Други светски рат својим обимом, ангажованим снагама и средствима, дужином трајања и интензитетом — представљао је сукоб најразличитијих Стратегија, а истовремено је омогућавао и практичну проверу њихове вредности. Већ сама околност да је у рату узела учешћа 61 држава са преко 2 милијарде становника, да су борбена дејства извођена на територији 40 земаља, да је у ОС било мобилисано око 110 милиона људи, те да су практично све области по­литике, економике, науке и духовног живота биле подређене потре­бама и интересима рата — указивале су на сложеност реализовања стратегијских доктрина и концепција с којима се ушло у рат, и које су у току рата стално мењане и саображаване новим условима и међународним односима. За разлику од ратова претходних епоха, па и 1. СР, други светски рат је готово у свим подручјима имао тотално обележје, а својом жестином, суровошћу и жртвама превазилазио је све ратне сукобе историје. Такав интензитет, међутим, није био последица само и искључиво просторних, људских и матери­јалних димензија рата, већ и његове класно-политичке садржине.

Са становишта Стратегија 2. СР представљао је јединствену целину за сваку учесницу и коалицију појединачно. У глобалним размерама, радило се о сукобу две антагонистичке Стратегије.. од којих је једна (немачко-италијанско-јапанска) била у служби снага које су покуша­вале да освоје и поробе свет, док је друга (антифашистичка) била усмерена ка уништењу фашизма. Свака учесница рата имала је и своје посебне интересе и циљеве које је желела да оствари, али су се они, најчешће, уклапали у опште оквире генералне (коалиционе) Стратегије Ме­ђутим, како је рат трајао готово шест година и како је у том раздо­бљу долазило до дубоких промена, могућно је говорити и о разли­читим етапама у развоју Стратегије, зависно од примењених критеријума поделе. Временски, издвајају се два периода: од агресије на Пољ­ску, 1. 9. 1939 (почетак рата) до агресије на СССР (22. 6. 1941) односно напада Јапана на САД (децембра 1941), и од тада до краја рата (маја, односно августа 1945). Са становишта односа снага, карактеристична су три раздобља: доба изразите војничке надмоћности сила Осовине (до краја 1942); период успостављања рав­нотеже; и раздобље опште офанзиве савезника и њихове коначне победе. Сваки период имао је специфична обележја, али су се и она разликовала према ратиштима, противницима и амбијенту дејстава. Начин вођења рата на Пацифику (између САД и Јапана) био је, нпр., у много чему друкчији него у Европи, а и овде се јасно разлучују два периода — муњевитог и маневарског рата. Посебно обележје Стратегије другог светског рата дали су народноослободилачки и партизански ратови , као и други облици масовног отпора народа фашистичким агресорима и окупаторима, нарочито у Југо­славији, СССР, Кини, Албанији и Пољској.

