По наредби тадашњег министра војног, војводе Радомира Путника, 24. децембра 1912. године у селу Трупале надомак Ниша основана је команда српске војне авијације. Полагањем венаца на Споменику палим ваздухопловцима са кипом Икара на Тргу Мије Станимировића У Нишу обележена је 111. годишњица од оснивања Војне авијације Србије. Обележавање овог важног датума за српско војно ваздухопловство организовала је Секција летача и падобранаца Удружења војних пензионера Србије у Нишу уз помоћ и непосредно учешће СУБНОР-а Србије Града Ниша.
У име Секције летача и падобранаца венац су положили Јосип Штарк, председник, Здравко Китић, члан и Зоран Јашовић, председник пензионерске организације, а у име СУБНОР-а Анђелко Милићевић, председник ГО и члан председништва СУБНОР-а Србије, проф. др Видимир Вељковић, предсеник скупштине и проф. Богдан Андрејић, заменик председника Градског одбора. Венце су положили и представници Руско-српског хуманитарног центра у Нишу и Друштва за неговање традиција Србије у Нишу.
Наиме, многе ће изненадити да су аеропланска ескадрила, балонско одељење са водоничком централом и одељење голубије поште на Трупалскоом пољу појмови који су уско везани за стварање и развој српске војне авијације и да прецизно одређују прве пионирске кораке српског војног ваздухопловства. Почеци су били можда слабашни, са лошим авионима и недовољно обученим пилотима, али су српски авијатичари брзо учили, брже од других, сазревали у ратовима, тако да је српска авијација израсла у важну карику српске борбе за слободу против разних завојевача.
Авијација је на почетку двадесетог века била резервисана за велике државе, а мала и неразвијена Србија се формирањем авијације сврстала међу првих 15 земаља у свету које су увеле ваздухопловство у своје оружане снаге, док је употребом авијације у рату постала једна, од само пет земаља, чије је ваздухопловство употребљено у рату и чији су ваздухопловци стекли ратна искуства. Упис у малобројне земље које су развијале сопствену авијацију говори да је тадашња Србија добро разумела значај авијације за будућност српске војске и српског народа, што је уосталом и омогућило да крајем прошле године, управо у Нишу, у њеној ваздухопловној колевци, Србија са поносом обележи сто десет година српске авијације.
Међути, ваздухопловни корени сежу још даље у прошлост. Александар Обреновић је, на пример, већ 1893. године наредио да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења, која су у први мах везана за претече авијације у виду извиђачких ваздухопловних балона и голубова писмоноша. Капетан Коста Милетић је 1901. године упућен у руску специјалну школу, а седам година касније је подигао објекте за голубију станицу и балонску чету српске војске у Медошевцу, на месту садашњег војног аеродрома у Нишу. Србија своје прве балоне, водоничну централу и другу опрему набавља у Немачкој, Русији и Швајцарској и у балканским ратовима користи балоне за извиђање, док су голубови преносили информације са балона и између голубијих станица Пирот и Ниш.
У Србији није био дуг пут од голубије поште и балона до авиона, пошто је мала балканска држава само девет година након лета браће Рајт формирала Ваздухопловну команду и аеропланску ескадру. Први балкански рат је увелико трајао када су авиони, купљени у Француској, после великих перипетија, стигли у луку Солун, а потом им је одређен први и матични аеродром у Србији на Трупалском пољу код Ниша. У атару села Трупале уређена је површина за полетање и слетање и постављени монтажни платнени хангари за смештај авиона и технике за одржавање.
Борбено крштење је српска авијација имала код Скадра, где су српски авијатичари пружили помоћ војсци Црне Горе извршивши прво бомбардовање из ваздуха у историји светског војног ваздухопловства, мада су балкански ратови, заправо, представљали праву ратну школу за српске ваздухопловце. Ваздухопловство српске војске је већ у Првом светском рату допринело величанственим победама на Церу и Колубари 1914. године. Српска аеропланска ескадра је базирала на аеродрому Пожаревац, где је на једном од авиона уграђен пешадијски митраљез, тако да је српско ваздухопловство добило и први борбени авион, који је успешно дејствовао и изненадио непријатеља који је навикао на ненаоружане српске авионе. На Солунском фронту су прву ваздушну победу остварили капетан Бранко Вукосављевић и потпоручник Миодраг Милетић који су 2. априла 1917. године оборили немачки авион. Милетић ће касније постати најуспешнији српски пилот на Солунском фронту са три потврђене победе.
У Балканским ратовима и Првом светском рату српско ваздухопловство користило је 4 балона, 180 авиона, 36 типова и модела, већином добијених од савезника, док су четири заплењена од непријатеља. У том шестогодишњем периоду је српска авијатика прошла дуг пут развијајући се скоро упоредо са достигнућима науке и технике тог доба и непрестано увећавајући своју улогу у ратним дешавањима. Време је то у ком Србија добија и своје прве ваздухопловне јунаке попут капетана Косте Милетића, капетана Јована Југовића, капетана Миодрага Томића или поручника Живојина Станковића. Један пилот се, ипак, издваја и данас знамо да је наредник Михаило Петровић вредан свих легендарних прича које о њему круже, пилот с аеродрома на Трупалском пољу који је постао прва ваздухопловна жртва у рату надомак Скадра.
Ниш се данас може похвали богатом традицијом војног ваздухопловства, али и развоју цивилног ваздухопловства који из године у годину постаје све значајнија ваздушна лука за одлазак и долазак путника широм света.
