ПЕРИОД МУЊЕВИТОГ РАТА, СЕПТЕМБАР 1939 — ЈУН 1941.

СРЕДОЗЕМНО И АФРИЧКО РАТИШТЕ, ЈУН 1940—ЈУН 1941.

Ситуација у Африци, на Блиском истоку и Средоземном мору после уласка Италије у рат. — Уласком Италије у рат против савезника 10. јуна, проширио се рат на Африку, Блиски исток и Средо­земно море. Фашистичка Италија се нашла у положају да искористи бројну надмоћност над слабијим британским и француским снагама у северној и источној Африци. У Италијанској Сомалији, Еритреји и окупираној Етиопији имала је под командом вицекраља Италијанске Источне Африке, Амедеа Савоје, 2 дивизије, 16 самосталних батаљона, 10 артиљеријских дивизиона, 3 чете тенкова и друге мање је­динице, затим колонијалне трупе (29 бригада, 17 самосталних батаљона, 2 артиљеријска дивизиона и нешто коњичких и других домородач­ких јединица), укупно око 290 000 војника, од којих 199 000 домородаца. Због променљивог држања домородаца у колони­јалној служби, овај број се брзо и осетно мењао. Италијанске ваздухопловне снаге у источној Африци имале су 325 авиона, а поморске снаге у обалским водама састојале су се од 7 разарача, 8 подморница, 6 ескортних бродова и 5 торпедних чамаца. Британци су имали у Судану 3 батаљона и суданске одбрамбене снаге, укупно 9000 војника; у Кенији 2 источноафричке и 1 јужноафричку бригаду, укупно 8000 војника; у Британској Сомалији 1 афрички батаљон и 5 чета камилара, укупно око 1500 војника. На другој страни Баб ал-Манда-ба, у Адену, налазило се 2500 британских војника. Од авијације у свим тим областима Британци су имали 163 авиона застарелих ти­пова, у Родезији 1 сквадрон, а у Кенији 1 одељење.

У Либији, под командом маршала Р. Грацијанија, Италија­ни су имали 2 армије: према Египту 10. армија од 2 корпуса са 6 дивизија; према француском Тунису 5. армија од 3 корпуса са 8 дивизија; на југу Либије, у пустињској области, стајале су слабе заштитне снаге од 1 ојачаног пука. Укупно, у северној Африци Италијани су имали 236000 војника и 315 авиона, од чега се мањи део налазио на Додеканезу. — Британци су у Африци и на Блиском истоку имали слабе снаге. Под командом генерала А. Вејвела биле су све британске јединице, од западне египатске границе до Ирана, и од Кеније до турске границе. Највећи део тих снага налазио се у Египту: главнине британске 7. оклопне, 1 новозеландска и 4. индијске дивизије, 14 брит. пешадијских батаљона, 2 артиљеријска пука и неколико мањих јединица; укупно 36 000 војника. У Палестини, Ираку и на Кипру било је 28 300 војника. У Египту и Палестини Британци су имали 205 авиона и хидроавиона. — Према италијанским поседима у Африци, Французи су имали око 205000 војника: у Француској Сомалији око 10 000; у Тунису 7 пешадијских и 1 ко­њичку дивизију, укупно око 150000 војника; у Сирији и Либану снаге јачине око 3 дивизије и делове за заштиту граница, укупно око 45 000 војника. Француско ваздухопловство у овим областима имало је свега 95 авиона.

Када су избила непријатељства, зараћене стране на Средоземном мору располагале су јаком ратном флотом:

Врста бродова	В. Британија	Италија	Француска
Бојни бродови	5	4	5
Носачи авиона	2	—	—
Тешке крстарице	—	—	7
Лаке крстарице	10	12	7
Разарачи	35	57	41
Торпиљарке и патролни бродови	—	71	16
Подморнице	12	115	42

 

Уласком Италије у рат, В. Британији је била угрожена најкра­ћа поморска комуникација која је везује с поседима у Азији и источној Африци. Међутим, њене стратегијске тачке — Гибралтар, Малта и Суец, угрожавале су везе између Италије и њених поседа у Африци. Практички, Италијанска Источна Африка била је потпуно изолована од метрополе, а веза с Либијом и Додеканезом угрожена.

После пораза савезничких снага на западу Европе, Мусолини, врховни командант свих италијанских оперативних снага хтео је да искористи слабост В. Британије, заокупљене, у првом реду, одбраном сопствених острва и немоћне да појача свој положај у Африци, на Блиском истоку и Средоземљу. Ситуација В. Британије у тим областима још више је погоршана тиме што је Француска, актом капитулације, обуставила у прекоморским поседима под контролом Петенове владе непријатељства против сила Осовине. — Италијанска Врховна команда је у јулу разматрала могућност за рат на Балкану. Увиђајући опасност од растурања снага, Немци су у августу одвраћали Италијане од те намере. По њиховом мишљењу Италија је у том периоду требало да усмери сву активност на Африку и тако усклади напоре с Немцима усмерене да се В. Британија принуди на капитулацију. При томе су наговестили да би могли подржати Италијане упућивањем немачких јединица у северну Африку.