Први период рата обележавају две дијаметрално различите Стратегије: агресивна и бескрупулозна немачка, и капитулантско-дефетистичка њених жртава и њихових савезника. У реализовању својих пла­нова о доминацији светом, нацистичко државно и војно руковод­ство полазило је од следећих премиса: да због ограничених еко­номских потенцијала мора што пре завршити рат; да не срне дозволити раздвајање снага на два и више фронтова; и да противнике треба обарати једног за другим, сукцесивно, муњевитим ударима јаких оклопних и механизованих снага и авијације. Упоредо с војним ефективима, ступале су у акцију и друге снаге: нацистичка дипломатија је имала задатак да што више изолује жртву агресије од њених постојећих и потенцијалних савезника, а обавештајно-пропагандне службе су подривале изнутра њену стабилност и спремност за отпор. Сам акт агресије имао је следећа обележја: почињао је изненада (без објаве рата), пошто је претходно извршена тајна концентрација у непосредној близини границе; јаке ваздухопловне формације су у првим налетима уни­штавале аеродроме и авијацију противника и тако обезбеђивале по­четну превласт у ваздуху (обично је групу армија подржавала ваздушна флота од 1000 до 1500 авиона); у офанзиви копнене војске главну улогу су имали веома снажни, брзи и дубоки продори ок­лопних и механизованих армија усмерени на крила и спојеве про­тивника, а основни објект дејства биле су главне групације ОС. У тако конципираној Стратегији основни елементи су били изненађење и јак почетни удар. Дуготрајан и исцрпљујући рат није предвиђан ни у једној варијанти; чак и у агресији на СССР рачунало се да ће се за око 100 дана достићи линија Архангељск—Астрахан и разбити глав­нина Црвене армије. Да би се остварили тако замашни циљеви, биле су неопходне и обимне припреме: тајна концентрација у непосредној близини границе (за агресију на СССР концентрација је почела 8 недеља пре напада), формирање посебних стратегијско-оперативних команди и групација (група армија), координирање дејстава ви­дова (нарочито КоВ и РВ), благовремено припремање полицијско-окупационог механизма, и др. У планирању агресија непосредно су учествовале Врховна команда ОС (Оберкоммандо дер Wехр-мацхт — ОКW) и видовске команде: копнене војске (ОКХ), ратног ваздухопловства (ОКЛ) и ратне морнарице (ОКМ), с тим што је Врховна команда (на основу Хитлерових директива) планирала рат у целини и по етапама обједињавала дејства сва три вида и утврђивала основне смернице њихове употребе, а команде видова су на основу тих елемената разрађивале планове операција.

У реализовању Стратегије муњевитог рата нацистичка Врховна ко­манда ишла је поступно, од једног циља другом, служећи се при томе најбруталнијим средствима. Непуних 7 месеци после завршене агресије на Пољску, изводи комбиновану десантну операцију у Норвешку и без борбе окупира Дан­ску, затим у муњевитом налету разбија армије Француске, Бел­гије, Холандије и британског експедиционог корпуса, августа 1940. започиње ваздушну офанзиву на В. Британију, у зиму 1940/41. немачке армије улазе у Румунију и Бугарску, а непуна два месеца после тога крећу у агресију на Југославију и Грчку. За непуна 22 месеца од почетка рата реализована су три прва циља нацистичке Стратегије: разбијање свих држава европског континента (изу­зев СССР и В. Британије); њихова тотална војна, економска и по­литичка окупација ; и стварање предуслова за агресију на СССР.

У дејствима на мору, применом подморничког рата и крстаричког рата , немачка РМ постиже, такође, значајне успехе, али су они, ипак, били секундар­ног значаја у односу на операције копнене војске. Однос снага на копну и мору није био истоветан: на копну, надмоћност је редовно била на страни Немаца (често и вишеструка), док су на мору апсолутну предност имали савезници (чак и у периодима највеће кризе). Још већа разлика постојала је у погледу примене стратегиј­ско-оперативних поступака. Операције КоВ заснивале су се на снажним ударима и дубоким продорима оклопних и механизованих јединица и примени оних маневарских поступака (обухвата, тзв. клинова, комбинованих обилазака и обухвата, и др.) који су омо­гућавах најоптимамије резултате (окружења великих групација), с тим што је за сваку наредну агресију утврђивана посебна стра­тегијска, концепција. У норвешкој операцији, нпр., а још више у агресији на Холандију и Белгију, дејства оклопних и механизованих јединица синхронизују се по први пут с ваздушним десантима оперативних размера, а не мање изненађење постигнуто је наношењем главног удара преко Ардена ка Седану у агресији на Француску.

Стратегија муњевитог рата заснивала се и на слабостима против­ника. Ни једна од нападнутих држава није била спремна за ду­готрајнији рат и отпор, а неке су прихватале капитулацију чак и без борбе. Организација оружаних снага такође је била у нескладу с временом и потребама. Није се довољно схватао значај масовне употребе оклопних и механизованих јединица, а систем фортификације је пренаглашаван. Уместо комбиноване офанзивно-дефанзивне Стратегије ослонцем на борбу по дубини, с довољно јаким резервама, већина генералштабова се определила за кордонски распоред главних снага оперативне армије дуж границе, а француска Стратегија се заснивала на статичној одбрани позицијског типа на Мажиновљевој линији. Слабост одбране је нарочито потенцирана малим бројем ПТ сред­става и одсуством било каквог ефикаснијег ПТ система, што је омогућавало немачким оклопним групацијама да продиру без тешкоћа. Сличних обележја била је и противваздушна територијална и трупна одбрана.

