СРЕБРНИ ВОЗ ЈУРИ…

Пише: Пуриша Ђорђевић, филмски режисер

Да бих смрт дочекао што боље, синоћ сам рано заспао. Имао сам десет пријатеља. И још тројицу у резерви. Сви смо синоћ рано легли, Мајке су нам опрале врат и уши и косу. Били смо јутрос чисти да нас сахране.

Љубави према противнику нисмо имали. Толико смо их мрзели да смо их очекивали са осмехом. Моја споредна улица са калдрмом мрзела је њихову главну улицу посуту коцком. Моја башта са три хризантеме мрзела је њихов бескрајни парк изнад града са црвеним дивљим ружама. Мој поток је мрзео њихову хладну и брзу реку. Моја тетка мрзела је све тетке у њиховом граду. Више сам волео Зарију Циганина него њихову војну музику, која је сваке недеље свирала испред касарне мотиве из Веселе удовице.

Прва љубав мора да се крије. Мржња је као одело. Нема тесних ципела мржње. Оне се лако носе. Као да идеш у рибу мржње, лети, бос. Тако је лака нога презира. За онога који је у посластичарници пред свим шампитама и алвом изјавио да воли Ранку Поповић, ученицу осмог разреда гимназије. Песник који је то изјавио био је јак и леп дечак, ученик шестог разреда гимназије. Био је леп. Прозвали су га Носоња. Тада га је и Ранка Поповић омрзла. Мржња је учинила да дечак заволи речи. Морао је да пише разне речи, да их премешта, облачи док не постану песме. Песме је крио и од мајке. Мрзео је пред другима Ранку и поезију. Надимак му је остао. Носоња! Мене су звали Пурењак. Први тим Борца је изгледао овако: на голу Носоња, десни бек био је Миша звани Грба, леви Главоња, десни халф Пурењак, онда Крњо и Прасе, десно крило Пајац, десна полутка Патак, центар Кифла, полулево Миш, лево Ћуран. Резерва прва, Вашка. Сви смо надимке носили као да су нас принчеви крстили. На крају, морам да признам да смо се ми, рођени у граду, звали између себе са “како си, племићу”, „добро сам, племићу”. Да, били смо племићи. Прле, електричар, нашао је у народној песми Женидба краља Милутина како је Чачак настао на краљевским виноградима. Ту земљу смо газили, вино пили и постали племићи. Као прави племићи, презирали смо жене и суседне, исто тако мале вароши.

Нарочито Ужице. Због фудбала.

БИО ЈЕ АПРИЛ 1941.

Нарочито ове недеље, када је требало умрети или победити. Данас је недеља. Фудбалска утакмица нашег тима са Слогом из Ужица.

Био је април 1941,. Пет часова изјутра. Мајка је била у кујни. Отац на пијаци. Јоргован у башти. Мржња у срцу. Победа у руци.

У изгледу априлско вече. Када се будемо враћали са шеталишта, разбићемо прозоре професору Крапчевићу, који је дошао у нашу малу варош из Крушевца. Једна исто тако бедна варош као Ужице, али смо је мање мрзели. Њихов фудбалски клуб такмичио се у другом подсавезу.

– Марш у кревет – викнула је мајка са пумпе за воду.

Ја сам гледао у три жуте хризантеме, три лопте, три гола која би Ужичани могли да приме у своју башту. Гледао сам у кућу преко пута мене, пуну отисака од гумене лопте на белом зиду. Био је април, недеља, рани дан за прозоре, за беле јастуке на прозорима, за плаве и црвене јоргане. Прозори, као отворене књиге, гледали су у сунце. Сунце је улазило у собе и убијало прашину на породичним портретима рађеним у Бечу. Племићи из песме Женидба краља Милутина већ су били у кујни. У некада црвеним шлофјанкама и дугим гаћама. Ни на једном прозору није било пиџаме. Било је то срамота носити За једног племића. Прва пиџама, избачена у орбиту високог излога у трговини код браће Качаревић, Гавриловић и Дамјановић, била је пожутела од чекања, и није се у боји разликовала од жуте рибаће четке у истом излогу.

Причало се да је апотекар Шаренић донео још 1919. године прву пиџаму у Чачак. Прозвали су апотекара – Робијаш. Пиџама је била шарена. На интервенцију председника општине, апотекар није луфтирао пиџаму на прозору. Надимак му је остао. На прозору апотекара, господски надувен сачекивао је сунце – бели јастук Робијаша.

ВАРОШИЦА КАО СЕЛО

– Све ћу вас на робију ако данас изгубите утакмицу – рекао ми је Чеда Роган у пролазу испод прозора. Био је жут као дуња од седмица, краљева, кечева. Био је висок, витак, као дама треф, као винова лоза испод прозора док пролази. Чедо Роган. Био је дугачак као касапски нож. Оштар на речи. Са великим очима, као сунцокрети, тамним очима које живе од загушљивих картарошких ноћи код Ђорђа јорганџије. Одлазио је низ улицу као савијен барјак, као да враћа пијане сватове. Био је сам. Три жене су га чекале код куће као три кеца окренута очима белом столњаку пре него што их покаже противнику.

