У рану зору, на православни Ускрс, шестог априла 1941. године, са небеских висина сручио се бес нацистичког вође Адолфа Хитлера на отворени град Београд.
Била је то одмазда због рушење срамног Тројног пакта, који је намесничка влада Краљевине Југославије Цветковић-Мачек, путем пера тадашњег министра иностраних послова Цинцара Марковића закључила са силама фашистичке осовине Берлин- Рим -Токио, претходног, 25.марта у Бечу.
Народ је два дана касније, 27. марта, на улицама градова у Србији дао свој одговор: БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ – БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ.
Након напада из ваздуха, уследио је и копнени напад. Трупе Трећег рајха прегазиле су Краљевину Југославију. Рат је трајао целих дванаест дана. Војска се распала, официри и генерали одведени су у заробљеништво.
Генерал Калафатовић је био тај коме је запала историјска срамота да осамнаестог априла потпише безусловну капитулацију.
Краљ Петар Други Карађорђевић, заједно са владом и припадницима династије Карађорђевић побегао је у Лондом.
Југославија је распарачана и подељена између немачких, италијанских, бугарских и мађарских фашиста. Проглашена је Независна држава Хрватска. Србијом управља квислиншка влада Милана Недића у пуној сарадњи са немачким окупатором.
Банат је проглашен територијом Трећег Рајха.
Краљевина се распала. Настало је опште расуло и безнађе.
У то време и Европа је већ увелико покорена у муњевитом рату. Велика Британија, старшним поразом код Денкерка враћена је на своје острво.
Створен је мит о непобедивости нацистичке војне армаде.
Родољуби Србије нису се мирили са прихватањем свршеног чина и владајућег уверења да је немачка фашистичка војна сила непобедива.
Један од њих је и непоколебљиви учитељ Жарко Зрењанин, кога бомбардовање затиче, на организационом деловању управо у Беграду!
У том часу, он је члан ЦК КПЈ и политички секретар ПК КПЈ за Војводину. Образован, храбар, несебичан и одлучан,васпитан на јунаштву Обилћа, прекаљен у борби за права угњетих у Краљевини Југославији, зна шта му ваља чинити.
У време мартовских догађаја, руководи антифашистичким демострацијама у Панчеву и Вршцу. Даноноћно и неуморно, на територији Војводине са родољубима, организује оружани отпор окупатору.
У условима прогона и потере, уцењен на пет стотина хиљада динара, прозван од нациста Црвени генерал, са претњом да сваког часа буде ухапшен или убијен, креће се у потпуној конспирацији илегалца, од Вршца до Беле Цркве, Ковина, Панчева, Новог Сада, Кикинде, Бечкерека, Суботице, Сомбора,.. и на корак од својих прогонитеља, храбри људе и уверава да се за слободу ваља борити и да победа мора доћи. „Борба ће бити, дуга тешка и крвава. Многи од нас ће погинути, али се морамо борити за слободу, због генерације које долазе“ .Тако је говорио на илегалним скуповима широм Војводине, обнављајући организацију КПЈ, која је претрпела тешке губитке у пролеће, лето и јесен 1941. погибијом, стрељањем и вешањем родољуба од стране окупационих снага и фолксдојчера, у местима широм Баната и Бачке.
Јуна месеца исте године из Бечкерека (данашњи Зрењанин) упућује Проглас којим позива народ у Војводини на оружану борбу против фашистичког окупатора.
Иницијатор је стварања партизанских одреда и њихових оружаних акција у јулу 1941. године. Разрађује тактику борбе у складу са условима на терену и односа снага у Банату и Бачкој.
Првог фебруара 1942. године, сматрао је да је противофанзива Црвене армије на источном фронту знак да КПЈ мора бити спремна за догађаје који ће настати поразом Вермахта, па са позиције политичког секретара ПК КПЈ за Војводину, упозорава организације Бачке и Барање да се припремају за преузимање власти, што је у то време јединствен случај у Југославији. У том смислу упућује Циркуларно писмо окружним и месним комитетима и среским руководствима, да сваког часа може да наступи “револуционарна криза” моменат за оружани устанак и преузимање власти.
Гестапо и припадници специјалне полиције чинили су велике напоре и организовали бројне снаге да ухвате “Црвеног генерала”.
Проказан и издат, страдао је у епском окршају са припадницима дивизије Принц Еуген састављене од банатских и вршачких фолксдојчера.
У Павлишу, селу на домак Вршца, на кратко, почетком новембра 1942. године, борави илегално стациониран, заједно са Страхињом Стефановићем, секретаром ОК КПЈ за Јужни Банат, у кући патриоте Славка Никина и где му стиже очекивани позив од врховног команданта партизанских јединица Јосипа Броза Тита, да као делегат Војводине, учествује у раду Првог заседања АВНОЈ-а, заказаног за 26. и 27. новембар 1942. године у Бихаћу. Ту се одлучује о друштвеном устројству будуће државе, Републике Југославије. Зрењаниново учешће је веома битно и због његовог става, подржаног на заседању у Шмарној Гори (Тацно-Словенија) 1940. године, од Јосипа Броза и КПЈ, да Војводина мора остати у саставу Србије и Југославије, како је то одлучено одлуком Велике Скупштине, новембра месеца 1918. године у Новом Саду, о прикључењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, а претходно и Срема.
Позив му уручује курир потпуне конспирације, Лепосава Кнежевић. Путем ње, обраћа се писмом, својој предратној сарадници, професорки Зорки Рокнић.(Крагић) за помоћ, да му обезбеди одело, документа и новац за пут….
