Угао једне мајке

 

КОЧИЈЕ КАО БУНДЕВА

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

Она нема никаквих жеља, све док нешто не пожели. Не треба јој ништа, све док нешто не пожели. Она не жели ништа, све док нешто не пожели. Она сматра да је скромна, све док нешто не пожели!

Она веома цени када јој се неко нађе и прати хороскоп. Често се, и поред тога, пита одакле јој снага?! Ваљда јој је Бог дао. Ваљда, зато што може да поднесе. Увек је била за главну улогу у филму, само је превише времена провела на кастингу. Она је углавном могла све, али није хтела… И околности су биле несрећне, а пустош око ње опипљива. Хтела је да једри, а требало је испловити… Обесила је камен о врат и запливала. Није се штедела, али је појмовник сама означавала.

Ехеј, сви би хтели напред, али не могу са масном косом и вишком килограма, тако немрани, знала је. Некад је знати боље него умети, а оба више вреде од имати. Умела је да измери људе, на вредне и оне друге, на оне за пажњу и хвала на пажњи. Траћила је време чекајући да прође златна кочија… и покупи је… (двапут неће сигурно)

Помишљала је на изразито тешке и надрљане судбине жена око себе. Никако није хтела да са њима дели разумевање живота, лоше бракове, вишак љубоморе и то не Радовићеве, „на свој брак“, већ баш оне, „једно на друго“…

Да је тата само био другачији, разумнији или пун разумевања, да је макар био снажнији као човек и чвршћи као ослонац, да је макар јаче светлео као путоказ, да се није гасио и палио без икаквог реда и поуздања… Да је она била овако храбра, још онда кад се удавала, да је имала од кога да види, чему да се нада, да је отишла, да се усудила, да се жртвовала пре него што је постала жртва, да је покушала, да се није плашила… Можда је сад не би радовало сунце и топли напици крај тањира, препуних зелених сосева и укусне тестенине. Можда би мање знала, мање разумела, можда би имала жеља и пре него што нешто пожели.

Види се, у њеним очима, да је болело и да се радовало, колико се бринуло и у вери губило, да је нада остала, да се љубав сакрила и чему се, након свега, вратила.

Камен јој и даље виси о врату, на кастингу се гасе рафлектори, кочија као бундева за Ноћ вештица, из погледа јој одмахује хороскопски знак и вечно непристајање.

Села је у аутобус, носи добре вести, али их неће рећи до краја, носи снагу у својим слабостима, посрнула под лепом гардеробом којом се чува од удара спољашњег света, зна да живот, још једном, може да почне.