На Светог Јована пре 102 године преминуо је српски див јунак војвода Живојин Мишић. Била је то прилика да се ода почаст и војводи Петру Бојовићу који је преминуо 19. јануара 1945, као и генералу Павлу Јуришићу Штурму који нас је напустио 13. јануара 1922.
И небо над Београдом је, први пут ове зиме, овог хладног јутра, колоплетом густих пахуља поздравило своје ослободиоце и чуваре. Била је част бити део државне церемоније посвећене незабораву наших највећих синова.
Сенима предака поклонили су се и венце и цвеће на сва три споменика положили, државни секретар Зоран Антић, помоћница министра из сектора за борачко-инвалидску заштиту Татјана Миленковић, народни посланик Лепомир Ивковић, представници Војске Србије, Града Београда, потомак Војводе Мишића Ђорђе Стојанац, као и представници патриотских и ветеранских удружења: Савеза потомака ратника Србије 1912-1920, Удружења потомака и поштовалаца ослободилачких ратова 1912-1918, Удружења ветерана Посебних јединица полиције, а у име СУБНОР-а Србије председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије генерал-потпуковник Миломир Миладиновић и секретар председника СУБНОР-а Србије Станислав Рескушић.
Помен је одслужио свештеник Српске православне цркве, а химну „Боже правде“ интонирао је академски хор „Огрлица од бисера“, који је отпевао и песме „Марш на Дрину“ и „Ово је Србија“.
О нашим славним војсковођама знамо много па би се задржали на самом догађају.
Ни ниска температура ни густ снег нису спречили поштоваоце наше историје да данас, на неколико стотина метара од највеће градске вреве у којој се јури за новцем, успехом и добити, сачувају осећај пијетета и достојанства.
Био је то, у ова два сата, својеврстан град у граду. Наша сећања и осећања век далеко од модерног живота, којем је мало шта ако не и ништа свето, усмерена су била на те драгоцене споменике са којих су нас посматрала лица оних на чијим се мермерним бистама види више части, поштења и морала него на лицима данашњих живих људи.
Сва тројица великана обављали су највише војне дужности у систему Војске Краљевине Србије. Тамо где други није смео пушком, они су ишли грудима. Они нису руководили војском из кабинета већ из ровова подижући морал личним примером, неустрашивошћу и непоколебљивом вером у своје војнике, који су своју снагу црпили из чињенице да су бранили своју једину отаџбину – Србију.
Никада српски војник није кидисао ни на шта туђе и то је та мала – велика разлика између њих и свих оних који су желели да их сломе и окупирају.
Данашњи дан је помен не само нашим великанима, он је и помен обичном српском војнику, редову из рова, који је испред себе имао надмоћног непријатеља, али иза себе светињу над светињама – земљу прађедова!
И зато нека је слава свим тим малим великим људима, које је наш војвода Мишић храбрио речима: „Ко сме, тај може! Ко не зна за страх, тај иде напред!“
Вечан им помен и лака им српска земља!
20.1.2023