Трибина у свечаној сали Универзитета у Нишу: ИСТИНА О РАЧКУ 99

Свечана сала Универзитета у Нишу била је премала да прими све заинтересоване борце, генерале, студенте и друге заинтересоване грађане који су желели да сазнају праву истину о Рачку, који је с једне стране био окидач за почетак агресије северноатлантске алијансе на Србију 1999. године, а с друге више него очигледан пример још једне манипулације у оркестрираној и невиђеној антисрпској пропаганди Нато земаља. Нема сумње да су учесници на трибини у виду легендарног команданта Приштинског корпуса генерал-пуковника у пензији Владимира Лазаревића, некадашњег команданта Жандармерије генерал-потпуковника у пензији Горана Радосављевића Гурија и истражног судије Данице Маринковић били прави саговорници за тему Рачка, као непосредни актери у том догађају, док је улогу домаћина вечерашње трибине имао државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и историчар проф. др Дејан Антић. Трибину је организовао Савез потомака ратника Србије, коме су свесрдну помоћ пружили СУБНОР, Универзитет у Нишу, Висока школа струковних студија за криминалистику и безбедност и друге институције и борачка удружења, док су у уметничком делу програма бриљирали модератор магистар музике Сузана Петровић, студент друге године Високе школе струковних студија за криминалистику и безбедност Анастасија Стевић и тенор, студент четврте године Факултета Уметности у Нишу, Никола Стаменковић.

Др Дејан Антић је у свом казивању указао да однос Срба и Албанаца током историје има успоне и падове, али да се изузетно погоршао у 17. и 18. веку када су Албанци спроводили геноцид над Србима у Старој Србији и на југу Србије. Он је подсетио на околности из 1998.године када су Албанци покушавали да на Косову и Метохији направе „државу у држави“, али да су снаге безбедности Републике Србије успеле да изађу на крај са оружаном побуном Албанаца и остваре потпуну контролу над територијом Космета. „Показало се да мисија ОЕБС-а, 1300 посматрача, Нато и запад нису ни имали стварне мировне циљеве, већ задатак да изнађу формални разлог за покретање агресије на нашу земљу – рекао је проф. др Дејан Антић – тако да Рачак није био изненађење. Захваљујем се свим борцима на свему што су учинили у одбрани Србије и показали да је Србија вечна, док су јој деца верна. Наши циљеви су јасни, а то је да нема предаје Комета и да увек морамо тежити да се догодине видимо у Пећкој патријаршији и Призрену“.

О планирању, организацији и извођењу акције у Рачку говорио је генерал-потпуковник Горан Радосављевић Гури који је директно командовао акцијом посебних јединица полиције. Српски полицајци су знали да у селу није било цивила, пошто се у сред јануара, у селу које је имало три хиљаде мештана, ни из једне куће није видео дим. Акцију 135 српских полицајаца надгледало је тридесет посматрача Косовске верификационе мисије са 15 возила, а биле су присутне и телевизијске екипе АП и Ројтерса. Полицајци у успешној противтерористичкој акцији успевају да униште штаб бригаде ОВК, ликвидирају 60 окорелих терориста и плене четрдесетака аутоматских пушака, митраљеза и ручних ракетних бацача. У село улазе и посматрачи и поменуте телевизијске екипе. Терористима су стигла појачања са Језерских планина, тако да су се српски полицајци пред ноћ повукли. Тог тренутка почиње велика обмана са пресвлачењем терориста у цивилну одећу, а сутрадан стиже и главни режисер представе Вилијам Вокер који малтене одмах оптужује српске снаге безбедности за масакр над албанским цивилима и злочин против човечности. Генерал Радосављевић је рекао: „Управо због Вокерових изјава смо одлучили да поново уђемо у село, како би се урадили увиђај, форензика и судска медицина. Налази судије Данице Маринковић и истраге тима финског форензичара Хелене Ранте показале су да злочина није било, док смо касније и од официра Нато добили потврде да су Рачак и Ораовица уврштене у списак акција које су извођене по западним стандардима“.

Истражни судија Даница Маринковић је своја сазнања о Рачку сакупила и објавила у књизи „Истина о рату“, а на трибини је изјавила: „ На десетине новинара и странаца је видело у Рачку оно што сам и ја видела, пошто смо све радили транспарентно. На ниједном телу није било трагова који би указивали на било какав масакр. Обишли смо цело брдо, ровове, пронашли чауре, место њиховог штаба, распоред људства, кухињу, пронашли ручне бомбе, минобацаче, питали Вокерове сараднике шта ће мирним сељацима бомбе и ракетни бацачи. Урадили смо парафинске рукавице на 40 погинулих терориста, доказали да су користили оружје, те да су убијени искључиво из ватреног оиружја. Све бих могла и данас да нацртам, где је било и шта је било, иако је прошло две и по деценије. Вокер је изнео лажне чињенице, кривотворио доказе и извео лажни закључак, како би покренуо агресију на Србију, тако да ме не чуди што се то место данас зове Вокерово село и што су му Албанци подигли споменик и дали признање почасног грађанина Приштине“.

Рачак је највећа међународна превара“ – нагласио је у надахнутом исказу генерал-пуковник Владимир Лазаревић, поздрављен громогласним аплаузима- Ми смо имали информације да се тако нешто припрема, пошто је и пре Рачка покушавано са инсценирањем злочина на пијацама у Подујеву и другим местима. Вокерова измишљотина је послужила менторима косовских Албанаца до покрену страховите притиске на нашу земљу и у крајњем послужила као повод да почне одбројавање од 67 дана до бомбардовања Србије. Војска није учествовала у борбама у Рачку, али данас сви знамо да је управо у том селу пређен пут од наводног масакра цивила до највеће светске лажи. Рачак је сумрак светске правде, што су показале и изјаве оних који су у први мах учествовали у тим лажима, па чак и чињеница да је Хашки трибунал избацио Рачак из свих оптужница. Рачак се данас само чува у колективном памћењу Албанаца и понеког Нато добошара у Србији“.

Трибина „Истина о Рачку 99“ потврдила је да се на Верификациону мисију ОЕБС-а не може гледати другачије, него као на претходницу агресије – тројанског коња кога смо под притиском и ради спречавања рата прихватили. Да су западне земље желеле мир на Космету сигурно не би ни поставиле за шефа мисије ОЕБС Вилијема Вокера, који је већ имао репутацију стручњака за субверзивне активности, човека који је обарао законите владе у Никарагви и Салвадору. Крајем 1998.године се, заправо, само чекало шта ће то мајстори ратне пропаганде и лажи, предвођени Вокером, измислити као разлог напада на државу која није чинила ништа друго до одбране својих грађана од тероризма. Нису измислили ништа ново, већ су поновили и инсценирали сличну представу попут оне на сарајевској пијаци Маркале. Познато је сада многима у свету да масакра у Рачку није било, као што није било ни разлога да се нападне Србија 1999.године. Трибина у Нишу је зато још један добар корак у правцу разобличавања лажи и упознавања српских грађана и јавности са пуном истином о догађајима у Рачку.

Зоран МИЛАДИНОВИЋ

17.11.2023