У издању Српско-руског Братства објављена је споменица „Велика Победа над фашизмом 1945-2025.“ која садржи ауторизована излагања учесника свечане трибине под називом „Тековине и путокази Велике Победе“, одржане 14. маја 2025. године у Београду. Свечану трибину су организовали Први покрет за Србију и Српско-руско Братство. На трибини су говорили: Александар Боцан-Харченко, амбасадор Руске Федерације, амбасадор Владимир Кршљанин, председник Првог покрета за Србију, генерал др Лука Кастратовић, председник Клуба генерала и адмирала Србије, пуковник Золтан Дани, члан Председништва СУБНОР Србије, и адвокат Драгољуб Ђорђевић, члан Председништва СУБНОР Србије.
На почетку излагања „Свет без равнотеже: заборављене поуке Другог светског рата“ амбасадор Руске Федерације Александар Боцан-Харченко навео је да је Победа над фашизмом у Другом светском рату најважнији догађај за цело човечанство. Амбасадор је, међутим, одмах констатовао да поуке те Велике Победе, на велику жалост, нису никада узете у обзир, јер иначе не би било више ратова. То није учињено чак ни на крају тог до тада најстрашнијег рата у светској историји, јер је, још пре завршетка рата, био припремљен план напада на Совјетски Савез са циљем његовог протеривања из источне Европе, како би Москва доживела стратешки пораз. Ни та идеја није била сасвим нова, наиме, сва поигравања западних сила са Хитлером и нацистима пре Другог светског рата, служила су томе да се Немачка усмери против Совјетског Савеза, у циљу његовог уништења у стратешком смислу.
Амбасадор је наставио рекавши да је након Другог светског рата тај западни сценарио избегнут захваљујући балансу снага у Европи. Први покушај Запада да прекрши ову равнотежу снага је била југословенска криза, односно растурање бивше Југославије. Она је показала да је сарадња између Русије и Запада само на основу споразума, међусобног разумевања, поверења и равнотеже интереса, а без равнотеже снага, заправо илузија. Друга изузетно штетна илузија је била повезана са ширењем НАТО пакта. Руси су наивно поверовали у добру вољу и добре намере Запада. Али, циљ ширења НАТО је био само један – војни притисак на Руску Федерацију.
Тај западни пројекат је до врхунца доведен у садашњој кризи у Украјини и око Украјине, коју је Боцан-Харченко изричито означио као сукоб између Русије и Запада. Међутим, конфликт је почео је много раније, онда када је Совјетски Савез повукао своје трупе из Немачке. Запад је покушао да од Украјине направи терен за даљи притисак на Руску Федерацију, користећи као идеолошки основ оно, што је у бившој Југославији добро познато, а то је такозвани „мали нацизам“. Чињеница да „мали нацизам“ постоји, доказује да нису научене поуке Другог светског рата, него сасвим обрнуто. Тај „мали нацизам“ на југословенском простору су користиле усташе. Исто тако се у Украјини сада користи идеологија Степана Бандере, која је усмерена против Русије и представља директну претњу.
Данашња Европа више није мирнодопска, и не нуди сарадњу и добар живот за све у оквиру Европске уније. Боцан-Харченко је указао на изјаву Жозепа Бореља, тада потпредседника Европске комисије и Високог представника Европске уније за спољну политику и безбедност, који је рекао да су они тобоже „башта“ а други „џунгла“. Добро је познато ко је делио људе на „вишу расу“ и оне који то наводно нису. У суштини, ЕУ више није економска него војна институција. Историјски, извор свих ратова је углавном био у Европи, јер Европа нема довољно властитих ресурса, те стога Немачка или нека друга европска земља-лидер тражи животни простор и ресурсе, пре свега у правцу источне Европе и Русије. Садашњој Европи одговара неоколонијализам.
