпуњавао целину новог центра у граду на Ђетињи и био насилнички порушен на почетку вишестраначја у нашој земљи.

Текст читаоца београдских новина објављујемо у облику како је штампан.

“ Крајем децембра 2013.године, на седници Скупштине општине Ужице, а поводом враћања Титовог споменика на трг (”Политика”,26.децембар), неки одборници у идеолошки нетрпељивом заносу изговорише много ружног и неистинитог о једном човеку и времену.

Нисам учесник НОБ, али сам био ђак гимназије педестих година 20.века, па могу бити сведок тога времена.

Просто је срамотно то што се чуло на седници СО Ужице, којој више од трећине одборника није присуствовало. Два детаља се посебно истичу:

Прва срамота јесте одлука да се Титов споменик не врати на трг. Већина тих што тако одлучише вероватно није била ни рођена у време изградње трга и подизања споменика. Има нас, срећом, још доста живиух који памте, па и знају како је Ужице изгледало пре Другог светског рата и у послератном периоду, пре почетка изградње и развоја.

На месту садашњег Рега партизана била је калдрмисана Житна пијаца, а около претежно старе приземне куће, покривене бибер црепом, као центар вароши. А около гола брда, данас већим делом под зградама и обезбеђена инфраструктуром. Улице такође претежно калдрмисане, или у бољем случају под каменом коцком. Ђетиња је плавила простор око обале и односила мостове, све док није била изграђена плажа (данас звана ужичко море) и акумулација Врутци. Нерегулисана канализација и потоци при свакој јачој киши плавили су варош, наносећи свакакав материјал…

Имало би се шта још набрајати, али за оне склоне истини и оволико је довољно. Нжалост, ови што одлучују да се споменик не враћа на трг, не припадају овом соју.

Друга срамота је што опд 67 одборника, 25 није дошло на седницу!? Шта ли их је то омело? Да ли је у питању само кукавичлук или је било још каквог страха и од чега? Да је тих 25 народних представника (?) било на гласању можда би одлука била другачија.

Зашто не рећи и познате чињенице: без Тита, Крцуна и осталих Ужицу наклоњених људи тог времена, Ужице не би било ни Титово ни градско, већ варошко-касабскога типа. Не би било ни Ваљаонице, ни онаквог Првог партизана, па ни више других успешних фирми које су запослиле сиромашне и доприносиле развоју града.

Ко то не види и не зна, а прича ружне ствари, попут оног Пејића на седници СО, има проблем са истином. Велики морални проблем имају и они који нису дошли на седницу скупштине. Не би се могло рећи и да се СУБНОР прославио. Свакако је могао бити и дужи списак Ужичана склоних коректности и честитости. Драгисав Филиповић, Београд”.