Немачком агресијом на СССР, 22. 6. 1941, и јапанским на­падом на Перл Харбор , 7. 12. 1941, и уласком у рат САД — други светски рат је ушао у нову фазу. Насупрот силама Осовине и њиховим сателитима сада је стајао јединствени фронт антифашистичке коалиције, са СССР као водећом снагом. Само 2 дана након агресије (24. јуна) влада САД објављује одлуку о пружању ма­теријалне помоћи СССР, 12. јула СССР и В. Британија потписују у Москви споразум о заједничкој борби против Немачке, 14. августа Ф. Рузвелт и В. Ћерчил објављују Атлантску повељу , а 1. октобра завршава се прва конференција представника СССР, САД и В. Британије о даљним проблемима вођења рата. У односу на претходни период, стра­тегијска ситуација је битно измењена, те се и проблеми Стратегије почињу да рефлектују на нов начин.

Стратегијска концепција немачке Врховне команде за напад на СССР разликовала се од претходних агресија у неколико битних елемената. Уместо сасређених дејстава груписање је извршено на три дивергентна стратегијска правца (ка Лењинграду, Москви и кроз Украјину), фронт офанзиве био је изузетно широк, а распоред снага извршен без довољно јасног тежишта: за москов­ски правац (основни) одређена је 51, а за операције у Украјини 58 дивизија. С обзиром на значај агресије и потребу највећег из­ненађења, мерама стратегијско-оперативног маскирања дат је приоритет. Трговински уговори су склапани као да се ништа не при­према, политички разговори су водени до уочи самог напада, а да би се противник довео у још већу заблуду — поморске и ваздушне операције против В. Британије и дејства у Африци настављени су нес­мањеном жестином. Коначно, за разлику од свих претходних агресија, походу на СССР дато је изразито идеолошко и расистичко обележје. Од свих команданата је захтевано да физички ликвидирају заробљене политичке руководиоце и чланове Бољшевичке партије, а за остало становништво и заробљенике благовремено је припреман план масовног уништења глађу и мучењима у концентрационим логорима. Међутим, за остварење тих циљева била је неопходна огромна војна сила. Нацистичка Врховна команда одређује за агресију 153 дивизије, 3400 тенкова и око 5000 авиона, а заједно с немачким трупама креће и 37 дивизија њених савезника. Први стратегијско-оперативни циљеви остварени су већ после неколико дана: немачко РВ имало је потпуну превласт у зони операција, а оклопне јединице су се пробиле у слободан оперативни простор (до 10. јула дубина продора према Лењинграду износила је 450 км, према Москви — 500, а према Кијеву око 300 км).

Совјетска Стратегија није била припремљена за рат таквих димензија и интензитета. Сва три вида била су осетно инфериорнија од немачких, а почетак рата затекао их је у фази преоружања и реорганизације. Уз то, за одбрану стратегијских размера нису ни били спремни. Главнина КоВ била је размештена дуж границе у улози првог стра­тегијског ешелона (дивизије су браниле зоне до 50 км ширине), а у јединицама РВ пограничних округа тек је сваки пети авион био новијег типа. Организованог фронта дуж границе није било јер се није предвиђала могућност изненадне агресије (иако су о припремама Немаца и њиховој одлуци за напад стизала многа упозорења), а како је целокупна доктрина заснивана на офанзиви и рату на тери­торији противника потпуно је запостављена неопходност фортифи­кације и запречавања. Кордонски распоређена на фронту широком око 2000 км и развучена у дубину до 500 км, Совјетска армија није била у стању да спречи продор немачких трупа, нити да им успори темпо напредовања. Да би се то постигло била је неопходна тотална мобилизација свих људских и материјалних ефектива, масовна производња борбених средстава, ефикаснији систем командовања, чврстија одбрана по дубини и др. На фронт су непрекидно упућиване нове армије (крајем јуна било их је 15, а почетком октобра 38), а у ширем рејону Смоленска долази и до првог већег судара с оклопним групацијама Немаца. Московском битком , крајем године, означен је и крај Стратегије муњевитог рата. Била је то прва нападна операција стратегијског значаја коју је извела Со­вјетска армија, њена прва противофанзива великих размера. Следећи удар стратегијских размера била је општа офанзива Совјетске армије на Западном фронту (јануар—април 1942), али њени резултати нису битније изменили однос снага. Недостајале су потребне ре­зерве којима би се нанео завршни удар, а у погледу груписања оклопних јединица остало се при старим концепцијама.