Амбасадор Руске Федерације је закључио да је, насупрот оваквим претензијама ЕУ и Запада у целини, данас на делу формирање мултиполарног света, што је природни тренд и правац глобалног развоја. Русија је међу државама лидерима које граде ово ново светско уређење на принципима сарадње, уважавања интереса, једнакости и суверенитета сваке државе.
Амбасадор Владимир Кршљанин је у саопштењу „Тековине и путокази Велике Победе“ рекао да је Дан победе у Другом светском рату без сумње најзначајнији датум у историји човечанства. СССР, Црвена армија и руски народ су извојевали победу, и спасили и себе и читав свет. То је истовремено и најзначајнији датум у српско-руским односима, јер то је била заједничка победа нашег и руског народа. У Великој Победи је сразмерно највећи удео од свих европских народа имао, не случајно, управо српски народ.
Верујући у сигурну победу Совјетске Русије, српски народ, Црква и војска су 27. марта 1941. одбацили потписивање Тројног пакта, а затим су се, масовније него ико у Европи, дигли на устанак. Тиме је за неколико месеци одложен планирани напад нацистичке Немачке на Совјетску Русију, чиме је Русији дата могућност да се боље припреми за рат. У почетку смо имали два устаничка покрета, што неки и данас, по речима Кршљанина, пренаглашавају, заборављајући да су се током рата, и упркос страшним међусобним сукобима подстакнутим западним идеолошким и другим утицајима, та два покрета слила у један, јер је већина четника прешла у партизане. У јединице НОВЈ прешло је 727 четничких официра и много хиљада бораца, односно сви који су заиста желели да се боре против фашизма и окупације, прешли су у јединице које су се ефективно бориле и које су имале подршку савезничких сила, а од септембра 1944, и самог краља.
На крају рата наша главна ударна снага био је 4. гардијски механизовани корпус под командом генерал-потпуковника Владимира Ивановича Жданова, који је пресудно допринео ослобађању Београда. Црвена армија није бомбардовала Београд из ваздуха, као што су то учинили западни савезници на Ускрс 1944. И овог пута су „руски тенкови одлучили све“, сада заједно са пешадијом југословенских партизана. Кршљанин је нагласио да без Црвене армије, НОВЈ не би била у стању да сама ослободи Београд и централну Србију.
Међутим, након рата, почев од сукоба са СССР-ом 1948. године, у Југославији је почела да се спроводи репресија над већином предратних чланова партије, створен је систем прогона и концентрациони логор за русофиле на Голом отоку. Свађа са Москвом постала је оправдање за формирање стратешког партнерства са НАТО. У званичној политици, СССР и САД су изједначаване као „империјалистичке суперсиле“, али је на јавној сцени СССР много чешће био критикован. И након обнове мирољубивих односа која је дошла са Хрушчовом, дистанца од СССР-а у сфери политике и пропаганде је остала, а службе безбедности су наставиле да прате сваког русофила. После краха СССР-а, Југославија више није била потребна Западу и они су одлучили да је се заувек отарасе.
Тада се на српској и југословенској сцени појавио Слободан Милошевић, који је у најтежем тренутку бранио Југославију, али и обновио српску државност. Милошевић је бранио историјска права српског народа, помагао његову борбу, али и почео да обнавља традиционалне братске односе између Србије и Русије, и покренуо, за нас још увек актуелну, иницијативу о уласку Србије у Савез Русије и Белорусије. Кршљанин је истакао да Србија није покорена НАТО агресијом 1999. године, него обојеном револуцијом 5. октобра 2000. Милошевић је убијен у Хашком трибуналу, а наш отпор западној агресији из 90-их сада наставља Русија – до коначне победе.
Кршљанин је навео да су ратови у бившој Југославији и бившој Украјини исте природе, и делови исте трагичне и фарсичне репризе Другог светског рата, у којој је западна олигархија, у очајању због губитка светске доминације, поново покушала да употребом фашиста и нациста уништи Србију и Русију и њихово братство. Фашизам је био и остао средство западне олигархије за борбу против хуманистичких и социјалних духовно-моралних вредности и њихову сатанизацију.