Италијанске операције у Источној Африци у јулу и августу 1940. — У Етиопији се развио герилски рат против италијанских окупатора, који је трајао годинама. То је био један од разлога што су Италијани у Италијанској Источној Африци држали велике снаге. Улазак у рат пружио је прилику италијанској армији да искористи слабости Британаца у источној Африци. Главни командант италијанских снага, А. Савоја, одлучио је да заузме британска гранична упоришта у Судану и Кенији. Са знатно надмоћнијим снагама Италијани су од 4—14. јула заузели у Судану Касалу (Кассала), Галабат (Галлабат), Курмук и Кејсан (Qеиссан); тим акцијама запосели су сва гранична упоришта на суданско-етиопијској граници; од 15. до 19. јула заузели су и сва британска упоришта на етиопијско-кенијској граници. Међутим, нису наставили напредовање ни ка долини Нила, ни ка средишту Кеније; задовољили су се заузимањем база којима су се Британци користили за помоћ етиопијским борцима ослободилачког покрета. Тиме су их истовремено лишили основице за евентуално наступање у Етио­пију.

Да би из Британске Сомалије протерао Британце, који су пред­стављали опасност за Италијанску Источну Африку, италијански главни командант одлучио се да је заузме. Рачунао је да ће тиме привући Французе у Француској Сомалији, који су после слома Француске остали верни вишиској влади. Тако би се цела источна Африка нашла под италијанском контролом. После краћих припрема Италијани су 3. августа, из етиопијских области Огаден и Харар, прешли у Британ­ску Сомалију у три колоне, укупне јачине 35 000 војника, да што пре заузму њене једине две луке — Зејлу (Зеила’) и Берберу (Бер­бера). Британци су у Сомалији имали свега 5 пешадијских батаљона и одред камилара, који се нису могли одупрети много надмоћнијим италијанским снагама. Штитећи повлачење преко луке Бербера, Британци су пружили отпор само у средњем делу Сомалије, коју су њихови последњи делови напустили 16. августа и пребацили се у Аден. После окупације овог британског поседа, Италијани су у источној Африци остали пасивни до краја године.

Операције у Северној Африци од септембра 1940. до фебруара 1941. — После успешних акција у источној Африци, Му­солини је веровао да се Британци и у северној Африци неће моћи ефи­касно одупрети надмоћним италијанским снагама. Уверен да пред­стоји немачка инвазија британских отока, почетком септембра захтевао је да армија у Либији пређе у напад на Египат. У међу­времену Британци су пребацили у Египат знатне снаге, па су у септембру имали 8 дивизија, од којих је само 1 била на граници пре­ма Либији. Према њој у приобалном појасу стајала је италијанска 10. армија (5 дивизија и 1 пешадијска група). Било је предвиђено да 10. армија заузме Солум (Соллум — Салум, Салум) и продре до Сиди Баранија (Сиди Баррдни). Британци су на време уочили намере Италијана и предвидели да тек код Марсе Матруха (Марса Матрух) пруже одлучан отпор — у рејону који је био циљ италијанске офанзиве.

Под командом маршала Грацијанија, иако неспремна, итали­јанска 10. армија кренула је у напад 13. септембра. Наилазећи на слаб отпор британских заштитних делова и живу активност њихове авијације, она је наредног дана достигла одређене циљеве. Насту­пање је настављено, иако су неке јединице претрпеле знатне губитке у минским пољима, од артиљерије и авијације, која је тукла трупе у покрету, аеродроме и базе; 15. септембра достигла је Букбук (Буqбуq) и, сутрадан, заузела Сиди Барани. Мада је могао још напредовати према Марси Матруху, Грацијани је прекинуо офанзиву.

Споро напредовање италијанске 10. армије и ограничени циљ операције изненадио је Британце, који су тада били у кризи због недовољно ефектива и средстава за организовање солидне одбране Египта. У октобру су Италијани помишљали да наставе напредовање до Марсе Матруха, али су Британци, осетивши да је прошла опасност од инвазије на острва, уложили веће напоре да организују ефикасну одбрану Египта и створе предуслове за противудар.

Напад Италије на Грчку подстакао је Британце да предузму нове мере у том подручју, па су 4. новембра, уз одобрење Грчке, запосели Крит. Неактивност Италијана у северној Африци искоришћена је за неометано довлачење нових трупа из колонија и доминиона Африке, Индије и Аустралије. До јуна на Блиски исток је стигло 70 000 војника, а 30 000 било је на путу. Стизале су и нове ваздухопловне јединице.

Застој италијанске 10. армије код Сиди Баранија Британци су искористили да убрзају припреме за противофанзиву. Требало је противника што пре избацити из Египта. Генерал А. Вејвел је при­купио Нилску армију (4. индијска, 7. оклопна и 6. аустралијска ди­визија, ојачана 16. бригада и 1 одред Француза) у рејону Марсе Матрух. Било је предвиђено да поморске снаге прате дуж обале напредовање трупа и подрже њихове нападе дејством бродске артиљерије. Такође, ангажовано је 116 бомбардера и 48 ловаца и око 35 авиона Ваздухопловства Западне пустиње (Wестерн Де­серт Аир Форце) који ће дејствовати са база у Египту и са Малте. Њима се могло супротставити 140 италијанских бомбардера и 191 ловац јуришник са база у Либији.

