РАТ НА БАЛКАНУ, ОКТОБАР 1940—МАЈ 1941.

ПЕРИОД МУЊЕВИТОГ РАТА, СЕПТЕМБАР 1939 — ЈУН 1941.

РАТ НА БАЛКАНУ, ОКТОБАР 1940—МАЈ 1941.

Још у августу 1940, упоредо с тежњом да што пре савлада В. Британију, Хитлер је мислио и на поход против Совјетског Са­веза. У италијанској Врховној команди преовладао је, међутим, став да треба дејствовати на Балкану и напасти Југославију, али се Немци тада с тим нису слагали, сматрајући да би, у условима припремања похода против Совјетског Савеза, свако ново жариште сукоба на Балкану угрожавало десни бок будућег немачког распореда. Постојала је бојазан да ће Британци, у случају рата на Балкану, интервенисати и учврстити се у Грчкој, одакле могу авија­цијом угрозити румунске изворе нафте, који су Немачкој били од животне важности за даље вођење рата. Зато су Немци настојали да ситуацију на Балкану реше без већих потреса и на начин који неће пореметити њихове основне намере према Совјетском Савезу.

Мусолини је 15. X 1940. одлучио да нападне Грчку. У то време Италијани су имали у Албанији, под командом генерала С. Висконти Праске (Себастиано Висцонти Прасца), 2 армијска корпуса од 8 дивизија (6 пешадијских, 1 оклопна и 1 алпска), Коњички здру­жени одред (1 гренадирски и 2 коњичка пука) и 1 морнаричкодесантни пук; на Додеканезу било је разних јединица, у јачини око 25 000 војника. За операције против Грчке ангажоваће се 347 авиона са база у Албанији (193) и јужној Италији (154). — Грци су раније из­вршили припреме за одбрану од евентуалног италијанског напада, заштитивши границу према Албанији до почетка непријатељстава са 2 дивизије, 2 пешадијске бригаде и неколико мањих јединица. Распо­лагали су са 156 авиона, већином застарелих. Грчка ратна морнарица имала је 1 стари бојни брод, 1 стару крстарицу, 9 разарача, 8 торпиљарки и 6 подморница. Одмах после ултиматума грчкој влади, ита­лијанске трупе су 28. октобра напале Грчку ( Италијанско-немачки рат против Грчке 1940—1941). Истог дана грчке снаге су стављене под команду генерала А. Папагоса. Према ранијој процени грчког Генералштаба, претпостављало се да ће Грчку напасти, истовремено, Италија и Бугарска, па је донесен одговарајући дефанзивни план. Када је претпоставка о бугарском нападу отпала, Грци су у септембру изменили план и концентрисали снаге према Албанији да дејствују офанзивно.

Док је грчка војска била још у фази мобилизације, италијанске снаге (2 пд; 1 оклд, 1 алпска д и 1 здружени одред) на десном крилу фронта, прешле су у Епиру у напад. До 2. новембра та офанзивна група продрла је у дубину грчке територије око 40 км. То је, уједно, и највећи продор италијанских снага у току целог рата. Као што су Немци претпоставили, непосредно после италијанског напада, Бри­танци су од 31. октобра до 4. новембра запосели оток Крит и на њему одмах почели да граде 3 аеродрома и 1 помоћну поморску базу. Мада још нису завршили мобилизацију, Грци су на централном делу фронта, где је италијански продор био највећи, извели први напад 3. новембра са 1 пд, 5 пбр и 1 кбр (2. корпус) из састава Западно-македонске армије и до 13. новембра на том сектору одбацили Италијане преко границе; 14. новембра са 6 дивизија и 4 бригаде прешли су у општи напад на ћелом фронту и до краја децембра продрли у Албанију, местимично и до 70 км.

