ЗНАМЕНИТИ БОРЦИ ОСТАЛИ БЕЗ УЛИЦА

Недавно је у нашој штампи објављена одлука одборника Скупштине града Ниша која је, на предлог Комисије за називе улица, преименовала неке досадашње називе улица. Тако је одлучено да део улице Војислава Илића који пролази између зграде новог и старог Клиничког центра, добије име по чувеном нишком хирургу Миодрагу Лазићу, добровољцу на ратиштима у Републици Српској, који је у немогућим условима спашавао многобројне тешко рањене српске, али и противничке војнике, и који је једна од првих жртава короне међу „белим мантилима“. Такође је одлучено да Улица Сињска убудуће носи назив Благоја Јовића, човека који је 1957. године у Буенос Ајресу у Аргентији тешко ранио Анту Павелића, вођу усташа у Другом светском рату, који је касније, од задобијених рана, преминуо у Шпанији 1959. године.

И док су ове две одлуке у јавности са симпатијама примљене, трећу одлуку јавност је, најблаже речено, с неверицом примила. Наиме, како је у штампи објављено (Политика), „Милутин Бојић, српски песник, аутор ‘Плаве гробнице’ и војник у Првом светском рату остао је без улице у Нишу, пошто је одлуком Скупштине града њен досадашњи назив преименован у Улицу глумца Десимира Деска Станојевића“.

Тако је, предлогом једне комисије и скупштинском одлуком града, непромишљено, па и неодговорно, познати српски песник и Солунац Милутин Бојић изгубио улицу. Сада се његова улица зове Улица Десимира Станојевића, по познатом српском глумцу, родом из Ниша, управо у улици која више не носи песниково име. Добро је познато да Милутин Бојић није само песник из Београда, већ да је и српски војник, учесник балканских и Великог рата који је преживео све страхоте газећи снежне врлети албанских гудура, један од небројаних војника који су окончали живот далеко од отаџбине – у пријатељској Грчкој. Песник је имао само 25 година када је умро од тифуса. Сахрањен је на Зејтинлику, у Солуну као и многи голобради српски војници. Ваља напоменути да је Милутин Бојић у Нишу, ратној престоници Србије, боравио као део Врховне команде.

Очигледно, и један и други заслужују улицу у Нишу, и то је неспорно. Али чињеница је да је Милутин Бојић остао без ње. Зато чуди како је неко из „експертске комисије“ дошао на идеју да овом славном српском песнику одузме улицу, чију поему о страдању српске војске „Плава гробница“, на сваком помену српском ратнику у Великом рату изводе наши најбољи глумци. Зато се, с правом, поставља питање: да ли уважени „експерти“ и одборници можда нису знали или имају неки план (ако га уопште имају) да му намене неку другу улицу. Вероватно би се и сам Десимир Станојевић, док је био жив, а да је сазнао да ће након одласка са овоземаљског света, то не чини да уместо Бојића добије баш његову улицу.

Догодило се, такође, да Скупштина града Ниша, много раније – 2007. године, донесе одлуку којом се Улица Божидара Аџије преименује у Улицу Драгише Цветковића. Тиме је, „петооктобарска власт“ из идеолошких разлога избрисала име улице народног хероја Божидара Аџије, који је у Краљевини Југославије више пута хапшен и затваран, а након формирања владе Цветковић-Мачек 1939, био интерниран у логор у Билећи, касније поновно ухапшен и затворен у затвор у Лепоглави, у затвору на Савској цести у Загреб и у Керестинецу. Почетком Другог светског рата, усташе су у априлу 1941. преузеле логор за интернацију комуниста од југословенске жандармерије у Керестинцу и у знак одмазде за атентат на усташког агента, у парку Максимир стрељале скупину комуниста, међу којима и Божидара Аџију, 9. јула 1941. године.

Указом Председништва АВНОЈ-а, већ 26. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

Одлуком „градског парламента“ Драгиша Цветковић је „наследио“ улицу која је носила име народног хероја и антифашисте Божидара Аџије. Заменио га је човек који је као председник краљевске владе 1940. године без икаквог притиска Немачке, потписао две антисемитске уредбе (мада је у својој кући у Нишу, током периода окупације, крио једну јеврејску породицу), заједно са министом иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем, 25. марта 1941. године, по одлуци Крунског савета, потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовина с немачким министом иностраних послова фон Рибентропом у дворцу Белведере у Бечу, за време окупације из Ниша предлагао немачким представницима да у Београду образује владу са бившим намесницима Раденком Станковићем и Ивом Перовићем, у нишком крају помагао покрет Драже Михаиловића. Истина, окупацине власти хапсиле су га у два наврата и одводиле у логор на Бањици, да би крајем рата 1944. године побегао у Бугарску, а одатле у Турску у Истанбул, касније у Рим и Париз где је живео све до смрти 1969. године.

Оправдање за овакву одлуку пронађено је у „чињеници“ да део историчара сматра да је Драгиша Цветковић заслужио улицу јер је Ниш „процветао“ у време док је он био премијер и градоначелник Ниша, наводећи да је захваљујући њему Ниш добио Ортопедску болницу, пијаћу воду, калдрмисане улице, Народно позориште, зграду Скупштине у данашњој Улици Николе Пашића, зграду Гимназије „9. мај“ и споменике Ослободиоцима Ниша и краљу Александру. За разлику од њега, по мишљењу Сузане Пецеве-Милошевић, тадашње председница Комисије за називе улица, „Божидар Аџија нема никаквог значаја, не само за наш град, већ ни за Србију, док су заслуге Драгише Цветковића за Ниш неоспорне“.

Поред чињенице да је Драгиша Цветковић добио своју улицу, Окружни суд у Нишу је 25. септембра 2009. донео одлуку о његовој рехабилитацији, поништивши одлуку Државне комисије Демократске Федеративне Југославије од 15. септембра 1945. којом је Цветковић проглашен народним непријатељем и ратним злочинцем. Узалудни су били протести патриотски и антифашистички опредељене јавности у Нишу, па и у широј српској јавности, а посебно тадашње организације СУБНОР-а, која је тврдила да је одлука „изузетно лоша порука за младе генерације“ у Србији, јер њихови протести и захтеви за поништење судске одлуке и измене улице нису уродили плодом.

Нажалост, као и у другим градовима, промене имена улица у Нишу су честе, па је тако некадашњи Лењинов булевар сада Булевар Немањића, Булевар Сретена Мике Младеновића постао је Византијски булевар, Улица Филипа Кљајића преименована је у Улицу Стевана Првовенчаног. Булевар браће Тасковић уступио је место бившем премијеру Зорану Ђинђићу, мимо правила која налажу „извесну временску дистанцу“ од, како закон каже, три године, што у овом случају није било тако. Коначно, за доделу умена улица, не само у Нишу већ и у целој Србији, треба да се консултују грађани. Свакако и Савез удружења бораца ослободилачкиг ратова Србије.

Председник Скупштине СУБНОР града Ниша

Др Видимир Вељковић,

редовни професор, пуковник у пензији