Не знајући да предстоји британска противофанзива, Мусолини је тражио да Грацијани настави наступање на исток. Италијани су тада имали у Либији групу армија од 11 дивизија, бројно знатно више него Британци у Египту. Британска авијација је изненада напала италијанске аеродроме у Либији и нанела осетне губитке италијанској авијацији, а јединице копнене војске прикривено су пришле италијан­ским деловима и напале их изненада 9. децембра. Тај напад изазвао је пометњу међу Италијанима, па су се почели повлачити у нереду. У тродневним борбама уништене су две италијанске либијске дивизије и дивизија фашистичке милиције 3. геннаио; дивизије Цирене и Цатанзаро скоро су преполовљене, а дивизије 28. оттобре и 23. маржо изгубиле су више од половине састава. Преостале јединице су одступиле до границе. Британци су заробили 38 300 војника, запленили 237 топова, више од 1000 камиона и други ратни материјал, а изгубили су 624 војника. — Са преосталим снагама Италијани су у граничној области организовали нове одбрамбене положаје, са дивизијом Сирте запосели су Тобрук, а још даље, у Киренајци (Циренаица — Барqах), на линији Дарна (Дарнах)—Мхили, образовали други одбрамбени положај. Пошто су неометано подишле италијанским положајима на граници, британске и империјалне трупе су већ 15. децембра прину­диле преостале италијанске снаге у Египту да одступе у Либију.

Мада је постављени циљ офанзиве постигнут, Вејвел је оценио да се успех може боље искористити. Његове трупе (без 4. индијске дивизије, која је упућена у Судан ради предстојећих операција у источној Африци) прешле су либијску границу и 18. децембра опколиле рејон Бардије (Бардиа — Бардлyах), у којем је била група од 3 италијанске дивизије и остаци 2 дивизије. Тучене с копна, мора и из ваз­духа, те снаге су се 5. И 1941. предале после јачег отпора. Зароб­љено је око 40 000 Италијана и запјењено 462 топа са разном другом опремом. Одмах после пада Бардије, Британци су, стално праћени флотом, продужили напредовање дуж обе приобалне комуникације; 9. јануара опколили су утврђени Тобрук, који је бранила ди­визија Сирте са гарнизоном и неким другим мањим деловима, укупно око 25 000 војника. Британци су добро организовали дотур трупама у пустињи, снабдевајући их копном и морем: флота је пратила напредовање јединица и дотурала им дневно око 3000 тона разног материјала. То је одлучујуће утицало на даље проди­рање Британаца кроз пусту Киренајку. Због погоршане ситуације у Африци, Италијани су затражили интервенцију Немаца, што су ови и прихватили. После обновљених британских удара по аеродромима, присуство италијанског ваздухопловства није се више осећало. Де­лови аустралијске 6. дивизије, уз подршку авијације и морнарице, при­нудили су одбрану Тобрука на предају 22. јануара. Заробљено је 25 000 војника и заплењено 208 топова, велики број возила и друга ратна опрема. Од почетка британске офанзиве до пада Тобрука, од италијанске групе армија остале су снаге мање од 4 дивизије.

Грацијани и италијанска Врховна команда оценили су развој ситуације у северној Африци критичним; Грацијани је помишљао чак да напусти целу Либију. Али, из Италије су хитно почели да пребацују нове трупе у Либију. Како је у источном делу Средоземног мора британска флота била у повољнијем положају него италијанска, Бри­танци су сада имали стратегијска преимућства на копну и на мору. После заузимања Тобрука британске пешадијске и оклопне јединице кренуле су напоследњи италијански запречни положај Дама—Мхили, с којег су Италијани одступили 29. јануара. Немци су оценили да, под насталим околностима, предвиђени одред за запречавање, који су намеравали да пошаљу у Либију, неће бити довољан, већ да је неопходно упутити јачи немачки састав.

Успешно садејство копнених снага морнарице и ваздухоплов­ства, и добра организација снабдевања омогућили су Британцима да без застоја наставе гоњење, па су заузели Бенгази 6. фебруара. Пре тога, 5. фебмара, јужно од Бенгазија италијанске трупе у по­влачењу налетеле су на британску пустињску ко­лону и после два дана борбе капитулирале. Бри­танци су заузели Ађедабију (Агедабиа — Аџдабија, Агдабиyах) 7. фе­бруара, чиме се завршила њихова офанзива. У ње­ној последњој етапи за­робљено је још 20 000 Италијана и заплењено 216 топова, 112 тенкова и преко 1500 возила. — У јануару, док је британска Нилска армија била у офанзиви, трупе Слобод­не Француске ушле су у јужну Либију и до фебм­ара заузеле област Фазан (Фазздн) и оазе Куфра (Wахат ал-Куфра). — Иако бројно слабија од италијанских снага за 3 дивизије, у офанзиви од децембра 1940. до 7. 2. 1941., Нилска армија је протерала италијанску 10. армију и заузела целу Киренајку. При том је, уз минималне губитке (око 1750 по­гинулих, рањених и несталих) разбила десет италијанских дивизија и заробила 130 000 војника.