Само једном је украо на картама. Када је противник, неки џуџан, имао три кеца, Чеда му је показао четири кеца у рукама. Џуџан је ћутао и гледао како Чеда повлачи паре. Поред четири кеца, Чеда је имао војно-државни пиштољ седам шездесет пет милиметара. Племић је морао да добије. Џуџан је био из Ужица.

Поп је био из Луче. Нисмо мрзели Лучу јер је та варошица била село. Попа смо мрзели. Становао је преко пута мене. Предавао нам је у школи веронауку. Био је висок, видео је издалека. Издалека је видео док је био поп у селу, док је био млад поп у селу, видео је издалека како му из баште излеће сељак само у гаћама. На прозору је видео жену у кошуљи. Сељак је побегао. Зена је остала скамењена на прозору. Била је лепа. Поп није ушао у кућу. Прескочио је, лако, малу ограду, одгурнуо јорган мало у страну да не промаши. И револвером убио жену. Она се само нагла над прозор. Срце јој је постало ружа од крви. Ружа је умрла на прозору, тужно као у народној песми. Поп је добио премештај у Чачак. Узео је собу код тетка Мине Перић, удове. Преко белих јастука тетка Мине, изјутра, понекад је била пребачена као рука љубичаста мантија попа Марића.

– Хоћете ли победити данас оне разбојнике? – нежно ме пита поп.

– Марш у кревет – викнуо ми је отац долазећи са пијаце. Није волео попа.

– Оче! – викнула је тетка Мина са прозора. – Ваш доручак.

Из беле хартије пружиле су се румене прженице.

– Хвала вам, госпођо, али данас је недеља, ја постим.

– Тако сте бледи – стигла је Мина да каже.

– Слабо сам спавао – рече поп. – Сањао сам да смо изгубили утакмицу од оних лопова.

БАНДЕРА НАСРЕД ИГРАЛИШТА

Нисам волео попа. Али мрзео сам лопове из Ужица. Није било куће из Ужица да је нисам мрзео. Не знам да ли бих неком прозору опростио стакло да га не разбијем. Нарочито сам мрзео пошту, јер су нас две чиновнице гађале мастионицама кад смо бежали… да, племићи су бежали. Играли смо двадесет минута утакмицу у Ужицу и после смо бежали два километра до хотела, да стигнемо до хотела и да нас ту избију келнери, да бисмо побегли према …

1941, у Ужицу, насред игралишта стоји бандера. Поред самог центра. Бандера је била дванаести играч Слоге из Ужица. Било је тренутака када је игралиште постајало билијар. Билијар, када би њихов халф Шваба шибнуо лопту – сви трчимо према десном крилу – али лопта удара у бандеру и одлази на лево крило. Лево крило даје гол. Бандера је као судија. Ваздух. Нисмо хтели да продужимо утакмицу док се Бандера не извини, и већ је Миш копао око Бандере. У игралиште је улетео управник поште и ударио Миша. Бандера је била једина телефонска веза са Београдом. Патак је ударио управника. Жандар је ударио Ћурана на крилу. Ћуран је од бола потрчао у публику. Тамо га је саплео један члан управе Слоге и док је падао, пала му је столица са трибине на главу. Када је Ћуран устао, био је крвав и тада је једино личио на правог ћурана када га закољу па још мало може да стоји. Наш центар Кифла држао је лопту на грудима, јер фузбал је био његов. Тукли су га, а он је трчао и држао у наручју лопту као да му је дете. Навијачи су му отимали лопту, а тукли. „Удри племића!“ – викао је жути сељак са Златибора и гађао лучем десно крило Пајаца, промашио га, Пајац је узео луч, па као да је запаљен, високо га дигао изнад главе и викнуо – за мном! Потрчали смо за лучем, али на челу, испред луча, био је Патак и прва резерва Вашка. Испред њих су се навијачи склањали. Патак је продирао преко орања ка вароши. Пајац је викао – за њим! Били смо сви крила, бржи од батина, бржи од публике, која нас је јурила. Патак се окренуо према њима – за њим! – викнуо је Пајац. Престигли смо Патка. Онда је он нас престигао. Људи су се склањали испред њега. Држао је мали пиштољ у руци и пуцао у ваздух. Зато су нас оне две чиновнице гађале са прозора. Зато мрзим пошту.

– Молим – рекли су келнери и Патак је спустио револвер, а тада су келнери почели да нас млате салветама па смо морали да ухватлмо правац железничка станица.

До станице трчи се низбрдо. Били смо поток, све један за другим, били смо змија, избегавајући чаше са прозора, били смо сељачки пут, кривудав и сав квргав од удараца јаке зиме и топлог лета. Улетели смо тако нагло у станицу, невиђена војска за све вагоне и једну локомотиву, за цео воз који је много ствари видео на свом путу од Београда до Чачка, преко Ужица до Дубровника. Многе су невоље видели сви ти путнички вагони који су остали из првог светског рата, кондуктер који је запамтио рат викнуо је – Немци! и дигао руке увис. Машиновођа је видео руку у ваздуху. Кренуо је нагло па се последњи вагон откачио. Патак је улетео у прву класу. Цео тим и прва резерва за њим. Нема Ћурана – рекао је, викнуо је Прасе.

