Угао једне мајке

 

ДИВЉА И ПИТОМА ДРИНА

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

Била је дивља и питома, у готово истом тренутку. Ваљала се и ленствовала, истовремено. Ћутала је и дубоко узнемиравала својом тишином. Велика вода, Курсулина Дрина. Као и све велике препреке, спајала је различитости, понирала је у брда и висије, сва уложена у тло, у његове људе и њихове приче…

Као сила која не моли, одузимала је и враћала, односила богатства, плаћала задовољством, узимала више, давала колико се умело разумети. Као и сав живот, глумила је мирну воду, а онда разносила и потапала, па се грациозно пресијавала и провлачила између оних чија је граница била. Непремостива, а опет једина спона која буди дамаре неуких и учених, ђака пешака и повратника из далеког света што понекад тужни миришу на шљиву и ћуте гласно о пролазности. Сведоче.

„Ако дозволиш да те припитоме, буди спреман да заплачеш.“ Она је питомила и плакала, односила у историју, уједала и бојала се, бранила тајанственошћу и снагом. Пред њом је застајао дах и летеле су псовке. Решетали су је и од ње зазирали. Никада је нису променили: крај ње се мењало све. И кад је гутала куће и димњаке, остајала је мирна, нудећи се новим почецима. Рачунајући на храброст. Желећи боље људе. Около су борци и рањеници. Збуњени и обасјани. Рука руци, низ кривина, један чамац и безгранично небо што се у њој огледа, као брачни завет о трајању у коме нема компромиса, а има тајни… Онако како свет не уме и неће, онако како природа једино зна и како живи. Онако како траје. Смарагдна, а била је црвена. Муљевита и болна. И заувек радосна, ујутру! Душевни квар зацељује, зауставља све, сем свога тока.