Немачка интервенција у северној Африци у марту—априлу 1941. — Крајем 1940. и почетком 1941. општи положај сила Осо­вине на ратиштима се погоршао: ваздушна офанзива против Британских острва није дала очекиване резултате, на италијанско-грчком ратишту Италијани су одбачени на територију Албаније, у Либији су претрпели тежак пораз и одбачени до ал-Агајле (ал-Агаyлах), а у источној Африци почеле су операцију за уништење италијанске армије. На Сре­доземном мом господарили су британска флота и ваздухопловство. Међутим, Немци су желели да, пре намераваног похода на Исток, имају повољну ситуацију у јужној и југоисточној Европи и у се­верној Африци. Зато је Хитлер 11. И 1941. издао директиву да немачке снаге интервенишу у Либији (подухват Сонненблуме).

Немачки 10. ваздухопловни корпус (172 авиона), који је већ имао искуства у борбама против саобраћаја на мом, пребазиран је почетком јануара из Норвешке на Сицилију, а у фебмару и марту у Либију. Тада је у Африци имао свега 70 авиона. У фебмару је у Либију пребачен и јак комбиновани тенковски одред — Не­мачки афрички корпус (Деутсцхес Африка-Корпс), а у сагласности с италијанском Врховном командом све италијанске брзе је­динице потчињене су генералу Е. Ромелу, немачком ко­манданту у северној Африци. Било је јасно да Немци, стварањем ефикасне покретне оклопне масе, намеравају да делују офанзивно, да би постигли резулта­те стратегијског знача­ја. Дотадашњи италијански командант, маршал Р. Грацијани, поднео је ос­тавку; на његово место постављен је генерал И. Гарибалди. Задатак немачко-италијанских тмпа био је да безусловно спрече губитак Либије. Немачко ваздухоплов­ство требало је да систе­матски напада ваздухопловне базе на Малти и у северној Африци, и припреми напад немачко-италијанских снага на британску Нилску армију. Везивањем Британаца за Африку, требало је спречити упућивање њихових јединица у Грчку, одно­сно на албански фронт, на којем су Италијани били у тешком положају. Офанзивом у северној Африци, интервенцијом на Балкану, и, евенту­ално, окупацијом вишиске Француске (операција Аттилд), Немци су намеравали да из основа измене положај на Средоземљу.

Средином фебмара знатно су појачани свакодневни ваздушни напади на Малту. Уверен да после пораза италијанске армије у северној Африци за дуже време не може доћи до офензивних опера­ција против Нилске армије у Либији, Вејвел је из северне Африке одво­јио две дивизије (6. аустралијску и део 2. оклопне) и упутио их у Грчку. Крајем марта код ал-Агајле прикупљене су 4 италијанске пешадијске и 1 оклопна дивизија, 1 немачка лака оклопна дивизија и немачка тенковска извиђачка група. Ослабљена Нилска армија, развучена по Киренајци, имала је свега 1 аустралијску и део оклопне дивизије, 1 индијску моторизовану бригаду и 3 артиљеријска пука. И британско ваздухопловство у Киренајци било је слабо, јер је већим делом било повучено на делту Нила. Ромел је предвидео да офан­зива почне у мају, али када је крајем марта његов истурени део (мањи део 5. лаке оклд) на препад заузео ал-Агајлу, видео је да пред собом има слабе британске снаге, па је, не консултујући италијанског команданта у северној Африци, изменио одлуку и на­редио да напад почне 31. марта. Напад је изненадио Британце, који су се почели ужурбано повлачити. Ађедабија је пала 2. априла, Бенгази два дана доцније. Тежећи да пресече одступницу британским снагама, Ромелове снаге су наступале пустињом и дуж мора у неколико колона; 8. априла заузеле су Мхили, 9. априла Ајн ал-Газалу (‘Аyн ал-Гхазалах), 10. априла су опколиле у Тобруку јаке бри­танске снаге (1 дивизија, 1 бригада, 6 артиљеријских и пт пукова и 1 па бригада), а 13. априла заузеле Бардију и Солум на граници, и ту се зауставиле. Тобрук је остао опкољен, његова одбрана није се предала.

Сада су у средњем и источном делу Средоземља силе Осовине биле у офанзиви: у северној Африци њихове трупе су протерале Бри­танце из Либије, на Балкану против Југославије и Грчке водиле су офанзивне операције за запоседање целе југоисточне Европе, на Малту су вршени свакодневни тешки ваздушни напади (само у марту је избачено 2200 т бомби), а у Ираку су, подстакнути од немачких и италијанских агената, проосовински елементи извршили државни удар и преузели власт.

