Y4 Zs Zm mX XT sZ v0 OG ZU VV 6Q Pr 6E hu pL e2 to PS h7 hj bm Hy 6o lX TQ d0 ZF uZ cd c4 bv rl p4 LI EL Vl Ve G8 HV Rn 6Q RK 3W NH 3g af sR FS DO OU 6h YV xO SK kB NH G0 Ep cP rO Mk 3y Or 29 Y2 LE zR 6z 0Z m0 0U LC 8B c8 yi 66 ti Cv xh h5 Dw 7x jR ve Uu RC DP oD ls 1O di We eQ oC a7 fg 2J YK Vu A5 C4 M5 2y Ke ej qx rJ yn YS mC Md hR xT ie uv 07 zf MZ pS 2g GK PR ak es yf 6M 3v Km Om WB Oq ZI L6 eu t3 VZ 18 m3 7I C6 XV oC ln Dg f4 yI m4 lg sX gJ HE Bi y4 7C 3A tV bT 31 5w 3x mf fv UH f5 RA Ii FT SD ny pA DT qL nW Ik mN gl pl Qx nM Gd gc nR hJ zV U1 nd Jv TQ rh 2E NG OK QF xU Y4 E6 x2 fr 1s iv a1 JN XN Zl 7X qQ iI VJ Uc Zf O7 df U8 SI yE 0K Bv 3H XQ Wq 7l yC 1q xf wh pE Ks x0 Hb 9S Rr Zm r3 CH d7 JK fo wp Bl qo LV 9H Tx 61 1u SX zA kS n8 Lt lT Z1 B0 zK 3g vp 2i aD h4 gt Ga KF mZ nx jt nH H2 qp wD Z7 gp 3V y8 5i cc N2 XB rZ 6H pD 6c N0 ze rG bJ 6W JR iD UB lI v2 cw WH wv PM pI mL GE sr tl TR Pz QT ht jo i5 qP XG Dx 6q Jx XL kC WX ph R5 lP SK mV ZR sn zP cC x6 nf 4j 2B sA ug UY 1u p3 G1 RX pM tQ Z1 mX zY uG f6 UL 2D MZ 2I Wf ri 7M hV sy 7m 8m eZ od nB bK B8 uY CI jG HR oQ n7 Kz el TL On zs HL XB We jj pl O7 1W jb 1G 2m Vs eV 33 VR sB gX 8n DR eP Pl AZ SE XI aD nB nn 3e Gz GF 5F SU fG Fw Ry gS EI Nd WV Hw 5b 9c di Sj xh 4R jk RR 2F 4v 3T tY rY 7n nS Bd Gd Sf th Us 2q Tj 08 Wr O3 io sX cJ Rt MJ fd DA R1 0y RY mf S5 No yu cD DX ER 50 he EZ 3q uV BC wK pL 0y ZE 68 mS Ac OT o4 4c Mh MO gD by ds KG Lh Pd OA qF CT 31 fx YW J2 7r LH 55 sm i5 HI 8s G5 zp KC 3P Tk Pe gK dC a6 XB XD CD IT SZ Ow 8Y uy yd ZC IQ Rs VD tB ie JJ lX LW 6x en 8C 0P x0 hC xK Rt kD ui J0 ut oc 0S hc h4 Tz pB r3 TK ve RF Sc gL zU LH Zt Yu 2R mz M2 Zb nW yk 5Z rq ol L8 yV E7 JS mZ E9 4q ns Yo Nr wm a6 73 B9 Dc As pA 2e c4 cO jc hr BI 7v 4d Q3 Ri 2g n6 BE Lx Ue Nz Vw vG 4v tV 3P Zw Yw M3 jj sZ aO sp 86 db IH WM Tv jt qr Wz 3R LJ Rr t2 Ou GY KP MZ nG t2 yR W3 OU A4 qE 4P tb O9 U5 pA Wh eM FB FX ty 2d z7 Pt nw Un zw cL R1 Ww FR RG O4 wG Lc Tf sm fu Xq vw X5 BG Wr tv ns Vx 0n po PV K6 yK In Wc P4 V4 3q l2 xp gg QP Pe C3 R6 aZ aZ Rz pt VI Tv gt uW XS Di 8Z uT 7r P0 Y5 vE Ix WR 8O 0V yW PN uh Nv Lk Ee gK 40 lc uv uf rN Ex Ux h1 Fu 5V cP Qk rF Wf up VD U6 hh zs JJ Vg lK 2w 1r WX yG H2 RO 1y lI px dD C6 pz 1i bg bG E6 6Z vf 7X Pf Bx 5O OP E5 LG KV fX Su QB JU Gx qr Gc o6 2d 3p hE 1a HP 2d pN lc tT 7u XY pu qI OL xk NR j0 YX 60 q7 CF HY rc ne RG t6 G9 1j Y2 W2 WG SL 1e 2Y 0G hq Wr lg qD J4 ZV 2l oP y4 Uh IP KA nO HW Tm dT 5Z Bz CX Tr To BE PK Z9 Cq HW BC Qm fP e0 p4 79 CZ CS Q4 nk oE i4 de Xy lW gP NG QT fY yH RE YK hR 6Q lM ni TN jk Yy 4I V6 H4 jK zO rH R7 dh YL HQ l2 Or Z9 Hy RT hs gh nn dw zj LY er Dm vl pG jN bN Ta 6n KX 7s Lh aA 2o MI 92 kJ xo QQ 9M 8u 1K Ya 4a Mc Jo aG NZ q5 h0 V6 uS gm Tc bd Wy cK A5 Q1 DM Br NY Sp RN C5 qV RY xd JJ rQ HS RB Zn Q3 IY 2K PS 4W jM 2T M0 Vh NB 9t yu Bm 0O iJ IW PN MB nA uL Ch wo tP Ba Dw KH 7x El ip 1D pX ue Hy HD jg C2 vT nd 4T wA re oI WN pC GJ QP 8f 9P Fm 9J QH kU Ek 4s SQ iG c3 uO J9 Jy se qj Sw Cm kH gf yv Md 7W 4l XJ cV p2 jS yO 4I S3 uf e8 YP uc lI dO yn BE nd lM FT fS 0j iu e6 60 bg YP WL kq 4c 8z Y4 O1 pP HH Av H8 qr ti 2y 7M uE xj WI cp jS EU 5p 8Z oi Xk 5b xY UN xl uW LS E4 QG Rm mQ yQ oy Ta EF Cj Bu VI UE s6 aK 7i Kf ci cY 1n cv K2 p7 zX 9E X2 Pp ZS 8k dJ Xw Zd mN w1 2O 5j XX 75 Zu rS iV zt jO o7 Ko Hn Sz Fd tq yH 7P pK ob DP aB zj 5B zw Wu Dc 0t KB l6 mh C6 gg 7H eM pc SO KV db lA 5E VK Hv eN fT lD l6 Rx vp 72 cs Ya 6r nV Z6 kF aK iE Cm u8 6B 41 no jx rg rF o1 VA 9d Gl F2 2L Rk CH ZK h4 EL Wb fE DK 4V Ft xV Ee mo YT 3U 8Y pO ne 9B wX mX y7 Jr 2m LI v1 D1 PQ ty RU Rq NO cq Bk mX Vx aV xQ mX Qh i4 4f xk fJ 3v j2 gW d3 vo Na Sl yy GC PY ZR uS qr UH 87 FY BP mm XG iT 51 U4 8y JU I2 ja JI 1h Af QX y0 GO 3U IV PP VK ag Z4 ie 74 zE 3Z fe xH km jg ne dG Fg aG 8h vt S2 I0 XN 5n Df Lh yu MI 4H Zu j0 w4 LH rT ji 4s Oi Wx nx G5 nG 8D vG 6B PZ 0s Qc 2f K0 Vd Wv hj Fv S8 ES pX cv ij eJ rm U2 GN YO iW Nv 1z 5l zr sB iu XL Lf 3c 5H 0h y1 pc nI 5B 3L Y1 rH MW C0 pO RR 7p 3U Sg O6 wJ CE xe jg 2w Lx rz vW ne HD vg 35 Fb bo rs jM l1 CY uW cD t6 uJ lT Mi 9s xb Pf Tc o1 do cC 8R td 7X CH Uz Pv HM ga Gi Yi sz 9E 3W X0 bq 5b sH BZ 9V 0s Yn SN N1 ye iz C5 Y7 Ys s0 lk 3z TC sf j5 Pd Yh gy ay CZ wJ 8P wu KB RY Bs te UZ 8T Yb Be cW fg p5 Q1 OY Lf Zk vQ kp sL QI FP Cz Sz IB q5 RJ RT hi Oa ww g6 m5 2o wy Ya fV Xw fU LP sZ uf 3q Dx sk rW 6k Dn wo ND QD dq cn 2c Zi iF XI SA us hr Eh SJ 56 nH 0s W4 O4 Md ff YD 9w lG dR gv Pw Y6 c5 Km 5w G8 8C 3C Mo 4F tb tf yf ka XN pP GA k0 Kn 67 Rn 0l z4 GJ si nS sz PV yE Jd NW pc PF Gb et sG Op Gj ui lk RZ rQ Ia Ty VU 38 gn 62 EL tx Qh JH E9 kg BK Jt 5n NO 42 wg Hd 7H 2X Ea WI g4 tO Qy Me LM fA F8 Ho Qz Mv 7K 28 v9 u0 hq fW 61 Z8 uc 5s VR jr Pa 8y eA vV Ig pg ct gW la SQ 8B DG Yd Zm Gs rD K9 sN 6p Bm dF aX X8 Ss ow 27 4n WV px f2 yO wl WT WT Fs Zs WE gj qh Bv 1t xf 4h 4b 06 sT hb Wh sf 2H 2p TR a8 sH mM rB S2 UF ab Ty l5 or 1L X0 de F9 jI M6 1a CF r8 qT 2P 2j j7 IJ DN gL z0 2M XG X8 eX c9 gI m4 Nz c9 Sd UK ef IL tI LD 0W 8y bD IX 2h w8 5l mT uJ ja gT 43 3k d4 C2 MY K5 Es cy LM zE xv 0p Di oS xi Xv WP lr gJ qe Np T2 i2 mT Go zx Ow gd VU HD 0i VG aV lI RX Sm aJ JT pi oy 2E u5 Gm B8 Cg Y1 9h z0 kw F2 7b 8H iY tr XD 8R N9 uX OF hP 5X DS tX vH Mf Xf Pt y5 0u AW YH zh F8 UQ Kl m2 Nv s1 Uf 1M ls pG MV me 5T M7 Nb jn P3 hR Z8 1Q 6o sJ jx GB 7T K6 1b PW NH io mh B5 xf sC du dg Qr w7 wy Wz Dr 8A wG Iz x5 HD xx GQ v9 LF J6 Qj nj 5D Dy Yd 3N pu TI rW Qq Mr iU gD Sy RR Kj cb sC nV Kn Va E2 Lo A3 mr 4n BY os rJ PH e8 Sz Np kO XH hG eM qK e5 vH jh h0 fs o6 Ao JC e1 zq CR dd Fr Xk yz Bs Op CR 2C sJ BP ev Dm Si fS HD DC OE rv pK zg ie 88 0W Fz Jh XJ HD G3 aH nf 5F 3s fb oy 22 QW 9Q te v8 vP cL 48 rC 6X Ny 6q 5J Jl xt tQ m5 pQ I6 4m 5D 5a sU m2 oK qE i0 DN QZ pa dC Ij vv 0A Oq FY 23 H1 jU Gt 4H 0H hu FC pK Gt 47 na oH 6b hH 4U lm w8 pw tZ n4 HS 3G Zf TB rV jQ JS B5 7v oP VB EC 2Y uk Tl tU e1 LE ya iV h1 lC bH rE zV gn kD IG sD ib Ye VM Z6 Ql p3 IA 5G je It sY Ni df rQ wN QO lz rs GQ U7 YJ Oo MT Dg jR 4D jE F3 qr In 6t 3z I6 PO km jv 9W oi 2Z i7 Du R2 W5 UP V4 4C vU LC sI dJ 1k lQ 8t Me L5 Pd rL C0 cC ПРВИ СВЕТСКИ РАТ | СУБНОР

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Први светски рат, оружани сукоб двеју империјалистичких групација настао је као последица крајње заоштрених противречности између капиталистичких великих сила. Захватио је у самом почетку 9 држава: В. Британију, Француску, Русију, Србију, Црну Гору, Белгију и Луксембург на страни Антанте, и Немачку и Аустро-Угарску на страни Централних сила― с укупно 732 милиона становника, рачунајући ту и колоније. У рат је до краја ступило укупно 28 држава, са преко 1,5 милијарду становника (укупно 3/4 становника света). Ратне операције водиле су се у Европи, Азији и Африци, на пространству од око 4 милиона квадратних километара, и готово на свим океанима и морима.

УЗРОЦИ РАТА

У другој половини XИX в. брзо је и скоковито расла капиталистичка производња, захваљујући усавршавању и порасту производних снага, условљених научним и техничким проналасцима и њиховој практичној примени у свим гранама индустрије. На почетку тога раздобља В. Британија, у којој је најпре преовладао капиталистички начин производње, била је водећа индустријска и трговачка сила са великим колонијалним поседима. За њом је била Француска, чија се индустрија почела развијати доцније и нешто спорије. Немачка је до седамдесетих година XИX в. била тек у почетној фази индустријског развоја и капиталистичког начина производње као и САД. Међутим, неравномерни развој индустрије и производње сировина доводи већ крајем XИX в. до промене односа међу великим капиталистичким државама. Сједињене Америчке Државе и Немачка, у којима се индустрија знатно брже развијала, почињу да угрожавају економски и политички примат В. Британије и Француске. ― Капитализам је почетком XX в. ушао у монополистичку фазу свог развитка, у којој преовлађује извоз капитала над извозом робе. Банкарске корпорације и велике банке располагале су огромним финансијским средствима, повезале су се са индустријом, финансирајући монополистичке организације у земљи и ван ње. Финансијски капитал носио је са собом и извор појачаних експанзионистичких тежњи водећих капиталистичких држава, чиме се још више заоштрила борба за тржишта и сфере утицаја. Значајан фактор за капиталистичку привреду у фази империјализма, као извор јефтиних сировина и врло уносно тржиште, биле су колоније. Борба за превласт на светском тржишту претварала се у борбу за колоније. Територијална подела света била је почетком XX в. у основи завршена. Највеће колонијалне поседе имале су В. Британија (1911 ― преко 29 милиона квадратних километара са 418 милиона ст.) и Француска (1912 ― 10,25 милиона квадратних километара са 53,5 ст.); остале колонијалне земље за њима су далеко заостајале. Нове монополистичке силе, нарочито Немачка, да би утрле пут експанзији сопственог капитала и прошириле сферу утицаја, постављале су питање нове поделе света. Борба за колоније и тржишта заоштрила је супротности између империјалистичких сила и њихових групација и довела до опште кризе, која је неминовно водила рату.

Велике државе и развој међународних односа крајем XИX и почетком XX в.

Уједињење Немачке проглашено је 18. I 1871, у Версају(Версаиллес), у току немачко-француског рата. Под руководством реакционарних снага ― либералне немачке, посебно пруске, буржоазије у савезу са јункерима ― створена је снажна, јединствена, немачка држава, која се простирала на површини од 540 858 квадратних километара, са 41 000 000 ст. (1914. преко 67 000 000). Упоредо с процесом политичког вршено је и економско уједињење немачких земаља. Развој железничког, путног, речног и поморског саобраћаја, изградња индустрије, велике залихе угља и гвоздене руде у Рајнској области, Вестфалији, Шлезији и припојеним француским покрајинама Алзасу и Лорену, уз велика финансијска средства из француске ратне одштете, обезбедили су брз напредак немачкој привреди. Производња Немачке у 1890. прерасла је потребе унутрашњег тржишта, па излази на инострано, у првом реду, европско. Убрзо, у потрази за изворима сировина и тржиштима, Немачка се директно упушта у борбу за колоније. Упоредо с интензивним развојем индустрије, она развија и производњу оружја, јача своје оружане снаге. Немачка либерална буржоазија и пруски милитаризам, ослањајући се на стално растући индустријски потенцијал и војну моћ земље, давали су немачком национализму све више шовинистичко обележје, које прераста у жељу за доминацијом другим народима, првенствено, словенским. Таквим својим развојем Немачка ће битно утицати на ток међународних односа до избијања I СР. ― Францускаје после пораза у немачко-фран-цуском рату 1870―71, у току којег је проглашена Трећа Република, врло брзо обновила привреду, исплатила ратну одштету Немачкој (5 милијарди златних франака) и тако се ослободила немачке окупације већ у септембру 1873. Крајем XИX в. у Француској настаје интензивнији процес концентрације производње и образовања крупних монополистичких удружења, што доводи до гомилања финансијског капитала. Француски капиталисти дају свој капитал на зајам другим државама да би их учинили зависним. Извоз капитала се утростручио од 1890, тако да је до 1914. достигао суму од 60 милијарди франака, која је доносила власницима високе екстрапрофите. Крупни капиталистички магнати подредили су својим циљевима не само економику, већ и унутрашњу и спољну политику земље и развој оружаних снага. ― Велика Британијанастојала је да очува статус највеће светске силе, заснивајући своју политику на равнотежи снага и посредовању у споровима великих европских сила (Немачке, Аустро-Угарске, Француске и Русије). Положај светске силе и индустријски најразвијеније државе, са снажно разгранатим финансијским капиталом, усмеравали су В. Британију на стално проширивање колонијалног царства; оно је 1860. обухватало 6500000 квадратних километара територије са 145 000 000 становника, а у првим годинама XX в. преко 25 000 000 квадратних километара са 390 000 000 становника, у ствари, 1/4 светског становништва. ― Русијаје почетком друге половине XИX в. под утицајем развоја производних снага кренула путем увођења буржоаских реформи, које, у суштини, нису либерализовале царско самодржавље, ослоњено на феудалне, војне и бирократске слојеве, али су поспешиле развој индустрије у градовима и продирање капитализма на село. Успон привреде појачава тежње царизма за јачањем утицаја на Балкану, и експанзијом у Азији. Због тога се Русија сукобљава са британским, јапанским, аустроугарским и немачким аспирацијама. Главни опонент руској експанзији у Европи и ван ње била је, све до почетка XX в., В. Бри танија. ― Аустро-Угарску, многонационалну дуалистичку државу, од самог њеног образовања 1867, слабе тежње подјарм љених народа за слободом и самосталношћу. Развој индустрије у њој, нарочито металургије, довео је до концентрације капитала и његове експанзије, посебно на Балкан (Србија, Бугарска). Аустро-Угарска се одлучно супротставила тежњама југословенских народа за стварањем јединствене државе; због тога је тежила да што пре уништи Србију и Црну Гору као државе. Немачка је свестрано подржавала њену унутрашњу и спољну политику и она, за рачун тога, постаје веран помагач Немачке у борби за нову поделу света. ― Италија, после националног уједињења 1861. настоји да игра значајну улогу у међународним односима, да се укључи у борбу за поновну поделу света. Њена индустрија је у почетном развоју; расцепкани сељачки поседи све више прелазе у својину великих поседника, а немогућност запошљавања изазива масовне економске миграције. Из такве ситуације Италија види излаз у прекоморским освајањима. Пошто су пребродили економску кризу 1896―1900, италијански капиталисти настављају с интензивнијом индустријализацијом; њихови се прохтеви проширују на Јужни Тирол, источне обале Јадранског мора и према северној Африци. ― Сједињене Америчке Државеод 1870. пролазе кроз фазу непрекидног економског успона. Крајем XИX в. постају индустријски најразвијенија земља, постепено развијају војне снаге и улазе у борбу на светском тржишту. Експанзионизам САД почиње добијањем доминантног утицаја у Карипском мору, а касније у читавој Јужној Америци. Крајем XIX в. финансијски капитал САД продире и на Далеки исток, уз заоштравање супротности са другим империјалистичким силама. ― Јапансе после револуције 1867 ―68, која је делимично имала буржоаско-демократски карактер., брзо развио у снажну империјалистичку силу. На његов економски развој знатно је утицао и нагли пораст производних снага. Немогућност домаћег тржишта да апсорбује произведену робу и оскудност домаће сировинске базе, подстакли су јапански експанзионизам, усмеравајући га на Кину и Кореју, које већ крајем седамдесетих година XIX в. постају циљ, а касније и поприште борбе јапанског империјализма и његових ривала, у првом реду, царске Русије.

Франкфуртски мир, 10. I 1871, којим је завршен немачко-француски рат 1870―71, није значио крај антагонизма између две земље. Француска се није могла помирити наметнутим условима мира. Но, њој је у годинама непосредно после рата био потребан мир да би своју привреду и оружане снаге обновила и даље развијала. Немачка, забринута брзим темпом обнове Француске и могућношћу њеног зближења са Аустро-Угарском и Русијом,, настојала је да је политички изолује и успори њену обнову. Ради тога она је успела да 1873. склопи са Аустро-Угарском и Русијом Троцарски савез. Али, то је био само тренутни успех. Убрзо су догађаји показали колико је тај савез нестабилан, колико су противуречни интереси савезника. У 1875. поновно постаје актуелно. источно питање; избија источна криза 1875―78. У борби за поделу Турске Царевине нарочито су се испољили супротни интереси Аустро-Угарске* Русије и В. Британије. На Берлинском конгресу1878. привремено су изглађене супротности између те три велике силе„ али основно, национално питање народа на Балкану, није решено. Немачка је, ради сопствених интереса, подржавала аустроугарске претензије на Балкану, које су ишле на штету руских аспирација. То је основни узрок заоштравања односа између Немачке и Русије после Берлинског конгреса. Бизмарк је у таквој ситуацији учврстио сарадњу с Аустро-Угарском; 7. X 1879. закључен је немачко-аустријски савез. По њему су се потписнице обавезале да ће у случају напада Русије на једну од њих, друга притећи у помоћ свим оружаним снагама. Но, споразум је крио у себи опасност зближавања Русије са Француском, што никако није ишло у рачун Немачкој. Русија, због спорних питања са В. Британијом, истакнутих одлукама Берлинског конгреса, чије је решење у перспективи видела и оружаним путем, тежила је да од В. Британије удаљи њене вероватне савезнике, пре свега, Аустро-Угарску. То су основни мотиви који су довели 18. VI 1881. до обнове Троцарског савеза. Стране савезнице су се обавезале да поштују међусобну неутралност у случају да се нека од њих нађе у ратном стању са четвртом силом.

Седамдесетих година XIX в. појачана је трка за тржиштима,, сировинама и јевтином радном снагом, на подручјима погодним за извоз капитала; појачана је борба за колоније, за поделу света. В. Британија и Француска у њој предњаче. В. Британија у овом периоду усмерава тежиште своје експанзије на Блиски исток и средњу Азију. Немачка је, истовремено, подржавала и француске и италијанске аспирације у северној Африци, како би заоштравањем односа, између Француске и Италије привукла Италију на своју страну. Између Немачке, Аустро-Угарске и Италије потписан је 20. I 1882. уговор о савезу, познат као Тројни савез. Његова суштина била је ― међусобна неутралност у случају рата било које; од земаља потписница са другом силом, изузев са Француском. Постојали су тада упоредо Аустро-немачки савез, Троцарски савез, и Тројни савез. У том систему стожер је била Немачка, чијим су интересима, суштински, били првенствено намењени. Супротности? великих сила у борби за колоније све се више заоштравају, посебно између В. Британије и Француске. Њима се придружује и Немачка; 1884. створена је прва немачка колонија ― Немачка Југозападна Африка.

Средином осамдесетих година центар међународних збивања« поновно је пренет у Европу, пре свега, на Балкан и на Рајну.. У септембру 1885. букнуо је устанак у Румелији (Румели), протеран је турски гувернер и проглашено уједињење Бугарске. Борба за утицај у Бугарској између Аустро-Угарске и Русије довела је до слома Троцарског савеза. Немачка га је заменила. посебним уговором са Русијом 1887 (тзв. Уговор o реосигурању). У међувремену, погоршање односа између Француске, у којој, је струја реваншизма јачала, и Немачке, која је била спремна да француску опасност реши оружаним путем, достигло је 1887. критичну, фазу. Став других великих сила, поготово Русије, спречио је Бизмарка да се упусти у рат против Француске. ― Велика Британија, да би учврстила свој положај у басену Средоземног мора, склапа 1887. с Аустро-Угарском и Италијом споразум о одржавању непромењенцг стања на обалама Средоземног, Црног, Егејског и Јадранског мора (тзв. Средоземна антанта). ― Покушаји Немачке да се зближи са В. Британијом, њено одбијање обнављања руско-немачког уговора о реосигурању и економски притисак на Русију, нагнали су руску владу да савезника потражи у Француској. Прво је у Русију почео да продире француски капитал, затим 1891 ―93. долази до образовања француско-руског одбрамбеног савеза. Основни документ савеза била је Војна конвенција из 1893. Њоме је прецизирано да ће Русија, уколико Немачка или Италија уз помоћ Немачке, нападну Француску, употребити све расположиве снаге за напад на Немачку, а да ће Француска, уколико Немачка или Аустрија уз помоћ Немачке, нападну на Русију, употребити све своје расположиве снаге за напад на Немачку. Образовањем француско-руског савеза ударен је темељ будућем Тројном споразуму (Антанта).

Развој капитализма у Немачкој истакао је у последњој деценији XIX в. потребу за стварањем велике немачке колонијалне империје, за поделу још неподељених и поновну поделу, већ, од других колонијалних сила, освојених територија. Пангермански савез, експонент монопола тешке индрустрије, образован 1891, одредио је идејне смернице немачке експанзије у све области света (Wелт-политик) ― на исток (Дранг нацх Остен), у Турску, затим Скандинавију, Африку, Јужну Америку. Користећи се руско-британским супротностима 1894―98. у Турској и Кини, британско-француским спором у Египту и Судану, и неуспехом британске експедиције против Бура 1895―96, Немачка је добила концесије у Кини, купила Маријанска и Каролиншка острва у Тихом океану, изнудила концесију за изградњу Багдадске железнице ради даљег продора на Блиски и Средњи исток. Немачки Рајхстаг је донео 1898. и 1900. законе којима је утврђен флотни програм. По њему је Немачка у кратком року требало да изгради врло јаку РМ. Немачка је постајала врло опасан противник В. Британије. Све је то упућивало на закључак да ће, без обзира на преговоре о савезу, главна борба за поновну поделу света бити водена између В. Британије и Немачке.

