ИЛЕГАЛНА РАДИО-СТАНИЦА ЈАВЉА…

Средином септембра 1944. године, начелник обавештајног оделења Првог пролетерског корпуса, мајор Милош Вучковић, добио је задатак да се, опремљен радио-станицом и са групом сарадника и пратилаца, илегално убаци у Београд и оданде, из седишта окупираног града, обавештава командовање НОВЈ и Црвене армије о стању у немачком гарнизону, а нарочито о питањима од непосредног интереса за предстојеће јурише за ослобођење града.

Мајор је пре рата био официр музичке службе ЈВ и у Београду је службовао у три маха, па је, како је говорио, „знао сваки ћошак, раскрсницу, објекат, утврду“, што је за обављање задатка могло бити од пресудног значаја.

Са командантом батаљона шумадијских НОП јединица, Београђанином Жинетом Анђелковићем, и његовим братом Савом, у окупирани град је, поред ригорозних немачких стража и чешћих контрола недићеваца, ушо возилом и са документима помоћника Недићевог министра заробљеног крај Раље, па радио-станицу, на предлог браће Анђелковић и њихових родитеља, познатих антифашиста из Улице војводе Бране број 59, сместио у тој кући. Одатле ће свако поподне два-три пута, са Савом, у ту сврху и упућеним из Космајског НОП одреда, детаљно и верно обавештавати Штаб корпуса о свим променама у одбрани града. Сава је, иначе, рођен 1924. и одрастао у Београду, а још од лета 1941. до априла 1944, када је отишао у Космајски одред, ангажовао се у раду НОП-а Шестог кварта, тако да је добро знао Београд и људе који су се деловали у његовом борбеном илегалном покрету.

Део приче који следи о илегалној радио-станици и њеним оперативцима може се прочитати и из Савиног опширног излагања на округлом столу организоаном поводом 40 година ослобођења Београда, запаженог и објављеног у зборнику „Београдска операција – учесници говоре“ (ВИЗ 1984.), одакле за наше читаоце преносимо овај његов завршни део:

„Радио-станица Прве армијске групе почела је да ради у окупираном Београду у другој половини септембра и да обавештава о стању и променама у непријатељском гарнизону, о приликама у окупираном граду, о припремању становништва за предстојеће борбе, о расположењу и моралу становништва као и окупатора и друго. Два-три дана после доласка у Београд, око радио-станице је било окупљено више група које су покривале све квартове у граду, а нарочито улазно-излазне путеве. Свим тим групама било је обухваћено око 200 људи који су и по два-три пута дневно достављали извештаје својим руководиоцима о стању и променама код непријатеља на свом терену, а они су их предавали обавештајцима који су дошли са радио-станицом у Београд ради њиховог сређивања, одабирања и емитовања Штабу Прве армијске групе.

Интересантно је питање: како то да 200 људи раде као информатори и сваког дана дају потребне податке а непријатељ није успео да открије партизанску радио-станицу и да је ликвидира.

То је управо време када је немачки командант Фелбер прогласио Београд оперативним подручјем и када немачке трупе запоседају утврђене положаје у граду, као и оне у ближој и даљој околини. Немачке обавештајне службе радиле су пуном паром, и по линији Вермахта и по линији Гестапоа. У граду је било четника, љотићеваца, недићеваца, разних доушника и сарадника окупатора, црноберзијанаца и других, па ипак, партизанска радио-станица није откривена, нити је било провокатора међу обавештајцима који су по доласку радио-станице у Београд ангажовани за обавештајни рад. Познато је како се људи одабирају, проверавају и обучавају за рад у обавештајној служби. Међутим, тада нисмо стигли да вршимо проверу тих 200 људи, па ипак издаје није било.

Да је само један од њих био провокатор непријатељ би могао релативно лако да открије нашу радио-станицу, и поред свих мера обезбеђења које су биле предузете. Довољно је било да евентуални провокатор прати свог руководиоца групе, и већ у другој или трећој инстанци наишао би на Милоша Вучковића или мене, јер смо нас двојица долазили два-три пута дневно у зграду у улици Војводе Бране 59, у којој се налазила радио-станица, ради емитовања података. Али, до тога није дошло јер провокатора није било у редовима информатора.

Први руководиоци група ангажовани су од старих, искусних радника, који су илегално радили у Београду још од 1941. године, а Специјална полиција и Гестапо их, и поред сталних провала у руководствима, нису открили. Највећим делом то су били илегалци са терена у VI кварту у којем је била и улица Војводе Бране и са којима сам и ја сарађивао од 1941. па све до одласка у партизане, априла 1944. Сваки руководилац групе окупио је око себе људе и формирао обавештајну групу. Тако квалитетан састав група од илегалних бораца, проверених у претходним акцијама у граду, обезбеђивао је тајност и сигурност рада радио-станице.

Али, помоћ и сарадња илегалаца у раду радио-станице није се исцрпљивала само у доношењу података и обезбеђењу тајности рада, већ и у напору да се обавештајни рад обави стручно и квалитетно. Реч је о следећем. Да би неко видео и обавестио да је десетак немачких тенкова стигло у школско двориште или изашло из њега није потребна стручност. То се види голим оком. Али некаква стручност је већ била потребна да би се по малој заставици која стоји на улазу неке зграде поред стражара могло да распозна да ли је то штаб дивизије, пука, батаљона или чете. И то не само да би се утврдило да је то нпр. штаб дивизије већ и какве дивизије. Данас се зна да су Немци имали 10 врста дивизија, почев од брдске па преко пешадијске, моторизоване, оклопне, посадне, заштитне и других све до СС дивизије. Све је то наш обавештајац могао да прочита са заставице и других сличних ознака, ако је, наравно, пре тога био инструисан.

За упознавање наших обавештајаца са стручним питањима требало је мало времена. Публикације „Упуте о војној обавештајној служби“, коју смо донели собом, одлично је послужила. Илегалци нису ништа записивали, као што се ради у илегалном раду, већ су само „одсликали“, односно запамтили све нужне податке о томе и врло успешно се њима служили у идентификацији немачких јединица и утврђивању њиховог распореда. Искуство из илегалног рада од 1941. и даље, и тада је допринело ефикасном раду партизанске радио-станице.