Карађорђе Петровић, бесмртни Вожд Српски далеке 1804-е године подигао је високо барјак слободе поробљене Србије која је стењала под Турским вођством.

Човек из народа или како су га пророци назвали – цар у опанцима, својим јунаштвом и храброшћу и са својом војском далеко мањом и слабије наоружаном, извојевала је победе на Иванковцу, Мишару, ослободио је Београд и ударио темеље слободи Србије. Нажалост после слома Првог српског устанка повукао се у Русију где је пуне четири године жудео за повратком. Није ни слутио да ће га месеца јула 1817-е године тај повратак у Србију, коштати главе.

У ноћи између 25-ог и 26-ог јула у Радованском лугу, по налогу тадашњег књаза Милоша Обреновића извршено је мучко убиство Карађорђа Петровића. Крвник Никола Новаковић у тами ноћи пришао је уснулом Вожду и на зверски начин, ударцима секиром, мучки га убио. Његову одсечену главу људи Вујице Вулићевића, који ће због тога подићи и цркву Покајницу, предали су Турцима у Београду. Књегиња Љубица Обреновић да би се искупила за злочин свога мужа Милоша, успела је да лобању Карађорђеву откупи и сахрани уз његово тело.

Поводом годишњице смрти бесмртног Вожда Карађорђа венце на сартофаг у Тополи на Опленцу положила је и делегација СУБНОР-а Тополе а на месту погибије у Радовањском лугу делегација СУБНОР-а Смедеревске паланке. Тиме је одата пошта једном од најзнаменитијих српских јунака.

Највећи помен Вожду Карађорђу заправо је подигао велики Његош у свом делу Горски вијенац.