Центархалф Крњо је гледао једног човека у ходнику. Лице му је било замазано блатом и крвљу. Патак је пришао и полако смо скидали са лица блато и крв. Познали смо му око. Био је Ћуран. Друго му око нисмо откопали. Откопаће се само. Ћуран је плакао.

РЕВАНШ ЗА НЕДЕЉУ

Данас је недеља, реванш за прошлу недељу, за око, за бандеру, за батине од келнера и управника поште, данас ће мржња да ради, данас ће њихов халф Шваба платити, данас ћемо набити најмање три комада и после све задавити у мутној Морави. Јер, април је, киша је стала јуче. Јоргован из суседне баште ме гледа. Мало влажан јоргован од кише. Калдрма издише ноћ. Калдрма и витке ноге госпође Лазаков, Рускиње. Висока је и плава, царска. Прва се купа на Морави. Ни јесен је не може да отера са плаже. Тек ветар. Ветар, који се врзма око ногу, дугачких ногу госпође Лазаков док облачи хаљину, а у исто време скида влажан костим. Цела плажа гледала је како се госпођа Лазаков пресвлачи и нико није видео више него што би госпођа показала у костиму. Операција пресвлачења била је нежна и тачна. Костим је био тесан. И хаљина. Па ипак, ни костим, ни хаљина никада нису издали госпођу Лазаков. Изронила би из хаљине у костим као риба која себе угледа за тренутак у мирној води. Заслепи, и нестане. Док је цела плажа сањала шта је испод хаљине, сада је цела плажа маштала шта је испод костима. Једино је знала вода. Морава се бацила у костим госпође Лазаков, као да је она река. Као да је Морави топло. Као да је дуго пешачила од извора и уморила се и сада хоће да се освежи у коси, врату, трбуху и ногама плаве госпође Лазаков. Цела обала, у дужини од моста до моста, гледала је како се река и госпођа љубе. Река се учила да плива. Да се не удави госпођа Лазаков.

Да се не удави лепа госпођа Лазаков, сви су је оговарали изузев касапина Котлаје. Он је свако јутро виђао госпођу како долази на пијац. Купује поврће и са нежним акцентом из руске песме тражи телетину за шницле. Све руке је исекао касапин као да стихове вади из телетине, касапин Котлаја. Јер месар је био зато што му је и отац месар био. А у срцу телета, какав је био Котлаја, у срцу касапина живео је песник, математичар, проналазач. Писао је стих за стихом о улици господе Лазаков. Улица се звала Цветна улица. Телетину је касапин увијао у стихове.

Тачно је у 8 часова пре подне долазио из Сарајева воз у Чачак. Луди Сарајлија, тако се звао тај воз уског колосека. Јер, био је брз! Луд, рекли су сељаци. Седамдесет километара од Ужица до Чачка преваљивао је за један сат. Овчарско-кабларска клисура презриво је примала у своја недра први моторни воз. Овчар је више волео теретњаке јер се парна машина мучила кроз клисуру, плашила да не падне у Мораву. Дрхтећи, теретњак се молио и велики облаци паре грејали су врх Овчара. Тако је планина издалека личила на свеца са сребрним оквиром облака над главом. Девет манастира испод планине показивали су прстом на планину-свеца.

Са Овчара је долазила киша. Испод Овчара Морава. Крај Мораве било је девет манастира. Када је теретњак пролазио клисуром, манастири су окретали главу небу. Били су женски манастири. Пуни тајни и ружних жена.

Лепа госпођа Лазаков возила је брзо бицикл кроз клисуру. Сељак из близине и због брзине видео је безброј женских ногу како су пролетеле поред њега. Змија, рекле су калуђерице.

– Добро јутро, господине Ратко – викнула је госпођа Лазаков младом човеку који се тек одвојио од пута и прихватио стазе уз планину.

Пео се даље, осмехнут за дугим ногама госпође Лазаков. Хоће ли бити рата, питали су га сељаци. Неће, рекао је Ратко. Хоће, рекли су сељаци. Неће, рекао је Ратко. Хоће, нема шећера у дућану. Спремају војску.

Са планине се видео сребрни воз како јури према Чачку.

Једна птица јурила је воз.

Авион, рече сељак.

Маневри, рече Ратко.

Немац, рече машиновођа и прагови испод његових точкова процветаше од митраљеских рафала. Киша затрешта по крововима вагона. Као град, зрна митраљеза шетала су кроз вагоне и остајала у ногама, стомаку, избила једно и убила друго око. Шарен као лептир, немачки авион ловац узимао је залет, као да узима мед са врха Овчара и путем реке полако убијао воз. Све птице разбише прозоре, пробудише срца као да су карте за путовање.