Британске операције у Источној Африци од јануара до јула 1941. — После освајања Британске Сомалије, у августу 1940, италијанске снаге у источној Африци нису предузимале никаква офанзивна дејства, иако Британци у Судану и Кенији тада нису имали јаче снаге. У духу примљених директива, британски командант Блиског истока, генерал Вејвел, донео је у децембру 1940. одлу­ку да од Италијана преотме упоришта на суданско-етиопијској граници, које је изгубио у јулу. То је време када се радикално поправио положај Британаца на афричком делу Блиског истока. У офанзиви на египатсколибијској граници британске империјалне снаге у другој половини децембра 1940. одбациле су италијанску армију преко границе, што је пресудно утицало да се измени првобит­но замишљена ограничена активност у граничном подручју источне Африке, и да се предузме припремање офанзиве за постизање стратегијских циљева — за потпуно заузимање Италијанске Источне Африке.

У међувремену су из Индије и са северноафричког фронта пре­бачене у Судан 2 индијске дивизије. Из јужне Африке у Кенију су стизале нове јединице. До почетка офанзиве све империјалне снаге прикупљене су у две основне групе: северна у Судану, под командом генерала В. Плета (Wиллиам Платт), и јужна у Кенији, под командом генерала Е. Канингема (Алан Гордон Цуннингхам). Суданску групу су сачињавале индијска 4. и 5. пд, 7. бр, англо-суданска 1. пд и брзи одред Газелле. Ове јединице су оријентисане према Еритреји и северозападном делу Етиопије. Групу у Кенији, оријентисану према Италијанској Сомалији и југозападној Етиопији, сачињавале су 2 афричке и 1 јужноафричка дивизија. Од етиопијских избеглица у Судану је формиран етиопијски одред (4 бата­љона) са царем Хаиле Селасијем И на челу. Ослободилачке тежње Етиопљана почетком 1941. добиле су нови замах у устаничком покрету, који се све јаче распламсавао. Дејства устаника су тада усклађена с предстојећим британским операцијама.

Под командом А. Савоје, команданта трупа источне Африке и њеног генералног гувернера, Италијани су имали укупно 12 дивизија, 11 колонијалних бригада и велики број мањих јединица, од тога три четвртине домородаца. Те снаге су груписане у граничним обла­стима према Судану и Кенији, а мањи део јужно од Француске Сомалије. Према британској северној скупини биле су 4 дивизије, 7 бригада, 1 батаљон црних кошуља и 3 колонијална батаљона, према јужној 7 дивизија, а јужно од Француске Сомалије 3 колонијалне бригаде. Остале снаге — 2 дивизије и разне импровизоване форма­ције — налазиле су се, углавном, у граничној области између Адис Абебе и Судана. Од ваздухопловства имали су 260 авиона (160 борбено способних); крајем јануара 1941. имаће свега 82 авиона.

Британска северна скупина почела је операције 18, а јужна 25. И 1941 ( Етиопија). Снаге јужне скупине напредовале су брзо на топографски повољном терену Италијанске Сомалије. Пошто су сломиле италијански отпор, оне су 26. фебруара овладале луком Могадишу у Сомалији; потом су скренуле на север и, без отпора, наставиле напредовање долином р. Вебе Шибели (Wебе Схибели) и Фафан; 17. марта су ушле у Џиџигу (Јијига) и кроз планинске теснаце продрле до Диредаве (‘Диредаиуа) 29. марта, избивши на пругу Џибути—Адис Абеба, а 6. априла ушле у Адис Абебу. Тучене од британских империјалних трупа, нападане од устаника и изложене нападима јужноафричког] ваздухопловства, италијанске снаге у тим областима биле су у расулу, које се увећавало бекством домородачких јединица. У међувремену, и етиопијске снаге из Судана прешле су границу; оне су у периоду фебруар—април преко устаничке области Гоџам (Гојјам) надирале у завој изворног дела Плавог Нила (Бахр ал-Азрак, Бахр ал-Азраг). Пошто су са­владале отпор Италијана и квислинга, са северозапада су отвориле пут у Адис Абебу.

За то време северна скупина, ослабљена повлачењем једне индијске дивизије за потребе северноафричког фронта, савлађивала је, уз издашну подршку ваздухопловства, тешко проходни терен и местимично јак отпор Италијана, и избила на Црвено море. Осмог априла заузела је луку Масава. Освајањем те луке уништена је цела италијанска флота у Црвеном мору. Тада је део снага кренуо на југ, према Адис Абеби, одакле им је у сусрет напредовала групација из састава јужне скупине, подржавана јаким партизанским снагама. Отпор Италијана брзо је сломљен: једна њихова групација предала се крајем априла, а друга 19. маја, заједно са А. Савојом, главним командантом Италијанске Источне Африке. Тих дана очиш­ћена је цела Британска Сомалија и запоседнут преостали део Ита­лијанске Сомалије. Асаб, последња италијанска лука у Еритреји, заузет је 11. јуна.