Кршљанин је поручио да, насупрот западној олигархији и фашизму, ми ратујемо за мир. Нови, праведни свет, који предводе Русија и Кина, а чији је весник била Србија 90-их под вођством Слободана Милошевића, захваљујући својим духовно-моралним вредностима, већ је победио, а наметањем мира ће заувек нестати антиљудске претње са Запада. Зато су БРИКС и Покрет несврстаних, а не оваква ЕУ за нас природно окружење.
Кршљанин се на крају захвалио нашим очевима, дедама и прадедама на Победи у Другом светском рату, Русији за Велику Победу и скору коначну победу, и за непоколебљиву подршку Србији и обећање да у Новом свету, српско питање мора бити решено. Амбасадор Кршљанин завршио је свој говор речима: „Живело српско-руско братство!“
У свом обраћању под називом „Против прекрајања историје“, председник Клуба генерала и адмирала Србије генерал др Лука Кастратовић, подсетио је да је маршал Жуков још 1945. године изјавио да нам Немци никад неће опростити победу. Кастратовић је указао да је то био део борбе Запада против Истока, односно католицизма против православља, у којој су после Другог светског рата предњачиле Сједињене Америчке Државе. Он је навео да су амерички новинари Сајрус и Кан 1946. године објавили књигу „Велика завера против Русије“, у којој су документовано описане акције и деловање САД против Русије од 1917. године, па све до 1946. године. Те године, након употребе две нуклеарне бомбе у Хирошими и Нагасакију, Американци су маркирали око 40 градова у тадашњем СССР-у за бомбардовање. Такође, поражене снаге у Другом светском рату нашле су уточиште у САД. Крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века, те снаге су се вратиле у Европу, и постепено у политичке програме уграђивали идеологију за обнављање фашизма, односно нацизма.
Југославија је била прва на плану растурања, који је, како генерал наводи, донет 1977. године код министра одбране СР Немачке. Нови рат Запада у Европи почео је агресијом НАТО на Савезну Републику Југославију 1999. године, јер Запад у разбијању Совјетског Савеза и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије није успео да покори Србију и Црну Гору, односно нису нас присилили да се понашамо у складу са њиховим интересима.
Кастратовић је затим говорио о украјинској кризи. На агресивну политику Запада по питању Украјине, председник Путин је одговорио променом стратегије узвратног удара у стратегију превентивног удара. Покренута је Специјална војна операција, како би се спречила власт Украјине да нападне и протера руско становништво, као што је 1995. године, уз помоћ САД, то учинио „Збор народне гарде“ у Хрватској, протеравши Србе из Републике Српске Крајине са њихових вековних огњишта.
Генерал Кастратовић је закључио да је обележавање 80. годишњице Победе над фашизмом прекретница у заустављању прекрајања историје, и да се свет окреће сарадњи на равноправној основи, на бази поштовања суверенитета и интереса држава и народа. Посебно младој генерацији треба да презентирамо све ове податке, да се историја не би заборавила.
Члан Председништва СУБНОР Србије пуковник Золтан Дани је на почетку говора „Важност поштoвања тековина борбе за слободу наших народа“ пренео поздраве председника СУБНОР-а Србије генерала Љубише Диковића. По његовим речима, СУБНОР се супротставља неофашизму и свим негативностима које разарају јединство и слогу нашег народа, и на тај начин се труди да буде пример свима. Дани је посебно истакао да треба да поштујемо и уважавамо ратне ветеране, јер од тога зависи спремност оних који треба да нас бране. Такође, ако млади, за борбу способни, не увиде поштовање нашег друштва према њиховој жртви, онда ће и они да се двоуме око тога да ли да приступе одбрани земље. Ми имамо Закон о борцима који је донет 2020. године, али он се још увек не поштује, односно није до краја спроведен.