Италијани су у Албанији, под командом генерала У. Содуа (Убалдо Содду), од дотадашњих и новопристиглих снага, образо­вали Албанску групу армија (9, 11. армија — укупно 7 пд, 1 оклд, 1 алпска дивизија, 5 самосталних и 1 берсаљерски пук, неке мање јединице и 4 пд у стратегијској резерви). До краја децембра стигле су нове дивизије из Италије, па су Италијани тада имали 17 дивизија и велики број мањих јединица. На албанском фронту Грци су тада располагали у саставу Западномакедонске армије и изван ње са око 12 дивизија и 4 бригаде (у фебруару 1941. образоваће Епирску армију). У децембру је, због неуспеха у Грчкој, поднео оставку начелник Главног генералштаба италијанске војске маршал П. Бадољо, а на његово место постављен генерал У. Кавалеро, који је 30. 12. 1940. примио и дужност команданта трупа у Албанији. Мада истрошени у претходној офанзиви, Грци су 30. децембра на централном делу фронта са 3 пд и 1 пбр извршили још један напад, и до 10. јануара 1941. поравнали линију фронта.

Крајње опасна ситуација на фронту натерала је у децембру Италијане да затраже помоћ од Немаца, који су још у новембру предвидели да преко Бугарске интервенишу у Грчкој (план Марита — в.), због опасности коју је представљало присуство британског ваздухопловства на Балкану и евентуална интервенција британске војске у Грчкој. Имајући у виду свој основни циљ — напад на Совјетски Савез — Немци су у овом делу Европе предузимали даље војне и политичке мере: навели су Румунију да 23. новембра приђе Тројном пакту; у децембру је у Румунију пребачена немачка 16. оклд, а у Бугарску немачки извиђачки делови. У јануару 1941. немачке трупе су практички окупирале Румунију. — Када се стабилизовао италијанско-грчки фронт, отпала је потреба за непосредном интервенцијом немачких трупа у Албанији. Нем­ци су се припремали да преко Бугарске нападну Грчку.

Док су војне припреме биле у току, Немци су развили јаку дипломатску активност. Хитлер је вршио притисак на југословенску владу да приђе Тројном пакту. Бугарска је пришла Пакту 1. марта, а сутрадан, према споразуму са бугарском владом, немачке трупе ушле су у Бугарску. Пет дана касније, 7. марта, у Грчку су се искрцале прве британске снаге. Капитулантски расположено, југословенско Крунско веће донело је 6. марта одлуку да влада потпише Тројни пакт. Покушаји британске и америчке владе да наговоре југословенску владу да не приђе Пакту, нису успели; на седници од 20. марта она је прихватила одлуку Крунског већа и 25. марта приступила Тројном пакту.

Са 12 дивизија подржаних авијацијом, Италијани су 9. марта кренули у противофанзиву. Иако бројно знатно слабији (Британски експедициони корпус — 2 дивизије и бригада — неприлагођен за дејства на планинском земљишту, распоређен је у равници Тесалије), и готово без авијације, Грци су је сломили и зауставили крајем марта.

У међувремену се у Југославији ситуација променила. Због потписивања Тројног пакта, дошло је до великих демонстрација широм земље. У војном пучу 27. марта ( Двадесетседми март) оборена је влада Цветковић—Мачек. Истог дана Хитлер је донео одлуку, да, поред Грчке, нападне и Југославију, уништи њене оружане снаге, разбије југословенску државу и, због тога, одгоди напад на Совјетски Савез за пет недеља. Да би напад на Југо­славију био што масовнији и да би се што пре остварио замишљени план, Хитлер је настојао да придобије Мађарску и Бугарску да се ангажују у рату, обећавајући им територијално проширење на рачун Ју­гославије. Италији је признао њене територијалне аспирације према југословенским земљама. Под командом фелдмаршала В. Листа, у Бугарској и Румунији груписана је немачка 12. армија (19 дивизија). Главнина њених снага оријентисана је према Југо­славији, а за њену подршку одређен је ојачани 8. ваздухопловни корпус из Бугарске (414 авиона). На северозападној граници Југославије, у Аустрији и Мађарској, под командом генерала М. Вајкса, прикупила се 2. армија (11 дивизија); њу ће подржавати 4. ваздухопловна армија под командом генерала А. Лера, ојачана деловима 5. ваздухопловне армије, укупно 744 авиона. Италијани су у Албанији прегруписали 9. армију и њених 8 дивизија оријентисали према албанско-југословенској граници; на југословенско-италијанској граници, под командом генерала В. Амброзија в.), прикупљала се италијанска 2. армија (8 дивизија и већи број гра­ничних и других јединица), а на подручју Задра снаге јачине до једне дивизије. За операције против Југославије Италија ће ангажовати 365 авиона. Мађарска влада прихватила је да се нешто касније и мађарска војска укључи у операције снагама јачине око 5 диви­зија. Румунска армија имала је задатак да осматра границу према Совјетском Савезу, а бугарска границу према Турској. Основна идеја напада на Југославију била је да се с истока, севера и запада изврши концентрични напад и што пре уништи југословенска војска ( Априлски рат). Истовремено, немачке снаге из Бугарске и италијанске из Албаније напашће Грчку. За напад на Грчку Немци су ангажовали 5 дивизија из састава 12. армије, а Италијани 22 дивизије. За дан напада одређен је 6. април.

