СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА „ЈАСЕНОВАЦ – ПАРАДИГМА СТРАДАЛНИШТВА“

Обраћање Њ.Е. aмбасадорa Израела Јахелa Виланa на Свечаној академија „Јасеновац – парадигма страдалништва (80 година од усташког геноцида и формирања логора смрти)“

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА, Београд, 21. април 2021.

Поштовани учесници Свечане академије,

Уважени представници последњег ешалона преживле деце логораша Јасеновца,

Неизмерна ми је част што данас стојим овде, пред Вама  и учествујем у историјској Свечаној академији „Јасеновац – парадигма страдалништва (80 година од усташког геноцида и формирања логора смрти)“.

Постоје ужасне стварности историје које нико не сме довести у питање, искривити или порећи. Постоје ужасна трауматична сведочанства страдања, која   историја  мора да памти, ради сваке страдале жртве, и што је још важније, због будућности нашег цивилизованог света и цивилизацијских вредности.

Други светски рат написао је једно од најмрачнијих поглавља у људској историји, обележено злочином без преседана који су марљиво и дијаболично починили нацистичка Немачка и њени сарадници широм окупиране Европе – Холокауст.

Милиони Јевреја су брутално и систематски уништавани у логорима смрти Аушвиц-Биркенау, Треблинка, Мајданек, Собибор. Шест милиона мушкараца, жена, старaца, деце, беба, послато је у смрт само зато што су били Јевреји. Расни закони које су „представљени“ од стране нациста били су „категорични“. Морали сте да умрете јер сте носили жидовство у својим генима. Тако једноставно. Нема суда, нема пороте, нема одбране, нема изузетака.

„Јасеновац је био незапамћени логор смрти, ниједан сличан у целом свету није постојао“, рекао је бивши затвореник Мило Деспот у усменом интервјуу који је записао амерички Меморијални музеј холокауста. „Немци су ликвидирали затворенике на савремен начин, док је у Јасеновцу убијање било најокрутније – маљем, чекићем и ножем, најмање мецима“.

Дефиниције „Пакао звани Јасеновац“, „Аушвиц Балкана“ представљају одреднице које говоре о размерама окрутности и бруталности жртва – Срба, Јевреја, Рома, политичких и верских противника усташког режима, који је сарађивао са нацистима.

У холокаусту је убијено милион и по јеврејске деце. Сама ова бројка чини Холокауст злочином без премца, „јединственим“ по својој неморалности и опакости.

Када сам гледао филм „Дара из Јасеновца“, први пут сам видео да је то била судбина и друге деце.

Десетогодишња Дара, доведена у камп са породицом, морала је да одрасте преко ноћи како би спасила бебу, након што су јој мајка и старији брат свирепо убијени; Драго ми је што ћу данас упознати Јелену Бухач Радојчић, преживело дете логораша Јасеновца, по којој је снимљен филм, као и друге, још увек живе логораше Јасеновца.

Седамнаестогодишњи Ервин Миллер, депортован са породицом 1941. године, успео је да преживи страхотне четири године и успео да побегне  непосредно пред коначну ликвидацију логора и исприча причу кроз своју књигу „Пакао звани Јасеновац“;

Свака жртва, свака прича заслужује памћење.

Свака жртва је имала име, породицу, пријатеље, снове и наде. Свакој је био украден живот.

Помислимо само колико је живота свако од њих могао да створи, колико је научника, уметника, светских лидера свет изгубио.

Данас је важно памтити више него икад, данас када  смо суочени са ревизионизмом и прекрајањем историје. Од виталног је значаја подучавати и образовати младе како би се спречио сваки такав покушај ревизионизма и како се холокауст никада више не би десио.

Штавише, како је преживелих све мање са сваком годином која пролази, наша је обавеза да испричамо њихове приче.

Нажалост, антисемитизам, мржња, расизам, нетрпељивост, засновани на етничкој припадности или верском убеђењу, нису нестали из наших друштава. Стога, младе генерације треба пажљиво образовати да разумеју, прихвате и чувају цивилизацијско достигнуће „јединство у различитостима“. У толеранцији, помирењу и суживоту лежи снага нашег цивилизованог света.

У складу са тим, желео бих да се захвалим Влади Републике Србије на усвајању Закона о Старом Сајмишту и надам се да ће ускоро бити успостављен Истраживачки центар који ће чувати приче, податке, сећања. Надам се да ће се исто догодити и у Јасеновцу.

Пре 76 година живот, истина и нада надвладали су зло и таму Другог светског рата.

НИКАДА ВИШЕ је обећање које смо дали нашим прецима који су страдали у страхотама Другог светског рата. НИКАДА ВИШЕ је наслеђе које остављамо својој деци и будућим генерацијама.