У источном делу Африке још су се налазиле две снажне итали­јанске групације — једна од око 40 000 војника северно од је­зера Тана и друга око 80 000 војника (7 дивизи­ја и још неке формације) у тешко проходним облас­тима у западном и југо­западном делу Етиопије, између Адис Абебе и суданске границе. За уништење групе дивизија у југозападној Етиопији Британци су имали само две дивизије, којима су етиопијски партизани пру­жали значајну помоћ. Операције су трајале од маја до почетка јула. У њих су се укључиле и неке мање доморода­чке јединице из Конга, под командом Белги­јанаца. Деморалисане ја­ком партизанском ак­тивношћу и упорним нас­тупањем британских им­перијалних снага и белгиј­ског одреда из Конга, последње италијанске је­динице у југозападној

Етиопији капитулирале су 6. јула; у исто време капитулирао је и део групације у рејону језера Тана. Летње тропске кише прекинуле су операције за коначно уништење остатака последње групе, која се утврдила у планинским пределима северно од Тане, у рејону Гондара. Етиопија је после вишегодишњег ропства поновно добила независност.

Догађаји на Блиском истоку у априлу и јуну 1941. — Арапске земље на Блиском истоку, између Египта и Турске, биле су под контролом В. Британије и Француске. Британци су држали мандатну територију Палестину, а у Ираку су имали базе за заштиту својих интереса, пре свега, извора нафте, за Британију од животне важности. Али, због ангажованости на ратиштима, њихове снаге у овом подруч­ју нису биле велике. После избијања рата ирачка влада Рашида Али ал-Гајланија (Расици Али ал-Гаилани) прекинула је дипломатске односе са Немачком, али јој није објавила рат. Када је Италија 1940. ушла у рат, ирачка влада је с њом и даље одржавала дипломатске односе, што су агенти Осовине искористили за распиривање антибританског расположења. У својим мандатним територијама, Сирији и Либану, Французи су држали релативно јаке снаге. После слома Француске, француски управљачи у овим земљама остали су уз вишиску владу и допустили активност немачким агентима, који су дошли у великом броју као чланови разних комисија за контролу разоружања. Гајлани је у јануару 1941. напустио владу, али је већ 1. априла извео државни удар са отвореним антибританским ставом. То је усталасало масе у тежњи ка слободи, али је и Немцима отворило врата Ирака. Британци су били решени да спрече инфилтрацију Немаца, па нису признали нову владу. У духу британско-ирачког уговора из 1930, затражили су од ирачке владе сагласност да пошаљу у Ирак нове снаге, што је влада одбила. Упркос томе, они су 18. априла у Басри, луци на р. Шатал-Арабу, искрцали 1 индијску бригаду. Тада је Гајлани одлучио да нападне Британце.

Очекујући да непријатељства отпочну, Британци су у вазд. бази Хабанији (Хаббаниyах) прикупили што су могли — нешто преко 2200 војника Британаца и њима наклоњених Ирачана и око 9000 ненаоружаних цивилних лица. Гајлани је 2. маја затражио од Хитлера да му пружи помоћ. Ирачке трупе су опселе Хабанију, али је нису могле заузети, мада их је подржавала немачка авијација која је средином маја пребазирала неке делове у Сирију и Ирак; нису успеле да униште ни индијску бригаду у рејону Басре. Британци су брзо прешли у противдејство; из Палестине је упућен у Ирак одред састављен од арапских и британских јединица са задатком да деблокира Хабанију и заузме Багдад. Британске ваздухопловне снаге су извршиле неко­лико удара на немачке аеродроме на грчким острвима, Додеканезу (Родос) и у Сирији, а одбрана Хабаније, уз издашнију подршку ваз­духопловства, нанела је опсадним снагама осетне губитке у живој сили и наоружању, и принудила их да се повуку 7. маја. Немци су управо у то време завршавали припреме за ваздушни десант на Крит, али су се ипак са мањим снагама ангажовали против базе Хабаније и одреда који је наступао из Палестине. Тај одред је 18. маја стигао у деблокирану Хабанију и, уз подршку авијације, предузео наступање ка Бегдаду. Хитлерова директива од 23. маја о пружању помоћи Ираку дошла је прекасно: британске снаге су 27. маја из Хабаније кренуле на Багдад, пред који су стигле 30. маја; тога дана Гајлани је побегао из земље. Сутрадан је заузет Багдад. Потом су ваздушнодесантне је­динице заузеле Мосул и присилиле немачке и итали­јанске вазд. јединице да се пребаце у Сирију. У Ираку је постављена пробританска влада, а све значајније тачке у земљи поселе су британске ору­жане снаге.