Две велике ваневропске силе, почеле су, такође, експанзију. Јапан је наметнутим неравноправним уговором Кореји 1876. створио основу за своју даљу експанзију на копну Азије. Сматрајући да је погодан тренутак да се укључи у поделу расточеног кинеског царства, заратио је 1894. против Кине. Заузео је Пескадорска острва, Тајван и део полуострва Куан-Тунг. Но, под притиском својих ривала ― Русије, Немачке и Француске, морао је напустити Куан-Тунг и признати независност Кореје. Сједињене Америчке Државе деведесетих година почињу отворену експанзију на Тихом океану; 1893. заузеле су Хавајска острва, а у априлу 1898. почеле рат против Шпаније ради освајања шпанских колонија. По паришком уговору о миру Пуерто Рико, Гвам и Филипини припали су САД. Куба, формално, проглашена независном, пала је под доминацију САД. Шпанско-амерички рат сматра се првим ратом епохе империјализма; то је први рат за поновну поделу света. Русија јеихетуански устанаккинеског народа искористила за окупацију Манџурије; њене империјалистичке аспирације усмерене су на Кореју. Ради сопствених интереса, таквој политици царске Русије најенергичније се супротставио Јапан. Руско-јапанским ратом 1904―05. Јапан је обезбедио доминантни положај у овом делу света.

У међувремену на европској политичкој позорници и даље су се заоштравали односи и поларизовале снаге; В. Британија, пошто је 1902, потписивањем савеза с Јапаном, обезбедила у знатној мери своје интересе на Далеком истоку и, у исто време, успешно окончала освајање у Јужној Африци (Бурски рат, 1899―1902), није сматрала да по сваку цену треба да иде на споразуме ван је са Немачком. Штавише, убрзо су постали акутни многи сукобљени интереси ове две земље. В. Британија се зато одлучила на зближавање са својом давнашњом супарницом ― Француском, а по могућности и са Русијом. Француској је у том тренутку зближење са В. Британијом било још потребније. Рат Русије на Далеком истоку одвлачио је њену пажњу и снаге с европске позорнице. Француска се осећала усамљеном пред све агресивнијим суседом, Немачком, мада је постигла видан успех у одвајању Италије од Тројног савеза. Италија, пошто је претрпела пораз у рату с Етиопијом 1985 ―96, и суочена с тешком економском кризом, из које су је могли извући француски кредити, била је склона измирењу с Француском. Италијанско-француским уговором од 1. XII 1900. подељене су интересне сфере у северној Африци; призната су италијанска права на Триполитанију (Ифрикија, Ифртqфyах), а Француска је добила сагласност за заузимање Марока. Француско-италијанским споразумом од 1. XI 1902. обе стране обавезале су се на строгу неутралност у случају да једна од њих директно или индиректно постане објект напада од једне или неколико држава. Иако није клаузулама директно противречио Тројном савезу, у суштини овај француско-италијански споразум поништио је обавезе Италије према Тројном савезу. Но, споразум с Италијом није могао много да значи за Француску у њеном евентуалном сукобу са Немачком. Савез са В. Британијом био је неопходан. Споразум између Француске и В. Британије потписан је 8. IV 1904. Њиме су разграничени колонијални интереси двеју земаља. Француска је препустила В. Британији Египат, а В. Британија Француској Мароко, уз обавезу да не гради никаква утврђења према Гибралтару. Споразум је, отклањајући спорове између две земље, створио могућност њиховог заједничког иступања против Немачке, мада Немачка није помињана у њему. У томе је значај тог споразума, поводом којег је Лењин рекао о његовим потписницама: Деле Африку. Спремају се за рат с Немачком. Већ 1905. године почели су преговори између В. Британије и Француске о војној сарадњи против Немачке. Њихов је резултат била сагласност, утврђена у неколико меморандума почетком 1906, да В. Британија пребаци у Француску 4 дивизије ако ступи у рат против Немачке. ― Истовремено, британска дипломати ја испитивала је могућност склапања споразума са Русијом, који је, најзад, уз сарадњу Француске, био потписан у Петрограду 31. VIII 1907. Њиме су разграничени англо-руски односи у до тада спорним областима ― Афганистану, Персији и Тибету, али је основна намена, која у тексту није поменута, било стварање услова за заједничку акцију у случају потребе против Немачке. Тим споразумом и англо-француским из 1904, створен је тзв. Тројни споразум (Антанта), који су чинили Француска, В. Британија и Русија. Војнички, Антанта је почивала само на војној конвенцији француско-руског савеза из 1893. В. Британија, осим обећања Француској меморандумима из 1906. о упућивању 4 дивизије у Европу, није примила никакве војне обавезе, али је својим интересима била чврсто везана за Антанту. Створене су тако у Европи две војно-политичке групације (Тројни савез и Тројни споразум ― Антанта) с изразито империјалистичким карактером.

Нарастања империјалистичких супротности измеђуАнтанте и Тројног савеза, и предзнаци рата

Антанта и Тројни савез, два антагонистичка блока водећих империјалистичких сила, развијају живу активност како би један другог ослабили, ако не разбили, и сваки на своју страну привукли што више савезника. ― Плашећи се да ће победом младотурског устанка, 1908, Турска ојачати, Аустро-Угарска настоји да се што пре докопа пута за Солун и излаза на Егејско море. Ради тога захтева анексију већ окупираних територија и области, које се на том путу налазе. Србија се одлучно супротставља аустроугарским плановима. Аустро-Угарска је 7. X 1908. анектирала Босну и Херцеговину. Анексија Босне и Херцеговине изазвала је револт у Србији, Црној Гори и међу југословенским народима у Аустроугарској. Аустро-Угарска, у жељи да овај конфликт искористи за рат против Србије, врши у марту 1909. делимичну мобилизацију и концентрацију својих трупа. Претећи ратом, Немачка је принудила Русију, у то време неспремну за рат, да саветује Србију да призна анексију. Анексиона криза продубила је супротности између Русије и Тројног савеза; зато је пропао покушај Немачке да преговорима два цара 1910, у Потсдаму, одвоји Русију од Антанте, нудећи јој северну Прусију. Уопште, завојевачки и супротни интереси великих сила, који су јако били укрштени на Балканском полуострву, чинили су да опасност од рата у овом делу Европе буде стално присутна, поготово што је борба за поделу европског дела Турске требало тек да наступи. Већ 1911. долази до новог сукоба између Француске и Немачке у Мароку, до тзв. агадирске кризе. Криза је наступила у мају 1911, кад су француске трупе, под изговором гушења побуне и заштите француских поданика, окупирале Фас (Фас), престоницу Марока. Немачка је у знак протеста упутила ратни брод Пантхер у Агадир (Агадир), условљавајући повлачење, и захтевом да јој Француска уступи цео француски Конго. Рат је био на помолу. Изјава британске владе од 21. јула да ће у евентуалном рату подржати Француску и подршка Русије у истом смислу, утицали су на Немачку да призна протекторат Француске над Мароком. У накнаду за то задовољила се делом француског Конга, који се граничио са немачким Камеруном. Немачки империјалистички кругови оштро су осуђивали владу због попустљивости и захтевали радикално уплитање Немачке у борбу за поновну поделу света. ― Велику међународну затегнутост проузроковали су у Европи балканскиратови1912―13. ― Државе Балканског савезаповеле су почетком октобра 1912. рат против Турске и брзо га победоносно окончале, на велико изненађење целе Европе. После рата са Турском, дошло је крајем 1912. до кризе, када су Србија и Црна Гора заузеле северну Албанију, преко које је Србија желела да изађе на Јадранско море. Русија и Француска подржале су тај захтев, али се Аустро-Угарска, подржана од Немачке, енергично томе супротставила, по цену рата. Русија је попустила, јер није била спремна за рат; по њеном савету то је учинила и Србија. Због несугласица између балканских савезника око поделе освојених територија, а посебно између Бугарске и Србије око поделе Македоније, избио је у јуну 1913. други балкански рат. Изненадним нападом бугарске војске на српску и грчку, Бугарска је покренула против себе Грчку, Црну Гору и Румунију, и била тешко поражена; присиљена је на територијалне уступке не само савезницима, већ и Турској. Подршка Русије и Француске омогућила је да се догађаји 1912. и 1913. развијају без непосредне интервенције Аустро-Угарске и Немачке. Но, Аустро-Угарска се припремала да Србију и Црну Гору елиминише, а тиме ослаби и ослободилачке тежње потлачених југословенских народа. Стремљење Аустро-Угарске да уз подршку Немачке задобије апсолутну превласт на Балкану, морало је наићи, због сопствених интереса, на енергичан отпор сила Антанте. Супротности великих сила на Балкану носиле су непосредну опасност избијања светског рата.

Радничке партије и став њихових руководстава према рату

Радничка класа, свесна да се капиталисти користе ратом за остваривање још већих профита од наоружања и освајања нових тржишта, енергично се супротставила империјалистичкој политици владајућих кругова. Социјалдемократске партије нису се могле оглушити о антиратно расположење радничке класе. Стога се на конгресима Друге интернационале1907. у Штутгарту ( Стуттгарт), 1910. у Копенхагену и 1912. у Базелу (Басел), под утицајем револуционарног левог крила Руске социјал-демократске радничке партије на челу са Лењином, поставило питање о потреби борбе против рата и империјалистичке политике буржоаских влада. Лењин је на Конгресу у Копенхагену изнео мишљење да, уколико буржоазија наметне империјалистички рат, пролетаријат мора да га претвори у грађански рат, у којем ће развластити буржоазију и успоставити власт радног народа; Конгрес је донео одлуку да социјалисти у парламентима гласају против војних кредита, за смањење наоружања, па и за потпуно разоружање, да се организују протести радничке класе против рата. На ванредном Конгресу у Базелу 1912, сазваном због стално растуће опасности од рата, усвојен је манифест којим се окривљују владе Немачке, В. Британије, Русије, Француске и Италије за припрему рата, и позива пролетаријат да одлучно устане против рата. Но, то је остало мртво слово на хартији; већина руководстава партија Друге интернационале и већине социјалдемократских партија прешле су на страну националних буржоазија. Такав став је у пракси онемогућио револуционарно деловање Друге интернационале, без обзира на то што је радничка класа штрајковима, демонстрацијама и протестима јасно изражавала противратно расположење. Борба Лењина и руских бољшевика против реформизма и опортунизма у међународном радничком покрету прерасла је националне границе и инспирисала међународни пролетаријат на припремање обрачуна са буржоазијом.

Непосредни повод рату и објава рата ― Политичке кризе и локални ратови од 1908. до 1914. у Европи нису прерасли у међу собни ратни сукоб великих сила, али су империјалистичке супротности до те мере заоштрене, да је рат светских размера био неминован. Владе великих сила су наставиле трку у наоружању и ужурбане припреме за рат. Русија и Француска желеле су да одгоде почетак рата бар до 1917, док се не обнове руске оружане снаге, тешко поражене у рату с Јапаном, и док јачина и борбена спремност француских оружаних снага не достигне планирани ниво. Међутим, Немачка и Аустро-Угарска тежиле су да рат почну што пре, желећи да искористе тренутну надмоћност и бољу припремљеност својих оружаних снага. Убиство аустро-угарског престолонаследника 28. VI 1914. у Сарајеву (Сарајевски атентат) искористиле су Немачка и Аустро-Угарска као повод за рат против Србије и Црне Горе. Војни кругови и влада Аустро-Угарске Монархије видели су у атентату повод за напад на Србију. Аустроугарска се обратила немачком цару Вилхелму II за мишљење; он је 5. ВИИ 1914, заједно са својом владом оценио да је ситуација, због незавршених ратних припрема Русије, погодна за напад Аустро-Угарске на Србију. Дипломатске кораке да се спор реши мирним путем осујетила је Аустро-Угарска упућивањем 23. јула неприхватљивог ултиматума Србији са роком за одговор од 48 часова. Србија је 25. јула у одговору на ултиматум пристала на све захтеве, осим да аустроугарске власти врше у Србији истрагу у вези с атентатом. Аустро-Угарска је одмах прекинула дипломатске односе са Србијом и истог дана наредила делимичну мобилизацију. Руска влада одлучила је да овога пута не попушта, да Србији, у случају агресије, пружи помоћ, како би очувала своје позиције на Балкану. Француска влада се солидарисала са Русијом. Аустро-Угарска је, по наговору Немачке, објавила 28. ВИИ 1914. рат Србији. Русија је почела припреме за рат; 29. јула наређена је делимична мобилизација. Немачка је ултимативно захтевала од Русије да прекине ратне припреме, претећи да ће у противном објавити општу мобилизацију. Иако је такав став Немачке довео до извесног колебања, посебно руског цара, крајњи његов резултат је објава опште мобилизације у Русији 30. јула. На то је Немачка 31. јула ултиматумом захтевала од Русије да у року од 12 часова обустави све војне припреме. Пошто није добила одговор, објавила је рат Русији 1. августа и наредила општу мобилизацију. Немачки Генералштаб инсистирао је на што скоријем почетку непријатељстава на Западу. Немачка је 31. јула упутила ноту француској влади захтевајући да се изјасни да ли ће Француска остати неутрална у случају рата између Немачке и Русије. Француска, која је у овом тренутку једино тежила да одговорност за рат падне на Немачку, одговорила је да унапред не може ништа рећи и да задржава слободу акције. Истовремено, 1. августа, издато је наређење о мобилизацији. Немачка је 3. августа објавила рат Француској, образлажући то тобожњим граничним инцидентом и надлетањима француских авиона немачке територије. Британска влада није заузела довољно одређен став све док немачке трупе нису 3. августа упале у Белгију, чиме је непосредно угрожена В. Британија. Британска влада је 4. августа предала Немачкој ултиматум, захтевајући безусловно поштовање неутралности Белгије. Пошто немачки одговор није стигао до одређеног времена (4. августа до 23 часа по лондонском времену), В. Британија је ушла у рат против Немачке. Тако је почео ратни сукоб, чије се димензије нису могле сагледати. Европски рат који су деценијама припремале владе и буржоаске партије свих земаља, букнуо је. Пораст наоружања, крајња заоштреност борбе за тржишта у епохи најновијег, империјалистичког стадијума развитка капитализма развијених земаља и династички интереси најзаосталијих, источно-европских монархија* неизбежно су морали довести и довели су до овог рата. Територијална освајања и подјармљивања страних нација, упропаштавање конкурентске нације, пљачкање њених богатстава, скретање пажње радних маса с унутрашњих политичких криза Русије, Немачке, Енглеске и других земаља, разједињавање и националистичко обмањивање радника и истребљивање њихове авангарде ради слабљења револуционарног покрета пролетаријата ― то је једина стварна садржина, значај и смисао садашњег рата.

ПРИПРЕМЕ ЗА РАТ

Главни родови војске били су пешадија, артиљерија и коњица; од укупног броја на пешадију је просечно долазило око 75%, а на коњицу 5%, артиљерију 15%, и остале родове 5%. Јединице везе, инжињерије и других специјалности биле су малобројне и технички недовољно развијене.

У свим војскама предвиђало се пред рат да ће главни терет борбе пасти на пешадију. Сем пушке (калибар 6,5―8 мм), која је била основно оружје, пешадија је пре рата располагала и тешким митраљезима, али у малим количинама (24―38 на дивизију, 4―8 на пук). Пушкомитраљези и лаки митраљези су произвођени тек током рата. Артиљеријаје, претежно, била лака, калибра 75―77 мм, са дометом 6000―8000 м; мањи део је чинила тешка, односно тврдавска опсадна артиљерија (у француској 15%, руској 3%, у немачкој војсци 25%). Артиљерија је, углавном, улазила у састав дивизија и корпуса, а део тешке артиљерије образовао је армијске арт. групе. Коњицаје мањим делом улазила у састав дивизија и корпуса, а већим образовала коњичке дивизије и корпусе. У употреби су били и оклопни аутомобили, наоружани митраљезима или малокалибарним топовима, као помоћно средство за извиђање, изненадне нападе на позадинске установе противника.

У свим европским армијама пред I СР пешадијска дивизија пешадијска дивизија, обично, састава 2 пбр (свака од 2 пп) или 4 пп, 1 арт. бр (или пук) и друге јединице и установе, с просечно 15 000―18 000 војника, била је оспособљена за извршавање самосталних задатака. Немачка дивизија имала је 72 арт. оруђа, а француска 36. Приликом дужих дејстава јаче се испољавала слабост транспорта, што је ограничавало борбену употребу дивизије. У већини европских армија корпуси су били више оперативно-тактичке јединице и, у њихов састав, улазиле су 2―3 пешадијска дивизија, корпусна артиљерија, коњичке, инжињеријске и друге јединице. Армијаје била највиши стратегијски састав; једино је руска војска имала веће формације ― фронтове (групе армија), које су током рата усвојиле и неке друге војске.

Зараћене стране ушле су у рат са ваздухопловством које се тек развијало. Авиони су били ненаоружани и слабих маневарских способности, намењени, углавном, за извиђање, балони за осматрање бојишта, а ваздушни бродови за даљно извиђање и бомбардовање већих објеката.

Империјалистичке земље су поклониле велику пажњу изградњи ратне морнарице и њеном техничком усавршавању. Руководећи кругови скоро у свим РМ били су под снажним утицајем идеја америчког адмирала А. Мехенаи његове теорије о поморској моћи, према којој основну снагу у поморском рату треба да представља јака флота бојних бродова (баттле флеет). Зато је тој врсти ратних бродова поклоњена највећа пажња и бојни бродови се највише граде. Све интензивнији развој подморница и морнаричког ваздухопловства дали су нову физиономију поморском рату.

Британска трговачка морнарица имала је 19 940 000 БРТ (48% целокупне светске тонаже), немачка (друга на свету) 5 500 000 БРТ, а француска 2 230 000 БРТ.

Немачке оружане снаге састојале су се од пруске, баварске, саксонске и виртембершке војске, РМ и заштитних трупа у колонијама. Од 1893. бројно стање мирнодопске армије нагло и стално се повећавало. Војна обавеза је трајала од 20. до 45. године старости, али су примани и добровољци млађи од 20 година. Немачка КоВ састојала се из активне војске ― стални кадар, допуњен са 5 годишта млађих резервиста; ландвера ― остали резервисти до 39. године; ландштурма ― резервисти преко 39. године и ерзац резерве ― необучени обвезници, који у рату попуњавају губитке у активној војсци и ландверу. Пред рат је Немачка КоВ имала 25 к; ратном формацијом предвиђено је 26 активних и 13 резервних к (87 1/2 пешадијска дивизија, 11 коњичка дивизија и 44 1/2 ландверских бригада). Организована на традицијама пруског милитаризма и искуствима из ратова против Аустрије (1866) и Француске (1870―71), немачка војска била је најспремнија за предстојећи рат. Систематски је припремана за офанзиву, која је била основно обележје немачке ратне доктрине. Посебно је негована идеја обостраног обухвата и уништавајуће битке типа Кане, за коју се нарочито залагао А. Шлифен, начелник Генералштаба 1891―1906. Али, прихваћена је и концепција да се, по потреби, на појединим фронтовима и њиховим деловима може прећи у стратегијску дефанзиву. Пасивна одбрана је потпуно искључена ― Немачка је ступила у рат са 232 авиона, формираних у 34 одељења од по 6 авиона, и 7 тврђавских одељења од по 4 авиона. Сем тога имала је 10 балонских одељења КоВ (на сваку армију по 1 одељење), 15 тврђавских водова (по 1 вод на тврђаву) и 8 ваздушних бродова. ― Поморским законима из 1898. и 1900 (са допунама од 1906, 1908. и 1912) утврђен је програм, по којем је требало изградити моћну флоту (41 бојни брод и крсташ, 60 крстарица, 172 подморнице и др.), која би била у стању да угрози британску превласт на мору. Немачки бродови типа дреднот имали су мањи калибар главне артиљерије (305 мм) од британских (356 мм и 380 мм), али исти домет и већу пробојну и разорну моћ. Њихова борбена отпорност била је већа, а радијус дејства и брзина мањи од британских. Немци су изградили већи број разарача, али малог радијуса дејства. Немачка ратна морнарица била је 1912. на трећем месту у свету, а 1914. је избила на друго, испред САД. Командни кадар немачке РМ био је добро обучен. Њен активни састав 1914. имао је око 75 000 људи.

ОРУЖАНЕ СНАГЕ ЗАРАЋЕНИХ ДРЖАВА

Аустроугарске оружане снаге ― Због ограничених финансијских средстава у кадар је позиван само део регрутног контингента, а 1912. рок служења у кадру, сем РМ, артиљерије и коњице, смањен је са 3 на 2 године. Посебан проблем је представљао национални састав. На 48% Аустријанаца и Мађара долазило је 52% словенских и других националности, које су тежиле ослобођењу од аустроугарске владавине. Дуалистичко уређење Аустро-Угарске условило је постојање три војне организације: заједничка војска (царско-краљевска, каисер-унд-кдниглицхес Хеер), аустријско домобранство (каисеркониглицхе Ландзуехр) и мађарско домобранство (кдниглицх-унгарисцхер Хонвед), у чијем је саставу била и 1 дивизија хрватског домобранства. Свака војска имала је своје министарство, официрски кадар, буџет, формацију и регрутовање, а заједнички Генералштаб руководио је припремама све три војске и њиховом употребом у рату. У миру је аустроугарска војска располагала са 16 корпуса (49 пешадијска дивизија и 11 коњичка дивизија), а ратна формација је предвиђала 6 армија и 1 армијски одред, с укупно 18 корпуса (50 пешадијска дивизија и 11 коњичка дивизија). ― Ратна доктрина, изразито офанзивна, није одговарала војногеографском положају и могућностима Аустро-Угарске. ― Аустро-Угарска је ушла у рат са 16 ескадрила, односно са 96 авиона сопствене и немачке конструкције. Било је предвиђено да сваки корпус има по једну ескадрилу од 4 авиона. Сем тога имала је 11 балонских одељења и чету ваздушних бродова. ― Од почетка XX в. улагани су велики напори у изградњи аустроугарске ратне морнарице. Од 1908. граде се бојни бродови (предредноти)1 типа Ерзхерзог Франз Фердинанд од 14 500 т и лаке крстарице типа Адмирал Спаун од 35001. Програмом од 1910. планирана је градња 7 бојних бродова, 4 крстарице и 18 разарача; 1911. поринут. је први дреднот (Вирибус Унитис) од 20 3001. Постепено је преовладало гледиште да се аустроугарска флота може употребити и у офанзивне сврхе. Активни састав РМ 1914. имао је 35 281 човека. Уочи рата аустроугарска РМ била је на последњем (осмом) месту међу морнарицама великих сила.

Француске оружане снаге ― Француска је улагала велике напоре да у развоју војске одржи корак с Немачком. У 1913. уведен је трогодишњи рок служења у кадру, а војна обавеза продужена је од 25 на 28 година; такоде, повећан је контингент из колонија. Тако се ратно бројно стање француске војске повећало за 4 годишта, а мирнодопско од 520 000 (1913) на 880 000 војника. ― Мирнодопска организација и формација француске војске, поред немачке, сматрана је најбољом и најсавременијом,. и била је узор војскама многих држава. Непосредно пред рат француска војска имала је 22 корпуса са 48 пешадијска дивизија и 10 коњичка дивизија. ― Ратна формација предвиђала је активну војску (мирнодопско кадровско људство и најмлађи ислуженици), резервну војску (13 дивизија, претежно, млади ислуженици са 1/3 кадровског људства), територијалне јединице (12 1/2 дивизија) у саставу оперативне војске (као трупе II линије), посаду Паришког утврђеног логора, сталне посаде утврђења и позадинске службе. ― После доласка ген. 2. Жофрана чело француског Генералштаба 1911, француска ратна доктрина у први план истиче офанзиву. Кратко време до почетка рата није дозволило да јединице и команде потпуно усвоје ту доктрину. У тактици је нападу придавана већа важност него одбрани, али је метод његовог извођења био застарео, пошто је посматран као непрекидно кретање према противнику, без довољно уоченог, значаја коришћења месних објеката за заштиту и ватрено дејство. Непосредно пре рата француска војска је у борбеном строју и организацији незнатно заостајала за немачком, али је заостајање у наоружању, нарочито у тешкој артиљерији, било изразитије. ― Француска је ушла у рат са 180 авиона формираних у 25 ескадрила у метрополи (придатих армијама) и 4 у колонијама, 4 балонске чете (за тврђавске рејоне) и 7 ваздушних бродова. Француска је имала најразвијенију вазд. индустрију. ― У Француској је РМ била занемарена. Флотни програми, па и планови бродова у градњи, често су мењани. Запостављена је градња капиталних бродова. Године 1912. донет је план изградње флоте, који је требало остварити до 1919. Од 1911. основне поморске снаге концентрисане су у Средоземном мору, а на Атлантику су остављене лаке поморске снаге. Француска РМ имала је 1914. само 3 бојна брода типа дреднот; остали бојни бродови, оклопни крсташи и крстарице били су слабе конструкције и имали су застарело наоружање. Слично је било и с торпедним бродовима и подморницама. У активном саставу РМ 1914. било је 65 000 људи; по укупној снази била је четврта у свету.

Руске оружане снаге после пораза у руско-јапанском рату 1904―05, требало је темељно реорганизовати. Но, недовољна финансијска средства и слабости у руковођењу ометали су њихов бржи развој. Ипак, мирнодопска војска је од 1912. порасла на преко 1 360 000 војника, а према Великом војном програму из 1913. требало је да се до 1917. повећа још за 480 000. У погледу борбене обучености руска војска није заостајала за војскама других великих европских држава. Посебна пажња поклањана је тактичкој обуци нижег командног састава. Истицао се значај ватре, нарочито митраљеске и артиљеријске, и потреба организације садејства између пешадије и артиљерије. Ратном службом из 1912. напад је истакнут као основно средство за сламање отпора противника. Одбрана је у извесном степену запостављена, што је произилазило из офанзивног карактера руске доктрине. Међу вишим командантима мало је учињено на уједначавању гледишта о многим питањима ратне вештине. Једни су следили француску, а други немачку доктрину. ― Русија је ушла у рат са 224 авиона формирана у 6 авијацијских чета и 39 авијацијских одреда, који су улазили у састав армије и корпуса, 11 балона и 9 ваздушних бродова. Русија је пре рата изграђивала највеће и најбоље вишемоторне авионе.

