Славна традиција

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО СКОЈЕВАЦ

Много непознаница из наше новије историје је остало још нерасветљено. Погибија истакнутих револуцинара, бораца, народних трибуна и даље је табу тема.

Тако би било и са Милојем Симовићем, првим замеником команданта Крагујевачког партизанског одреда, угледним земљорадником из села Дреновца у Гружи, пре рата припадника Народне сељачке странке (тзв „леви земљорадници“) који је приликом повлачења партизана за Санџак пао у руке недићевцима, затворен у логор на Метином брду и после зверског мучења стрељан.

Пожутело сећање које је за генерације оставио пре 50 година инж. Милан Дамјановић, једини живи сведок са злостављања Милоја Симовића из затвора у Крагујевцу, где су припадници Српске државне страже, под надзором немачких фашиста, убијали најбоље синове Шумадије, у аманет да види светло дана.

Милан Дамјановић, скојевац, пао је у рацији у руке полицији 4.12.1941. године и спроведен у затвор који су, у тадашњој школи „Краљ Петар“, чували недићевци. У затвору је срео један број заробљених партизана међу којима је био и Милоје Симовић.

Кад је осуђен на смрт, непосредно пред извођење на стрељање, Милоје Симовић је Дамјановићу рекао: „Моја последња жеља је да ми се на споменику напише: Да живи армија рада, села и града“.

Његово држање пред слугама окупатора је било задивљујуће пркосно. Шибао је стрељачки вод кличући комунистичкој партији, Совјетском Савезу. И заиста задње речи су му биле: „Да живи Армија рада, села и града“.

Инж. Милан Дамјановић писано сведочење завршава молбом да се ово коначно објави и истина после толико година сазна јер то патриотизам и херојско држање Милоја Симовића заслужује, а жеља му је да ово прочитају и Симовићеви потомци.

Оригинално сећање на Милоја Симовића, сада се налази у архиви СУБНОР-а Крагујевац и један примерак овог писма Милана Дамјановића биће уручен унуку Милојевом, Владану Муји, на 70-то  годишњицу смрти његовог претка.