Савети правника

БАУК НАДРИПИСАРСТВА

Пише: Мирослав Миња Николић, адвокат

Опасности преваре у правном промету и животу, уопште, вребају са свих страна. Свакодневица ниже ситуације у којима преваранти траже своје шансе. Кад сумирате своју прошлост, тешко је отргнути се утиску позамашне количине оних који су на платну ваших искустава уткали дубоке трагове својих недела. У тој празнини, никако не дозволите да останете упамћени као жртва таквих непријатних животних и пословних релација. Таквом стању даје покриће једна велика истина – да избављење од тог зла све време постоји у вама и ту, поред вас. На вама је да жарко желите да више не будете насамарени и да, у том смислу, будете довољно опрезни, а да се за евентуалну помоћ са стране обратите ономе коме треба.

Када је реч о правној помоћи у таквим немилим ситуацијама, треба да знате, да су права врата на која треба „покуцати“, пре свега, она на којима пише „адвокат“. Јако је важно да се та „врата правде“ не промаше. Правну помоћ у Србији, рачунајући и у заштити од преваре, могу пружати и одговарајуће стручне службе правне помоћи при локалној саомоуправи, а одређена правна овлашћења, од недавно, имају и нотари (јавни бележници).

Правну помоћ у не малом броју случајева у Србији, међутим, нуде и лица која нису адвокати и не спадају у легалну сферу правне подршке. Ту „сиву зону“ правних услуга закон и пракса називају зоном надриписарства или, како се то у народу каже „дрвених адвоката“. Поред тога, што је надриписарима бављење бављење тим „послом“ недозвољено и кажњиво, оно може за вас бити и јако ризично и донети вам додатне главобоље. Основни принципи адвокатуре као професије уређени су чак и на нивоу Уједињених нација и важе, практично, за све државе које су чланице те организације.

Добро се сећам када сам у једном малом месту надомак Београда сазнао од својих колега, како „праву бригу“ о мештанима углавном воде „дрвени адвокати“. Није у питању само један, већ више људи од те „феле’“. Корисницима њихових услуга је најважније да су те квазистручњаке ангажовале и комшије и да они, обично, не коштају много. Руку на срце, нису они увек неуспешни, посебно, уколико су овладали опробаним механизмима и техникама „паралелног“ утицаја на суд или ако имају срећу да добију незаинтересованог или стручно „залуталог“ судију. Све муке таквог избора постају уочљиве онима који су их одабрали, тек касније, када се „затворе“ сви путеви правде. Тек на великим грешкама тих надриписара, њихови несрећни клијенти почињу да увиђају потребу да ангажују некога ко би требало да „извади“ флеке таквог погрешног избора. Тада може бити јако тешко повратити позицију или исправити „криве Дрине“ њихових „правних конструкција“ и „творевина“, чак и уз помоћ „веза“ којима се, по правилу, диче. То уме да боли, када њихов неуспех осетите на свовој кожи и када добијете „по свом џепу“. Како год окренете, мирније ћете спавати, ако са том недозвољеном категоријом правних заступника немате посла, осим да их, евентуално, препоручите својим противницима.

У наставку ове приче проћи ћемо и другим мање осветљеним „стазама“ правде. Уставом Србије је, иначе, прописано да правну помоћ могу пружати само адвокати и службе правне помоћи на нивоу локалне самоуправе. Надриписарство представља вишекратно бављење услугама пружања правне помоћи од стране лица која за то нису овлашћена, а то чине уз наплату. Бављење таквим „услугама“ од стране неовлашћених лица у Србији представља кривично дело које се кажњава затвором или новчаном казном. Тако је актуелним законом којим се уређује поступак у парници прописано да пуномоћник странке мора бити адвокат, а да странку у поступку по ванредним правним лековима мора заступати искључиво адвокат. Такође, и законом који уређује управни поступак прописано је да је орган државне управе обавезан да ускрати заступање надриписару и да о томе одмах обавести странку коју заступа и надлежног јавног тужиоца, ради подношења кривичне пријаве против тог неовлашћеног лица.

Преузето уз сагласност аутора и „Илустроване политике“