ПОШТЕНО ЈЕ БИТИ ИСТОРИЈА
Пише: Ирена Јовановић, тв новинар
Од неправде је гора само селективна правда, од погрешке – кад нема кајања, од кајем се – чиним исто.
Она је говорила гласно. Он нејасно. Она је хвалила време чуда и путовања. Сећала се и плесала. Он је доносио немир, узбудљив, празнични. У сусретима се чувају галони воље. Обузети том снагом домети одлазе пре гостију, пуштени у сферу да сачекaју оне мање колебљиве. Оне храбре.
Принцеза је трчкарала лако, носећи неприметно терет брода препуног људи. Он је хвалисаво носио бисту, редом заузимајући фотеље, варницама потпаљујући несигурне кровове. Она се давала, он је освајао. Јуришни поклич самопоуздања одзвања нежно, али снажно. Празници су нас миловали, хладноћа нас је састругала до кости, улазили смо у очи онима што их најмање гледамо, у жеље оних који нам нису блиски.
Гурали смо се да дамо што више и не узимајући пристојно, већ некако овлаш. Недовољно. Кампања ”важно је”, тужни одласци и плаве сузе враћале су свест у задате координате. Људима је потребније Све него Нешто, заварава се цивилизација.
Не питајте како знам. Присуствовала сам апсолутној срећи, а није била моја. И борила сам се с њом, мудро и невољно. Људи су о празницима препуштени крајностима! Тој сам срећи присуствовала као чуду, а био је поклон, хировито снажан, сав у остварењу, сав саткан од жеља и пројекција, од бесконачно алтернатива и нити једног очекивања.
Тако је било! Некима су главе пропале у рамена, браде у врат, други су порасли… Поштено је бити нечија историја. Она захтева чињенице.
Од данас, од вечности, од Косовског боја, од раскола двеју цркава, од јуче, одувек је застајало само тамо где је било материјала, набоја и садржаја. Растакало се само оно што је количински премашило запремину.