Јован Радовановић
Победоносна операција
Сремски фронт у историјској науци оцењен је као једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у народноослободилачкој борби против окупатора и за ослобођење Југославије. Формиран је после ослобођења Београда, крајем октобра 1944. године и трајао до 12. априла 1945. Немци су га поставили са циљем да обезбеде извлачење групе армија „Е“ из Грчке, Македоније и са Косова и Метохије и упорно га бранили. Први пролетерски корпус Народноослободилачке војске Југославије (од 1. марта 1945. преименована у Југословенску армију) посео је Сремски фронт да би заштитио ослобођени Београд и наставио потискивање непријатеља према западу.
На Сремском фронту ангажоване су бројне снаге, како Народноослободилачке војске, Црвене армије и Бугарске народне армије. Југословенске снаге сачињавало је 12 дивизија: 1. и 2.пролетерска, 5.крајишка, 6.личка-пролетерска, 11.крајишка, 17.источно-босанска, 21. и 22.српска, 16. и 36.војвођанска, 42. и 48.македонска дивизија, група ваздухопловних дивизија и више самосталних јединица. Ове јединице дејствовале су по сменама (војвођанске су у новембру дислоциране у Бачку). Снаге Црвене армије (ангажоване у почетку Сремског фронта) чинили су: 64. и 68.стрељачки корпус, делови две ваздухопловне дивизије и речна флотила. Бугарска 1.армија имала је 3. и 8.пешадијску дивизију. У саставу 1.пролетерске дивизије, борио се и батаљон Словенаца, формиран у ослобођеном Београду, као и бригада „Италија“.
Све јединице, ангажоване у борбама на Сремском фронту, попуњене су младим борцима из Србије. Током борби у Шумадији и за ослобођење Београда, спроведене су добровољне мобилизације у Горњем Милановцу, Ваљеву, Мачви, Шумадији, Београду и другим крајевима Србије. Крајем 1944. и у зиму 1945. спроведене су две војне мобилизације у ослобођеној Србији. Са младим борцима одржавани су курсеви, војне обуке, а потом су упућивани у борбене јединице. Они су у великој већини чинили састав свих јединица, како српских, тако и црногорских, босанских и хрватских (сем македонских).
Борбе на Сремском фронту биле су дуготрајне, веома тешке и упорне. Окупатор, помогнут усташама и деловима белогардејског Руског заштитног корпуса жилаво се бранио. Неколико пута фронт се померао западно од Сремске Митровице, па се усталио иза Шида. Немци су, поред упорних одбрамбених борби, извршили два снажна противудара. Први пут, 3. јануара 1945. године изненадним противнападом надмоћним снагама потиснули су 21.српску дивизију правцем Оток-Комлетинци-Нијемци на леву обалу Босута. Други, далеко снажнији противудар Немци су извршили 17. јануара (познат као „Зимска олуја“), ангажовањем своје три и бројно и технички веома јаке дивизије, потиснули 1.армију на исток и заузели Шид. После два дана, 19. јануара, 1.армија (ојачана 2.пролетерском дивизијом, која се налазила на одмору), присилила је непријатеља на одбрану и повратила Шид. Отад је Сремски фронт стабилизован до коначног пробоја 12. априла.
Све јединице – учеснице у борбама на Сремском фронту имали су великог савезника и помагача у сремском народу. У својим домовима и свим другим грађевинским објектима борци су налазили сигурна склоништа. Народ их је примао оберучке, пружао им је све што је имао, иако је у то време и позадинско снабдевање било добро организовано. Народ је помагао и у смештају, транспорту и нези рањеника. А војне јединице су узвраћале народу у пољским радовима, у време затишја, посебно у берби кукуруза.