За разлику од европског, ратиште на Далеком истоку и Паци­фику имало је друкчија обележја, а у складу с тим примењивана је и специфична Стратегија Њено основно обележје била су дејства РМ и РВ, и комбиноване поморскодесантне операције. Од напада на Перл Харбор до ваздушнопоморске битке код Мидвеја , јуна 1942, стратегијска иницијатива је на страни Јапана чије ОС у скоко­вима заузимају готово сву југоисточну Азију и зап. и југозап. Пацифик, сламајући претходно поморске снаге САД и В. Британије. У планирању и реализовању офанзивних операција Врховни ратни савет и Империјални генералштаб полазили су од неколико елемената: постизања изненађења, бројне и техничке надмоћности оперативних формација сва три вида, и борбених квалитета вој­ничког и старешинског са­става. Поморским и ваздухопловним снагама постављен је задатак да, најпре, остваре потпуну превласт на мору и у ваздуху, а када јс то постигнуто — операције су пренете на копно. До маја 1942. заузета су готово сва значајнија острва Пацифика и највећи део индокинеског полуострва, али је то истовремено био и крајњи домет агресије. Расута на огромним пространствима Тихог океана и без ослонца на људ­ске и материјалне резерве из метрополе, армија Јапана је почела да губи иницијативу определивши се за стратегијску дефанзиву пре него што су савезници и прешли у противофанзиву. Поморско-ваздушном битком у Коралском мору и код Мидвеја однос снага коначно почиње да се мења у коиист англо-америчке армије.

Преломни период у развоју Стратегија представљали су догађаји у другој половини 1942. и 1943. За армије Осовине то је била последња шанса да поврате стратегијску иницијативу и евентуално преокрену исход рата у своју корист, а за државе антихитлеровске коалиције — да обезбеде дефинитивну надмоћност у свим елементима ратног потенцијала и тако створе неопходне услове за последњи, одлучујући удар. Као и у претходној етапи, и сада је главно поприште ратних дејстава било на Источном фронту, а највећи терет рата сносио је СССР. Ратиште на Пацифику било је у другом плану (у складу с проценом да пораз Јапана не би значио пораз Немачке, али би пораз Немачке значио и пораз Јапана), северноафричко ратиште је ангажовало релативно мање снаге и није одсудније утицало на општи ток рата, а западноевропски фронт је углавном мировао. У погледу војних ефектива однос снага био је још увек приближно подједнак, али се већ јасно назирало огромно потенцијално преимућство антифашистичког блока. Свесна такве перспективе, наци­стичка Врховна команда доноси одлуку о поновној офанзиви на свим ратиштима (источном, северноафричком и средоземном), али са битно друкчијом стратегијском концепцијом у упоређењу са 1941. На Источном фронту офанзива је планирана само на јуж­ном крилу, у четири узастопне операције, али на два дивергентна правца: ка Стаљинграду (Волгограду) и нафтоносним подручјима Кавказа. Рачунало се да ће оба циља бити достигнута до јесени, после чега би се главне снаге усмјериле ка Москви с југа.