„Банална издаја“! Тако је шеф специјалне полиције Јурај Шпилер 1948. године на свом суђењу у Зрењанину, године, описао сазнање где се налази “Црвени генерал”.
Франц Рајт, непосредни командант операције, у својим извештајима наводи између осталог …“излечена од комунизма, она се за ту прилику одлучила да изда..“
У мрклој ноћи, 4. новембра 1942 године, у 2 сата и 30 минута, седам стотина припадника Дивизије Принц Еуген, опкољава село. Кварт у коме се налази кућа, опкољавају полицајци, а саму кућу, без обуће и нечујни, Шпилерови специјалци.
Готово осам стотина нациста, против Жарка и Страхиње Стефановића….
„Комусти су узвратили ватром у покушају да се пробију у атар села, Борба је дуго трајала, а онда је настало затишје. У седам сати у јутро, дао сам да се кућа гранатира…“ приводи крају свој извештај генерал Франц Рајт, командант полицијских снага за Банат.
Безживотна тела Жарка и Страхиње, немци су пренели у ондашњи Бечкерек где су их три дана изложили на градском тргу, присилно приводећи грађанство у мимоход, са циљем опасне опомене ономе, ко се супростави нацистичком поретку.
Жарко Зрењанин, рођен је 11. септембра у селу Избиште код Вршца. Основну школу завршио је у Вршцу. Гимназију похађа у Вршцу, Белој Цркви и Сегедину. Учитељску школу завршио је у Сомбору. 1923. године. Због, за власт неприхватљивих идеја, после дипломирања, од 1923 до 1926. године, ради као учитељу селу Канатларци код Прилепа. Село је насељено претежно турским становништвом и за ту прилику научио је турски језик (говорио је и писао немачки, мађарски, румунски и турски). За кратко време оставио је дубок траг, као племенити васпитач, заувек упамћен добрим сећањем ученика којима је предавао, али и васпитавао и лечио. Његово пријатељство и сарадња са турским хоџом памти се до данашњих дана. Због напредних идеја, хапшен је неколико пута и ослобађан након протеста родитеља Жаркових ученика. Због тога бива премеште у родно Избиште.
Поред редовног посла учитеља, у околним местима, неуморно ради на организовању читаоница, библиотека, културно уметничких и ватрогасних друштава, на описмењавању неписмених ван школе. Оснива Народни универзитет и за предаваче доводи угледне професоре Београдског универзитета. Пише за просветне и педагошке часописе. Више година је председник Учитељског друштва белоцркванског среза.
Члан је КПЈ од 1927. године, када оснива и прву партијску ћелију у Избишту.
У својој кући организовао је малу илегалну, штампарију у којој фебруара 1933. штампа први број листа “Лењинист” (изашло три броја) у коме у ауторском тексту најављује опасност од фашизма по цивилизацију и упозорава на нужност борбе против тог зла. Уводнике и већину чланака сам је писао.
Године 1934. односно 1935. године на делу је диктатура краља Александра, суров и репресиван режим, када су политички противници хапшени, пребијани, убијани и масакрирани у затворима.
Штампарију је открила полиција и тада је Зрењанин осуђен од Суда за заштиту државе на три године робије, коју је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави, уз Мошу Пијаде и Ивана Милутиновића. Зрењанин се и ту борио за права политичких осуђеника, покрећући штрајкове глађу И друге видове протеста.
Из Затвора је пуштен априла 1936. и дочекан од великог броја грађана Вршца, Уљме, Избишта и околних села, у време кад се то није смело. Долазак у Вршац му је забрањен, а за место боравка одређено село Избиште, како би га лакше држали под контролом.
До избијања рата 1941. године хапшен је пет пута и мучен у затворима у Петровграду, београдској Главњачи и на Ади Циганлији.
Жарко Зрењанин је био просветитељ, васпитач, борац за достајанство човека, за сељачка, радничка и права образованих људи. За Војводину у оквиру Србије и Југославије. За једнакост у правима и једнаких шанси за све.
Предводник је антифашистичког корпуса Војводине и симбол отпора нацизму. Слободу је сматрао највећим благом. Томе је посветио своје биће, борио се за слободу и за њу дао свој живот.
Да није било те борбе, те партизанске борбе и победе родољуба, данас не би било ни нас, ни било каквих права, јер нам је фашизам и нацизам наменио улогу робова у нестајању.
Жарко Зрењанин је пример и узор свим генерацијама.
Његово дело је часно и неокаљано.
Ученик и саборац Жарка Зрењанина је и млади скојевац Васко Попа и сам неко време утамничен у злогласном Шпилеровом логору у Бечкереку, посветио је песму свом “црвеном учитељу”
Васко Попа
(Из књиге ЖИВО МЕСО)
НЕПРЕКИНУТА НАСТАВА
Црвеног учу Жарка Зрењанина
Убили су кукасти над-људи
Обични наши људи се заклињу
Да га и даље виђају
На преврнутом возу пуном убица
У запаљеном житном пољу
Усред Вршца опкољеног псима
Ми његови ђаци
Једини знамо шта је по среди
Не водећи рачуна о над-законима
Уступамо му рад свог срца
И своје оружје
Износећи чињенице о историјском доприносу Жарка Зрењанина народу Србије, ослањајући се на његово дело закључујемо:
“Онај ко нема шта да понуди у садашњости и ко не може да понуди бољу будућност, увек ће фалсификатима историје нудити бољу прошлост.”
СУБНОР ВРШАЦ
приредио Драгољуб Ђорђевић