КРВАВИ ПИР „ЦРНИХ ТРОЈКИ”

Вранић је 35 километара јужно од Београда, уз Ибарску магистралу. Има 2900 хектара плодне земље. Још пре Другог светског рата сматран је за напредно село са вредним и мирним житељима.

У ноћи између 20. и 21. децембра 1943. Вранић је задесила страшна несрећа: побеснели четници Драже Михаиловића улетели су у заснуле сеоске домове и започели нечовечни крвави пир, пред камама зликоваца и потом пљачкаша ретко је ко успео да се спасе.

У неколико домаћинстава дични војници избеглог краља и команданта са чином пуковника, кога су поклоници од милоште звали ”чича”, масакрирали су 71 особу. На путу су им нашло и 35 жена и девојака, а нису поштедели ни једанаестеро деце. Чак и бебе у колевци!

На месту четничког злочина у Другом светском рату окупио се у Вранићу народ да искаже бол и неспокој. Поштовање за невине жртве и неразумевање према познијем правдању џелата.

Пред зидом Спомен дома, са утиснутим именима страдалника, али и бораца за слободу напаћене српске груде, постављени су венци захвалности и завета да жртве, који су положили драгоцене животе на олтар отаџбине, нису и никад неће бити заборављене.

Представник породице Пантић, која је оне кобне децембарске ноћи на крају 1943. понајвише страдала у злочиначком оргијању ”брадоња” краљевог изасланика Драже, гласно је, по ко зна који пут свих протеклих година, готово очајнички запитао:
”Коме су сва она деца, девојке, младе жене, сви они немоћни старци, наши најближи, били криви? Каква су и коме били политичка, и јавна, војна претња?

Комеморативном скупу су присуствале и делагације многих удружења. Венац СУБНОР-а Србије је положила делегација коју је предводио члан Републичког одбора др Рајко Срдић, изражавајући дубоко поштовање према жртвама у домовима које су џелати желели да затру и уз вечно обећање да се злочини никад и нигде неће заборавити.