Однос снага, међутим, био је друкчији него претходне го­дине. Наметнуту стратегијску дефанзиву Совјетска армија прихвата знатно оспособљенија за маневарске и одсудне операције, а стаљинградском битком коначно преотима стратегијску иницијативу и не испушта је до краја рата. На сличан начин завршава се и офанзива немачко-италијанске армије у сев. Африци. У Средоземљу, после скоро двогодишње дефанзиве, савезничка РМ крајем 1942. и првих месеци 1943. остварује по први пут превласт, а ваздушна офанзива британске и америчке бомбардерске авијације против Немачке означила је прелазак стратегијске иницијативе и у ваздуху на страну савезника. Постигнути успеси, међутим, убрзо су наметнули про­блем усклађивања даљих стратегијских дејстава. Совјетски Савез је инсистирао на отварању другог фронта у западној Европи, али су стратегијске концепције САД а нарочито В. Британије биле друкчије: најпре инвазија на Сицилију и Апенинско полуострво, и тек у мају 1944. на западу. Различити војно-политички интереси отежавали су усклађивање војних операција, а како није постојала заједничка Врховна команда — координација је вршена на повременим кон­ференцијама (нпр. у Казабланки између Ф. Рузвелта, В. Черчила и војних експерата САД и В. Британије, затим 12. В 1943. у Вашингтону у истом саставу, другом половином августа у Квибеку, крајем 1943. у Техерану Техеранска конференција и др.).

Победама у стаљинградској бици и у сев. Африци створени су почетни предуслови за прелазак армија антифашистичке коалиције у општу офанзиву. На Источном фронту совјетска армија изводи ве­лику одбрамбено-нападну операцију код Курска, затим почиње битка за ослобођење Украјине (битка за Дњепар), у Средоземљу британска 8. и америчка 7. армија изводе поморскодесантну операцију на Сицилију , а првих дана сеп­тембра и у Италију. Однос снага се променио и на Пацифику. По­четком 1943, после неколико већих поморских и поморско-ваздушних битака у Соломо-новом мору, Јапанци дефинитивно напуштају Гвадалканал , а у другој половини годи­не дејства се преносе у шири рејон Соломо-нових острва , Гил-бертових острва и Нове Гвинеје. С обзиром на амбијент у којем су вођене, то су биле комбиноване операције сва три вида, али је улога поморских снага и авијације готово увек била одлучујућа. Стратегију завршног периода рата карактерисао је, пре свега, битно измењен однос снага у корист антихитлеровске коалиције. Степен надмоћности био је различит на појединим ратиштима и у одређеним раздобљима, али то није утицало на остварење генералних стратегијских циљева, нити на коначни исход рата. Што се рат приближавао крају, превласт је постајала све изразитија, а кулминирала је берлинском бит­ком у Европи и атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки.

У утврђивању стратегијских концепција за дејства у 1944. и 1945. обе коалиције полазиле су од следећих елемената: општих карактеристика амбијента ратишта, постојећег односа снага, и ус­војених доктринарних ставова о облицима стратегијских дејстава. На европском ратишту тежиште је било на операцијама копнене вој­ске, а на Пацифику — на поморским и ваздухопловним снагама. С обзиром на то, примењивани су и различити стратегијско-оперативни поступци. У Совјетској армији, нпр., основни облик дејства биле су операције група фронтова, подржаваних крупним ваздухоплов­ним формацијама, а у армији САД — комбиноване поморско-десантне операције, с носачима авиона као језгром. Број операција и њихов опсег зависио је од циљева који су се желели постићи и односа снага у целини и на одређеном делу ратишта. У офанзиви за ослобо­ђење Украјине, нпр., извођене су две операције стратегијског значаја операција), а у летњој кампањи — три. После курске битке у лето 1943. за главни стра­тегијски циљ одређена је Украјина са Кримом, а носилац дејстава постају три украјинска фронта; у лето 1944. тежиште се преноси на Белорусију, а крајем лета и у јесен поновно на југ. Свака кампања обухватала је две и више операција различите јачине и интензитета. Обично је ангажовано 2—5 фронтова КоВ и 1—3 ваздухопловне армије, ширина фронта офанзиве износила је и до 1000 км, а дубина до 700 км. С обзиром на величину ангажованих снага, постављани су обично и веома радикални задаци: разбијање, окружење и уништење великих групација противника; присиљавање на капитулацију нацистичких савезника, и си. За разлику од прве три године рата, стратегијски удари у завршним операцијама заснивали су се на оклопним и мотомеханизованим јединицама, бројној и веома ефикасној артиљерији, и веома снажној подршци авијације. У извођењу берлинске операције, нпр., употребљено је око 42 000 арт. оруђа и минобацача, преко 6300 тенкова и самоходних оруђа и 8400 авиона. На фронту напада ширине 310 км пробој се истовремено изводио на 12 праваца, а густина артиљерије и тенкова на км фронта превазилазила је све дотадашње норме.