Непосредно уочи напада југословенска војска је имала око 600 000 војника; мобилизација је била у току. Ратна морнарица имала је 1 стару крстарицу, 4 разарача, 14 торпиљарки, 4 подмор­нице, у минополагача и миноловаца и неколико других мањих ратних и помоћних бродова; РВ је располагало са 271 савременим ловцем и бомбардером, 38 застарелих ловаца и бомбардера и око 150 застарелих извиђачких авиона; морнаричко ваздухопловство имало је 125 хидроавиона. Однос снага у југоисточној Европ био је у корист сила Осовине: 83 немачке, италијанске и мађарскеи дивизије према 54 југословенске, грчке и британске.

Немци су почели напад истовремено против Југославије и Грчке 6. априла. Тога дана тешко је бомбардован Београд. На­паднути су југословенски војни аеродроми; на њима је уништен велики број авиона. Немачке трупе су на више места прешле грани­цу, ангажујући оклопне и моторизоване јединице, уз снажну подршку авијације. Југословенски ловачки авиони су се супротстављали на­летима немачког ваздухопловства на Београд појединачно или у мањим групама, а бомбардери су бомбардовали аеродроме, железничке раскрснице и градове у Аустрији, Мађарској, Румунији и Албанији, а поред тога су нападали непријатељеве колоне на маршу. Ситуација се брзо погнршавала због дезорганизације у командо-вању, капитулантског држања врхова војног и политичког руко­водства и деловања пете колоне. До 9. априла јединице 12. армије заузеле су Скопље, Ниш, Урошевац и Призрен, а јединице 2. армије Марибор, Копривницу и Вировитицу. Фронтови у Македонији, Ср­бији и Хрватској су се распадали. Десетог априла Немци су довршили заузимање Македоније и ударили у леђа југословенским трупама (Вардарској и Косовској дивизији) на источној граници Албаније, које су биле у офанзиви против Италијана. Тога дана немачке трупе су ушле у Загреб.

Италијанске снаге које су се до тада држале, углавном, дефанзивно и опрезно на југословенској западној граници, прешле су у наступање кроз Словенију и Хрватску, где више није било организованог отпора. Југословенска авијација готово је престала да дејствује, јер је била уништена на земљи и у ваздуху. Још је британ­ска авијација из Грчке повремено нападала циљеве у Македонији. Немачка и италијанска авијација садејствовале су трупама и тукле циљеве у југословенској позадини. Немци су ушли у небрањени Београд 12. априла, а Италијани у Љубљану. Без везе са војском и без утицаја на ток догађаја, југословенска Врховна команда била је захваћена деморализацијом и деловала је изван стварне ситуације. У општем расулу влада је побегла, заједно с краљем, и пребацила се у Грчку ( Југославија).

Док је напад немачких и италијанских снага на Југославију био у току, трупе 3. армије Хортијеве Мађарске напале су 11. априла Југославију и до 16. априла окупирале Бачку, Барању и Прекмурје, а нешто касније и Међимурје. Бугарска влада прекинула је 15. априла дипломатске односе с Југославијом, а њене трупе ушле су у гра­нични појас према Србији. По Хитлеровом одобрењу, бугарска 1. брза, 6. и 7. пешадијска дивизија, после операција против Југославије, ушле су у југоисточну Србију и источну Македонију, подручје које су освојиле немачке јединице од 6. до 11. 4. 1941.

