СТАРЕ СЛИКЕ

Пише: Пуриша Ђорђевић, филмски режисер

Предраг Јабука устао је из гроба 1976. године да обиђе малу варош у којој је рођен, устао да види шта има ново. Са гробља је сишао пречицом, до прве баште, и ту застао.

Овде је некада био баштованлук, и у њему острвце пуно крекетања. Издалека, вода у бари личила је на кожу велике жабе. На леђима воде сада је Предраг Јабука видео дугу бетонску плочу. С једне и друге стране плоче видео је два мередова за рибу обешена о камени стуб. Мреже су биле бушне. Питаћу маму, помисли Предраг Јабука, шта је ово.

Помислио, скочио, викнуо хоп, и као некада када је био жив и ученик седмог разреда гимназије, залепио очи на прозор да види шта то крчка на шпорету.

Је ли то Предраг, упита мајка.

Није, поноћ се шали са завесама, рече отац.

Угаси телевизор, рече мајка, да се дете не уплаши ако ноћас наиђе. Бар да је сазнао шта је то кошарка. Гледа он све то однекуд само не уме да се каже, рече отац и осмехну се сину на зиду.

На дувару је била огромна фотографија Предрага Јабуке. За време снимања, Јабука је гледао директно у објектив и сада је он са слике гледао у оца и мајку ма где у соби се налазили.

Баш сам био досадан, помисли Јабука гледајући своју фотографију на зиду. Одело марке Тивар, кошуља из галантеријске радње Мими, осмех из филма Поручник индијске бригаде, фризура а ла Хитрец, танак раздељак на коси. Шта ли је сада са оркестром Зарије Бузуровића, који је у саставу – виолина, виола, клавир, бубањ отварао летње вечери са игранком уз шлагер Караван лагано пролази кроз тамну ноћ…

Мртав Предраг Јабука лако лети од куће до кафане, где је некада свирао Зарија Бузуровић. Стара пошта је на истом месту, али Зарије нема, ни кафане, Сада је на месту кафане самопослуга, са јаким неонским осветљењем. Предраг Јабука седа на топао камен испред поште. Ко би рекао да ћу овде овако мирно да седим, овде је 1941. године било седиште Гестапоа. Како је то било, хтео је да се сети. Није могао, јер је чуо кораке како оштро одзвањају од пијаце. Скочио је да види ко то долази, али пијаце није било, био је то сада огроман трг са светлећим рекламама Осигурајте свој живот код нас, Кино Слога, Рефлекс трговина.

КОРАК КАО ПУЦАЊ

Посред трга ишла је девојка у ципелама са потпетицама високим као чизме. Ишла је као да пуца јединачно из карабина. Предраг Јабука је сваки њен корак чуо као пуцањ, јер баш овде, на тргу, 1941. године, пуцала су на њега два немачка војника. Није хтео да стане него је бежао према јорганџијској радњи и кројачкој задрузи. Између њих је био тунел за малу улицу, а тамо га је чекала велика башта ружа и партизани.

Није могао сада свега да се сети, јер га је девојка угледала и покретом главе питала – имаш ли шибицу. Предраг Јабука се опипа као да тражи шибицу, у ствари рукама је хтео да утврди шта то све девојка на њему види. Гробар га није видео када је устао испод камене плоче. Мајка га није видела на прозору. Како је могуће да га сад ова девојка види. Укочио се од страха да се девојка не уплаши од мртваца, јер је у свим прстима осетио – то он жели да га девојка види. Одмах се осети боље – када девојка прође кроз њега као кроз отворена врата, као кроз сен.

Девојка оде. Боже, помисли Предраг Јабука, како је било тешко у моје доба срести девојку саму у ноћи. У моје доба, ноћу се понекад виђала гаспођица Александра, суплент, онда из хотела Крен, али само зими, после забава, грудвали су се на тргу официри, јер су им девојке испред носа одводили очеви. Доћи до девојке у малој вароши баш је било тешко као до петице код професора Ђорђа Ковбаска, петице из латинског језика.

Није хтео да се тога сећа, али зашто да и то не каже сада на тргу када га ионако нико не види, нити чује. Смешно јесте, али мала варош имала је оне локале у којима су се могле добити девојке за новац. Врло добро се сећао да је тарифа за једну посету у хотелу Европи била две банке у сребру. Охо, две банке у сребру пре рата била је велика пара. Почео је да скупља динар по динар. Када је скупио за годину дана тринаести динар, те године избио је рат.

Дошли су Немци и хотел Европа постао је Нова Европа. Испод наслова црним словима је писало Soldaten Heim, што је значило да су и девојке само за Немце. Омрзнуо је Немце, и због тога, и заљубио се у рат. Почео је да носи писма, и делио их по граду и селима, у којима се јављало да је време за Устанак.

Ево, овде, баш на тргу, добио је лебац тајин, ћебе, карабин и отишао да гони Немце. Тако је било, баш овде. Предраг Јабука био је последњи у реду, код књижаре. Покушао је сада да нађе то место, али је место пронашло њега. Књижара је била и сада књижара. Обрадовао се књигама и поче да чита наслове. Достојевски, Толстој, Владимир Дедијер, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина. Овај наслов није разумео. Онда се осмехну – књига песама Бранко В. Радичевић. Ма није могуће, али јесте… то је онај клинац из Ивањичког сокака.

Били смо заједно у чети и ето га сад – песник. Из дубине излога гледали су га велики портрети на фотографијама. Читао је: Иво Робић, Френк Синатра, Љупка Димитровска. Предраг Јабука није знао ко су ови људи на сликама, али се препаде када угледа још већу фотографију. Није могао да верује, али је испод слике прочитао Народни херој Предраг Јабука.

ДА САЧЕКА ЈУТРО

Мртав, озноји се Предраг Јабука. Народни херој, ја, ама зашто? Зашто мене држе у књижари? Где је Бошко, где Клакер, где Бата, све сто пута храбрији од њега? Где она девојка Роса што је певала, бацала бомбе и погинула крај њега са осмехом као да иде на свадбу. Шта сам ја то урадио да ме прогласе народним херојем. Хтео је Предраг да се сети…

Роса је певала, и он је певао поред ње. Роса је бацила једну бомбу, он две. То је било тако лако, јер је било потребно само да једна десетина Немаца и тенк не прођу преко мостића. Роса је певала, и док је она певала, он је са флашом гаса сачекао тенк. Тенк се окренуо око себе као мечка кад игра, и запалио. Он је устао да јави Роси да се не плаши и тад га је нешто звизнуло у срце, и он није више знао. Престао је да зна. Ништа га није болело када је погинуо, јер је знао да сада Немци неће поћи на Росу. Ништа више није урадио, јер је био тек месец дана у рату. Застиде се што су га прогласили народним херојем. Како сада да се врати у гробље, међу оне погинуле, али и храбрије. Не може да прећути шта је све видео, јер тамо се не лаже.

Боље да нисам ни излазио, помисли Предраг Јабука. Погледа још једном у своју велику фотографију. Није могао а да се не насмеје. Баш сам даса, помисли. И на лепо место су ме окачили. Одавде се лепо види шта има ново у мојој вароши. Волео бих да је видим и по дану, помисли Предраг Јабука. Помисли, скочи, уђе у велику фотографију да сачека јутро.

Умири се, удахну и престаде да дише, народни херој Предраг Јабука.