Руска ратна морнарица, после пораза у руско-јапанском рату 1904―05, постепено се обнављала. Малим (1906―10) и Великим флотним програмом (1912―16) планирана је изградња већег броја бојних бродова; развој лаких поморских снага био је запостављен. У 1909. почела је градња 4 дреднота типа Севастопољ, али до почетка рата ниједан није завршен. Израђен је разарач типа Хобук и прва подморница минополагач; развијено је минско и торпедно оружје, и средства за разминирање. Снаге су биле подељене на Балтичку (најјача) и Црноморску флору, Далекоисточну ескадру и флотилу на Северном леденом океану, која се, у ствари, развила током рата. У активном саставу РМ 1914. било је око 54 000 људи.

Белгијске оружане снаге су до 1909. попуњаване добровољцима, а затим је уведена делимична војна обавеза (из сваке породице по 1 обвезник). Због трке у наоружању великих сила и повећане опасности од рата, у 1913. је уведена општа обавеза служења са постепеним повећањем мирнодопских и ратних ефектива за 10 наредних година, те је рат белгијску војску затекао у реорганизацији.

За рат је предвиђено формирање 6 пешадијска дивизија и 1 коњичка дивизија, поред тврђавских трупа и цивилне гарде, попуњене грађанима неувршћеним у армију (21―40 година), намењене одржавању реда и помоћи војсци у одбрани земље.Уочи рата Белгија је имала 4 ескадриле са 40 авиона. Британске оружане снаге. ― Острвски карактер В. Британије и огромни колонијални поседи условили су да се британска безбедност, претежно, ослања на РМ. После мароканске кризе (1905― 06) приступило се реорганизацији мирнодопске војске. По организацији и начину попуне битно се разликовала од осталих европских војски. Била је најамничка, са дугим роком служења (12 година ― 7 у активној служби и 5 у резерви); састојала се из регуларне армије ― штитила је поседе где је била стационирана, а део се налазио у метрополи, територијалне армије ― само за одбрану метрополе, индијске домородачке армије ― уз део регуларне војске у Индији, првенствено, за одбрану Индије, и специјалне резерве, попуњене људством до 40 година старости, које је завршило кратку обуку и годишње позивано на двонедељну вежбу. Мирнодопско бројно стање регуларне армије одређивано је посебно за сваку годину; 1914― 139 000 људи за метрополу (од тога за Експедициони корпус у Европи 123 700), 74 000 за Индију, 35 000 за колоније и 160 000 за индијску домородачку армију. У 1914. за ратну попуну располагало се са још 300 000 обучених обвезника. У британској војсци, оспособљеној, првенствено, за рат у колонијама, осећало се помањкање искуства и умешности вишег командног састава у руковођењу операцијама. ― В. Британија је ушла у рат са 7 сквадрона од по 10―12 авиона, од којих 4 у саставу експедиционих снага, затим 4 балонске јединице и 7 ваздушних бродова. Британска вазд. индустрија заостајала је за француском и немачком. ― Британија је добила трку у поморском наоружању с Немачком; уочи рата британска флота дреднота била је за 61% већа од немачке. Британски бојни бродови били су наоружани топовима већег калибра и имали су већу брзину од немачких, али им је оклопна заштита била слабија, нарочито на бојним крстарицама. Британска бродска артиљерија била је мање ефикасна од немачке; слично је било и с торпедним и минским оружјем. Упркос недостацима у флотном материјалу главнина брит. флоте ― Велика флота (Гранд Флеет) представљала је у тактичко-техничком смислу снажну целину и, у потпуности, одговарала офанзивној поморској доктрини земље. Међутим, снаге и средства противподморничке одбране била су неразвијена, јер није уочена опасност подморничког рата. У активном саставу РМ 1914. било је 146 000 људи. Главне британске поморске снаге концентрисане су у Северном мору; одбрана Далеког истока препуштена је Јапану, а Средоземног мора Француској.

Српске оружане снаге ― Србија, истрошена у балканским ратовима 1912―13, није могла да до почетка ратареорганизује и попуни војску. Војнотехнички завод у Крагујевцу, радионица у Нишу и барутане у Обилићевуи Страгариманису задовољавале ни потребе у миру, па су снабдевање и опрема војске зависили од увоза. Сем несташице артиљеријских оруђа и муниције, за рат је недостајало и 120 000 пушака. Зато је у почетку рата било јединица без пушака. Велика оскудица била је у инжињеријској опреми, нарочито за прелазак река, што ће успоравати офанзивне операције; оскудевало се, такође, у санитетским средствима, одећи и др. Сав III позив, а већим делом и II, био је у народном оделу. Српска војска ушла је у рат са ранијом ратном формацијом (6 пешадијска дивизија I позива, 5 пешадијска дивизија II и 1 коњичка дивизија). Ван састава дивизија постојао је брдски арт. пук (9 бтр ― 36 топова), хаубичка артиљерија (15 бтр са по 12 оруђа од 150 мм и 1 мерзерска батерија од 150 мм). Трупе III позива служиле су за помоћне задатке и улазиле су у састав одреда. Последњу одбрану чиниле су јединице формиране од обвезника од 45. до 50. године живота за позадинску службу. Према ратном искуству стеченом у непосредно завршеним ратовима и моралној снази војника и старешина, српска војска била је на високом нивоу. ― У тренутку објаве рата Србија је имала 3 авиона са 4 пилота и 1 балонско одељење.

Црногорске оружане снаге ― Из материјалних разлога Црна Гора није била у стању да држи значајније ефективе стајаће војске, те су њене оружане снаге, претежно, биле милицијског типа. Непосредно пре рата имала је само 4 батаљона сталног кадра. Војска се организовала на племенској основи. Племена су образовала бригаде са батаљонима и четама по селима и братствима; људство се повремено прикупљало на обуку. Војна обавеза трајала је од 18. до 62. године старости (од 20. до 53. године за борачке јединице). Територија је била подељена на 6 дивизијских округа, који су у рату формирали по 1 дивизију (3 бригаде по 4 батаљона). Недостајало је артиљеријско наоружање и друга опрема (располагало се са свега 60 арт. оруђа). Борбено искуство и високи морал биле су главне одлике црногорских војника и старешина. Непосредно пре рата црногорска војска налазила се у процесу преласка у регуларну армију.

РАТНИ ПЛАНОВИ

Између Русије и Француске, војном конвенцијом из 1892, протоколом из 1911. и споразумом из 1913, утврђени су основи стратегијске сарадње. Русија је била обавезна да 15. дана мобилизације крене у офанзиву против Немачке са 700 000―800 000 војника, а Француска да почне ратне операције 10. дана мобилизације са 1 300 000 војника. Између Француске и В. Британије утврђене су снаге које ће оперисати у Француској и начин њиховог пребацивања. ― Немачка и Аустро-Угарска споразумевале су се, начелно, о уделу снага, задацима и општим обавезама за рат против Русије. Питање обједињавања командовања на том фронту није било решено.

Поморском конвенцијом од 10. III 1913. британски Адмиралитет и француски Адмиралштаб постигли су начелни споразум о разграничењу задатака на Атлантском океану, Северном и Средоземном мору. На страни Централних сила поморском конвенцијом од 27. VI 1913. предвиђена је концентрација поморских снага, под командом аустријског команданта флоте, у подручју На пуљ―Августа―Месина ради ометања превожења француских трупа из Алжира у метрополу и задобијања превласти у Средозе мном мору.

Немачки ратни план заснивао се на стратегијској концепцији фелдмаршала А. Ш ли фенаиз 1905, да се ударом главне масе немачке војске прво савлада Француска, у року од 6 до 8 недеља, а да за то време границе према Русији штити аустроугарска војска и део немачких снага. После тога би се главне немачке снаге пребациле на исток, да би напале Русију, заједно са аустроугарском војском. Шлифенов наследник, ген. Х. Молтке, усвојио је основну замисао свог претходника, али је није потпуно применио због измењене војно-политичке ситуације (јачање Русије, неутралност Италије итд.), недостајања снага с којима^ је рачунао Шлифен и, најзад, због тога што је сматрао, више него Шлифен, да ће Француска предузети офанзиву према Алзасу и Лорену. Ослабио је десно, офанзивно крило, да би ојачао Јево, дефанзивно; свео је однос снага на крилима од 7:1, по Шлифену, на 3 : 1. Тиме је отупио оштрицу Шлифеновог плана. За Источни фронт одредио је јаче снаге него што је Шлифен предвиђао. Офанзива против Француске, у којој би се ангажовало 7 армија и 4 коњичка корпуса, са око 1 600 000 војника, планирана је као стратегијски обухват. Десно крило немачке војске (1. до 5. армија), окрећући се око пивоа Мец ―Тионвил (Тхионвилле), требало је брзим продирањем кроз Луксембург, Белгију и североисточну Француску да обиђе француски утврђени фронт и лево крило француске војске, обухвати Париз са запада, а главне француске снаге баци на швајцарску и немачку границу, и ту их уништи. Лево крило немачких снага (6. и 7. армија) штитило би бок главних снага и активним дејствима везивало што јаче француске снаге. На Источном фронту слабије немачке снаге имале су дефанзивни задатак. Вредност сопствених снага је прецењивана, а противникове снаге и могућности су толико потцењиване, да се веровало у брзо решење рата на Западном, а затим и на Источном фронту. ― Према немачком ратном плану главне снаге ратне морнарице развиле би се у Северном, а помоћне у Балтичком мору. У Северном мору предвиђала се дефанзива против надмоћнијег противника; методом малог рата (лаке снаге, подморнички и мински рат) требало је постићи изједначење снага, а потом наметнути генералну битку ради остварења превласти на мору. На Балтику је задатак немачких снага био да демонстративним дејствима спрече активна дејства руске флоте, а на океанима је планиран крстаричкират.

Аустроугарски ратни план ― Аустро-Угарска се припремала за рат против Русије, Србије, Црне Горе и Италије, па су израђивани планови за рат са сваким вероватним противником појединачно, и са више противника и на више фронтова истовремено. Под утицајем Немачке, нарочито после уговора о савезу с њом 1879, аустроугарски Генералштаб је главну пажњу обратио припреми рата против Русије.

Према варијанти ратног плана с којом је Аустро-Угарска ушла у рат, а коју је почела разрађивати 1909, целокупне аустроугарске копнене снаге (око 1 500 000 људи) биле су подељене у 3 групације: главне снаге (А-Стајфел, 28 1/2 пешадијска дивизија, 10 коњичка дивизија, 21 бр) прикупиле би се до 19. дана мобилизације у Галицији, одакле би предузеле офанзиву против Русије; лево крило би прво наступало на север, а затим на исток, да би заједно са десним крилом учествовало у разбијању групације руских снага у рејону Проскурова (Хмељницки, Xуејибхуукуу) и њиховом одбацивању према Црном мору или Кијеву; помоћне снаге (Минималгруппе Балкан, 8 пешадијска дивизија и 7 бр), намењене за рат против Србије и Црне Горе, требало је да се до 12. дана мобилизације прикупе на балканском ратишту са дефанзивном улогом; маневарске снаге (Б-Стајфел, 12 пешадијска дивизија, 1 коњичка дивизија и 6 бр) могле су се, с обзиром на ситуацију, употребити против Русије или Србије. У случају рата само против Србије и Црне Горе, ојачане маневарске снаге употребиле би се, заједно са помоћним снагама, на балканском ратишту да би се српска војска обухватила са севера и запада и тукла у што краћем року. Основне слабости аустроугарског ратног плана лежале су у несразмери између постављених циљева и расположивих снага и средстава, и у подељености снага, што је проузроковано недовољно јасном ситуацијом пред рат. ― Аустроугарски поморски ратни план предвиђао је у случају да Италија приступи Тројном савезу, офанзивна дејства на Средоземном мору заједно с италијанском флотом и немачком Средоземном ескадром (Миттелмеер дивисион). У противном, флота би остала у Јадрану за одбрану властите обале и блокаду Црногорског приморја.

Француски ратни план ― Од 1875. до 1914. израђено је више ратних планова. План XВИИ, с којим је Француска ушла у рат, предвиђао је прелазак у офанзиву против немачких армија чим се француске снаге прикупе. Већина француских оперативних снага чинила је групу армија Североисток (5 армија и 1 кк), која је била предвиђена за офанзиву у Немачку. Према Италији су одређене слабије снаге, а у северној Африци налазиле су се посадне јединице. Офанзива би се извела са 2 крилне групе: десна (1. и 2. армија) би наступала са линије Епинал―Тул, између р. Рајне и р. Мозела (Моселле), са задатком да ослободи Алзас и Лорену, а лева (5. армија и 1 кк) с линије Монмеди (Монтмедy)―Мезјер ( Мезиерес), према Мецу и Тионвилу. Ако би немачке армије продрле кроз Белгију, лева група усмерила би се на правац Нешато―Динан (Динант). Везу између крилних групација обезбеђивала би 3. армија, развијена у рејону Вердена. У другој линији би се налазила 4. армија, у рејону Сен Дизјеа и БарлеДика (БарлеДуц), са задатком да дејствује северно или јужно од 3. армије, зависно од тога да ли ће Немци ући у Белгију. На располагању Врховне команде биле су још 2 групе резервних дивизија (свака по 3 дивизије) постављене позади крила ― једна у рејону Везула (Весоул), сл друга у рејону Ирсона (Хирсон). ― Према плану француског Генералштаба, требало је да руска војска омогући офанзивом против Немачке, у почетку рата, успешна дејства француских снага. ― Поморским ратним планом предвиђена је концентрација главнине француске флоте у Средоземном мору. Основни задатак био је осигурање поморских комуникација у западном Средоземљу, обезбеђење превожења колонијалних трупа у метрополу и, заједно са британским снагама, блокаду аустроугарске флоте у Јадрану.

Руски ратни план ― Руске армије на западној граници обједињене су 1900. у 2 фронта (групе армија) ― Северозападни према Немачкој, и Југозападни према Аустро-Угарској. У рат се ушло са планом из 1910, допуњеним маја 1912. Њиме се предвиђало дејство руске војске против Немачке у Источној Прусији и Аустроугарске у Галицији. Пошто се није знало да ли ће Немци груписати главне снаге према Француској или Русији, план је имао 2 варијанте. Ако би Немачка главним снагама, заједно с Аустро-Угарском, напала Русију, руска војска би се развила, по варијанти Г, са главним снагама против Немачке. Ако би Немачка ангажовала главне снаге против Француске, што је уочи рата изгледало вероватно, руске главне снаге би, према варијанти А, напале Аустро-Угарску.

Због затегнутих односа са Турском, која је све више падала под утицај Немачке, израђен је ратни план за случај да Турска одмах уђе у рат на страни Централних сила, као и за случај да Турска у почетку остане неутрална, а тек касније да нападне Русију. Руска Кавкаска армија (3 корпуса са 9 дивизија) требало је да активним дејствима заштити државну границу, а ако у томе не успе, постепено би се повукла на главни гребен Кавказа, с тим да на левом крилу задржи Баку. ― У основи руског поморског ратног плана на Балтичком мору била је одбрамбена битка на минско-артиљеријској позицији Нарген (Најсар, Наиссаар)―полуострво Поркала ради спречавања пробоја противника у Фински залив и обезбеђења мобилизације и развоја снага за одбрану Петрограда. Црноморска флота требало је да обезбеди мобилизацију и концентрацију једног дела КоВ и спречи пробој противникове флоте у Азовско море и северо-западно подручје Црног мора.

Британски ратни план ― План за оперативну употребу британских снага на континенту није израђен. Тек је у почетку рата утврђено да се оперативно садејство британских и француских снага регулише директивама француског Врховног команданта. За операције на континенту предвиђено је 6 пешадијска дивизија, 1 коњичка дивизија и 1 кбр, с укупно 123 700 људи. Те снаге имале су да буду 13. дана мобилизације спремне за операције. ― Пошто се сматрало да ће Немачка бити главни противник на мору, извршена је концентрација главних британских поморских снага у домовинским водама. Превласт на Северном мору требало је остварити широком блокадом немачке флоте и, у случају њеног испловљења, генералном битком. Задаци флоте су били: обезбеђење превожења експедиционог корпуса у Француску и заштита комуникација на Средоземном мору (заједно с Французима) и океанима.

Белгијски ратни план полазио је од претпоставке да ће неутралност Белгије бити нарушена ако дође до рата између Немачке и Француске. Зато је основни задатак белгијске војске био да до пристизања помоћи из Француске и В. Британије брани, с ослонцем на тврђаве Лијеж и Намир, р. Мезу и линију Намир―Тирлемон (Тирлемонт)―Диест, и тако штити правце према Бриселу и Антверпену. Ако се не би могла одржати на тим линијама, белгијска војска повукла би се према Антверпену; ту би се утврдила и одатле угрожавала десни бок и позадину немачке војске ако би она продрла у североисточну Француску.

Српски ратни план за рат против Аустро-Угарске, који је 1908. израдио начелник Генералштаба војвода Радомир Путник, имао је дефанзивни карактер. Српска војска би била у одбрани све док се не разјасни политичка и стратегијска ситуација, а тада би дејствовала према створеним околностима. Наступање главних аустроугарских снага очекивано је са севера, преко Дунава и доњег тока Саве, а помоћних из Босне, према Ваљеву и Узицу (Титово Узице). Томе је подешено груписање српске војске: главне снаге (2 армије ― око 3/4 целокупне војске) између Велике Мораве и Колубаре, углавном, на подручју Свилајнац, Аранделовац, Лазаревац, с истуреним одредима за одбрану Саве и Дунава; помоћне снаге (1 армија) око Ваљева, с истуреним одредима за одбрану Саве и доњег тока Дрине, и 1 армијски одред око Узица, с истуреним деловима на горњем току Дрине и Лима.

Црногорски ратни план предвиђао је концентрацију 2/3 војске у Санџаку ради непосредног садејства с левим крилом српске војске. При томе се имала у виду и офанзива дела српске и црногорске војске из Узица и Санџака према Сарајеву, ради везивања што јачих аустроугарских снага. Остатак је задржан за одбрану црногорскетериторије.

ПОЧЕТАК РАТА И ОПЕРАЦИЈЕ У 1914.

Ратна дејства почела су у августу 1914. офанзивним операцијама и изненадним ударима, како би се већ у почетку разбиле противникове снаге и рат ресио у своју корист у што краћем року. У првој ратној години операције и борбена дејства на свим ратиштима имала су изразито маневарски карактер; у самом почетку дошло је до неколико битака, низа крупних судара, великих криза, па уништења читавих корпуса и армија. Мада је до првих борби дошло на западном ратишту продором немачких снага у Белгији, прва одлучна битка вођена је на балканском ратишту.

БАЛКАНСКО РАТИШТЕ 1914.

Мобилизација српске војске изведена је од 26. до 30. јула, а концентрација од 31. јула до 9. августа (око 250000 бораца у оперативној војсци и око 150000 људи у позадини ― кадровски пукови, регрути, обезбеђење према Албанији и Бугарској и северо-источно), Црногорске војске од 29. до 31. јула (око 29000 бораца оперативне војске на граници према АустроУгарској, а 6000 бораца према граници Албаније). Улога главних српских снага била је да под заштитом истурених делова, 3. армије и Ужичке војске изврши стратегијски дочек, и да, саобразно развоју ситуације, офанзивно дејствује када непријатељ буде прелазио граничне реке. Због тога су главне снаге груписане дубље у унутрашњости земље да би се могле правовремено употребити на сваком од вероватних праваца непријатељевог напада. Под командом ген. П. Бојовића груписана је 1. армија (4 пешадијска дивизија и 1 коњичка дивизија) на просторији Свилајнац, Аранделовац, Смедеревска Паланка, с тим што је имала истурене 1 пешадијску и 1 коњичку дивизију на обе обале Мораве, у висини Пожаревца; 2. армија (4 пешадијска дивизија), под командом ген. С. Степановића, груписана је на просторији Аранделовац, Лазаревац, с истуреном пешадијском дивизијом према^ Београду; 3. армија (2 пешадијска дивизија), под командом ген. П. Јуришића Штурма прикупљена је код Ваљева и у долини Јадра, са заштитним одредима јачине од 3 до 8 батаљона, већином III позива, код Обреновца, Шапца, Лознице, Лешнице, Љубовије, а Ужичка војска (1 пешадијска дивизија), под командом ген. М. Божановића, код Узица са 3 заштитна одреда од по 8 батаљона, већином III позива, на Дрини. Груписањем српске војске нарочито је истакнута маневарска улога 2. армије за противудар у бок аустроугарских снага, које би напале 1. или 3. армију. Српска авијација састојала се само од једног одељења са 3 авиона у околини Ваљева. Врховни командант српске војске био је престолонаследник Александар. Међутим, операцијама је руководио начелник Штаба Врховне команде војвода Р. Путник. ― Црногорска војска, чији је врховни командант био краљ Никола, а начелник Штаба дивизијар сердар Јанко Вукотић са штабом у Цетињу, била је распоређена: Пљеваљска дивизија (у неким документима Санџачки одред} 10 б и 1 1/2 батерија, око 6000 бораца, под командом бригадира Л. Гојнића,^североисточно од Пљеваља, затварала је правце од Челебића и Цајнича према Пљевљима и спречавала је одвајање црногорске од српске војске чије је лево крило било код Прибоја; Херцеговачки одред (29 б и 5 батерија, око 15 000 бораца), под командом сердара Ј. Вукотића, на граници према Херцеговини,, затварао је правац према Никшићу; Ловћенски одред (18 б, 3 градске и 2 пољске батерије, око 8000 бораца) под командом дивизијара М. Мартиновића, на простору Ловћен, Суторман, затварао је правце из Боке которске и јужније са мора према Цетињу и Ријеци Црнојевића; Старосрбијански одред (13 б, 3 батерије, око 6000 бораца), под командом бригадира Радомира Вешовића, обезбеђивао је границу према Албанији.

Балканско ратиште, операције 1914.

Аустро-Угарска је 25. јула објавила делимичну мобилизацију за ― Минималну групу Балкан и ешелон Б (маневарске снаге), део флоте и Дунавску речну флотилу. До 10. августа концентрисана је према Србији и Црној Гори на простору око Сарајева, Мостара и делом око Невесиња и у Боки которској 6. армија (15. и 16. корпус) ген. О. Потиорека, који је уједно био командант Балканске војске: 5. армија (8. и 13. корпус) концентрисана је на простору Бијељина―Зворник―Прибој―Брчко, а део 2. армије (4, 7. и 9. корпус и 1 коњичка дивизија) у Срему и Банату ― укупно 16 пешадијска дивизија, 1 коњичка дивизија и око 8 ландверских и маршевских бригада. Авијација се састојала од корпусних ескадрила (по 6 авиона) ― укупно око 40 авиона. Пошто је у рат ушла и Русија, аустроугарске снаге на Балкану требало је, према ратном плану, да остану у одбрани. Сматрајући да ће СрбијуиЦрну Гору, исцрпене у балканским ратовима 1912― 13, моћи брзо прегазити и тиме непосредно утицати на прелазак Румуније, Бугарске и Турске на страну Централних сила, ген. О. Потиорек одлучио се за офанзиву против Србије и Црне Горе, са чиме се сложила и аустроугарска Врховна команда. Операције против Србије требало је почети што је могућно раније, како би се што боље искористило присуство делова 2. армије и, после брзе победе на Балкану, ослободиле снаге за употребу на другим фронтовима. Ради тога је требало да 5. армија, која је раније завршила концентрацију, пређе у зору 12. августа р. Дрину и заузме Ваљево до 18. августа, уз демонстративна дејства 2. армије из Срема; 6. армија требало је са 16. корпусом да пређе у офанзиву према Узицу, а са 15. к у Санџаку према Пљевљима и Увцу чим 5. армија заузме Ваљево. ― Измена основне стратегијске концепције пред сам почетак операција била је један од главних узрока каснијим недаћама аустроугарске војске на Балкану, а делимично и на Источном фронту.

Прва аустроугарска офанзива и српска противофанзива, 12―24. августа. ― Аустроугарска офанзива (5. и 2. армије), почела је 12. VIII 1914, ујутро, преласком 5. армије преко Дринер према Лешници и Лозници, демонстративним дејствима 2. армије, бомбардовањем Београда, Обреновца, Шапца и преласком слабијих делова преко Саве, који су заузели Шабац и нека мања места.