Уговор о безусловној капитулацији потписан је у Београду 17. априла. Немци су одвели у заробљеништво око 350 000 југословенских војника и официра и запленили највећи део наоружања и опреме југословенске војске на свом оперативном подручју. Сва ратна морнарица, осим 1 подморнице и 2 моторне торпиљарке, које су пришле Британцима, и разарача Загреб који су потопили његови официри ( Машера, Сергеј и Спасић, Милан), пала је у руке Италијана. Скоро сви преостали борбени авиони били су од посада уништени на земљи.

Левокрилне снаге немачке 12. армије прешле су 6. априла бугарско-грчку границу и напале Метаксасову линију. Струмичким, брегалничким и криворечким правцима две оклопне, једна моторизована и једна пешадијска дивизија, уз јаку подршку авија­ције, продрле су у Македонију, одакле је већи део тих снага прешао југословенско-грчку границу и напао грчке снаге. Северну грани­цу Грци су бранили са 7 непотпуних дивизија, од којих је 1 задржана у резерви. Британци су у Грчкој имали 2 империјалне дивизије и 1 бригаду. Продором с обе стране Дојранског језера, Немци су пробили Метаксасову линију, обишли грчку Источномакедонску армију у Тракији и 9. априла заузели Солун; истог дана, одсечена од осталих делова грчке војске, капитулирала је Источномакедонска армија. Брз успех Немаца против југословенске војске у Македонији и капитулација грчке Источномакедонске армије угрозили су општи положај грчких и британских снага. Стога су Грци наредили повлачење из Албаније у намери да успоставе одбрану на линији јужна албанска граница — Солунски залив (Тхермаикдс кчлпос). Немци су то спречили, продревши у две колоне кроз Пинд и Тесалију у правцу Атине. Њихова авијација наносила је велике губитке британској авијацији на аеродромима и у ваздуху, док је ова штитила повлачење трупа. У часу капитулације југословенске војске Немци су допрли до централног дела Грчке, а Италијани су запоседали територију Алба­није, коју су напуштали Грци. Да би пресекли одступницу на југ грчкој Епирској и Западномакедонској армији, Немци су ангажовали моторизоване делове и у западном делу Грчке. То им је било олакшано капитулацијом Епирске армије 21. априла. Краљ и влада напустили су земљу 23. априла. Већ 26. априла Немци су избили на Патраски залив (Патраикос колпос) и падобранским десантом запосели Коринтски залив. Сутрадан су ушли у Атину, истовремено се искрцали на северну обалу Пелопонеза и два дана касније избили на његову јужну обалу. Немци су настојали да спрече британске снаге да се евакуишу из Грчке, али у томе нису успели. Нешто раније остаци британске авијације пребазирани су на острво Крит. У Египат, а делом и на Крит, пребачено је морем преко 50 000 војника Британског експедиционог корпуса, нешто грчких јединица и група југословенских војника. — У операцијама против Грчке Италијани су изгубили око 90 000, а Немци око 5000 војника и официра. Грчка је претрпела велике губитке. Осим неколико мањих јединица које су евакуисане, целокупна грчка војска је заробљена. Италијани су изгубили око 200 авиона, Немци 164, а Британци 198.

Када су немачке снаге избиле на јужну обалу Пелопонеза, немачко-италијанска армија у Либији стигла је на границу Египта, па је стратегијски значај Крита постао обострано још важнији. Немци су донели одлуку да га запоседну. Пошто је британска морнарица имала превласт на мору, одлучили су се да га заузму ваздушним десантом, уз подршку слабијих поморских снага (опе­рација Меркур — в.).

Први десант спуштен је 20. маја, а затим наредни. У тешким борбама за аеродроме, обе стране претрпеле су велике губитке. Британске поморске снаге нанеле су немачким поморским транс­портима веома осетне губитке и онемогућиле пребацивање немачких трупа на Крит поморским путем. Али, и немачка авијација је нанела тешке губитке британској флоти. Изложени сталним ударима авијације, Британци су морали напустити острво. У врло неповољним окол­ностима, уз нове велике губитке живе силе и нарочито ратних бродова, они су од 28/29. маја до 1. јуна евакуисали Крит.

Материјали преузети из Војне Енциклопедије“ Друго издање, Београд 1970