На крају свечане трибине посвећене 80. годишњици Велике Победе у Другом светском рату, обратио се члан Председништва СУБНОР Србије адвокат Драгољуб Ђорђевић. Он је говорио о примерима српско-руског пријатељства кроз историју, из визуре Вршца и Вршчана. Један од примера који сведочи о блиским везама и тековинама између српског и руског народа, био је генерал Ђорђе Арсенијевић, Вршчанин рођен 1755. године, који је дао значајан допринос у борбама руске царске војске за ослобађању Кавказа, где је командовао јединицама коњице. Арсенијевић је учествовао и у Бородинској бици и пред њим је Наполеонова гарда у Паризу положила оружје и капитулирала. Братство са Русијом по крви, оружју и костима, видљиво је и у Првом српском устанку. Вожд Карађорђе, по повратку из Русије у Србију, непосредно пред судбоносно страдање у Радовањском Лугу, боравио у Вршцу, и присуствовао литургији у Цркви Светог Николаја.
Ђорђевић је посебно подсетио на Никиту Толстоја, праунука Лава Толстоја. Никита Толстој био је познати слависта и универзитетски професор, који је рођен 1923. године у Вршцу. Био је партизан, потом се прикључио јединицама Црвене армије и после дуго времена, после рата, испунио себи жељу да живи и коначно заврши свој живот 1996. године у отаџбини Русији. Иза њега је остало велико материјално дело, низ књига посвећених славистици, на шта су Вршчани поносни. У знак захвалности и сећања на свог суграђанина, Никити Толстоју је у Вршцу 2023. године, поводом стогодишњице рођења, откривен споменик.
Ђорђевић је додао да је у Вршцу од 16. до 25. октобра 1944. боравио Врховни штаб НОВЈ, када је закључен протокол са маршалом Толбухином, командантом Трећег украјинског фронта, о заједничким дејствима и борбама за ослобођење Београда. У борбама за ослобођење Вршца и околине 363 црвеноармејца положило је своје животе.
Ђорђевић је споменуо и Вршчанина Предрага Милићевића, који је заједно са трупама Црвене армије, којима се прикључио у Румунији, учествовао у ослобађању Вршца. После рата Милићевић је постао ученик Академија техничких наука у Москви, а затим изузетно значајан машински авиоинжењер и стваралац у области израде авиоракетних мотора, учествујући у свим програмима, почев од одласка Јурија Гагарина у космос, па све до космичких летова. Написао је низ књига, а његово најзначаније дело је документаристичка књига От сохи до сверхзвуковых и космических полетов (Од ралице до надзвучних и космичких летова), која је објављена у Москви 2006. године, у издању „Весь мир“ и која се налази у личној библиотеци председника Руске Федерације Владимира Владимировича Путина, пошто му је Предраг Чедомировић Милићевић својевремено поклонио.
На крају свог излагања адвокат Ђорђевић је изнео аутобиографску занимљивост да је његов отац добио име Евгеније, по имену судије који избегао из Русије након Октобарске револуције, и био добар пријатељ његовог деде. Касније, после рата, због организационих одлика, тата Евгеније, добио је надимак Жуков.
Можемо закључити да је споменица „Велика Победа над фашизмом 1945-2025.“ вредно и поучно сведочанство о српско-руском братству и савезништву кроз историју, чији је један од најсветлијих примера заједничка победа над нацифашизмом у Другом светском рату. Са поруком да западни фашизам у новом руху након пада Берлинског зида још није до краја побеђен, али одбројава своје последње дане, споменица буди наду и веру у Нови свет предвођен Русијом, у коме ће Србија и српски народ наћи место које заслужују својом слободарском и херојском историјом.
Електронску (PDF) верзију споменице „Велика Победа над фашизмом 1945-2025.“ можете преузети ОВДЕ.
Читаоци из Србије свој штампани примерак споменице могу наручити поузећем, тако што ће на емаил адресу sr.bratstvo@gmail.com послати своје име и презиме, кућну адресу и број мобилног телефона.
Припремио: Марио Калик