Средином јануара 1945. године, Сремски фронт је посетио Врховни командант Маршал Јосип Броз Тито, а фебруара 1945. године фелд-маршал Харолд Александер, командант савезничких снага на Средоземљу посетио је јединице на Сремском фронту и том приликом дао високу оцену вредности наше војске:
„Студирао сам вашу историју у овом рату са највећим интересовањем. Сећам се свих ваших значајних борби… Познате су ми и борбе, у мају 1943. године, када је ваша изгладнела војска издржала неравноправну борбу са 11 непријатељских дивизија. Тешки дани остали су иза нас. Велики дани су пред нама. Ускоро ћемо се спојити северно од Јадрана и тако, као прави ратни другови, победоносно завршити ову борбу. Поздрављам храбру борбу Југословена и Југославије и њеног вођу Маршала Тита…“
У депеши Здруженом генералштабу Британске армије 28. фебруара 1945. године Александер је јавио: „Посетио сам партизанску борбену линију код Шида. То је посебно организован фронт са рововима… Југословени заслужују да им помогнемо, јер се боре са ограниченим средствима с којима располажу, да отерају Немце из своје земље.“
После свестраних припрема, у склопу завршних операција за ослобођење Југославије, извршен је Пробој Сремског фронта, 12. априла 1945. године. За пробој су формиране три оперативне групе: Северна (главна), Босутска и Јужна. Јужна група дивизија (2.пролетерска, 3.крајишка и 17.источно-босанска), током уводних борби почетком априла форсирала је Дрину, ослободила Семберију и Брчко и тако угрозила немачки десни бок фронта. Босутска оперативна група (6.пролетерска и11.дивизија и 1.коњичка бригада), заузела је полазне положаје на Босуту. Северна оперативна група (1.пролетерска, 21, 22, 42. и 48. дивизија, 2.тенковска и инжињеријска бригада), заузела је положаје на правцу главног удара. Командант И армије, генерал Пеко Дапчевић, командовао је Јужном оперативном групом, а пробојем фронта начелник Штаба I армије генерал Милутин Морача.
„Пробој фронта почео је 12. априла у зору артиљеријском припремом од 15мин. из 120 артиљеријских оруђа и авио припремом од два налета од по 50 авиона. Одмах затим, кренуле су на јуриш дивизије првог ешалона и за кратко време заузеле главни одбрамбени појас непријатеља. На правцу главног удара, после пробоја првог одбрамбеног положаја, Штаб 1.армије одмах је за 21.дивизијом увео у пробој 48.дивизију. Даљим брзим продором 1.пролетерске, 21. и 48. дивизије и 2.тенковске бригаде, сломљен је отпор непријатеља по дубини и до краја дана, поред осталих места ослобођени су Вуковар и Товарник. На помоћном правцу, 42. дивизија заузела је Илинце, Шидске Бановце и Илачу, а 22.дивизија, која је у напад кренула 11. априла увече, Липовац и Адашевце. Ноћу 11/12.априла уочи напада главних снага, на мониторима Црвене армије пребацила се из Бачке 5.бригада 21.дивизије и у току дана уништила један немачки батаљон, пресекла комуникацију Опатовац-Сотин и образовала мостобран на десној обали Саве. Јужна оперативна група дивизија продужила је наступање на север и у току дана заузела Посавске Подгајце и Жупању… Заузимањем Винковаца и Жупање, 1.армија пробила је Сремски фронт на целој дубини и отворила пут за пробој према Славонском Броду и Загребу…“ (Војна енциклопедија, том ИX, стр. 112. и 113).
У уводним борбама и у пробоју Сремског фронта од 3. до 13. априла губици 1.армије износили су: 1.713 погинулих, 5.948 рањених и 53 нестала борца. За то време, немачке снаге имале су 9.512 убијених, 3.273 рањена и 5.427 заробљених војника, подофицира и официра.
Током борби на Сремском фронту од 172 дана укупно је погинуло око 13.000 бораца Народноослободилачке војске (утврђено именом и презименом, а подаци нису коначни), затим 1.100 бораца Црвене армије, 623 борца Бугарске народне армије и 163 борца бригаде „Италија“.
Пробој Сремског фронта историјски асоцира на Пробој Солунског фронта 1918. године. После пробоја Солунског фронта, српска војска је за веома кратко време ослободила Македонију, Србију, Црну Гору и све земље које су ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца те године. И после пробоја Сремског фронта, у склопу завршних операција у складу са општом савезничком офанзивом снаге Југословенске армије за кратко време, за непун месец дана ослободиле су целу територију Југославије и Истру и Словеначко приморје, а неколико јединица учесница пробоја Сремског фронта, доспеле су до Трста и Караванки. Пред ударима Југословенске армије капитулирала је група армија „Е“ и заробљен је један од највећих ратних злочинаца Александар фон Лер, немачки командант тих снага и човек по чијим је замислима разорен Београд, априла1941. године.