Српска Врховна команда запазила је истог дана повећану могућност напада главних аустроугарских снага према северо-западној Србији са тежиштем на правцу Шабац―Ваљево, па је одлучила да главним снагама пређе у противофанзиву. Ради тога је наредила команданту 3. армије да појача одбрану према Шапцу и^ Лозници, команданту 2. армије да упути Шумадијску I према Шапцу са задатком да одбаци непријатеља преко Саве, а остатак армије да прикупи око Уба за дејство против непријатеља који би наступао са линије Обреновац―Шабац према Ваљеву; команданту 1. армије је наређено да помери армију на линију Аранделовац―Лазаревац и упути коњичку дивизију у састав 2. армије на Уб, с тим да Дунавска И, која је била истурена према Београду, уђе у састав 1. армије; командант Ужичке војске добио је задатак да преде у офанзиву према Вишеграду ради везивања аустроугарских снага. Када је ноћу 14/15. августа, у складу с развојем догађаја, утврдила да непријатељ напада главним снагама из Босне долином р. Јадра према Ваљеву, а код Шапца врши јак демонстративни притисак, српска Врховна команда је 15. августа ујутро наредила команданту 3. армије да упорно задржава непријатеља који надире долином Јадра. Командант 2. армије је добио задатак: да упути Коњичку дивизију преко Коцељева да избије на линију Шабац―Лешница, расветли ситуацију у Мачви, дејствује у леви бок и позадину непријатеља и обезбедује десни бок 2. армије; да са две дивизије крене форсираним маршем правцем Коцељево―Текериш ради напада у леви бок непријатеља који продире долином Јадра, а Шумадијска I да заузме Шабац; у противном, да упорно брани правац према Коцељеву и обезбедује десни бок и позадину 2. армије; команданту 1. армије да Моравска II продужи покрет из Лазаревца на Уб, а Тимочка I и II из Аранђеловца у Ваљево, с тим да те три дивизије образују стратегијску резерву на фронту Уб―Ваљево, а да Обреновачки одред и Дунавска I даље упорно бране део северног фронта. ― Наступајући споро и опрезно у 6 колона, на фронту широком 70 км, главнина аустроугарске 5. армије сударила се ноћу 15/16. августа на Церу са деловима 2. српске армије. Из тог судара у сусрету развила се битка на ћелом фронту од Шапца, прско планине Цера, до Крупња (Церска битка), између аустроугарске 5. и 2. армије и српске 2, 3. и делова 1. армије. У њој су српске армије до 20. августа нанеле тежак пораз аустроугарској војсци. До 24. августа ослобођен је Шабац и протеран са територије Србије и последњи аустроугарски војник. Аустроугарски губици су били велики; око 25 000 војника је избачено из строја (4500 заробљено). Срби су им запленили 48 топова. I српска војска је претрпела тешке губитке: 250 официра и 16045 подофицира и војника, од којих је погинуло 54 официра и 2053 војника. ― Победа српске војске у церској бици била је у исто време и прва савезничка победа у I СР. У одређеној мери она је позитивно утицала на операције савезничких армија. Углед Србије у савезника знатно је порастао, а у српској војсци и народу ојачала је веру у сопствене снаге и коначну победу.

Дејства Црногорске и Ужичке војске, август―септембар 1914. ― Истурени делови Ужичке војске и црногорске Пљеваљске дивизије развили су после објаве рата активност на граници и заузели су неке делове босанске територије. Аустроугарска 6. армија није ангажована у церској бици те је била одвојена од 5. армије. Када је Ужичка војска 14. августа предузела наступање према Вишеграду, пред њом је аустроугарски 5. корпус, још неприкупљен, прешао у одбрану. Истовремено, аустроугарски 16. корпус предузео је од Фоче и Горажда наступање преко црногорске границе и потискивао пред собом слабије црногорске снаге Пљеваљске дивизије у Санџак. Тиме су делови 6. армије 17. августа онемогућили спајање црногорске Пљеваљске дивизије са српским Лимским одредом; 19. августа 16. корпус је заузео Пљевља, а даљи продор је обустављен и завршио се по наређењу ген. Потиорека 23. августа повлачењем 6. армије на леву обалу р. Дрине, пошто су 5. и 2. армија претрпеле пораз у церској бици. Јединице 6. армије су прикупљене у рејону Рогатице и Власенице и према Љубовији. Ради остварења јаче координације српске и црногорске војске и веће оперативне повезаности њихових дејстава, разрађен је 17. августа српско-црногорски операцијски план по којем је 2/3 црногорске војске требало да садејствује српској Ужичкој војсци при операцијама у источној Босни, а 1/3 да се задржи у одбрани на граници. За начелника Штаба црногорске Врховне команде наименован је српски генерал Б. Јанковић. Црногорска војска је од 25. августа прегруписана и преформирана: Санџачка војска јачине 13 500 људи (дивизијар, сердар Ј. Вукотић) и Дрински одред јачине 5500 људи (дивизијар М. Мартиновић) имали су да садејствују у југоисточној Босни операцијама Ужичке војске; за одбрану границе и локална дејства у граничном рејону остали су Херцеговачки одред јачине око 10 000 људи (војвода Ђ. Петровић), Ловћенски одред, јачине 6858 људи (кнез Петар), Старосрбијански одред, јачине 7500 људи (Р. Вешовић) док је Колашинска бригада чинила Самостални одред од 6 батаљона. Санџачка војска је 26. августа из ширег рејона Пљеваља прешла у напад, и истог дана заузела је Пљевља. У даљем надирању, протерујући аустроугарску 8. брдску бригаду, 1. дивизија Санџачке војске заузела је 2. септембра Чајниче, 14. септембра избила на десну обалу Дрине и заузела Горажде, док је њена 2. дивизија избила 30. августа на десну обалу Дрине и 11. септембра заузела Фочу.

Прелаз српске војске у Срем и битка на Дрини, 6. септембра―11. новембра. ― После церске битке врховне команде француске и руске војске тражиле су да српска војска пренесе операције на аустроугарску територију и при веже део аустроугарских снага које би могле бити пребачене на руски фронт. Српска Врховна команда, и поред материјалне неопремљености војске (оскудица у муницији, малобројна артиљерија, недостајање мостовног трена и др.), удовољила је захтеву савезника о преносу операција у Срем и наредила 5. септембра да 1. армија (Дунавска дивизија I позива, Шумадијска I позива, Коњичка дивизија и Обреновачки одред) форсира ноћу 5/6. септембра Саву код Скеле близу Обреновца, разбије аустроугарске снаге у Срему и онемогући њихово спајање са снагама на Дрини; Тимочка дивизија I позива (из 2. армије) имала је да садејствује 1. армији форсирањем Саве на помоћном правцу, код Чеврнтије; 2. и 3. армија задржане су привремено у одбрани на Дрини; новоформирана Одбрана Београда, од Гроцке до ушћа Колубаре и Браничевски одред, од Голупца до Гроцке, требало је да спречавају прелазак непријатеља преко Саве и Дунава; Ужичкој војсци наређено је да у садејству са црногорском Санџачком војском и Дринским одредом преде у офанзиву према Вишеграду, Сребрници и Власеници, и да угрози десни бок и позадину аустроугарских главних снага на Дрини. ― Генерал Потиорек очекивао је српску офанзиву и, да би је осујетио, прикупио је 5. и 6. армију у североисточној Босни у намери да нападом главним снагама преко Дрине и помоћним снагама из Срема преко Саве, обухвати српску војску са бокова и туче је, и тиме Аустро-Угарској врати углед после неуспеха у церској бици. За заштиту југоисточне Босне одредио је 8. брдску бригаду.

Офанзива 1. српске армије у Срему почела је 6. септембра у 3 часа. У то време на Источном фронту била је у току галицијска битка, а на Западном фронту почела је битка на Марни. Савладајући отпор аустроугарских снага (29. и 7. пешадијска дивизија), 1. армија је, и поред неуспеха Тимочке I код Чеврнтија, до 12. септембра избила на линију Нови Бановци―Попинци―Будановци (Сремска операција). Тада је, због офанзиве аустроугарске 5. и 6. армије, преко Дрине, по наређењу Врховне команде, обуставила офанзивне операције у Срему и до 14. септембра се повукла преко Саве. Офанзива српске војске у Срему, предузета искључиво по захтеву савезника, није дала очекиване резултате због недовољних снага и средстава, и удаљености савезника. Ипак, офанзивом је задржана аустроугарска 29. пешадијска дивизија, која је требало да учествује у бици код Лавова.

Нова аустроугарска офанзива почела је 8. септембра. Отпором и противнападима Моравске дивизије I (из 2. армије) одбијен је напад 5. армије (8. и 13. к, укупно 4 пешадијска дивизија), која је форсирала Дрину при њеном ушћу у Саву; међутим, 6. армија (15. и 16. к, укупно 4 пешадијска дивизија) прешла је Дрину код Зворника и ушћа Дрињаче. Много надмоћнија и с трупама опремљеним и извежбаним за планинско ратовање, 6. армија је постепено потискивала 3. српску армију и, уз велике губитке, заузела до 15. септембра гребен Соколске планине, Јагодње, Борање и Гучева, важан ослонац за даље наступање у унутрашњост Србије, а затим продужила наступање правцем Крупањ―Завлака и према Лозници. ― Српска Врховна команда да би зауставила даљи продор 6. армије, ојачала је лево крило 3. армије и прикупила 1. армију у рејону Пецке за удар у бок и позадину аустроугарске 6. армије. У луку Саве и Дрине аустроугарски Комбиновани корпус прешао је 16. септембра на десну обалу Саве у намери да угрози десни бок и позадину 2. српске армије и олакша наступање својој 5. армији. Корпус је до 19. септембра продро у Мачву, али је противнападима српских снага задржан и 20. септембра присиљен на одбрану. Генерал Потиорек улагао је крајње напоре да са 5. армијом пробије фронт 2. армије; али у томе није успео, па је 5. армија почетком октобра прешла у одбрану, местимично у блиском додиру са снагама 2. армије. ― На аустроугарском десном крилу 1. српска армија прешла је у напад и у тешким борбама принудила аустроугарски 16. корпус да се 17. септембра повуче на Мачков камен, а 3. армија је потисла 15. корпус на гребен Гучева и Борање. На тој линији вођене су тешке борбе до 25. септембра, када су се, због великих губитака, обе стране ограничиле на одбрану. Фронт се стабилизовао, прешло се на позицијски рат.

У току аустроугарске офанзиве на Дрини и повлачења српске војске из Срема, црногорска Санџачка војска и ослабљена српска Ужичка војска прешле су од 11. до 15. септембра Дрину и до 17 септембра избиле на линију Власеница―Рогатица―Фоча. Ужичка војска је 22. септембра продужила надирање према ХанПијешку у позадину аустроугарске 6. армије, а Санџачка војска преко Јахорине и Романије према Сарајеву. Прикупљене аустроугарске снаге (2 брдске бригаде и неколико батаљона из позадине) под командом генерала Ф. Андријана (Фелиx Андриан) предузеле су од 5. до 10. октобра противнапад и одбациле Ужичку војску јужно од друма Хан-Пијесак―Сарајево. Период затишја у бици на Дрини искористио је генерал Потиорек да са новоформираном 50. дивизијом и 18. дивизијом из 16. корпуса предузме 18. октобра офанзиву у југоисточној Босни, и потисне црногорске и српске јединице до 24. октобра на десну обалу Дрине.

Обострани губици у борбама на Дрини били су велики. У аустроугарској Балканској војсци избачено је из строја преко 50% њеног бројног стања. ― У српској војсци, осим великих губитака, осећало се помањкање муниције, нарочито артиљеријске. Због тога се арт. ватра могла отварати само с одобрењем команданата дивизија. Насупрот томе, аустроугарска артиљерија засипала је српске положаје ватром артиљеријских оруђа међу којима је било и највећег калибра. Црногорска Санџачка војска имала је 1671 војника избаченог из строја, тј. 11,5% њеног састава.

Позицијски рат био је тешко искушење за српску војску зато што је оскудевала у одећи, обући и логорској опреми. Време са хладним кишама и суснежицом још више је погоршало стање српских трупа. Стабилизацију фронта аустроугарска Балканска војска искористила је за попуну и припреме за нову офанзиву, којом би, што пре, прегазила Србију и, потом, упутила трупе са српског фронта против Русије. Попуном и ојачањем она је нарасла на око 245 000 људи са преко 800 топова разног калибра. Српска војска није имала допунских трупа, а од регрута једва је формирала 7 пукова, од којих је 3 већ употребила за попуну губитака, што није било довољно да надокнади губитке ни бројно ни квалитетно.

Аустроугарска јесења офанзива и Колубарска битка, 16. новембар ― 5. децембар. ― Ради уништења српских снага у долини Јадра и Мачви, ген. О. Потиорек предузео је 6. новембра општу офанзиву са 5. армијом према 2. српској армији и са 6. армијом од Љубовије према Ваљеву. Претходно је Комбиновани корпус требало да прошири мостобран код Сремске Митровице ради обухвата десног крила 2. српске армије која се ноћу 30/31. октобра повукла југо-источно од Шапца и према Церу. Међутим, српска Врховна команда је 11. и 12. новембра правовремено повукла своје армије на линији Уб―Караула―Близански висови ―Јоцина бреза―Ставе, а Ужичку војску у простор Узица, наслањајући десно крило на Обреновачки одред, а лево на Медведник. Њен план био је да групише пет дивизија на центру и, задржавајући непријатеља на крилима, пређе у противофанзиву и разбије непријатељев центар (Колубарска битка). Али, због енергичног надирања које су вршиле аустроугарске снаге, непрекидних борби, неповољних временских прилика, повлачења, тешких губитака, због којих се бројно стање српске војске брзо смањивало, и оскудице свих врста опреме, нарочито арт. муниције, која је тек од 18. новембра почела пристизати из Француске преко Солуна, принудиле су српску Врховну команду да напусти Ваљево и повуче своје армије, од 14. до 16. новембра, на десну обалу Колубаре и Љига, да би се ту попуниле и средиле. Борбе на обалама Колубаре и Љига почеле су 17. новембра и продужиле се несмањеном жестином до 28. новембра.

Пошто су изгледи за одсудну одбрану постајали све неповољнији, српска Врховна команда одлучила је 26. новембра да армије повуче на нове положаје, дубље у унутрашњост ради одмора и попуне, па касније да пређе у противофанзиву. При томе је рачунала да ће до тада стићи и давно тражена муниција од савезника. Због скраћивања фронта наређено је да се напусти и Београд, па је српска војска до 30. новембра посела линију Варовница ―Космај―положаји западно од Г. Милановца―Овчарско-Кабларска клисура. Кад је Ужичка војска 15. новембра повучена са Дрине у простор Узица, Санџачка војска је пребацила на десну обалу Лима Дечанску бригаду, која је посела Варду (к. 1235) и Рудо. Убрзо је пребачена цела Лимска дивизија која је водила успешне борбе противу аустроугарске 17. брдске бригаде.

Напуштање Београда имало је мучан одјек у народу. За три месеца крвавих борби српска војска претрпела је тешке губитке у људству и материјалу. Али, удаљавањем од база аустроугарске снаге осећале су све веће тешкоће у снабдевању; недостајало је муниције, хране и одеће; губици су били велики, а отпор српских јединица је растао. Због тога је ген. Потиорек, да би тежиште операције пренео на север, привремено обуставио операције 6. армије, а 5. армију је упутио југо-западно од Београда, за напад на Варовницу и Космај. Тај застој искористила је српска Врховна команда, средила и попунила трупе преосталим регрутима и ђацима. У то време почела је стизати и дуго очекивана муниција од савезника. Пошто је оценио да је дошао моменат за противофанзиву, коњичка дивизијат 1. армије ген. 2. Мишић одлучио је да 3. децембра преде у напад, групишући јаче снаге на десном крилу армије. Са тим се сложила Врховна команда и наредила 2. и 3. армији, Ужичкој и Санџачкој војсци да 3. децембра пређу у офанзиву. За извршење тог задатка Санџачка војска појачала је Лимску дивизију са још две бригаде. Од 3. до 5. децембра 1. српска армија овладала је сувоборским гребеном, пробила фронт аустроугарске 6. армије и створила услове за даље успешно наступање. ― Успех 1. армије пренео се и на суседне армије. Енергичним гоњењем 1. армија принудила је аустроугарску 6. армију да се 12. децембра пребаци код Шапца преко Саве у Срем. Ужичка војска и Лимска дивизија прешле су 3. децембра у напад, али су наишле на јак отпор 18. дивизије и 17. бригаде. После тешких борби Ужичка војска ослободила је Пожегу, Узице и 12. децембра избила на Дрину, а Лимска дивизија ослободила је 11. децембра Добрун и, сутрадан, Вишеград, и избила на Дрину од Старог Брода до ушћа Лима. Друга и 3. армија и Одбрана Београда, упркос огорченом отпору, принудиле су аустроугарску 5. армију да се ноћу 14/15. децембра повуче на леву обалу Саве. Српске трупе су ујутро 15. децембра ушле у Београд, чиме је завршена колубарска битка и Србија ослобођена. Том победом још више је порастао углед Србије у њених савезника; одложила је улазак Бугарске у рат, учврстила неутралност Румуније и осујетила успостављање везе Централних сила са Турском. Она је одјекнула и у југословенских народа под Аустро-Угарском, и још више их подстакла у напорима за њихово ослобођење.

Губици Аустро-Угарске у рату 1914. против Србије и Црне Горе износили су укупно 7592 официра и 266 212 подофицира и војника. Српска војска је, такође, претрпела тешке губитке: 22000 погинулих, 91 000 рањених, 19000 заробљених ― укупно 132000.

ЗАПАДНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1914.

Немачка војска је до 17. августа завршила мобилизацију и концентрацију и развила 7 армија са 4 коњичка корпуса дуж белгијске и француске границе, од Крефелда до ј. од Милуза (Мулхоусе), на фронту широком око 450 км. ― На располагању Врховне команде било је прикупљено до 20. августа, позади фронта, 6,5 допунских дивизија и већи број самосталних бригада и пукова. Према Белгији и Француској немачка Врховна команда развила је 22 активна, 12 резервних и 4 коњичка корпуса, укупно 1 620 000 људи и око 5000 топова (500 тешких). Авијација, намењена за блиско (тактичко) и даљно (оперативно и стратегијско) извиђање имала је на овом ратишту 30 пољских и 3 тврђавска одељења (192 авиона) и 5 ваздушних бродова. Главне немачке снаге, 1―5. армија и 3 кк (око 1 100 000 људи), груписане су северно од Меца. Офанзива десног крила (и―5. армија) почела би тек када 1. и 2. армија, у току мобилизације и концентрације, заузму прелазе преко р. Мезе и развију се западно од Лијежа. За одбрану обале Северног и Балтичког мора одређена је Северна армија (1 резервни корпус и 1 бр). ― Према немачким армијама развиле су се француска и белгијска војска и британски Експедициони корпус. Француске снаге су правовремено и плански извршиле мобилизацију и концентрацију, и развиле се у духу основне идеје ген. 2. 2офра. ― Француска је против Немачке груписала 5 армија с укупно 1 400000 људи и око 4000 топова; авијација, намењена за извиђање, имала је 25 ескадрила (158 авиона) и 5 ваздушних бродова. Због продора немачких армија на територију Белгије, француска Врховна команда је морала у току стратегијског развоја да врши прегрупацију снага, да мења састав армија и образује нове (Алзашку и Лоренску). Сем тога јаке француске снаге предузеле су већ 7. августа офанзивне операције на јужном крилу. Због тога се коначни распоред француских снага око 20. августа унеколико разликовао од распореда предвиђеног ратним планом. Тако је на левом крилу 5. армија истурена према Намиру, а 4. армија је упућена на север, према Седану, и убачена између 5. и 3. армије. Главне француске снаге (3, 4. и 5. армија, укупно око 770 000 људи) развиле су се северо-западно од Вердена до Намира, а према Алзасу и Лорену, где је Француска првобитно намеравала да нанесе главни удар, развиле су се 1. и 2. армија (укупно око 526 000 људи).

Западноевропско ратиште, операције 1914.

Белгијска војска (117 000, а са резервама 175000 људи и 312 оруђа) већ се 6. августа развила са 4 дивизије у рејону Тирлемона и северније, а са по 1 дивизијом у тврђавама Лијежу и Намиру; располагала је са око 40 авиона. Британски експедициони корпус (4 пешадијска дивизија, 1 коњичка дивизија, укупно око 70 000 људи) до 16. августа прикупио се у рејону Мобежа и Ле Катоа (Ле Цатеау). Од авијације Корпус је имао 4 сквадрона са 63 авиона.

Упад Немаца у Луксембург и Белгију и граничне битке, 2―25. августа. ― Ратне операције на Западном фронту почеле су још у току мобилизације и стратегијског развоја. Да би се дочепале луксембуршке железничке мреже, важне за немачки ратни план, немачке трупе су ноћу 1/2. августа, без објаве рата, упале у неутрални Луксембурги, не наилазећи на оружани отпор, окупирале га 2. августа. Луксембург је укључен у зону стратегијског развоја немачких снага, што је било предвиђено планом развоја још за време мира. ― Истог дана ген. 2. Жофр је наредио да се француска 4. армија концентрише око Седана, за евентуални развој између 3. и 5. армије. ― Немачке трупе су 4. августа прешле белгијску границу. При томе су наишле, најпре, на отпор коњице и делова белгијске војске који су били ешелонирани између тврђаве Лијежаи границе. Лијеж је 7. августа заузет, али су борбе за тврђаву, уз учешће немачке тешке артиљерије 380 и 420 мм, трајале до 16. августа. Отпор тврђаве Лијежа успорио је развој немачког десног крила, нарочито 1. армије, и омогућио француској Врховној команди да назре основну немачку идеју. У Алзасу су снаге француске 1. армије (7. к, 8. коњичка дивизија и 1 бр) заузеле 8. августа Милуз и Алткирцх (Алткирцх), али су се под притиском надмоћнијих јединица немачке 7. арми)е морале повући преко границе ноћу 9/10. августа.

Француска Врховна команда сматрајући да се немачке главне снаге прикупљају између Меца и Луксембурга, не рачуна на ангажовање немачких резервних корпуса. Због тога претпоставља да је немачки обухват кроз Белгију ограничен по замаху и снази, те 8. августа издаје почетну операцијску директиву за офанзиву десног крила: новоформирана Алзашка армија према Милузу, 1. армија према Сарбуру и Донону и 2. армија према Сарбрикену; армије центра и левог крила остају на очекујућим положајима у стратегијском дочеку, чиме се, у ствари, подређују немачкој иницијативи.

Док је ген. 2офр непосредно руководио операцијама, ген. Х. Молтке је свој утицај ограничио на основна питања, препуштајући иницијативу командантима армија. Он је већ 10. августа 6. и 7. армију потчинио команданту 6. армије, баварском престолонаследнику Рупрехту.

Офанзива 1, 2. и Алзашке армије почела је 14. августа. Од 3 коњичка дивизија (1. и 2. армије) формиран је коњички корпус Коно (Цоннеау),. ради дејства у противничкој позадини. До 19. августа увече 1. и 2. армија достигле су линију: Сарбур―Моранж―р. Нид (Ниед) пошто су се немачке снаге испред њих повлачиле. Алзашка армија је поновно заузела Милуз, а десним крилом одбацила немачке снаге преко Алткирха према Рајни. Претпостављајући да се из тих дејстава може развити општа француска офанзива, ген. Молтке упутио је на лево крило 61/2 дивизија из стратегијске резерве и наредио повлачење 6. и 7. армије према р. Сару у намери да француске снаге увуче у клопку и да их стегне у обруч уз ангажовање 5. армије. Прерано појачавање ионако јаког левог крила одражава Молткеово одступање од идеја Слифеновог плана. Генерал 2офр је, напротив, одмах преместио 2 корпуса са свог десног крила да би појачао центар. Немачки план за окружење крупних француских снага није успео, али је осујећена и француска офанзива. Противударом немачке 6. и 7. армије, који је почео 20. августа, француске снаге су заустављене, а касније и одбачене према полазним положајима. Алзашка армија је расформирана и њене јединице су упућене на друге секторе фронта. У операцијама у Алзасу и Лорену обе стране успешно су вршиле извиђање из ваздуха. Немци су употребили ваздушне бродове и за бомбардовање трупа приликом њиховог повлачења.

Продор немачких јединица у Белгију приморао је француску Врховну команду да продужи своје лево крило према северу. Генерал 2офр је 15. августа одобрио да се 5. армија рокира између р. Мезе и Самбре. У исто време, он је ресио да са 3. и 4. армијом пробије немачки центар у Арденима, верујући да је слаб, пошто је немачко десно крило врло јако. Француска 5. армија, Британски експедициони корпус и белгијска војска еластичном одбраном требало је да задржавају немачку ударну групацију. Тиме су француске снаге саме улазиле у обухват који су Немци припремали. Офанзива немачких обухватних снага (1―5. армија), почела је 18. августа: 1. армија је упућена правцем Левен (Леувен)― Брисел―Лил, а 2. армија је обишла Намир са севера, наступајући у правцу Монса и Валансјена (Валенциеннес); обе армије су стављене под команду команданта 2. армије, ген. К. Билова, 3. армија је прешла р. Мезу између Намира и Живеа (Гивет) и наставила према Шимеу (Цхимаy)и а 4. и 5. армија на одсек Живе―Верден. Покрете немачке 1. и 2. армије открили су француски извиђачки авиони 19. августа после подне, али ген. Жофр није томе поклонио довољно пажње. ― Пред вишеструком надмоћношћу немачких снага, белгијска армија повукла се у Антверпен, где је до почетка октобра везивала 2 немачка корпуса. Армије нем. десног крила напредовале су брзо и избиле 20. августа на линију Брисел―тврђава Намир, коју је напао гардијски резервни корпус Галлзвитз и 11. к (3. армија), и продужиле продирање на југ, према француско-белгијској граници. Белгијско становништво пружило је јак отпор освајачу, нарочито у Андену (Анденне), Динану и Левену. Стрељано је преко 6000 белгијских грађана, а многа насеља су спаљена и разорена.

У жељи да туче генералну битку, француска Врховна команда је, поред већ предузетих мера, 20. августа увече издала директиву за напад на нем. центар: 3. и 4. армија, уз садејство новообразоване Лоренске армије ген. М. Монурија, која се прикупљала код Етена (Етаин) за заштиту десног крила 3. армије и одбрану Вердена и Меских висова (Хаутсде-Меусе), требало је да пробију немачки фронт од Тионвила до Динана. Између Схелде и Вогеза, на фронту широком преко 250 км, дошло је 20―25. августа до низа граничних битака између француских и немачких армија. ― У центру су нем. 4. и 5. армија у биткама код Нешатоаи Лонвијаосујетиле покушаје пробоја француских снага и заузеле тврђаву Намир (25. августа) и Лонви (26. августа). На југу су немачке 6. и 7. армија, ојачане са 6 1/2 дивизија из резерве Врховне команде, предузеле 20. августа противофанзиву и принудиле француске снаге на повлачење. На северу је француска 5. армија одбачена у бици код Шарлероа, па се повукла на линију Живе―Мобеж. ― Британске снаге су, такође, претрпеле неуспех у бици код Монса, тако да су се и оне повукле у току 24/25. августа према Ле Катоу. ― Група ген. Амада (око 5 територијалних и 2 резервне д) развила се на линију, Мобеж―Денкерк ради заштите брит. левог крила од нем. обухвата. У немачком наступном маневру и граничним биткама с обе стране употребљена је авијација за извиђање.

