„ПОЛИТИКА“ ЗАБОРАВИЛА, НИЈЕ ВЕРМАХТ!

Од читаоца нашег портала, иначе учесника НОБ, добили смо писмо које, из ширих разлога објављујемо у целости.

”Прочитао сам Политику, од 8.07.2016. и на првој страни чланак „Историјски потврђен јавни сервис“ аутора Леон Којена и ”Браните Политику“ аутора Матије Бећковића који имају само речи хвале за овај лист под уредништвом Љиљане Смајловић „не само најпрофесионалнији и најбољи лист у Србији… по квалитету информација, по отворености за различита мишљења  да је стожер, независног јавног мнења“ Коен, док Бећковић пише „за разлику од других независних гласила „Политика“ није била гласило секти и истомишљеника‚“ итд.

Нажалост, ја имам негативно мишљење о цени наведеног листа. Неколико мојих текстова за рубрику „Међу нама“ су одбијена под изговором то је питање за историју, да сам пилот не историчар, да не отварају тему о рехабилитацији Драже, јер ће то изазвати и  бројна реаговања итд. Морам признати истине ради да су ми објављивани текстови о комуналним  проблемима и сл. Жалио сам се уредници Љиљани Смајловић, али ме она није удостојила одговора. Не бих желео да и овај мој текст доживи исту судбину.

У наведеном броју „Политика“ није објавила ни реч о обележавању 75.годишњице партизанског устанка у Белој Цркви где је говорио и министар Вулин. То је по мом мишљењу лицемерно према  В. Рибрикару, чије име као директору “Политике“ и носиоцу Партизанске споменици 1941. стоји и испред имена много хваљене уреднице и свих чл. њеног тима. (где је овде одавање пијетета према овом заслужном човеку?)

Догађај у Белој Цркви забележили су сви медији у Београду, а верујем и у унутрашњости, поред осталог и због тога што је на њему, врло надахнуто говорио и министар Вулин који је између осталог нагласио:“Не може бити рехабилитције оних који су сарађивали са окупатором… ни једна земља у Европи није рехабилитовала своје квислинге. Ми смо поносни на генерацију која је изборила победу у Другом светском рату и захваљујући њима можемо да кажемо да смо на бољој страни света“.

Међутим, забележили су га и немачки окупатори у својим документима и поред многих важних догађаја на свим фронтовима, нашли су за потребно да их као значајне забележе. У „Ратном дневнику Вермахта“ је записано за 4. јули 1941: “КПЈ и генерални секретар Тито одлучили су да поведу устанак против „фашистичке окупације Југославије“ (наводници стоје у оргиналу).

У извештају бр.1847 Рајскоманантуре из Шапца стоји: „понедељак 7. јула у 17.30 ч. појавило се у Белој Цркви 16-20 устаника наоружаних аутоматима, једним пушко митраљезом, пиштољима и пушкама под командом лекара Милоша Пантића из Ваљева, покушали су да стновништво поведу на оружани отпор против немачке посаде и разарање немачких фабрика. Забранили смо даљи рад и запретили стрељањем. Два српска жандарма која су се ту затекла била су убијена, што је читаво становништво примило са симпатијама“.

Верујем да немачки документи нису урађени због симпатија према КПЈ. Ф. Рузвелт, председник САД, 1944.године је оценио: “Титова одлука да се бори против нациста прекретница је у историји Другог светског рата.“

Ипак уредништву „Политике“ било је важније да зебележи „Лет каснио седам сати због развода путнице“, него да обавести своје читаоце о обелажавању 75.годишњице Дана устанка у Белој Цркви?

Бранко Гулан, пуковник авијације у пензији, учесник НОБ, Београд