Стратегијска концепција западних савезника заснивала се, такође, на огромном људском и материјалном потенцијалу (по­себно САД), апсолутној превласти на мору и у ваздуху, и примљеним обавезама у погледу отварања другог фронта. Основни проблем сводио се на припремање и извођење инвазије, а касније на дејства у западној Европи. По обиму ангажованих средстава и људства, организацијско-материјалним припремама и степену оствареног садејства видова и родова, нормандијски десант пред­стављао је поморскодесантну операцију најширих стратегијских размера, а њено извођење заснивано је на апсолутној превласти на мору и у ваздуху. Тај елемент карактерисао је и каснију Стратегију англоамеричких армија; у свим операцијама остваривана је из­разита премоћ у оклопним јединицама, артиљерији, моторизацији и ваздушној подршци. У склопу опште офанзиве, посебан вид стра­тегијских дејстава била је ваздушна офанзива британског РВ и већег дела америчке стратегијске авијације по индустријским објек­тима и саобраћајним чворовима Немачке и њених савезника. Бри­танска авијација је дејствовала ноћу методом просторног бомбардовања, а америчка — дању прецизним бомбардовањем по­јединих објеката.

За разлику од европског ратишта, Стратегија САД на Далеком истоку и Пацифику заснивала се на комбинованој офанзиви сва три вида, али с РМ и РВ као основним елементима. С обзиром на амбијент ратишта, главни облик офанзиве биле су поморскодесантне операције које армија САД изводи методом тзв. прескакања острва, уз претходно остваривање превласти на мору и у ваздуху. Када су се операције приближиле Јапану, долази и до великих поморско-ваздушних битака, а после зау­зимања Филипина , Окинаве и Иво Џиме надмоћност америчке РМ и РВ постаје готово апсолутна.

Стратегија народноослободилачког рата народа Југо­славије 1941—1945. по својим основним политичким и војним обележјима представљала је јединствену појаву у 2. СР, јер је и сам ослободилачки рат воден у специфичним и изузетним околностима. Земља је била потпуно окупирана и територијално распарчана, стари државни апарат и војска више нису постојали, а међунационалне супротности и анта­гонизми, подстрекавани политиком окупатора и њихових слугу, претили су да поприме размере братоубилачког рата. Већ у првим месецима окупације народи Југославије суочавају се са најбру­талнијим терором, пљачком и прогонима, а у многим подручјима долази и до геноцида.

Једина општејугословенска политичка снага која је остала у земљи била је Комунистичка партија Југославије. Иако бројно релативно мала, она је пред­стављала акционо монолитну и идејно јединствену револуционарну организацију, способну и за најсложеније друштвене, политичке и војне задатке. Организујући и започињући народноослободилачки рат, Комунистичка партија је била свесна да ће његов успех зависити, пре свега, од масовности учешћа најширих слојева становништва и његовог непрекидног квантитативног и квалитативног јачања, а то се могло постићи једино дуготрајним и упорним развијањем свести о праведности и реалности постављених циљева и сазнања да више не може бити повратка на старо. Борба против окупатора је могла бити успјешна само у том случају ако у њој учествују сви на­роди Југославије. Ни радници, ни сељаци, ни напредна интелигенција не би добровољно ишли у борбу, да тамо умируи подносе највећа страдања, а да унапријед не знају да ће борба донијети ново, праведније дру­штвено уређење. Ова питања су била међу основним елементима при разрађивању наше војне и политичке револуционарне стратегије (Тито).