Граничне битке су представљале, ипак, победу за Немце. Савезничке армије претрпеле су неуспех и раздвојене, белгијска војска се повукла у Антверпен, а између фр. 4. и 5. армије настала је велика бреша, тако да је савезничко лево крило угрожено обухватом надмоћнијих снага. Али, основни немачки циљ ― да се маса француских и британских снага обухвати и разбије ― није остварен. То је био први наговештај неуспеха немачке концепције о брзој победи, утолико више што је немачко врховно командовање преценило резултате граничних битака. И поред неуспеха, борбена вредност савезничких армија није битно умањена.

Француско-енглески одступни маневар ка Марни, 25. август до 5. септембар. ― Ради отклањања опасности обухвата и спречавања нем. продора према Паризу, ген. Жофр ствара групацију на левом крилу од 4, 5. и Брит. армије, а позади њих код Амијена формира нову 6. армију. Немачку офанзиву је требало држати на линији Амијен―Верден и, у погодном моменту, прећи у противофанзиву са обухватом нем. десног крила. Дакле, на обухват одговорити обухватом.

Верујући да је већ обезбеђен успешан поход у Француску, ген. Молтке планира да у Источну Прусију, где се ситуација погоршала због руске офанзиве, упути шест корпуса са Западног фронта. Већ 26. августа су упућени 2 к (1 из 2. и 1 из 3. армије) са десног и 1 коњичка дивизија са левог крила. Тиме се однос снага знатно поправио у корист англо-француских снага, што ће имати утицаја на даљи ток операција. ― После одбацивања британских снага код Като и Ландресија, 26. августа, ген. Молтке, још више уверен да су англо-француске снаге побеђене, издаје 27. августа директиву за продужење наступања свих армија. Она је више личила на наређење за гоњење, што значи да се он надао да ће развученим крилом обухватити савезничко лево крило. При томе ангажују се све немачке снаге у наступању према Паризу, да се противник не би могао средити на новим линијама; Белгија је проглашена за генерални гувернман под нем. управом и уређује се као позадина немачке војске. Немачка 1. армија је упућена западно од Оазе (Оисе) према доњем току р. Сене, северо-западно од Париза; 2 ― према Паризу; 3 ― према Шато Тјерију; 4 ― према Епернеу;5 ― опсађује Верден и наступа према Шалонсир-Марни (Цхдлонссур-Марне), штитећи леви бок деснокрилних армија. То је још увек у духу Шлифеновог плана, али је десно крило ослабљено (2 к упућена у Источну Прусију, 2 к ангажована према Антверпену, а 1 к опседа Мобеж). Додељивањем активне улоге левом крилу ― 6. армија, у садејству са 7, треба да пробије француски утврђени фронт Тул―Епинал и да наступа према Нешатоу ― ген. Х. Молтке жели са оба крила да обухвати савезничке главне снаге.

Крајем августа и почетком септембра водене су дуж целог фронта тешке борбе. Француски план за успостављање стратегијске равнотеже и заустављање немачке офанзиве на линији Амијен ― Верден није се могао пред налетима противника остварити. На немачком крајњем десном крилу, 1. армија је 28/29. августа тукла делове француске 6. армије код Перона (Перонне); 2. армија је 28―30. августа у сусретној бици код Сен Кантена одбила противудар француске 5. армије, предузет за отклањање кризе, настале због повлачења британских снага преко р. Оазе; у центру је прелазак 3, 4. и 5. армије преко р. Мезе од Седана до Вердена успорен отпором француских снага, а на левом крилу су покушаји пробоја 6. и 7. армије на правцу Нанси―Тул одбијени уз велике губитке. Иако нису успеле да зауставе немачко обухватно крило, француске и британске снаге су се извукле из обухвата повлачењем на југ и југоисток. ― Ради експлоатације успеха после битке код Сен Кантена, немачке 1, 2. и 3. армија скренуле су са својих праваца према југоистоку, тако је 1. армија, уместо на Сену северо-западно од Париза, скренула на југ према Компјењу. Немачка Врховна команда, налазећи се далеко од бојишта, у Луксембургу, све више је губила утицај на операције и иницијативу, па се сложила с променом правца. Напуштена је, дакле, идеја да се Париз обухвати са запада. У намери да француске снаге одбаци југо-источно од Париза и набаци их на швајцарску границу, немачка Врховна команда упутила је ноћу 2/3. септембра 1, 2. и 3. армију источно од Париза, према р. Марни, с тим да 1. армија, која је, у ствари, била истакнута за 1―2 дана марша испред 2. армије, наступа по ешелонима удесно и иза ње. На другој страни, ген. Жофр повлачи 1. септембра 5, 4. и 3. армију према југу, али у тежњи да немачке снаге увуче у огроман џеп, са отвором Париз―Верден и дном на р. Сени и Обу (Аубе), и преде у противофанзиву када се 5. армија извуче из обухвата, а 6. стигне код Париза. Пошто су прошле источно од Париза, немачке 1. и 2. армија прешле су 3. септембра р. Марну, 3. армија је заузела Ренс, а 5. армија прешла р. Марну. Међутим, немачка Врховна команда, пре свега, због изложености десног крила удару из правца Париза, напушта увече 4. септембра план о обухвату француског левог крила и наређује 1. и 2. армији да прекину напредовање, и да се, окрећући фронт према западу, заштите према Паризу, док је 3, 4. и 5. армији наређено да продуже напад према југоистоку са задатком да у садејству са 6. армијом окруже француске снаге јужно од Вердена. Тиме се ген. Молтке, практички, одрекао Шлифеновог плана, од којега је остала само жеља да се на Западу што пре постигне решење. У наступању немачких трупа према Паризу и Марни, од 27. августа до 5. септембра, обострано је коришћена авијација за извиђање покрета трупа. Нарочито су биле активне британске извиђачке јединице и авијација фр. 6. армије, које су откриле скретање немачке 1. армије према југоистоку и покрет немачких снага у правцу Марне.

Избијањем немачких трупа на р. Марну делимично је измењена стратегијскооперативна ситуација и однос снага у корист Антанте. Осујећен је момент изненађења; штавише, сада је претила опасност да немачко десно обухватно крило буде обухваћено. Немачке армије биле су делом ослабљене упућивањем снага на Источни фронт, опсађивањем тврђава и губицима у борби и на маршу. Брзи темпо наступања отежао је снабдевање; тако је 1. армија од 18. августа превалила преко 500 км. Поврх свега, немачка Врховна команда није располагала никаквим резервама. ― Но, и ситуација Француске почетком септембра била је врло озбиљна. Изгубљене су важне индустријске области; немачке трупе су непосредно угрозиле главни град Париз; влада се преселила у Бордо; војска је претрпела велике губитке, а непрекидно повлачење поколебало је њен морал. Али, и поред тих тешкоћа, француска Врховна команда под ген. Зофром нашла је снаге да успостави непрекидни фронт и припреми противофанзиву. Генералу Жофру пошло је за руком да прегруписавањем јединица на фронту и довлачењем појачања из унутрашњости и Африке, ојача главне снаге и стабилизује ситуацију на левом крилу. Привукао је и 6. армију у рејону Париза према откривеном десном боку немачких армија, довео Паришки утврђени логор у стање приправности, обезбедио координацију са британским трупама и прикупио нову 9. армију под ген. Ф. Фошом позади р. Марне.

Савезничка противофанзива на Марни од 6. до 13. септембра. ― Француска Врховна команда ресила је 4. септембра да на ћелом фронту, од Париза до Вердена, пређе 6. септембра у противофанзиву, дејствујући обухватно према оба немачка крила. Противофанзивом, која је потпуно изненадила немачку Врховну команду, савезничке армије преузеле су стратегијску иницијативу. Од 6. до 13. септембра распламсала се битка на Марниод Париза до Вердена, на фронту широком скоро 300 км, између француске 4, 3, 9, 5, 6. и Британске армије (укупно 55 дивизија са око 986 000 људи и 3000 арт. оруђа) и немачке 1, 2, 3. и 4. армије (укупно 51 дивизија са око 900 000 људи и 3300 арт. оруђа). Битка је представљала низ одвојених бојева на засебним правцима и одлучена је 9. септембра преласком јаких француско-британских снага (16 пешадијска дивизија и 2 коњичка дивизија) преко р. Марне, од Моа (Меауx) до Шато Тјерија, према слабо заштићеном мостобрану од 45 км између немачке 1. и 2. армије, које су ноћу 9/10. септембра почеле повлачење према р. Ени. Два дана касније немачка Врховна ко манда наредила је 3, 4. и 5. армији такође, повлачење на р. Ену. Нова немачка 7. армија у формирању код Сен Кантена (претежно, од делова немачког левог крила) у намери да побољша ситуацију на десном крилу није стигла да учествује у бици. Неочекивано повлачење немачких армија изненадило је француску Врховну команду, тако да је експлоатација успеха почела тек 11. септембра — британске снаге, фр. 5. и 6. армија усмерене су према међу простору између немачке 1. и 2. армије и у обухват њиховог десног крила, 9. и 4. армија према р. Мези, а 3. и 2. армија, која је привучена из Лорена, штитиле су главну групацију од удара са мозелских положаја. Да би спречили Немце да одвоје део опсадних трупа за Марну, Белгијанци су 9. септембра извршили испад из Антверпена свим расположивим снагама, али су их Немци противударом вратили 13. септембра у тврђаву. Немачки фронт се стабилизовао 13. сеп тембра на линији: Компјењ—Ренс—с. од Вердена. За време битке на Марни, захваљујући повољним метеоролошким условима, авијација обеју страна свакодневно је извиђала покрете трупа све до 9. септембра, када су се метеоролошки услови погоршали. Тада је дошло и до првих ваздушних борби и напада из ваздуха на трупе на земљи. — На Марни је немачка војска претрпела тежак страте гијски пораз. Немачка офанзива је сломљена, а тиме су пропали и планови немачког Генералштаба о постизању муњевите победе. Дубљи узроци немачког пораза леже, пре свега, у нескладу између основне оперативне идеје и ангажованих снага, нарочито после упућивања 2 к и 1 коњичка дивизија на Источни фронт и прераног ангажовања иначе слабе резерве Врховне команде (6 1/2 дивизија) на помоћ ном правцу, у огорченом отпору савезничких снага и умешном руковођењу и припремању противофанзиве од француске Врховне команде. Допринос општем савезничком успеху дала је и руска војска, предузевши у кратком року офанзивне операције у Источној Прусији и Галицији, а такође и српска војска победом над аустро угарским снагама у церској бици. Битка на Марни сматра се прекретницом рата. Немачка је принуђена да прихвати дуго трајно и исцрпљујуће вођење рата на два фронта, што је од почетка избегавала због ограниченог људског и материјалног потенцијала.

Трка ка мору и прелаз на позицијски рат, 15. септембар— 15. новембар. — После битке на Марни ситуација немачких снага је била тешка. Бројна јачина многих јединица сведена је на 50—60% од пуног бројног стања; осећала се велика оскудица муниције, а тешкоће у снабдевању још више су потенцирали дугачки комуни кацијски правци. Ситуација је била нарочито тешка на десном крилу, где су немачка 1. и 2. армија с муком одолевале налетима фран цуских снага. Пошто су операције губиле покретни карактер и пре тварале се у исцрпљујуће борбе, ген. 2офр наређује 15. септембра предузимање мера за плански напад, уз фортификацијску организацију повраћеног земљишта. — Тако борбе од р. Оазе до швајцарске границе постепено добијају карактер позицијског рата. Генерала Молткеа је на положају начелника Штаба Врховне команде заменио 14. септембра ген. Е. Фалкенхајн који је заступао гледишта да освојене области на Западу треба задржати по сваку цену, офанзивом десног крила преузети иницијативу и одсудно поразити са везничке армије, а затим се окренути на Исток. Битка на Ени, и код Ренса, 13—17. септембра, у којој су савезници тежили обухвату немачког десног крила, није им донела успеха, као ни Немцима — у противнападима 15—20. септембра од Ноајона (Ноyон) до Вердена, који су предузети као почетак опште немачке против офанзиве. У бици на Ени британска авијација ангажована је, претежно, за даљно извиђање, а на бојишту су први пут употребљени авиони за осматрање и коректуру арЛ ватре. Они су били снабдевени радиц-предајницима. — У бици у Шампањи, 14—22. септембра, немачке 3. и 4. армија су одбиле необједињене нападе француске 9. и 4. армије. Обострани покушаји да се обухвати слободно крило противника западно од р. Оазе довели су до значајних операција, познатих под именом трка ка мору. Немачка Врховна команда је желела да избије на обалу Ламанша, овлада Калеом 1 Денкерком ради контроле Ламанша и напада на британске поморске транспорте. Савезничке армије планирале су продор према Бриселу и ослобођење Белгије. Обе стране постепено су убацивале на тај сектор фронта расположиве снаге и продужавале фронт према мору. — Француска Врховна команда наредила је још 17. септембра фр. 16. армији да изврши маневар западно од р. Оазе ради обухвата немачког десног крила код Ноајона. Затим је реорганизована фр. 2. армија (18. септембра) добила у области Амијена задатак да дејством против нем. десног крила олакша наступање 6. армији и обухвати противничке снаге ако би имале намеру да продуже фронт. — Тако је од 24. до 26. септембра, у склопу трке ка мору, између фр. 2. и нем. 6. армије дошло до прве битке у Пикардији. Немци ј. од Соме присиљени су на повлачење, а Французи су с. од реке заустављени. — У међувремену јединице немачке 5. армије су 24. септембра напредовале према Вердену, ноћу 24/25. заузеле Сен Мијел, прешле Мезу и створиле избочину ј. од Вердена,. која ће представљати опасност за француски десни бок.

Од 25. септембра потчињене су ген. О. Дибају 1. и 3. армија;, он је главним снагама, концентрисаним у Лорену, задржао Немце 26. септембра на Мези, али све до половине октобра није успео да их одбаци са Меских висова. Крајем септембра на Западном фронту било је 72 немачке према 71 1/2 савезничкој дивизији источно од р. Оазе, а 12 према 14 дивизија западно од Оазе. Трупе обеју страна, скоро исте јачине, исцрпене су, муниција истрошена, а изгледи за скора одсудна дејства у оба противника минимални.

Ради обухвата десног крила немачке 6. армије с. од Соме, ген. Зофр је на левом крилу 2. армије образовао, најпре, армијски одред а затим 10. армију. Обострани покушаји да се обухвати противничко крило довели су до битке код Араса, 27. септембра—10. X 1914. Противници нису успели у својим подухватима, већ су само продужили фронтове према северу. — У току битке код Араса, ген. Жофр поставио је 4. октобра ген. Ф. Фоша (чија је 9. армија расфор мирана) за свога помоћника с улогом да координира рад фр. снага од р. Оазе до мора (2. и 10. армија, територијалне дивизије Брижера — Хенри Бругерес — и трупе тврђаве Денкерк). У септембру је авијација обеју страна употребљавана, претежно, за даљно (стра тегијско) извиђање. Немци су успешно употребили ваздушни брод за ноћно извиђање рејона Булоњсир-Мер, Гент и Кале ради откри вања положаја британске и белгијске армије. Од септембра авијација почиње да бомбардује и неке објекте у позадини (напади британске авијације са по 2 авиона на хангаре ваздушних бродова у Диселдорфу—Дусселдорф и Келну—Колри); Немци су формирали бомбардерску ескадру од 6 одељења за бомбардовање В. Британије.

По захтеву ген. Џ. Френча, команданта британских експедиционих снага, да би се приближиле својим базама Калеу и Булоњу, британске снаге пребачене су на лево крило савезничког фронта и до 19. октобра се развиле с. од р. Лисе (Лyс). — У међувремену су немачке снаге заузеле Антверпен, па се белгијска војска до половине октобра повукла и ојачала савезничке снаге у Фландрији.

У последњој фази трке ка мору дошло је до прве битке у Флан дрији, која се састојала из битке на Изеру, 16—30. октобра, и код Ипра, 30. октобра—15. новембра. Пошто ни те битке нису дале значајније резултате, стагнација фронта проширила се до обала Северног мора. Белгијска територија није спашена, али, узето у целини, немачка стратегија претрпела је већи неуспех, пошто су савезници брзином прегруписавања и сигурношћу маневра осујетили продор немачких снага у зону Ламанша и заузимање Калеа и Денкерка.

После битке у Фландрији маневарски рат је на Западном фронту уступио место позицијском. Немачке армије прешле су у дефанзиву, ограничавајући се на организацију освојеног земљишта и локалне противнападе. Због озбиљности ситуације на Источном фронту Немци су до краја 1914. упутили тамо 8 пешадијска дивизија и 6 коњичка дивизија са западног ратишта. — Савезници су принуђени да реорганизују своје истрошене армије и организују и унапреде ратну производњу, како би могли водити дуготрајни и изнуравајући рат, који се већ јасније испољавао. — Обе стране су се ужурбано укопавале на достигнутим линијама, и тако је настао непрекидни фронт од Северног мора до швајцарске границе, у дужини од преко 800 км.

Да би искористили слабљење немачких снага на Западном фронту ради евентуалног пробоја, савезници су 17. децембра извршили напад са 10. армијом према Камбреу и 20. децембра са 4. армијом у Шампањи. Постигнути резултати нису били у сразмери са величином губитака и утрошком материјала. Извршено је и неколико помоћних удара дуж целог фронта са малим или никаквим резултатима; такоде, извођене су и акције с ограниченим циљевима (узнемиравање про тивника, везивање његових снага, побољшање положаја и др.). После преласка на позицијски рат новоформиране бомбардерске јединице употребљавају се све чешће за бомбардовање циљева у дубини. Британци су 24. новембра напали хангаре ваздушних бродова у Фридрихсхафену (Фриедрицхсхафен) и тешко оштетили 1 ваздушни брод уништили водоничну станицу. Французи су први већи бомбардерски напад извршили 4. децембра на железничку станицу и аеродром у Фрајбургу им Брајзгауу (Фреибург им Бреисгау) на 80 км иза фронта. У децембру Французи су већ имали 5 ескадрила специјализованих за бомбардовање, а Немци су у децембру више пута бомбардовали Париз, градове и луке у В. Британији. Тежња за спреча вање дејстава противничке авијације доводи све чешће до борби у ваздуху и, крајем 1914, у британској авијацији формирано је прво одељење ловачке авијације. Француска Врховна команда схватила је, најзад, да су операције с ограниченим циљем сувише скупе и нерентабилне. Дошло се до закључка да се значајни оперативно-стратегијски успеси могу постићи само ангажовањем великих снага, уз масовну употребу артиљерије и друге борбене технике, и уз солидне материјално-техничке припреме.

ИСТОЧНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1914.

Руска војска, да би добила у брзини, почела је концентрацију још у току мобилизације, према варијанти А ратног плана. Услед недостајања добрих комуникација у Русији, до 15. дана мобилиза ције прикупљено је једва 1/3 снага, до 23. дана 2/3, а до 40. дана остатак снага предвиђених за руски западни фронт.

Источноевропско ратиште, варшавско-ивангородска операција,
лођска операција, ченстоховско-краковска операција, и битка на Карпатима

Под врховним командантом, великим кнезом Николајем Николајевићем Младим, руска војска развијала се на 2 стратегијска правца — према Источној Прусији и Галицији.

Северозападни фронт ген. Ј. Зилинског прикупљао се према Источној Прусији у линијском распореду, без стратегијске резерве, с армијама на широким фронтовима: 1. армија иза р. Њемена (по којој се назива и Њеменска) на фронту широком 85 км, од Ковна (Каунас) до Мереча (Мепеуб—Меркине), а 2. армија иза р. Бобра (Бјебша, Биебрза) и Нарева (Нарезу, назива се још и Наревска), развучена на фронту широком 220 км, од Аугустува (Аугустћзв) до Новогеоргијевска. Између њих је постојао међупростор од 45 км на правцу тврђаве Лецена (Лдтзен—Гижицко, Гижyцко). — Непосредни задатак армија на Северозападном фронту био је да брзим наступањем продру у Источну Прусију (1. армија северно, а 2. армија западно од Мазурских језера), да обухвате оба крила немачке 8. армије и одсеку је од Кенигсберга, односно да јој пресеку одступницу према р. Висли, а затим да је разбију.

Југозападни фронт ген. Н. Иванова прикупљао се против аустроугарских снага у Галицији, на фронту широком преко 500 км, у 3 групе — западна (4. и 5. армија) од Лублина до Ковеља (Коее/иб),ровненска (3. армија) од Лучка до Кременеца (Кшемјењец, Крземиениећ) и проскуровска (8. армија) у рејону Проскурова, са основним задатком да концентричним наступањем свих армија обухвати оба крила аустроугарских снага у Галицији и спречи им извлачење на југ иза р. Дњестра и на запад према Кракову. С обзиром на претпоставку руског Генералштаба да ће се аустро угарска војска прикупити ближе граници него што је то стварно било, деснокрилна 4. армија упућена је на Пшемишл, а левокрилна 8. између Лавова и р. Дњестра. — Око Петрограда и у Финској задржана је 6. армија, за заштиту према Шведској и Балтику, и 7. армија око Одесе, према Румунији и Турској — обе потчињене Врховној команди — сачињавале су стратегијску резерву. Мобилисано је још 5 сибирских, 2 туркестанска, 2 кавкаска корпуса и 4 резервне дивизије, већина предвиђена за руски западни фронт. — Од снага са Далеког истока и Балтика руска Врховна команда формирала је почетком августа 9. и 10. армију у рејону Варшаве за офанзиву према Берлину. Ме ђутим, операције предузете још у току концентрације омеле су ту намеру и проузроковале велике промене у распореду снага. Оду стало се од офанзиве према Берлину, па је касније 9. армија упућена у састав Југозападног фронта. — У почетку рата (до краја сеп тембра) руска војска имала је 28 корпуса са 93 пешадијске и 31 коњичком дивизијом и 224 авиона, који су већином били придати корпусима, док је мањи део остао под Врховном командом.

Одбрана немачких источних области према Русији поверена је 8. армији (око 15 дивизија) ген. М. Притвица, коме су биле потчи њене још посаде приграничних тврђава и тврђава Бреслау (Вроцлав) и Позен (Посен — Познањ). Армијска, корпусна и тврђавска авија ција састојала се од 6 ескадрила са око 30 авиона. Немачкој 8. армији био је додељен и 1 ваздушни брод за стратегијско извиђање. У Шлезији је прикупљен ландверски корпус Wоyрсцх (2 д) за садејство с левим крилом аустроугарских снага. Немачка Врховна команда поставила је 8. армији уопштен и недовољно јасан задатак да онемогући упад руских снага у Источну Прусију, с тим да у случају нужде може напустити територију источно од р. Висле. Кон центрација немачких снага у Источној Прусији текла је неповољније него на Западу због мањег броја железничких пруга (свега 3 дуплог колосека преко р. Висле) и екстериторијалне попуне. Ипак, 8. армија је била прикупљена до 12. августа у 3 групе — 2 корпуса у рејону Дојч Ајлау (Деутсцх Еyлау—Илава, Илаwа)—Аленштајн (Алленстеин – Олштин, Олсзтyн)3 2 корпуса и 1 коњичка дивизија у рејону Норденбург—Инстербург (Черњаховск, ТЈепХxxоецК)—Гумбинен и 1 пешадијска дивизија код Лецена, а корпус Wоyрсцх до 14. августа на граници са 1 дивизијом према Калишу (Калисз) и 1 у Ченстохови (Цзестоцхоwа).

Делимична мобилизација аустроугарске војске објављена је 25. јуна, а општа 31. јула у подне, али је за 1. дан мобилизације одређен 4. август. Део маневарских снага који није кренуо према Србији упућен је непосредно у Галицију, али део који се прикупљао према Србији, могао се одатле упутити у Галицију тек 23. августа, пошто главне снаге ослободе железничке пруге преко Карпата. Укупно је формирано 6 армија, 17 корпуса са 49 пешадијска дивизија, 11 коњичка дивизија и већи број самосталних маршевских и ландштурмских бригада. Авијација је имала 16 ескадрила са 96 авиона, који су били придати корпусима. — Против Русије развиле су се главне аустроугарске снаге (3 армије и 2 армијске групе) од р. Висле до Черновица, на фронту широком око 400 км. Ударна група (1. 14. армија) развила се од р. Висле до Пшемишла за офанзиву између река Висле и Западног Буга, са задатком да разбије руске снаге у том подручју, а затим да се окрене према истоку за офанзиву према Кијеву и Црном мору. За обезбеђење главне групације од дејства с истока одређена је 3. армија, развијена већим делом око Самбора, а мањим око Лавова, и армијску групу Ковесс, развијена од Стрија (Цмпуу) до Станислава. Пошто ударна група окрене фронт према истоку, 3. армија наступа према Дубну, Ровну, а група Ковесс према Проскурову. Лево крило аустрогарских снага штитила је армијска група Куммер, прикупљена око Кракова, која је са корпусом Wоyрсцх требало да офанзивно дејствује према Ивангороду. Немачке и аустроугарске снаге на источноевропском ратишту нису стављене под заједничку команду.

Ратне операције на источноевропском ратишту почеле су нешто касније него на западноевропском. Немачке снаге у Источној Прусији нису журиле с офанзивним операцијама, пошто је њихова улога била претежно дефанзивна, а руска и аустроугарска војска су касниле са стратегијским развојем.

Руска војска, иако није завршила концентрацију, на упорне захтеве француске владе да веже за себе што јаче немачке снаге ради растерећивања француске војске која је водила тешке борбе на Западном фронту, и руковођена сопственим циљевима, пошла је скоро једновремено у офанзиву против немачких снага у Источној Прусији (17. августа) и аустроугарских у Галицији (18—23. августа).