До краја маја у Си­рији је било око 100 не­мачких и 20 италијанских авиона. Они више нису могли утицати на ситуацију у Ираку, где су Британци, управо, угушили побуну. Али, њихово присуство поновно је претило бри­танској стабилности на Блиском истоку, која је, ионако, у последње вре­ме, била уздрмана. Уг­рожени су извори наф­те и нафтоводи, промет Суецким каналом, британски положај на Кипру и у Палестини. Немачко присуство у Сирији било је посебно опасно у условима избијања немачко-италијанске армије на либијскоегипатску гра­ницу и након заузимања Грчке. Проблем Сирије постао је за Британце нарочито осетљив када је губитак Крита постао неизбежан. Зато је британски Ратни кабинет ноћу 27. маја донео одлуку да се Сирија запоседне пре него што се Немци опораве од губитака на Криту, и да се хитно предузму мере за офанзивна дејства против немачко-италијанске армије на западној граници Египта. У Пале­стини су, под командом генерала Х. Вилсона, прикупљене снаге за упад у Сирију: 7. аустралијска дивизија (без 1 бригаде), око 1 дивизија Де Голових Француза, у чијем саставу је било, поред осталих, 4 батаљона Сенегалаца и 1 батаљон Легије странаца, 5. индијска бригада (пребачена из Еритреје), нешто артиљерије и неке мање јединице. Операцијама ће дуж мора пружити подршку 2 кр­старице, 10 разарача и нешто авијације. Под командом вишиског француског генерала Л. Данса (Хенри-Фернанд Дентз) у Сирији и Либану је било 30 батаљона (северноафричких, Легија странаца и других), са 19 тенкова, укупно око 30 000 војника, од тога приближ­но половина домородаца. Французи су имали 90 авиона, 2 разарача и 3 подморнице.

Британске и Де Голове снаге из северне Палестине прешле су у наступање у неколико колона 8/9. јуна; после оштрих борби за­узеле су Дамаск 21. јуна, а потом продужиле напредовање на север, ка Химсу. У исто време из Ирака су се кретале две колоне британских империјалних јединица ка централној и северној Сирији. У безизгледној ситуацији, капитулирале су 14. јула снаге вишиске Француске у Сирији. Британске империјалне и Де Голове јединице из­губиле су 4600 војника, а јединице вишиске владе 6500. Остали при­падници вишиских јединица имали су право да се одлуче за репатрија­цију или прелазак у Де Голове јединице (пришло их је 5668).

Британска офанзива у северној Африци, јуна 1941. — Запоседањем Ирака, Либана и Сирије, Британци су силама Осовине затворили пут у овај део Блиског истока, обезбедили Турској залеђе у случају немачког напада и отклонили опасност од непосредног напада на Суец. Али, присуство Ромелове немачко-италијанске армије на западној граници Египта било је нова опасност. Још док су се Немци припремали за напад на Крит, Британци су предузимали мере заштите на западној граници Египта, припремајући се, у исто време, да преузму иницијативу. У јеку немачко-италијанске ваздухо­пловне активности над Средоземним морем упутили су из Гибрал­тара за Александрију конвој са 307 тенкова, неопходних за изво­ђење офанзиве (операција Баттлеаxе).

Британци су знали за велике тешкоће Ромелове армије у по­гледу снабдевања и попуњавања људством. Генерал Вејвел се зато одлучио да изврши пробни напад с ограниченим циљем, не чекајући долазак конвоја с тенковима. Снагама јачине око 2 дивизије напао је 15. маја, изјутра, немачко-италијанске положаје и заузео фор Капуцо (Цапуззј) и Солум. Рим:л је брзо реаговао: истог дана са 70 тенкова извео је противнапад и, пошто је мнео велике губитке противниковој пешадији, вратио фор Капуцо. Сутрадан су Британци напустили Солум. Пред очигледним британским офанзивним намерама на граници, Ромел је поправио свој положај и заузео 26. маја превој Халфају (Халфаyа), на коме се зауставио.

Мада је Ромелово брзо и успешно реаговање указивало на то да је, упркос тешкоћама, немачкоиталијанска армија јача него што се претпостављало, Вејвел је ипак одлучио да пређе у офанзиву. Попуњене новим оклопним и другим средствима, 2 дивизије и 2 бригаде кренуле су ујутро 15. 6. 1941. у напад. Не слабећи оп­саду Тобрука у позадини, Немци су им супротставили јаке оклоп­не јединице (непуне две дивизије) и италијанске посаде у граничним упориштима. После првих почетних успеха, британске главне снаге су убрзо заустављене. Ромел је затим извео широк обухватни маневар на десном крилу, за два дана (16. и 17. јуна) кроз пу­стињу избио у бок британских снага, и угрозио њихову позадину. Уочивши на време тај маневар, Вејвел је 17. јуна наредио опште повлачење на положаје између Солума и Сиди Бараније. Ромел није прешао у гоњење. Због тог неуспелог потхвата смењен је генерал А. Вејвел, а на његово место дошао генерал К. Окинлек. Фронт у северној Африци стабилизовао се за више месеци. Али, опасност за Блиски исток није отклоњена, већ само одгођена.

Дејства на Средоземном мору, јун 1940—јун 1941. — У кратком времену које је протекло од уласка Италије у рат до слома Француске, није било никаквих значајнијих акција на мору. Једна италијанска подморница потопила је у водама Крита стару британску крстарицу Цалyпсо, а 2 британске крстарице и 4 разарача потопио је пред Тобруком један италијански миноловац. Француски бродови бомбардовали су Ђенову и Вадо Лигуре, а мешовити британско-француски састав бомбардовао је Бардију.