Стратегија народноослободилачког рата била је, у суштини, Стратегија Комунистичке партије. Тиме је био јасно одређен и опредељен однос између политике и Стратегије Комунистичка партија је била органи­затор и руководећа снага устанка и револуције, циљеви борбе били су истовремено и њени циљеви, а кадрови Партије чинили су језгро нове армије и нове народне власти која се у борби стварала. С об­зиром на ове чињенице, војна Стратегија се могла изграђивати једино на основу револуционарне политичке линије ЦК КПЈ (Тито). Утицај по­литике на Стратегију испољавао се, међутим, не само у домену основних проблема ратоводства, већ и у свакој етапи рата и у сваком региону земље. Полазећи од основних ставова Централног комитета КПЈ, партијска руководства у појединим крајевима и подручјима била су одговорна за конкретизацију генералне политике Партије на регио­налне и локалне услове, а то се у сфери Стратегије изражавало усвајањем и спровођењем јединствених доктринарних принципа у погледу организације оружаних снага, начина њиховог дејства, стварања слободних територија, система командовања и руковођења, и др. Као и у свакој револуцији и народноослободилачком рату тај процес није могао да тече само и искључиво праволинијски, без одређених криза, застоја и пораза, али и у таквим ситуацијама перспектива ни­када није била изгубљена и замагљена. Централни комитет КПЈ, а посебно Јосип Броз Тито као генерални секретар Партије, оства­ривали су константан утицај на спровођење стратегијских задатака у свим подручјима, а после Саветовања у Столицама , 26. 9. 1941, та веза постаје још ефикаснија и целовитија стварањем Врхов­ног штаба и главних штабова у НОР. Одлуке, директиве и ставови Врховног штаба и Централ­ног комитета КПЈ били су обавезни за сва земаљска и регионална руководства НОР, али с обзиром на карактер и специфичности ус­танка и рата у појединим подручјима, имала су истовремено и нај­шире могућности деловања саобразно конкретним условима.

У опредељивању основних стратегијских принципа борбе против окупатора и њихових савезника, КП Југославије полазила је, пре свега, од става да се окупатору треба супротставити народноосло-бодилачким и револуционарним ратом, да такав рат треба водити на територији целе земље, и да (саобразно томе) треба изналазити оне облике војне и политичке организације који ће најоптималније обезбеђивати извршавање тих циљева. С обзиром на постојећи однос снага и бројну и техничку надмоћност окупаторових и квислиншких војних ефектива, као основни облик оружане борбе усвојен је пар­тизански начин ратовања. Партизански рат, међутим, није био сам себи циљ већ само сред­ство, начин реализовања стратегијских задатака. Његова примена омо­гућавала је сталну моби­лизацију маса и непре­кидно нарастање оружане борбе, а истовремено и поступан прелаз у ства­рању војних формација. Њихов почетни облик би­ле су партизанске групе, водови, чете, батаљони и одреди, али већ у јесен 1941. Врховни штаб до­лази до закључка о неоп­ходности стварања круп­нијих формација способ­них да напусте своју територију и да ратују гдје год је потребно и гдје год им се нареди (Тито). Тај виши квалитет војне организације биле су бригаде и корпуси.

Опредељивање за Стратегију партизанског и народно-ослободилачког рата прет­постављало је битно друк­чији однос према просто­ру ратних дејстава, си­стему снабдевања и организацији целокупног позадинског ко­мплекса, санитетском збрињава­њу јединица, и заштити ста­новништва од репресалија окупатора и његових по­магача. Стратегија народноослободилачког ра­та произилазила је, наиме, из најдубљих егзистен­цијалних, националних и класних интереса свих југословенских народа, и управо у том јединству народа и ре­волуције била је њена основна снага. Борба против окупатора претпостављала је непрекидно јачање и нарастање оружаних сна­га, а да би се то по­стигло — операцијски простор је морала постати територија целе земље, укључујући и подручје Јадрана. Таква оријентација произилазила је из основног стратегијског става да непријатеља треба уништавати на сваком месту и у свим географ­ским амбијентима, што је истовремено искључивало сваку тезу