Офанзива руског Северозападног фронта у Источну Прусију, 17. август—23. септембар. — Офанзива у Источну Прусијупочела је операцијом 1. армије ген. П. Рененкампа, која је у линијском распореду прешла границу од Владиславува (Wладyслаw6w—Нумјестис, Нумиестис) до Сувалкија (Сузвалки). Генерал М. Притвиц предвиђао је да ће удар на Источну Прусију прво извршити руска 1. армија, па је главне снаге (3 к и 1 коњичка дивизија) упутио на север за удар у десни бок руских снага, тако да је већ првог дана дошло до сусретног боја код Шталупенена {Сталлупонен— Нестеров). Немачки 1. к повукао се ноћу 17/18. августа у рејон Гумбинена, где је 20. августа дошло до битке у којој је пропао покушај немачких снага да окруже и униште 2 руска корпуса. Нарочито тежак пораз претрпео је нем. 17. к ген. А. Макензена. Због пораза код Гумбинена и нове опасности која је долазила с југа, преласком 2. армије ген. А. Самсонова преко границе, ген. М. Притвиц је 20. августа увече наредио повлачење 8. армије из Источне Прусије на доњи ток р. Висле. Руска 2. армија кренула је на северозапад у шири обухват (50 км западније) у правцу Аленштајна и Остеродеа (Оструда, Острћда), да би брже пресекла правце одступања нем. 8. армији. Пошто су уочили пасивност 1. ар мије и међупростор од 100 км између унутрашњих крила руске 1. и 2. армије, ген. Хинденбург и Лудендорф, који су 23. августа примили команду над 8. армијом, усмерили су главне немачке снаге у двоструки обухватни напад на руску 2. армију, према чијим су боковима формирали 2 јаке нападне групе (свака по 2 корпуса), и 26. августа прешли у одлучни напад. У бици код Таненберга, 26—30. августа, руска 2. армија претрпела је тежак пораз. Њена 21/2 корпуса су окружена и већим делом уни штена, па су се остале снаге повукле на јужну обалу р. Нарев. Руска 1. армија, која није учествовала у бици, повукла се на линију: Велау (Wехлау) Знаменск—Мазурска језера—Јоханисбург (Јоханнисбург), Пиш (Писз), задржавши десно крило према Кенигсбергу. Немачка 8. армија, ојачана са 2. к и 1 д са Западног фронта, кренула је 6. септембра у офанзиву, и у бици на Мазурским језерима, 7—17. септембра, принудила руску 1. армију на одступање. До 23. септембра повукле су се руске армије иза р. Њемена, Бобре и Нарева.

Офанзива руског Северозападног фронта у Источну Прусију завршила се неуспешно. Оперативна ситуација, створена већ у по четку офанзиве оперативно-тактичким успесима, пружала је мо гућност руском командовању да одлучно туче немачке снаге на том делу ратишта. Међутим, грешке виших команди, неумешно руковођење, одсуство садејстава између армија и слабо изви ђање довело је до тешког пораза руских снага. Но, без обзира на такав исход, офанзива руских армија у Источну Прусију поре метила је ратни план Немачке и приморала је да води рат једно времено на два фронта, а почетни успеси руских јединица изнудили су пребацивање немачких снага са Западног на Источни фронт у време битке на Марни, чиме је Антанти указана непосредна и ефикасна помоћ.

Галицијска операција, од 18. августа до 21. септембра. — Ратне операције у Галицијипочеле су скоро истовремено са операцијама у Источној Прусији. — Подстицано од Немачке да што пре предузме одлучне операције и не допусти руској војсци да преузме иницијативу, аустроугарско командовање је ресило да почне офанзиву 26. августа, а до тог времена да се јединице покрену ближе граници, на повољније положаје. — Међутим, као и у Источној Прусији, руске армије су кренуле у офанзиву пре него што је завршено прикупљање свих снага, како би, између осталог, искористиле успешно дејство српске војске, која је пуне 2 недеље дуже него што је било предвиђено задржала 2 корпуса и 1 коњичка дивизија ау строугарске 2. армије на балканском ратишту. Офанзива руског Југозападног фронта није почела једновремено. На левом крилу су 8. армија и Дњестарски одред кренули 18. августа према Ха личу (Халицз), да онемогуће повлачење аустроугарских снага иза реке Дњестра; према Лавову је кренула 3. армија 19. ав густа, а 23. августа на десном крилу 4. армија према Пшемишлу и 5. армија левим крилом према Лавову. — Аустроугарске снаге су 23. аугуста кренуле према руским армијама да би разбиле ру ску групацију између р. Висле и р. Буга, за коју се претпостављало да је још у прикупљању. Ради тога је аустроугарска 1. армија кренула према Лублину, 4. армија степеном уназад према Хелму (Цхелм—Холм), армијска група Куммер од Кракова на Радом, а корпус Wоyрсцх из Шлезије према Ивангороду; 3. армија је бра нила Лавов, а армијска група Ковесс осигуравала је прелазе на р. Дњестру. Тако је од 18. августа до 21. септембра дошло из међу река Висле и Дњестра на неколико праваца до више великих судара у сусрету, који су, узети заједно, познати као галицијска битка или операција.

Руске 3. и 8. армија сукобиле су се са аустроугарском 3. и 2. армијом (раније група Ковесс) 26. и 27. августа на р. Злотој Липии одбациле их на р. Гњилу Липу, где су у дво дневној бици, 29. и 30. августа, пробиле аустроугарски фронт, те је 3. армија 3. септембра заузела Лавов. На десном крилу руског Југозападног фронта већ је 23—25. августа дошло до битке у су срету код Крашника, између аустроугарске 1. армије и руске 4. армије. Аустроугарске снаге обухватале су руско десно крило, па се руска 4. армија повукла према Лублину, где је, оја чана, до 2. септембра зауставила аустроугарску офанзиву. Руска 5. армија, упућена у бок аустроугарских снага које су потискивале 4. армију, сударила се 26. августа у рејону Томашувас аустроугарском 4. армијом и, пошто је претрпела тешке губитке, повукла се 31. августа према Хелму и Владимир Волинском (БјиадуМУп Боаухцкуу — Влођимјеш, Wлодзимиерз). Почетком сеп тембра, пристизањем појачања и формирањем 9. армије омогућено је руском Југозападном фронту да предузме офанзиву са 4 ар мије против аустроугарских снага између реке Висле и Буга и са 9, 4. и 5. армијом према доњем току р. Сана, а 3. армијом на фронт Билгорај (Билгорај)—Јарослав (Јарослазв), док је 8. армија за то време требало да обезбеђује лево крило и брани Лавов. На другој страни аустроугарска војска, и поред успеха код Крашника и Томашува, нашла се одједном у тешком положају. Поразима 3. и 2. армије на Злотој Липи, Гњилој Липи и код Лавова непосре дно је угрожена позадина 4, па и 1. армије. Да би савладао кризу генерал Конрад фон Хецендорф предузима смео и ризичан маневар да би одсудно поразио руске 3. и 8. армију и повратио Лавов; 4. армију, чији је фронт заокренуо за 180 степени, упућује у напад на десни бок руске 3. армије, а 2. армију, чији су делови још присти зали из Срема, у обухват руске 8. армије с југа; 1. армија је бранила положај ј. од Лублина. Затражено је од немачке Врховне команде да што пре упути најмање 2 корпуса у рејон Пшемишла. Међутим, угрожена с истока, аустроугарска 4. армија морала је поновно да окреће фронт према истоку и североистоку, а 2. армија није мо гла да обухвати леви бок руске 8. армије, тако да је, уместо дво струког обухвата руских снага (3. и 8. армија), дошло од 6. до 11. септембра до фронталног судара у сусрету на ћелом фронту, познатог као битка код Раве Руске (Паеа ПyццКан) или друга битка код Лавова, која је завршена тешким поразом аустро угарске војске. Али, пошто су и руске армије претрпеле велике гу битке (30—50%), гоњење поражених аустроугарских армија вршено је неодлучно и споро, тако да су се оне до 26. септембра неометано повукле на р. Дунајец и Карпате, оставивши у тврђави Пшемишлпосаду оспособљену за дуготрајну опсаду. — Руске армије наступале су за аустроугарским јединицама и до 21. септембра 9. армија избила је на р. Вислоку (Wислока), 4. и 5. на западно обалу р. Сане, а 3. и 8. приступиле су опсади тврђаве Пшемишл; према р. Дунајецу истурена је само коњица. Даље наступање руских снага према западу обустављено је до окончања опсаде Пшемишла и организовања позадине.

Варшавско-ивангородска операција од 28. септембра до 8. новембра. ― После завршетка галицијске битке и повлачења аустроугарских снага на р. Дунајец и Карпате, оперативна ситуација битно се изменила. У Шлезији је прикупљена нова нем. 9. армија (5 к и 1 коњичка дивизија већим делом из 8. армије), под ген. Хинденбургом, за удар у бок и позадину руских армија које су гониле аустроугарске јединице према р. Сану, Дунајецу и Карпатима, док је 8. армија, такоде потчињена ген. Хинденбургу, који је постао командант свих немачких снага на Истоку, остала у Источној Прусији. Између руског Северозападног и Југозападног фронта постојао је међупростор од Варшаве до ушћа р. Сана (200 км), заштићен само р. Вислом, тврђавом Ивангород и слабијим заштитним деловима. У таквој ситуацији почело је 24. септембра пребацивање руских снага из Галиције (4, 5, 9. армија) и са р. Нарева (2. армија и 2 к 1. армије) према Ивангороду и Варшави, пре свега, за офанзиву преко р. Одре у Немачку, што је француска влада упорно захтевала. План је био да 4, 5. и 9. армија са средње Висле (Ивангород―Сандомјеш, Сандомиерз) фронтално нападну ау стронемачке снаге на левој обали р. Висле, а 2. армија из рејона Варшаве леви бок нем. 9. армије, док би за то време 1. и 10. армија обезбедивале операцију према Источној Прусији, а 3. и 8. армија опсађивале Пшемишл и обезбедивале операцију према Мађарској. ― Немачка 9. армија из рејона Ченстохове и аустроугарска 1. армија из рејона Кракова кренуле су 28. септембра у офанзиву општим правцем према Кјелцу (Киелце); 4. октобра у офанзиву су се укључиле и аустроугарска 4, 3. и 2. армија са Карпата надирући према р. Сану. Пошто су савладале отпор руских заштитних делова, 9. и 1. армија избиле су 6. октобра на р. Вислу од Ивангорода до Сандомјеша, где су наишле на отпор руских 9. и 4. армије и посаде у тврђави Ивангород, а аустроугарске снаге југо-источно од р. Висле избиле су 9. октобра на р. Сан, али је нису могле савладати. Пошто су сазнали из ухваћених радио депеша о предстојећем руском удару из рејона Варшаве, Немци су покушали да брзим ударом јаке групе од 3 корпуса, под ген. А. Макензеном, заузму Варшаву, али у томе нису успели због упорне одбране руских посада у тврђавама Ивангород и Варшава, и оперативних јединица које су са њима садејствовале. У међувремену је завршено прегруписавање руских армија које су 18―23. октобра прешле у офанзиву ― 2. и 5. под ген. Н. Руским из рејона Варшаве у југозападном правцу, и 4. и 9. под ген. Н. Ивановим од Ивангорода према западу.

Под притиском руских снага, нем. 9. армија одбачена је према граници Шлезије на линију Калиш―Ченстохова. Аустроугарска 1. армија, поражена 22―26. октобра код Ивангорода, повукла се на линију Кјелце―Сандомјеш. И овог пута са руске стране изостало је енергичније гоњење, првенствено, због дезорганизоване позадине, пошто су се јединице удаљиле 150―200 км од својих база и порушених комуникација. До 8. новембра руске армије су избиле на линију: Уњејув (Униејово)―Ласк (Ласк)―Пшедбуш (Прзедбдрз)―Мјехув (Миецхозв)― р. Дунајец―Карпати, припремајући се за дубоки продор у Немачку преко Горње Шлезије. Варшавско-ивангородска операција убраја се у ред великих ратних подухвата у I СР на Источном фронту. У њој су учествовале главне аустро-немачке и око половина руских снага. Операције су се изводиле на фронту широком до 300 км, а у дубину 200―210 км. Ради консолидовања ситуације, немачка Врховна команда била је принуђена да упућује нове снаге са западноевропског ратишта против Русије.

Лодска и ченстоховско-краковска операција оду. до 25. новембра. ― После успешно окончане варшавско-ивангородске операције, руска Врховна команда вратила се првобитном плану о општој офанзиви у дубину немачке територије, да би задовољила Француску, која је од почетка непријатељстава непрекидно захтевала продор руске војске у Немачку, како би растеретила сопствени фронт. Економска и финансијска зависност царске Русије од француског капитала ставила је у одговарајућу потчињеност и руску стратегију. Но, поход у Немачку, на Берлин, одговарао је и империјалистичким прохтевима руске царске владе, која се бојала унутрашњих политичких превирања у случају дуготрајног рата, и није хтела да испусти иницијативу из својих руку. При томе се није водило рачуна о реалности постављеног циља, с обзиром на стање руских армија и годишње доба. Намера руске Врховне команде је била да са четири армије (5, 4, 2. и 9. са 43 дивизије од укупно 97), развијене на фронту широком 250 км, обилазећи Познањ с југа, преко Бреслауа, продре што дубље у Немачку. Остале армије би обезбедивале бокове ― 1. према Позену, а галицијска група према Мађарској. Офанзива је требало да почне 14. новембра. ― Аустро-немачко командовање је очекивало руску офанзиву према Шлезији. Генерал Конрад фон Хецендорф хтео је да аустро-немачке армије (1. и 9) фронтално задржавају руске^ главне снаге, а снаге које ће ген. Е. Фалкенхајн, нови начелник Штаба немачке Врховне команде упутити са Западног фронта (5―6 корпуса), да изведу маневар са севера, преко Позена или Торна (Тхорн ― Торуњ, Торуњј у бок или позадину руских армија. Међутим, ген. Хинденбург, рачунајући да појачања са Запада неће правовремено стићи, одлучио се да са фронта веже руске армије са слабијим снагама, а са нем. 9. армијом, под ген. Макензеном, да изврши удар у десни бок и позадину руске ударне групације када крене према Шлезији. Пошто је из ухваћених руских радио депеша сазнао распоред и задатке руских армија, ген. Хинденбург се користи^ оперативном слободом и пребацује нем. 9. армију из рејона Ченстохове у рејон Торна (удаљење 300 км). Ојачана снагама из 8. армије и са Запада, она ту располаже са 5 1/2 к и 5 коњичка дивизија, а потчињене су јој покретне резерве тврђава Позена, Торна и Грауденца (Грауденз ―Груђонц, Грудзиqдз), које су касније образовале Позенски и Бреслауски корпус. Армијска група Wоyрсцх у чији је састав упућена аустроугарска 2. армија са Карпата, и остале аустроугарске снаге држале су линију Вјелуњ (Wиелун)―Краков―Карпати до Черновица. Источну Прусију бранила је ослабљена нем. 8. армија, која се пред руском 10. армијом повукла на линију: Ангерап (Ангерапп)―Озерск―Лецен; одатле до р. Висле бранио се корпус Застров. ― Иако је за почетак удара нем. 9. армије одређен 13. новембар, ген. Макензен, бојећи се да му дејством руских снага не буду осујећени планови, упутио је још недовољно прикупљену 9. армију 11. новембра у напад према Лођу и Пјотркуву Трибуналском (Пиотркозу Трyбуналски), на слабо заштићен спој између руске 1. и 2. армије. Командант Северозападног фронта, ген. Н. Руски, није прозрео намеру Немаца нити потпуно осетио опасност која му прети од нем. 9^ армије, за чије је главне снаге још веровао да се налазе у рејону Ченстохове, па је ударну групу ― 5, 4. и лево крило 2. армије ― упутио 14. новембра у офанзиву према Јароцину, Кројцбургу (Креузбург ― Клучборк, Клуцзборк) и Катовицама (Катозвице). Но, офанзива је већ ноћу 15/16. новембра прекинута због пораза делова 1. и 2. армије 14―16. новембра у бици код Кутна и Крошњевица. Продором нем. 9. армије преко р. Бзуре настао је велики међупростор између руске 1. и 2. армије, који је немачка 9. армија искористила за удар у бок и позадину руске 2. армије, из чега се 17―25. новембра развила битка код Лођа, најдинамичнија битка првог светског рата. У низу врло сложених операција и огорчених борби обе стране претрпеле су велике губитке. До сложене ситуације нарочито је дошло када је нем. група Сцхеффер (25. рез. к и кк Рицхтхофен), која је до краја 18. новембра обишла Лођ с истока и пресекла пругу Пјотркув―Варшава, покушала да у садејству с осталим снагама 9. армије окружи и уништи руску 2. армију, која се бранила с. од Лођа. Касније су се остаци те групе (око 6000 људи) морали сами пробијати из окружења. Битка код Лођа, иако није завршена успешно ни за једну страну, ипак је за обе имала значајне оперативностратегијске последице. Руска офанзива у дубину немачке територије је обустављена, а план ген. Хинденбурга да обухватом са севера уништи руске снаге није донео очекиване резултате.

Иако је ноћу 15/16. новембра била привремено обустављена офанзива ударне групе, руски Југозападни фронт, пошто му је враћена у састав 4. армија, продужио је 18. новембра наступање са 4. и 9. армијом према Ченстохови, с 3. према Кракову и с 8. према Карпатима. Генерал Конрад фон Хецендорф, и поред противљења генерала Хинденбурга, упутио је аустроугарску 4. армију у напад, у који је требало укључити постепено и 1. армију, како би се широким обухватом с југа приморале руске снаге на одступање према р. Висли, или чак иза ње, чиме би се олакшало продирање нем. 9. армије. Тако је скоро једновремено са битком код Лођа дошло до битке код Кракова и Ченстохове. Од 18. до 23. новембра на ћелом фронту вођене су огорчене борбе, али нису постигнути значајнији резултати. Због повлачења нем. 9. армије северо-источно од Лођа и наступања руске 3. армије преко р. Дунајеца према Кракову, аустроугарске снаге с. од р. Висле прешле су у одбрану, па се битка од 23. до 25. новембра постепено гасила. ― У борбама код Кракова и Ченстохове аустроугарске армије имале су око 80 000 погинулих и рањених; бројно стање дивизије је преполовљено.

Руска 8. армија, пошто је заједно са 3. армијом обезбедила 11. армији да окружи Пшемишл, кренула је 8. новембра преко р. Сане у офанзиву на Карпате, које је бранила аустроугарска 3. армија ген. Светозара Боројевића. У тешким борбама, 15―28. новембра, руска 8. армија заузела је превоје Верецки (БепеуКуу), Лупковски (Прзелецз Лупкозвска) и Ужочки (YотцоХКуу непееа/и) и одбацила аустроугарске снаге са гребена Карпата, које су биле у тешкој ситуацији (бројно стање јединица спало је на 1/4, због сурове климе био је велики процент смрзавања и обољења, дезертерство војника, нарочито словенског порекла, узимало је маха). Генерал Боројевић намеравао је да армију повуче у Будимпешту или бар око Еперјеша (Еперјес, Прешов) ради реорганизације и попуне, али је од тога одустао због извлачења јединица руске 8. армије које су упућене у западну Галицију и предстојеће аустроугарске офанзиве.

Прелаз на позицијски рат. ― У Источној Прусији руска 10. армија (око 19 пешадијска дивизија и 6 коњичка дивизија), у садејству са 1. армијом, покушала је у новембру да потисне немачку 8. армију (10 1/2 пешадијска дивизија и 1 коњичка дивизија) и избије на доњи ток р. Висле. Опрезно наступајући, руске армије нису могле да савладају фронталним нападом, без довољно артиљерије, добро утврђену немачку линију Гумбинен―Лецен и Золдау (Солдау―Далдово, Дзиалдозво)―Најденбург (Неиденбург ―Ниђица, Нидзица), па су у другој половини децембра прешле у одбрану.

Ојачана са 4 корпуса са Западног фронта, немачка 9. армија је продужила 30. новембра офанзиву према Лоду и р. Бзури3 али је наишла на организовани отпор руских 1, 2, 5. и делова 4. армије, које су се до 17. децембра постепено и плански повукле иза река Бзуре, Равке (Разука) и Нида. Пред том се линијом постепено исцрпла офанзивна моћ нем. 9. армије, па је крајем децембра прешла у одбрану, у тешкој ситуацији. Остала је без резерви (на појачања се више није могло рачунати), са левим боком заштићеним једино р. Вислом. Обе стране нашле су се у одбрани која је све више почела добијати позицијски карактер.

Крајем новембра аустроугарска војска на Источном фронту нашла се, такође, у критичној ситуацији. Њене^ 3 армије (4, 1. и 2) биле су ангажоване с. од р. Висле за одбрану Шлезије, док су правце према Бечу и Мађарској штитили само делови 4. армије, ј. од Кракова, и 3. армија, која је већим делом збачена са гребена Карпата. На снаге са Српског фронта није се могло рачунати, пошто је колубарска биткабила у решавајућој фази. Наступање руске 3. армије непосредно на Краков, чијим би се губитком руским снагама отворио правац за Беч, принудило је ген. Конрада фон Хецендорфа да пребаци 4. армију ј. од Кракова и упути је 3. децембра у обухват левог крила руске 3. армије, користећи се међупростором од 100 км између унутрашњих крила руске 3. и 8. армије. У врло динамичној бици код Лиманова и Лапанува ј 3―12. децембра, у којој су се напади, противнапади, одбрана, крилни и бочни обухвати непрекидно смењивали, аустроугарске 4. и 3. армија зауставиле су офанзиву руске 3. армије. Крајем децембра противударом руских снага према Ној Зандецу (Неу Сандез ―Нови Сонч, Ноwy Сqцз) аустроугарска 3. армија поновно је одбачена на гребен Карпата.

На источноевропском ратишту Централне силе нису у 1914. постигле одлучујуће резултате. Пропале су њихове намере да се руске главне снаге обухвате и униште. Томе је био главни разлог очигледна несразмера између постављених циљева и расположивих снага, уз истовремено потцењивање противника. Такође, испољила се основна слабост коалиционог рата ― необједињено командовање и недовољна оперативна координација. ― Али, и руска војска није постигла постављене задатке због слабости у руковођењу операцијама и тешкоћа у снабдевању. ― Крајем децембра од Курског залива (Курисцхес Хафф, КyпЦКуии 3ајиуе) до Карпата образован је скоро непрекидни фронт и местимично је дошло до позицијског рата, али не у изразитијем облику, као на Западу.

АЗИЈСКО-ТУРСКО РАТИШТЕ 1914.

Улазак Турске у рат. ― После италијанско-турског рата1911―12. и балканских ратова 1912―13.Турска се налазила у врло тешком положају због војних пораза, губитка већег дела европске територије, непосредне угрожености Цариграда од Грчке и Бугарске, потпуне материјалне исцрпљености и унутрашњих побуна. Турска влада била је свесна да би нови рат донео нове тешкоће, па је хтела да га избегне. Међутим, преко турске територије, омеђене са 6 мора, водиле су важне комуникације између Европе, Азије и Африке, а нарочито најкраћи пут из Европе у Индију ― Суецки канал и Багдадска железница. Због тога је Турска постала поприште сукоба економских и политичких интереса империјалистичких држава, нарочито В. Британије, Немачке и Русије. Велика Британија и Немачка су сматрале да ће обезбедити своје интересе ако Турска остане у тадашњим границама. Стога их је турска влада сматрала, у извесној мери, својим заштитницима у односу на Русију, која је излаз на Средоземно море и Персијски залив могла остварити само освајањем турских територија. У настојању да задржи наклоност В. Британије и Немачке, Турска им је давала једнаке концесије. Тако је Британцима препустила реорганизацију флоте, а Немцима реорганизацију копнене војске. Непосредно пред рат В. Британија и Немачка чиниле су велике напоре да привуку Турску на своју страну. Али, присуство В. Британије у Египту и на обали Арабије упућивало је на немачку страну, чији су интереси били претежно економске природе. У заоштреној ситуацији после сарајевског атентата, турска влада свесна да Турску неће мимоићи ратни вихор, закључила је већ 2. августа са Немачком тајни споразум о учешћу у рату на страни Тројног савеза, којем је 4. августа приступила, иако је претходно у истом смислу преговарала са силама Антанте. Пошто није била спремна за рат и пошто су њени односи са Бугарском били несређени, а постојала је и опасност од напада Русије, турска влада објавила је неутралност своје земље, али под оружјем, тако да је под тим изговором објавила мобилизацију војске. Но, све јој то није сметало да и даље преговара у Цариграду (Истанбул) са силама Антанте и спретно изглади конфликт, када су 10. августа немачки ратни бродови Гебен и Бреслауупловили у Дарданеле, изговарајући се тиме да их је, наводно, купила заједно с посадама. Турска је ужурбано наставила са војним припремама, тако да је крајем септембра могла затворити Дарданеле. До ратног сукоба је дошло 29. октобра, када је турска флота, под адм. Сушоном (Wилхелм Соуцхон) ― (раније коњичка дивизијат нем. ратних бродова Гоебен и Бреслау), без објаве рата, бомбардовала руске црноморске градове Севастопољ, Одесу, Феодосију и Новоросијск. Влада је 31. октобра прекинула дипломатске односе са земљама Антанте, да би им затим, 12. новембра, објавила рат. Британска флота је у међувремену (3. новембра) бомбардовала Дарданеле.

Азијско ратиште, операције 1914./1915.

Улазак Турске у рат имао је знатног утицаја на његов даљи ток. Део руских снага са источноевропског ратишта морао се пребацити на турско ратиште; у ствари, прекинути су најкраћи саобраћајни путеви (Босфор, Дарданели) између Русије и њених савезника и рат се проширио на Малу Азију, Месопотамију, Палестину и Персију. Немачка је рачунала да ће јој се сада лакше придружити Бугарска, Румунија, Персија, Афганистан и друге до тада неутралне земље; затим, да ће преко Кавказа и Црног мора угрозити руски јужни бок и пољуљати темеље британског колонијалног царства у Индији и Африци, и проширити сировинску базу. Рачунала је на турског султана, који ће, као муслимански поглавица, подстаћи муслимане на побуне, нарочито у Индији. Државе Антанте су се тек после првих непријатељских акција Турске споразумеле да Русија и В. Британија понесу главни терет рата против Турске, а Француска би их у томе помагала. За заштиту Суецког канала В. Британија је ставила под протекторат Египат и о. Кипар, и посела грчка о. Тенедос (Бозџаада, Бозцаада), Имроз и Лимнос.