Одредбама мировног уговора Французи су морали да ставе у распрему ратне бродове, изузев мањег броја ескортних бродова и миноловаца. Немци и Италијани су се обавезали да се неће користити француском флотом, а Французи да неће дозволити да њихова флота падне у руке Британаца. Ипак, да би отклонили сваку могућност да се Немци и Италијани послуже овом флотом, Британци су почетком јула, пошто је њихов ултиматум одбијен, отворили ватру на бродове који су лежали у луци Мерс ал-Кебир, а француске бродове у Александрији неутралисали без борбе.

Да би обезбедили контролу над западним делом Средоземног мора, Британци су већ крајем јуна формирали у Гибралтару Ескадру Х (1 носач авиона, 2 бојна брода, 1 бојни крсташ, 2 крстарице). Са снагама Средоземне флоте која је базирала у Александрији (1 носач авиона, 3 бојна брода, 5 крстарица) успостављена је на средоземном поморском ратишту равнотежа снага. Међутим, ограничене димензије овог ратишта пружале су веома повољне услове за дејства авијације. Због тога су Сицилија, Сардинија и Малта играле значајну улогу и као ваздухопловне базе за контролу цен­тралног, а Грчка, Крит и Либија за контролу источног дела средозем­ног ратишта. Свака измена ситуације на тим подручјима, одражавала се непосредно и на вођење рата на мору.

Хитне конвоје за Малту и Александрију Британци су упућивали кроз Гибралтарска врата. Ескадра Х пратила би конвоје до виси­не Бизерте, кроз Сицилијански канал конвоји су пловили с јаком непо­средном заштитом, а код Малте их је прихватала Средоземна флота и пратила до Александрије. За одржавање Малте, као и за брзо снабдевање трупа на афричком фронту, за Британце је та комуникација била од виталног значаја, исто као и за Италијане комуникације које су везивале метрополу с Либијом. У ширем подручју Малте ове комуникације су се међусобно укрштале, што је Малти давало посебан значај.

Прва битка између британске и италијанске флоте одиграла се почетком јула код рта Стило на Калабрији. У краћем окр­шају 1 италијански бојни брод је оштећен, после чега су се Италијани повукли. Десет дана касније, британски састав од 1 крстарице и 5 разарача напао је код рта Спате 2 италијанске крстарице, једну потопио, а другу оштетио.

Када су крајем октобра Италијани напали Грчку, Британци су јој упутили експедициони корпус, а користили су се и грчким базама и аеродромима. Средоземна флота добила је појачања, али није имала прилике да ступи у одлучну битку с италијанском флотом. Због тога су је Британци, средином новембра, напали у Таранту. Бојни бродови Литторио и Дуилио тешко су оштећени, Цавоур је потонуо, а Британци су изгубили само 2 авиона.

Исте ноћи када је извршен напад на Таранто, састав од 3 бри­танске лаке крстарице и неколико разарача потопио је у Отрантским вратима 3—4 брода из италијанског конвоја који је пловио из Валоне према Бриндизију.

Напад на Таранто изменио је однос снага у Средоземном мору, што су Британци одмах искористили да пошаљу конвој за Малту и Александрију, и да појачају Домовинску флоту са 2 бојна брода и 2 крстарице из састава Средоземне флоте. Том приликом, крајем новембра, дошло је код рта Теулада до неодлучне битке у којој је на италијанској страни оштећена 1 крстарица и 1 разарач, а на британској 1 крстарица.

Крајем марта 1941. јачи састав италијанских ратних бродова продро је у источни део Средоземног мора. У бици код Матапана Италијани су изгубили 3 тешке крстарице и 2 разарача, а 1 бојни брод и 1 разарач били су им оштећени. Британци су изгубили само 1 торпедни авион. Пораз код Матапана уздрмао је морал италијанске морнарице, а у њеним највишим круговима појачао је дух опрезности и респекта према британској морнарици.

Крајем априла Британци су с обале Пелопонеза евакуисали ра­зарачима свој експедициони корпус. Од преко 50 000 спашених вој­ника, већи део је пребачен у Египат, а мањи на Крит.

Крит је због свог војногеографског положаја имао велики зна­чај и за Британце и за Немце. Британци су настојали да га задрже уз помоћ флоте, а Немци да га освоје уз помоћ авијације. Дваде­сетог маја немачки падобранци су се спустили на острво. После огорчених борби, на острву и у водама око њега, Британци су били присиљени да препусте Крит Немцима. За време док се на­лазила у водама Крита, британска флота успела је да спречи неприја­тељеве поморске десанте, а потом да евакуише око 18 ооо вој­ника. Но, изгубила је при том 3 крстарице и 6 разарача, а 2 бојна брода, 1 носач авиона, 6 крстарица и 7 разарача били су јој оште­ћени ( Крит).

Тешки губици у борбама за Крит знатно су ослабили британске поморске снаге у Средоземном мору. Италијанска флота, која се у међувремену опоравила од удара претрпљеног у Таранту, била је бројно надмоћнија од британске флоте, а имала је и моћног савезника у немачкој авијацији. Ослањајући се на аеродроме у Киренајци и на Криту, немачка авијација је преотела од британске Средоземне флоте контролу над источним делом Средоземног мора, а своја ударна дејства проширила све до Црвеног мора.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970