О наводно одлучујућој улози географског фактора у дизању устан­ка. У вези с тим, посебан значај добијају и слободне територије. Одлука о њиховом стварању донета је већ у августу 1941, у почетку се односила углавном на подручје западне Србије и Шумадије, а имала је огроман морално-политички и материјални зна­чај за даље још брже ширење револуционарне Народноослободилачке борбе (Тито). На Саветовању у Столицама заузет је још чвршћи став у овом погледу, а главним штабовима покрајина постављени су прецизни задаци, чија је реализација ускоро почела у многим крајевима. Упоредо почиње и формирање првих органа народне власти — народно-ослободилачких одбора. Њихово стварање је одражавало дубоке друштвено-економске, политичке и социјалне промене које су настајале у процесу оружане борбе, али и свест о потпуној аутономности у односу на водеће силе анти­хитлеровске коалиције. Без рушења старе и стварања квалитативно нове власти, Стратегија НОР била би практично неизводљива.

Ослободилачки, револуционарни и партизански карактер народно-ослободилачког рата условљавао је и његова особена војна обе­лежја. Прво од њих била је офанзивност. Упозоравајући на то на­чело Оедно од фунда­менталних у сваком партизанском рату, Врховни командант Јосип Броз Тито је по­себно наглашавао да у нашој народној војсци мо­ра владати искључиво офанзивни дух, не само кад смо у офанзиви већ и у дефанзиви, те да сваки наш губитак неке територи­је мора у исто вријеме значити добитак нове, још веће и важније територије. Опредељујући се за Стратегију партизанског и револуцио­нарног рата, Централни комитет КПЈ и Главни штаб били су свесни да партизански рат мора да буде, пре свега, офанзиван и активан облик рата (јер је дефанзива смрт оружаног устанка), да се стратегијска иницијатива не срне испуштати из руку, те да се мора стално рас­полагати слободом избо­ра тежишта, места и облика борбе. Стратегијска де­фанзива у свом класич­ном облику никада није примењивана. Одбрамбене операције и битке у појединим офанзивама непријатеља засниване су, такоде, на активним, офанзивним дејствима, чак и при апсолутној бројној и техничкој пре­моћи противника, а од­судне одбрамбене бор­бе прихватане су само у изузетним ситуацијама и околностима: при ева­куацији болница и станов­ништва, одбране слобод­не територије, пробоју из окружења и др. Степен офанзивних дејстава зависио је увек од постојећег односа снага и нивоа развијености НОВЈ. У 1941, нпр., носилац стратегиј­ских акција су партизански одреди, а у 1942. и касније — бригаде, дивизије и корпуси. Поход у Босанску крајину , најсло­женију и најобимнију операцију у лето 1942, Врховни штаб изводи са 4 бригаде, а две године доцније, у лето 1944, за извршење продора у Србију ангажује 8 дивизија. Од јесени 1943, а нарочито у 1944. и 1945, значајан елемент стратегијских дејстава постаје и подручје Јадранског мора, на којем по први пут долази до крупних заједничких операција НОВЈ и партизанске морнарице. Једно време на острву Вису налазило се чак целокупно војно и политичко руководство НОР, што је дејствима на Јадрану и отоцима давало и посебну димензију. Како је управо у то време почело формирање и РВ НОВЈ, створене су реалне могућности извођења операција знатно већих размера. У јесен 1944. то је била београдска операција , а у првим месецима 1945. мостарска операција , книнска операција , сарајевска операција и тршћанска операција. Нови квалитет Стратегије представљао је и Сремски фронт , први континуирани стратегијски фронт од почетка рата. Међутим, већ крајем марта 1945. јединице Југословенске армије врше његов пробој и почињу последњу велику операцију стратегијског значаја за коначно осло­бођење земље.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970