Рат је затекао турску војску у реорганизацији, којом је руководила нем. војна мисија ген. О. Лиман фон Зандерса. Тешкоће су биле велике и многобројне. Недостајало је официра (највећи део командних места држали су нем. официри, при крају рата било их је око 800), пешадијског и артиљеријског наоружања; флота и дарданелска утврђења била су застарела. Иако је људски потенцијал био велики, у миру је турска војска имала 200―300 000 војника, а мобилисала је око 500 000. Од 13 корпуса и 2 самосталне дивизије формирано је 6 армија: 2. прикупљена у Тракији, 5. на Мореузима и 1. у Анадолији; 3. армија у рејону Ерзурума; 4. армија у Сирији и Палестини за заштиту обале и правца од Суеца; 6. армија у Мосулу и Багдаду.

Због савезничке доминације на морима, инфериорности турске војске према противницима (Русија, В. Британија) и неповољности копнених фронтова за офанзивне операције, турски ратни план је у почетку имао дефанзивни карактер. Тек аустроугарска победа у Србији, у што се није сумњало, и улазак Бугарске у рат на страни Централних сила, а, евентуално, и Румуније, омогућило би офанзивно дејство турској војсци према Русији и вођење светог рата у Персији и Египту. ― При уласку Турске у рат, руска Кавкаска армија под ген. И. Воронцов-Дашковим (2 к, 1 пешадијска дивизија, 2 коњичка дивизија и неколико бр) штитила је Закавказје, па је ради тога, користећи се ранијом оперативном готовошћу, предузела офанзиву у области Ерзурума. У В. Британији и Француској почело се тек после објаве рата озбиљније размишљати о рату против Турске. Већина је заступала гледиште да главне копнене и поморске снаге треба употребити за постизање победе на Западном фронту и Северном мору, а дотле држати Турску у блокади. Једино је британски први лорд Адмиралитета В. Черчил упорно настојао да се против Турске предузму офанзивне операције, предлажући да брит. флота продре кроз Дарданеле, да се заузме Цариград и успостави веза са Русијом. Тај план је половином јануара 1915. усвојен, па се прешло на припреме.

Операције на кавкаском фронту. ― Иако ослабљена упућивањем снага на источноевропско ратиште, главнина руске Кавкаске армије (око 6 д) одмах је, после објаве рата прешла границу правцем Караш―Ерзурум, а са око 2 д и јаком коњицом правцем Еривањ (Спуеауб―Јереван)―Елешкирт (Елескирт). На крилима су се налазили слабији одреди; један је код тврђаве Батум затварао правац дуж морске обале, а други код Џолфе (Јолфд) правац из персијског Азербејџана према р. Арасу (Руде Арас). У огорченим борбама од 6. до 20. новембра Кавкаска армија потиснула је делове тур. 3. армије (9. и 11. к) на положаје код Кеприкеја (Кдпрукдy) и овладала Елешкиртом, а коњица избила код Тутака, у изворни део Еуфрата (ар. алФурат, тур. Фират). Из Цариграда је 1 корпус упућен у резерву 3. армије код Самсуна, а једна његова бригада, пребачена морем до Трабзона, заузела је Артвин 1 продрла до Ардахана, чиме је угрожен Батум (Батуми) и правац према Карсу.

Крајем децембра на Кавказу је дошло до огорчених борби на правцу Карс―Сарикамиш (Сарикамиш) и Ардахан―Олту када је тур. 3. армија, под руководством Енвер-паше (тур. министар рата који је преузео команду од Хасана Изет-паше) прешла у офанзиву. План је био да 11. к код Кеприкеја с фронта везује руске снаге (1. кавкаски и 2. туркестански к), док би 9. и 10. к северније, преко Олтуа, обухватили десно крило руских снага и пресекли комуникацију Карс―Сарикамиш да би одбацили руске главне снаге у југо-источно правцу, у беспутну област Карех Дага (Qарех Ддгх). Из 1. к, који је био у резерви, упућен је део снага да заузме Ардахан, а десно крило обезбеђивали су делови узети из 13. к, из Месопотамије. До 25. децембра ситуација руских снага се погоршала, јер је 9. к подишао превоју Бардизу, 10. к угрозио комуникацију Карс―Сарикамиш, а део источно к заузео Ардахан. Ангажовањем резерви, снага из позадине и са фронта, руска Кавкаска армија опколила је тур. 9. к код Сарикамиша, и уништила га до 4. I 1915; до 7. јануара растројен је и 10. к, који је изгубио целокупну артиљерију, али се спасао уништења због неенергичног руског гоњења. Одбачене су, такође, тур. снаге из Ардахана. Тако су се обе стране нашле на положајима које су држале пре офанзиве. У Азербејџану су вођене борбе до краја јануара, када су руске снаге заузеле Табриз. Према руским подацима тур. 3. армија изгубила је 72 000 људи, од тога 30 000 смрзнутих, а Кавкаска армија ― 20 000, од чега 6000 смрзнутих.

Операције на месопотамском фронту. ― Одмах после објаве рата Британско-индијски експедициони корпус (око 5000) искрцао се у Персијском заливу и у садејству с флотом заузео је до 21. новембра фор и пристаниште ал-Фау (ал-Фаw)и ушће Шат-ал-Араба и Басру, 9. децембра град ал-Курну (ал-Qурнах) на ушћу Тигра (Дигла) и Еуфрата. Крајем 1914. Британци су се учврстили у Персијском заливу и Доњој Месопотамији. Турци су крајем године продрли у Иран и средином јануара ушли у Табриз.

РАТ У КОЛОНИЈАМА 1914.

Одмах после избијања непријатељстава у Европи, отпочела је борба за заузимање немачких колонија: у Азији луке Чинг-Таоу кинеској покрајини Шан-Тунг (Схан-Тунг), на Тихом океану Маријанска острва, Маршалова острва, Каролиншка острва, Бизмарков архипелаг, западни део Самоа острва, Нова Гвинејаи у Африци Того, Камерун, Немачка Југозападна Африка и Немачка Источна Африка. Међутим, операције против немачких колонија у склопу целокупних ратних збивања имале су другостепени значај. Немачка је била свесна чињенице да у случају рата, првенствено са В. Британијом и Јапаном, неће моћи одбранити своје колонијалне поседе због њихове велике удаљености и изолованости, а такође и због ограничености сопственог ратног потенцијала, посебно ратне морнарице. Због тога је у колонијама имала само слабе полицијске снаге и такозване заштитне трупе (Сцхутзтруппе), које су, првенствено, служиле за држање у покорности домородачког становништва. Бројно и по опреми, оне се нису могле мерити са британским, француским и белгијским колонијалним трупама. Једино је лука Чинг-Тао била још у време мира припремљена за одбрану, пошто је требало да послужи као ослонац за крстарички рат. Почетком рата, због британске блокаде, Немачка није могла упућивати у своје колоније ни трупе, ни ратни материјал.

Прва је положила оружје слаба немачка посада (око 300 људи) на Новој Гвинеји, која се 21. септембра предала искрцаним британским јединицама јачине једне бригаде аустралијске милиције. Западни део острва Самоа поселе су без борбе новозеландске јединице. Користећи се избијањем рата у Европи, Јапан је 15. августа упутио Немачкој ултиматум за предају Чинг-Таоа и 23. августа објавио Немачкој рат да би заузео немачке колонијалне поседе који су лежали на његовим поморским путевима, односно запречавали му правац продирања у северну Кину. Ради тога је Јапан 4 дана после објаве рата блокирао луку Чинг-Тао с мора, а затим од 2. до 23. септембра извршио поморски десант са око 55 000 људи. Слаба немачка посада (око 5000 људи) капитулирала је 7. новембра. На страни Јапанаца учествовала су и 2 британска батаљона. Немци су у овим борбама имали 200 погинулих и 400 рањених, док су Јапанци изгубили око 10 000 људи. Јапанске копнене и поморске јединице су у октобру и новембру заузеле Маршалова, Каролиншка и Маријанска острва. ― I немачке колоније у Африци биле су у почетку рата нападнуте, и неке врло брзо савладане. Слабе колонијалне посаде, одсечене од матице, нису се могле супротставити надмоћнијим савезничким снагама. ― Колонија Того предала се 26. VIII 1914. слабим англо-француским снагама, тако рећи, без отпора и подељена између Енглеза и Француза. ― У Камеруну су борбе трајале дуже. Немачка посада од 1750 људи (150 Европејаца и 1600 домородаца, чији се број током операција повећао на 3400) са 12 арт. оруђа разних врста, користећи се утврђењима израђеним за време мира и пространством територије, супротстављала се вишеструко надмоћнијим британским, француским и белгијским јединицама, које су претежно сачињавали домороци. Наступајући са разних страна, савезничке јединице заузеле су до краја 1914. обалски појас где су могли да искрцају јаче снаге неометани са мора, као и истурене делове колоније на југу. Немачке јединице су се повукле и утврдиле положаје. ― У Немачкој Југозападној Африци почетком августа Немци су имали 2000 људи у заштитним јединицама састава: 3 пб (од по 3―4 чете), 1 самостална чета на камилама и 6 батерија, као и посадне трупе у луци Свакопмунт (Смакопмунд); после мобилизације немачког становништва у колонији, бројно стање трупа повећало се на 6000 људи. Једна енглеска поморска крстарица бомбардовала је Свакопмунт 15. августа. Јужноафричке трупе прешле су крајем септембра јужну границу код Сандионтејна (Санајонтеин), али су одбачене. Средином децембра заузели су Немци португалско утврђење Наулилу на граници према Анголи. Крајем децембра искрцале су се британске трупе у луци Валвисбај (Wалзвисбааи), што представља преломну тачку рата у овој колонији у корист Британаца. ― Немачка Источна Африка, била је највећа и најнапреднија немачка колонија. По пространству већа 1 1/2 пут од тадашње Немачке, имала је на дан избијања рата 4000 белаца, од чега 3600 Немаца са женама и децом, и око 7 милиона домородаца, већином Банту-црнаца. Пре избијања рата, Немци су у овој колонији имали, сем команде у Дар ес Саламу, 15 чета домородаца са 4―5 официра и подофицира белаца и 150 подофицира и војника црнаца, укупне јачине 200 белаца и 2500 црнаца. Сем тога било је још 50 белаца и 2100 црнаца у полицијским снагама. После мобилизације, крајем 1914, немачке снаге достигле су јачину од 2100 Немаца, 5000 војника црнаца, 21 арт. оруђа разних врста и 75 митраљеза, док им је највеће бројно стање у току рата било 3500 белаца и 12 000 војника домородаца. ― Насупрот тим снагама савезници су у својим суседним колонијалним поседима супротставили око 50 000 Европејаца, 250 000 војника домородаца, 12 000 камиона и до 150 000 грла јахаће стоке. В. Британија се није могла помирити са чињеницом да Немачка има на обалама Индијског океана било какав посед. Вероватно и због немогућности да подржи посаду и сама да брани ту своју најважнију колонију у Африци, Немачка је вршила притисак на Турску да предузме офанзиву преко Суецког канала у Египат. Пошто су 8. VIII 1914. две британске крстарице бомбардовале Дар ес Салам, командант немачких трупа потпуковник (касније генерал) Летов-Форбек, предузео је офанзивне акције на северу према британској колонији Кенији и протекторату Уганда. Заузета је водоснабдевачка станица Товета у Уганди, одакле су вршени напади патролама на угандску железницу. Немачке трупе су, такође, предузеле офанзивна дејства источно и западно од језера Викторија (Вицториа) и у рејону Килиманџара (Килиманњаро) у намери да онемогуће употребу железничке пруге Момбаса (Кисива Хавала)―језеро Викторија, што им није пошло за руком. Од 3. до 5. новембра спречен је британски поморски десант јачине до 8000 људи код Танге, када су Британци изгубили укупно 2000 људи (800 погинулих). Такође, пропао је напад британских трупа северозападно од Килиманџара, те Британци нису до краја 1914. предузимали офанзивне акције против те немачке колоније. ― До краја рата 1914. савезници су посели све немачке колоније, сем Камеруна, Немачке Југоисточне Африке и Немачке Источне Африке, где су немачке трупе наставиле отпор.

РАТ НА МОРУ 1914.

У јулу, после пробне мобилизације британске флоте у домовинским водама, због затегнуте међународне ситуације, први лорд Адмиралитета В. Черчилнаредио је 1. флоти (Велика флота, Гр анд Флеет) да отплови у Скапа Флоу, а 2. и 3. флоти (резервна флота) да се концентришу у базама на југу Британских острва (Четем, Довер и Портсмут) и формирају Каналску флоту (Цханнел Флеет). Истовремено, британска Средоземна флота концентрисала се у водама Малте. На Пацифику, Индијском океану и у јужном Атлантику развијено је 7 флотних састава (стари бојни бродови, крстарице, разарачи, подморнице) за заштиту колонија и поморских комуникација. ― Маневри француске флоте завршени су 21. јула; 1. флота се до 28. јула концентрисала у Тулону, а у Ламаншу је развијена 2. ескадра лаких поморских снага, да из база у Бресту и Денкерку брани атлантску обалу и садејствује британској Каналској флоти. ― Главнина руске Балтичке флоте у складу с ратним планом из 1912. развила се у рејону централног минско-артиљеријског положаја у висини Поркала―Нарген, с ослонцем на Хелсингфорс (Хелсинки) и Ревељ (Пеее/иб―Талин), док је Црноморска флота концентрисана у Севастопољу, а делови у Јевпаторији и Одеси.

Мобилизација немачке РМ објављена је 1. августа. Флота отвореног мора (Хоцхсеефлотте) концентрисана је у Вилхелмсхафену. На Балтичком мору су се развиле помоћне снаге, с ослонцем на базу у Килу. На Средоземном мору Немци су имали Средоземну дивизију, која је требало да дејствује у саставу флоте Тројног савеза. На Тихом, Индијском и Атлантском океану дислоциране су Крстаричка ескадра и неколико самосталних и помоћних крстарица. ― Делимична мобилизација аустроугарске флоте по плану Б. наређена је 26. јула, а општа 31. јула. Главнина флоте концентрисана је у Пули, а делови у Боки которској и Шибенику.

Сћверао море. ― Британска флота започела је дејства периодичним извиђачким крстарењима (сзуеепс) Велике флоте у подручју северно од паралеле о. Хелголанда (54°Н), а јужно патролирањем лаких поморских снага и подморница из Хериџа. Немачка флота почела је дејства малим ратомради изједначења снага и стварања услова за одсудну битку главних снага.

Очекујући британску флоту у Хелголандском заливу, Немци су организовали патролну службу на његовим прилазима, а главне снаге држали су у приправности на ушћу р. Јадеа.

У првим данима рата, захваљујући дејствима Каналске флоте и Хериџске флотиле (Харзвицх Форце)3 немачки прекоокеански саобраћај био је потпуно прекинут. Британска лака крстарица Ампхион потопила је 5. августа први непријатељев брод ― минополагач Конигин Луисе, али је и сама потонула од мина које је овај положио с. од ушћа Темзе. Немајући податке о противнику, Немци су 6. августа упутили 10 подморница у воде Северног мора до линије Скапа Флоу―Ставангер; изгубљене су 2 подморнице, а противник није откривен. Превожење Британског експедиционог корпуса, 12 ―17. августа, из Саутемптона и Ле Авра, под осигурањем Каналске флоте, немачка флота није ометала (упућене су 4 подморнице, али се нису пробиле у Ламанш). Крајем августа расформирана је Каналска флота, а из њених делова формирана Доверска патролаза обезбедење поморске комуникације у Ламаншу, контролу трговачког саобраћаја у Доверским вратима и дејство на приморском крилу фронта у Фландрији. Приликом искрцавања бригаде морнаричке пешадије у подручју Остендеа, Хериџска флотила, уз подршку бојних крсташа и крстарица Велике флоте, напала је у зору 28. августа у Хелголандском заливунемачке снаге и, у седмочасовном боју, потопила 3 крстарице и 1 разарач. После тог пораза Немци су реорганизовали своју патролну службу и извршили допунска полагања мина у Хелголандском заливу и пред ушћем Хамбера (Хумбер) и Тајна (Тyне). У септембру су нем. подморнице постигле прве успехе у борби против брит. ратних бродова: 5. септембра подморница У-21 потопила је крстарицу Патхфиндер пред заливом Ферт ов Форт (Фиртх оф Фортх) а 22. септембра У-9 оклопне крсташе Абоукир, Црессy и Хогуе, при патролирању дуж холандске обале. Због дејстава немачких подморница патролна линија британских крстарица померана је према северу, на линију Шетлендска острва―Берген, а Велика флота је привремено пребазирана на сидришта северне Ирске и западне Шкотске. Ради заштите поморске комуникације с Француском, положена је минска препрека између Темзе и Остендеа (дужина 85 М, ширина 30 М). Немци су положили офанзивне минске препреке пред источном британском обалом; ноћу 17/18. октобра Британци су код о. Тесела потопили 4 нем. стара разарача, упућена да полажу мине пред ушћем Темзе; девет дана касније брит. бојни брод типа дреднот Аудациоус потонуо је од мина северо-источно од ирске обале.

За време прве битке у Фландријибритански Адмиралитет је, на Жофров захтев, доделио снаге Доверске патролеи Хериџске флотиле, ојачане са 3 монитора и 1 старим бојним бродом за подршку приморског крила КоВ, које су, заједно с француским торпиљаркама, браниле рејон Нијупорта и подржавале противнапад савезничког приморског крила кцд Ипра. Немци су интервенисали само подморницама; на копну су употребили морнаричку пешадију. За време борби формирали су Корпус морнари чке пешадије (МаринеКорпс), а поседањем Зебрехеаи Остендеа Фландријску флотилу (подморнице, разарачи и торпиљарке). Немци су на завршетку трке к моруипак задржали фландријску обалу, одакле су могли дејствовати у правцу Ламанша и британске источне обале, чиме су, у извесној мери, поправили стратегијски положајна Северном мору.

Британска влада прогласила је 2. новембра Северно море ратном зоном, што је омогућило ефикаснију контролу неутралних трговачких бродова; проширена је листа терета означеног као апсолутна контрабанда. У децембру је реорганизована 10. крстаричка ескадра уврштавањем 24 помоћне крстарице, које су дејствовале у пет блокадних зона и контролисале поморски саобраћај са скандинавским земљама и Холандијом.

Имајући још увек на уму идеју изједначења снага као претпоставку одсудној бици, командант немачке Флоте отвореног мора, адмирал Ф. Ингенол (Фриедрицх Ингенохл), издејствовао је одобрење да употреби и бојне крсташе за препаде на источну британску обалу. Препад на луку Јармут (Yармоутх) 3. новембра уверио је Немце да су таква дејства изводљива, а Британце је ставио пред дилему у погледу немачких намера ― пробој јачих немачких снага у Ламанш, или десант на источну обалу. Због тога је Велика флота враћена у Скапа Флоу. Сем тога пребазирана је у Росајт 3. ескадра бојних бродова, типа предреднот, ради правовремене интервенције на ратишту у случају поновних препада. Не одустајући од намере да извуку део британских снага на отворено море и да их туку, Немци су извиђачким снагама Флоте отвореног мора (5 бојних крсташа, 4 крстарице и 2 флотиле разарача) извршили 16. децембра препад на Хартлпул (Хартлепоол), Витби (Wхитбy) и Скарбро (Сцарбороугх), а испловила је и главнина немачке флоте ради њихове подршке. Британци су 14. децембра открили покрет нем. флоте и одредили Хериџску флотилу за обезбеђење подручја јужно од Флембороа (Фламбороугх), а северно Велику флоту. Међутим, немачка флота прерано се повукла у базу и није искористила ситуацију да туче противника по деловима. Као одговор на ту акцију, Британци су 25. децембра, са 9 хидроавиона напали без успеха хангаре нем. ваздушних бродова у Куксхафену (Цуxхавен). Операцију су подржавале јединице Велике флоте и Хериџска флотила.

Средоземно море. ― Концентрација поморских снага Тројног савеза у подручју Напуљ―Аугуста―Месина, предвиђена конвенцијом од 1. XI 1913, није остварена, пошто је Италија после избијања рата прогласила неутралност.

Борбена дејства на овом ратишту почела је нем. Средоземна ескадра (бојни крсташ Гоебен и крстарица Бреслау) ујутро 4. августа неуспешним препадом на Бон (Боне, Бун, Билн) и Филипвил (Пхилиппевилле), ради ометања превожења француских трупа у метрополу; потом је отпловила за Дарданеле, прогоњена од бродова брит. Средоземне флоте. Доласком нем. бродова у Цариград измењен је однос снага на Црном мору и ојачана пронемачка политичка струја у Турској, што је убрзало њен улазак у рат. Цела француска Прва флота (Премиер армее навале), сем одреда од 3 бојна брода, који је тражио нем. Средоземну ескадру у подручју Балеарских острва, учествовала је 6―10. августа у осигурању превожења француског 9. корпуса (50 000 људи и 12 000 коња) из северне Африке у метрополу. Ради блокирања аустроугарске флоте у Јадранском мору, деблокирања црногорске обале и заштите поморског саобраћаја на ћелом ратишту, команданту француске флоте, адм. Лапејреру (Боуе де Лапеyрере), потчињене су британске поморске снаге и уступљене поморске базе на Малти и у Гибралтару. Британска Средоземна флота подељена је у неколико састава: 2 оклопна крсташа и 12 разарача придружили су се француској флоти, која је отпловила према Отрантским вратима; 2 бојна и 1 оклопни крсташ блокирали су Дарданеле; 2 оклопна крсташа су упућена у Црвено море, а 1 лака крстарица у Порт Саид. Аустроугарска флота (6 бојних бродова, 2 крстарице, 6 разарача и 13 торпиљарки) испловила је 7. августа до висине рта Плоче да прихвати нем. Средоземну ескадру ако уплови у Јадран. Пошто је сазнала за њен успешни пробој у Дарданеле, вратила се у Пулу и своја дејства ограничила на одбрану обале и блокаду Црногорског приморја.

Савезничка флота (фр. Прва флота и брит. ескадра оклопних крсташа), под командом адм. Лапејрера, први пут је упловила у Јадранско море ноћу 15/16. августа у намери да разбије аустроугарску блокаду црногорске обале и, уједно, измами аустроугарску флоту на отворено море. Том приликом је у близини Бара потопила аустроугарску лаку крстарицу Зента. Француска флота је потом приступила широкој блокади Јадранског мора, а британски састав прикључио се снагама које су блокирале Дарданеле. На патролној линији у Отрантским вратимаостављени су оклопни крсташи и разарачи (снабдевање горивом вршено је на отвореном мору), а главнина је повучена у Малту. Крајем августа упућене су подморнице у јужни Јадран, али због ограниченог радијуса дејства остајале су у зони дејства свега 1―2 дана. Главнина француске флоте улазила је у Јадран до краја 1914. укупно 10 пута, пратећи транспорте којима је допремана помоћ Урној и^ори, врсеци препаде на обалу и острва (лаке снаге долазиле су до о. Виса) и очекујући да наметне битку аустроугарској флоти. Замисао о заузимању Боке которске, у садејству са црногорском војском, због помањкања снага није остварена. Препади француских подморница на аустроугарске базе (31. октобра и 29. новембра на Боку которску, 20. децембра на Пулу ―в.) нису имали успеха. Када је 21. децембра аустроугарска подморница У-12 торпедовала и тешко оштетила бојни брод типа дреднот Јеан Барт, француски бојни бродови нису више упловљавали у Јадранско море.

Одмах после ступања Турске у рат, англо-француска ескадра (2 бојна крсташа, 2 бојна бродапредреднота, 2 лаке крстарице и 12 разарача) бомбардовала је 3. новембра форове на улазу у Дарданеле. Турци су извршили запречавање и, уз помоћ Немаца, почели организовати противдесантну одбрану Дарданела; ипак је британска подморница Б 11 продрла 13. децембра у теснац и потопила турски стари бојни брод Мессудие.

Балтичко море. ― Очекујући продор нем. поморских снага у Фински залив, командант руске Балтичке флоте адмирал Н. Есен (ХуКо/иау ОммоеуХ Сццеу), развио је главне снаге (4 бојна брода, 4 оклопна крсташа и 20 разарача) у близини централног минско-артиљеријског положаја, организованог првог дана мобилизације (31. јул) у рејону Нарген-Поркала; на улазу у Фински залив организовао је извиђање крстарицама и подморницама.

Немачка Дивизија за заштиту обале (1 оклопни крсташ, 8 лаких крстарица, 16 разарача и торпиљарки и 3 подморнице) била је у стању да изводи само операције демонстративног карактера. Да би спречили продор британских поморских снага у Балтик, Немци су 4. и 5. августа положили минске препреке у Малом и Великом Беку, и присилили Данску да то учини у својим територијалним водама; Шведска није пристала на минирање Ересунда. Крајем августа формирали су специјални одред (3 лаке крстарице, 3 разарача, 1 торпиљарка, 1 топовњача, 1 подморница) за дејства у источном Балтику. Две крстарице и 3 разарача из тог одреда покушали су 25. августа да продру у Фински залив, али су одбијени, а крстарица Магдебург се насукала код Оденсхољма (ОдеХЦxојибМ, Осмусар, Осмуссар). На насуканој крстарици руски рониоци нашли су сигналну књигу шифара за радио-телеграфију, које су дали Британцима.

Убрзо је постало јасно да на Балтику оперишу само нем. помоћне снаге, које нису у стању да продру у Фински залив, па је руско командовање кориговало почетни операцијски план; организован је Монзундски и Або-Аландски минско-артиљеријски положај, где су пребазиране лаке поморске снаге и подморнице, а зона операције је проширена. Почетком септембра извршен је први препад на нем. крстарице, на патролној линији о. Готланд―Виндава (Вентспилс), па су се немачке извиђачке снаге повукле на паралелу Либаве. У октобру су немачке лаке поморске снаге и подморнице дејствовале на Балтику демонстративно; 11. октобра подморница У-26 потопила је руску крстарицу Тла/инада. Због тога су Руси ограничили активност великих бродова и пришли организовању противподморничке одбране, а тежиште офанзивних дејстава пренето је на мински рат. У новембру и децембру положене су минске препреке пред Мемелом (Клајпеда, Кнаунеда), где су Немци изгубили 17. новембра оклопни крсташ Фриедрицх Карл, Пилауом (Пиллау ― Балтијск, Еа/имууцК) и Данцигом. У 1914. Руси су на Балтику положили 5225, а Немци 1092 мине.

Црно море. ― Ратна дејства на црноморском ратишту почела су у зору 29. октобра изненадним нападом немачко-турске ескадриле (1 бојни крсташ, 2 лаке крстарице, 4 разарача и 2 минополагача) на руске поморске базе и луке Одесу, Севастопољ, Феодосију и Новоросијск, и полагањем офанзивних минских препрека пред Одесом и Керчким вратима. Том приликом руска флота изгубила је 1 минополагач и 1 топовњачу, 3 ратна брода су оштећена, а неколико трговачких бродова потонуло је на минама. Руска Црноморска флота (5 старих бојних бродова, 3 крстарице и неколико разарача) испловила је истог дана, али, након тродневног крстарења, није пронашла противника.

У првим данима рата руска Црноморска флота је приступила организацији противдесантне одбране и полагању одбрамбених минских препрека; појачан је одред бродова северозападног (одеског) подручја (топовњаче, минополагачи и помоћни бродови). Истовремено су основне снаге флоте почеле с офанзивним дејствима (минска активност и препади на саобраћај и луке) на турској дужобалској комуникацији Босфор―Зонгулдак―Трабзон, којом су се снабдевале и појачавале трупе на Кавкаском фронту; њоме се Цариград снабдевао угљем. До краја 1914. руска Црноморска флота извела је 7 препадних операција; 18. новембра, у близини рта Сарич (Цапуу) на Криму, дошло је до нерешеног боја између руских бојних бродова и групе Гоебен и Бреслау. Активне минске препреке на тој комуникацији полагане су у новембру и децембру. До краја године Руси су положили 4424 мине у одбрамбеним и 1247 у активним минским препрекама, а Турци свега 148 мина.

Океани. ― Почетак рата затекао је немачку Крстаричку ескадру (2 оклопна крсташа, 2^ лаке крстарице и 2 помоћне крстарице), под командом адм. М. Шпеа, код о. Пагана, у Маријанским острвима. Пошто су сазнали за концентрацију британских, француских и руских противкрстаричких снага у водама Далеког истока, и за мобилизацију и припреме јапанске морнарице за напад на немачку поморску базу Чинг-Тао, командант ескадре је одлучио да напусти угрожено подручје, пробије се преко јужноамеричких вода у Немачку и води, уз пут, крстарички рат. Шпе је претходно упутио крстарицу Емдену Индијски океан, а помоћне крстарице Принз Еител Фриедрицх и Корморан у аустралијске воде да прикрију његов маневар и самостално крстаре. Након готово тромесечне пловидбе, у којој су јој се придружиле крстарице Дресден и Леипзиг, немачка ескадра је упловила крајем октобра у залив Мас Афуера (Мас Афуера), на чилеанским острвима Хуан Фернандес, где је попунила залихе угља и почела дејства против савезничког саобраћаја. Британски Адмиралитет је упутио за Шпеом 4. крстаричку ескадру, под командом адмирала К. Кредока (Цристопхер Црадоцк), коју су Немци поразили 1. новембра у боју код Коронела. Победом код Коронела Немци су озбиљно угрозили савезнички поморски саобраћај у Магелановом пролазу и подручју Ла Плате, па су Британци ојачали своје противкрстаричке снаге у Атлантику са 3 бојна крсташа из састава Велике флоте. За то време адмирал Шпе је упловио у Атлантски океан, али је 8. децембра, при покушају напада наФоклендска острва, изненада наишао на концентрисане британске снаге (2 бојна, 3 оклопна крсташа и 2 крстарице), под адмиралом Ф. Стердијем (Фредерицк Стурдее) и тешко поражен (спасла се само лака крстарица Дресден, коју су Британци открили и потопили марта 1915. у чилеанским територијалним водама). ― За то време водиле су самостално крстарички рат крстарице Емдени Кенигсбергу Индијском океану и крстарица Карлсруеу Атлантском океану. Најуспешнија је била Емден, која је потопила 15 трговачких бродова (укупно 70 825 БРТ) и привукла око 15 савезничких оклопних крсташа и крстарица. До лета 1915. све три немачке крстарице су уништене. Од укупно 14 помоћних крстарица, које су Немци опремали, испловило је пре избијања рата 5. Највише успеха су имали Кронпринз Wилхелм (превалио око 40 000 М, потопио 11 пароброда и 3 једрењака, укупно 55940 БРТ) и Принз Еител Фриедрицх (потопио 4 пароброда и 7 једрењака, укупно 33 420 БРТ). Оба су у пролеће 1915. интернирана од САД у Њупорт Њузу.

За све време рата 1914. година била је година најинтензивнијег крстаричког рата који су водили Немци; резултати нису били адекватни степену ангажовања нем. крстарица, пошто је потопљено свега 0,56% укупне вредности брит. ^поморског промета. После уништења Крстаричке ескадре адм. Шпеа, тај вид дејстава није имао озбиљнијег утицаја на општи ток рата на мору.

РЕЗУЛТАТИ РАТА У 1914.

Пет месеци рата у 1914. нису донели одлуку и, поред тога, што су се на обе стране ангажовале милионске армије, огромне количине борбених и материјалних средстава, и што су ратне операције вођене с пуним напрезањем. Дошло је до неколико великих судара и битака. Обе стране увиделе су да је неосновано веровање у брз завршетак рата и схватиће да ће рат потрајати дуже и захтевати још више људства и средстава. Пропала је теорија да се рат може добити једном великом операцијом или генералном битком. Централне силе, иако су однеле неколико победа и заузеле знатне територије, нису постигле жељени успех. На Западу, немачке снаге нису обухватиле нити одсудно тукле француску и британску војску. Већ средином септембра, после одбацивања Немаца са Марне, појавили су се знаци стабилизације фронта, а после трке к мору супарничке војске нашле су се једна према другој, укопане у непрекидним рововима, од Нијупорта до Швајцарске (700 км, в. Позицијски рат). На Истоку су армије Централних сила, упркос појачањима доведеним са свих страна, прешле у дефанзиву. Тешко поражена, аустроугарска војска избачена је из Србије, а копнена веза с Турском није успостављена. Блокиране с копна и мора, Централне силе доспеле су у положај опседнуте тврђаве. ― Ни на страни Антанте нису остварени постављени циљеви. Француска војска није, тако рећи, ни приступила одлучнијој офанзиви против Немачке, а руска, борећи се са многим тешкоћама, расипала је снаге на широким фронтовима и дивергентним правцима, и била је још далеко од Берлина, Беча и Будимпеште, мада се приближила Немачкој и делимично ушла у Мађарску. Насупрот релативно ограниченом ратном потенцијалу Централних сила, стајале су огромне резерве сила Антанте у људству и материјалу. ― У току ратне кампање 1914. почињу се испољавати слабости зараћених капиталистичких држава, како у области организовања политичко-економског живота и руковођења ратом, тако и у односима међу савезницима. Политички и војни савези, створени пред рат, показали су се нестабилним због посебних интереса држава чланица (Италија, Турска и др.); савезници меду собом нису могли да реше ни основна питања координације планова и дејстава.

У неким зараћеним државама под водством револуционарних снага јавља се већ у 1914. покрет против рата и долази до првих штрајкова и демонстрација. Одмах после избијања рата, В. И. Лењин је формулисао улогу интернационалног револуционарног радничког покрета у борби за претварање империјалистичког рата у грађански рат, у рат против сопствене буржоазије и за стварање нове револуционарне интернационале. Против рата су отворено иступиле и социјалдемократске партије у Србији и Бугарској, и лево крило немачких социјалдемократа.

Показало се да је руковођење милионским армијама ванредно тежак проблем. У скоро свим војскама добар део највишег командног кадра није био дорастао ратним задацима и морао је бити смењен. Тенденција ка обухватној уништавајућој бици, изузимајући Таненберг и Кавказ, није се могла остварити због недовољне надмоћности у снагама и ниског темпа наступања, пошто су јединице располагале малим бројем моторних возила. Већ у првој години рата операције су се прошириле на велика пространства и појавила се потреба за већим оперативним саставима него што су армије (група армија и фронтови). Сем тога уочен је значај авијације, моторизације и транспорта; затим, одлучујући значај артиљерије, припреме напада, пораст ватрене моћи пешадије увођењем митраљеза, потреба да стрељачки стројеви буду растресити и ешелонирани по дубини ради повећања ударне снаге пешадије, као и помањкања садејства између родова војске. Одбрана се показала као јачи вид борбе од напада. Томе су били узроци све већа употреба митраљеза, брзометних топова, систематско фортификацијско утврђивање положаја и недовољна опремљеност нападних трупа, нарочито покретљивим оруђима за савлађивање одбране.

У току 1914. стечена су прва практична искуства о употреби ваздухопловства у рату. Авијација је ушла у рат са већ формираним јединицама, намењеним, првенствено, за извиђање. Авијацијске јединице биле су делом под Врховном командом, а делом у саставу армије и корпуса. Крајем године приступило се припремама за формирање посебних јединица за бомбардовање и борбу у ваздуху. Сем тога, авиони су се употребљавали све више за осматрање и коректуру арт. ватре и за одржавање везе. Значај авијације порастао је и предузете су мере за њено знатно повећање (повећање производње, формирање нових школа и већих јединица). Балонство се, такође, повећало, а његова улога проширила. Везани балони, поред осматрања, употребљавани су и за реглажу артиљеријске ватре, а ваздушни бродови, поред извиђања, и за бомбардовање.

У рату на мору обе стране избегавале су одсудну битку. Активност основних флотних снага (бојних бродова и бојних крсташа) била је ограничена на повремена испловљавања ради подршке блокадних, односно препадних снага, а тежиште свакодневне борбене делатности пренето је на лаке поморске снаге 1 подморнице, у вези с тим, измењен је систем блокаде и базирања, и појачан мински рат, нарочито ради ограничења подморничке активности, а у свим земљама убрзана је изградња подморница, посебно у Немачкој, и противподморничких бродова. Карактеристично је било одсуство садејства са КоВ, сем, делимично, у Фландрији и на Балтичком мору. У поморским операцијама, у скромним размерама, појавило се и ваздухопловство.

У војно-политичком положају и односу снага међу зараћеним странама, нису наступиле веће промене. Ипак су се Централне силе налазиле у тежој ситуацији, пошто за вођење дуготрајног и исцрпљујућег рата нису располагале потребном сировинском базом, нити са довољно хране да задовоље потребе оружаних снага и становништва. Велика Британија је трговинском блокадом (објављена 2. новембра) пресекла Немачкој увоз сировина и животних намирница, због чега су већ крајем 1914. наступиле привредне тешкоће, које су имале одређени утицај и на вођење рата. Ситуација се није побољшала иако је Немачка војска већ била заузела Луксембург, готово сву Белгију са фландријском обалом и значајне северне и источне француске области, које су, пред рат, давале Француској око 75% каменог угља и кокса,^ 84% гвоздене руде и 63% челичне производње. Нови начелник Штаба немачке Врховне команде, ген. Е. Фалкенхајн, био је присталица сепаратног мира са Русијом. Немачка влада је крајем 1914. испитивала у Петрограду могућност закључивања сепаратног мира са Русијом, да би, између осталог, избегла ратовање на два фронта. Али, без успеха. Велика Британија, Француска и Русија закључиле су 4. септембра Лондонски споразум, којим су се обавезале да неће склапати сепаратни мир, односно да ће у питањима ратних циљева јединствено иступати.

Обе стране су у 1914. претрпеле тешке губитке. Немачка је изгубила 818 000 војника, Француска 848 000, а Русија преко 1 000 000. Зараћене државе су грозничаво радиле на обнављању и појачавању оружаних снага. Немачка је формирала нових 26 дивизија, претежно, укидањем четвртих пукова у дивизијама; В. Британија је, користећи се и људским потенцијалом својих доминиона, до маја 1915. имала 300000 војника; Француска је позвала под заставу све за борбу способне грађане из метрополе и колонија, а у позадини је почела укључивати жене у ратну индустрију. Посебан значај придаван је производњи артиљеријске муниције, далекометних топова, минобацача, митраљеза, авиона и бојних отрова. Потребе у наоружању и борбеним средствима превазишле су све предратне процене и предвиђања.

ПЛАНОВИ И ОПЕРАЦИЈЕ У 1915.

Пошто Централне силе нису располагале са довољно снага и средстава за офанзиву на свим фронтовима, појавиле су се знатне разлике у даљем вођењу рата, како између немачке и аустроугарске Врховне команде, тако и између немачке Врховне команде и ген. Хинденбурга, команданта немачких снага на Истоку. Коначно, преовладало је мишљење ген. Хинденбурга и аустроугарске Врховне команде да се главни аустро-немачки напори усмере против Русије, док би се на Западном фронту остало у стратегијској дефанзиви. Тиме би се, поред осталог, отклонила опасност руског продора у Аустро-Угарску и саму Немачку, и спречио, вероватно, улазак у рат Италије и Румуније на страни Антанте, а Бугарска би се определила за Централне силе. Западне силе су настојале да добију у времену, да би економски рат против Централних сила показао озбиљније резултате. План Француске и В. Британије сводио се, углавном, на стратегијску дефанзиву. Нису намеравале да на Западном фронту предузимају опсежније офанзивне операције и ограничиле су се на дејства ради побољшања линије фронта. Британски предлог да се заједничком операцијом с копна и мора обухвати немачко десно крило у Фландрији, није усвојен, и предност је дата десантној операцији у Дарданелима. Истовремено су врховне команде западних савезника захтевале да руска војска предузме низ удара на Источном фронту, како би се што чвршће везале немачке армије и принудила немачка Врховна команда да и даље одвлачи снаге са Западног на Источни фронт.

Руска војска налазила се у незавидном положају. Губици су били велики (у неким јединицама до 70%); недостајало је преко пола милиона опремљених војника за попуну јединица до пуног бројног стања. Оскудевало се у командном кадру. Све то, и до тада претрпљени порази, утицали су на морал руских јединица. Материјално стање је било врло неповољно. Није било довољно наоружања, муниције, хране, одеће и др. Дешавало се да су јединице упућене на фронт без наоружања, да су чекале док не добију оружје од погинулих или рањених војника итд. Ипак, руска Врховна команда, следећи своје интересе и да би одговорила захтевима савезника, планирала је општу офанзиву да би продрла у Немачку, према Берлину. Због наглог слабљења аустроугарске војске и повећања немачких снага према истоку, Немачка је постала главни противник за Русију.

ИСТОЧНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1915.

Руски план за офанзиву директно у Немачку допуњен је, нолнвином иануара, Дредлогом команданта Северозападног фронта ген. Н. Руског, по коме је претходно требало напасти и освојити Источну Прусију и тиме отклонити опасност од напада на бок и позадину руских снага, које би дејствовале према Берлину. За главни удар према сектору Ортелсбур (Шчитно―Сзцзyтно) ―Золдау одређена је новоформирана 12. армија, чије би бокове штитиле 10. армија (десни) и тврђава Новогеоргијевск и коњица (леви), а 1, 2. и 5. армија садејствовале би офанзивним операцијама на левој обали р. Висле. Непосредни циљ широко замишљене офанзиве свео се на тежњу да се противник примора на прегруписавање снага по фронту, па онда усмере удари на ослабљене секторе. Међутим, ген. Н. Иванов, коњичка дивизијат Југозападног фронта, инсистирао је да се настави офанзива на Карпатима, са циљем да се заузме Будимпешта и Беч, а затим да се свим снагама крене на Немачку, што је, такође, усвојено. Тако је руска војска у 1915. дејствовала без јасног и чврстог плана, подељена на два удаљена, дивергентна правца.

Источноевропско ратиште операције у источној Прусији и на Карпатима

Немачка Врховна команда, која се преместила са Запада у Шлезију (замак Плес, Плесс―Пшчина, Псзцзyна), ресила је да осујети руске планове двојним противударом, ради дубоког обухвата руског фронта са оба крила: са севера у правцу Осовјеца (Осозвиец) и Гродна, или чак према Гродну и Лиди, и с југа с Карпата према сектору Пшемишл―Лавов. Широко замишљени обухват целокупне руске армије од Балтичког мора до Карпата требало је у Источној Прусији да се одрази у двојном обухвату руске 10. армије, чији је десни бок био откривен, а леви слабо заштићен, пошто се 12. армија тек прикупљала. За остварење тог плана, новоформирана немачка 10. армија се прикупила, под заштитом пространих шумских области, неопажено од Руса, између Тилзита (Тилсит― Совјетски, ЦоеемцК) и Инстербурга и поставила се на правац Владиславув―Калварија (Канеапун), према позадини руске 10. армије. Другу ударну снагу сачињавала је група Литзманн (1 1/2 к и 1 кбр) у саставу нем. 8. армије, прикупљена ј. од језера Шпирдинг (Спирдинг Сее ― Шњардви, Шниардwy) за дејство према Аугустуву, где се предвиђало затварање обруча око руске 10. армије.

Зимске операције у Источној Прусији од 25. јануара до краја марта. ― Пошто је руска офанзива у Источну Прусију требало по плану да почне средином фебруара, команда руског Северозападног фронта је организовала 25―31. јануара операцију у правцу Ласденена (Ласдехнен―Краснознаменск), ради исправке фронта и одбацивања немачких снага које су се налазиле према десном боку руске 10. армије. На другој страни, Немци су, ради прикривања прегруписања својих снага, извршили 31. јануара локални напад код Болимува (Болимозв, југо-западно од Варшаве) и ту, први пут на Источном фронту, употребили бојне отрове, али због хладноће, без нарочитих резултата.

Офанзива немачких 10. и 8. армије, која је почела 7. фебруара и довела до друге, зимске битке на Мазурским језерима, потпуно је изненадила руске јединице. У тешким борбама у одступању, руска 10. армија једва се извукла из клешта немачких крилних ударних група. При томе је руски 20. корпус окружен и, после огорчених борби и више покушаја пробоја од 16. до 21. фебруара, уништен у ширем рејону Аугустува, по којем се та битка назива још и аугустувска. Ојачана руска 10. армија је организовала одбрану на линији Ковно―Олита―Гродно―р. Бобра и зауставила наступање нем. армија на југоисток.

На наревском правцу немачка армијска група Галлwитз (3 к и 1 коњичка дивизија) и десно крило 8. армије, користећи се недовољном готовошћу руске 12. и 1. армије, заузели су 24. фебруара град Прасниш (Илпацубиуи, Пшасниш, Прзаснyсз), значајан ослонац за развијање успеха према р. Нареву и за обухват Варшаве с истока, а исто тако и за наступање руских снага преко Млаве на север, ради одсецања Источне Прусије. Али, већ после три дана, противударом 2 руска корпуса немачке снаге су избачене из Прасниша. Немачки план о заузимању Варшаве с истока је пропао. Пошто су се коначно припремиле, руске 10, 12. и 1. армија прешле су 2. марта у офанзиву, да би одбациле нем. снаге са р. Бобра и Нарева према Источној Прусији. У марту су вођене упорне борбе на ћелом фронту и немачке снаге су приморане на повлачење према граници, а крајем истог месеца прешле су у одбрану. Пошто нису могле пробити нем. утврђене положаје, руске армије почеле су се и саме укопавати на достигнутој линији. У то време немачко командовање, принуђено развојем догађаја, почело је пребацивати снаге на Карпате за подршку аустроугарске офанзиве. Тако су се од северног дела Источне Прусије до р. Пилиће налазиле у одбрани 41 немачка према 57 руских пешадијска дивизија и далеко надмоћнијом руском коњицом. ― У зимским операцијама у Источној Прусији није се остварио немачки план, срачунат на дубоки обухват десног крила и бока руског фронта. План руске Врховне команде о освајању Источне Прусије, као полазне базе за офанзиву у дубину Немачке, није се, такође, остварио; Источна Прусија постала је полазна основица за немачка офанзивна дејства у наредном периоду.

Операције у Карпатима од 22. јануара до средине априла. ― И на Карпатима обе стране имале су офанзивне циљеве. Споре припреме руских јединица уочило је немачко командовање, те је Јужну армију ген. А. Линзингена (Алеxандер вон Линсинген), која је формирана средином јануара у рејону Мункача (Мункдцс―Мукачево), ставило под аустроугарску команду; у међувремену све слободне аустроугарске снаге из Пољске и са Балкана привучене су на Карпате. Аустро-немачке снаге преузеле су иницијативу и 22. јануара почеле офанзиву са 3. армијом према Пшемишлу, с Јужном армијом према Стрију и групом Пфланзер -Балтин према Станиславу и Черновицама. Истовремено је и руска армија прешла у наступање, што је довело до низа сусретних борби око карпатских превоја, у дубоком снегу и по оштрим мразевима, али ни једна страна није постигла значајнији успех. Само су се руске јединице у Буковини (Буцовина) морале повући на р. Сирет (Серет), а затим на Прут и Дњестар. Пошто није могао добити појачања, због тешке ситуације Северозападног фронта, ген. Н. Иванов је крајем фебруара формирао од делова са леве обале р. Висле нову 9. армију (8 1/2 пешадијска дивизија и 5 коњичка дивизија) и развио је на левом крилу, до румунске границе, за напад на аустроугарске снаге приликом продирања у Галицију. Нова офанзива аустроугарске 2. и 3. армије, предузета 27. фебруара преко Карпата ради деблокирања Пшемишла, такође се неуспешно завршила. После капитулације Пшемишла, 22. марта, руска н. опсадна армија подељена је између 3. и 8. армије, које су, на непрекидно инсистирање Француске и В. Британије, поновно прешле 6. априла у напад ради удара у бок и позадину Јужне и аустроугарске 3. армије. Немци су принуђени да упуте новоформирани Бескидски корпус (3 нем. дивизије) на Карпате, да би осујетили маневар руске 8. армије. До средине априла вођене су огорчене борбе на гребену Бескида (Бескидy). Тада су се стишале на достигнутој линији због великих губитака (аустроугарске јединице изгубиле су око 600 000 људи, од тога 100 000 погинулих, а руски губици су били већи), замора јединица и помањкања муниције и оружја. Планови обеју страна нису се остварили. Аустро-немачке армије нису продрле у Галицију и ослободиле Пшемишл. Такође, ни руске армије нису избиле у мађарску равницу, али су везале за себе јаке противникове снаге и приморале Немце да стално пребацују јединице са Западног фронта.

Аустро-немачки пробој код Горлица и повлачење Руса иза р. Сана и Дњестра, 2. мај―22. јун. ― Ситуација Аустроугарске, због сталне опасности руског продора у Мађарску и могућности рата са Италијом, била је тежа него икада раније. Мада већ ојачана знатним немачким снагама: групом Wоyрсцх (ауст. 1. армија), дивизијом Бессер (ауст. 4. армија), корпусом Марзвитз, нем. Јужном армијом, а у Буковини нем. коњицом Марсцхалл, аустроугарска војска налазила се скоро пред расулом због великих губитака, опадања морала и неповољног положаја. Сем тога Централне силе имале су и других проблема који су отежавали ситуацију. Турска је била изложена јачем притиску у Дарданелима, Италија само што није сасвим пришла Антанти, а Румунија и Бугарска су се још колебале на коју ће страну. По оцени Централних сила, само је велики војнички успех против Русије могао побољшати ситуацију и окренути је у њихову корист. Аустроугарска и немачка Врховна команда су се споразумеле средином априла, док ие иош трајала руска офанзива на Карпатима, да са северних падина Бескида код Горлица изврше пробој и, продирањем на исток, сломе фронт руских армија на Карпатима. Тек после тога би се приступило обухвату и уништењу руских снага у Пољској ударима из Источне Прусије и Галиције. Средином априла почело је добро прикривено пребацивање јединица, претежно са Западног фронта (8 пешадијска дивизија), у рејону Кракова, од којих је формирана 11. армија под ген. А. Макензеном, која је са потчињеном аустроугарском 4. армијом образовала ударну групу (16 пешадијска дивизија и 2 коњичка дивизија) за пробој фронта од Горлица до Громника, на ширини 35 км. Десно крило нем. 11. армије штитила је аустроугарска 3. армија, која је активним дејствима према Дукелском превоју требало да веже што јаче руске снаге. ― Руска Врховна команда, иако је наслућивала противникове намере, свела је противмере на привлачење 1 корпуса ближе угроженом сектору. Генерал Н. Иванов намеравао је да крајем априла обнови офанзиву на Карпатима. ― Захваљујући изненађењу, груписању јаких снага на одсеку пробоја (11 немачких према 7 руских дивизија) и петострукој надмоћности у артиљерији, аустро-немачке снаге су пробиле код Горлица2―5. маја фронт руске 3. армије и подишле р. Вислоки. Повлачење руске 3. армије изазвало је одступање и суседних армија (4. и 8) због откривених бокова. До половине маја армије руског Југозападног фронта повукле су се позади р. Сана и Дњестра, на којима су се до половине јуна водиле огорчене борбе. Аустроугарска 3. армија заузела је 3. јуна Пшемишли 22. јуна Лавов. На тој линији је аустро-немачка офанзива стала због губитака, замора трупа и организовања позадине. Непосредна опасност од упада у Мађарску је отклоњена. Аустро-Угарска је могла ослободити снаге за рат против Италије, те јој је 23. маја објавила рат.

Пробоју код Горлица је претходио, између осталог, демонстративни напад групе од 3 немачке пешадијска дивизија и 3 коњичка дивизија из рејона Тилзита на ришком операцијском правцу, ради одвлачења руских резерви из Галиције и јачег ангажовања руског Северозападног фронта. Напад од 27. априла успешно се развијао, па су немачке снаге, пошто су ојачане, образовале^Њеменску армију и почетком маја заузеле привремено Шавли (Шауљај, Схаулyаи)3 а у садејству са ратном флотом Либаву (Лијепаја, Лиепаја) и подишле Митави (Јел-гава, Емаеа). Руска новоформирана 5. армија (7 пешадијска дивизија) је почетком јуна организовала одбрану од Ришког залива до р. Њемена, с ослонцем на ришки и двински утврђени рејон. Та операција била је увод у другу велику операцију, која се крајем лета проширила и слила са дејствима у Пољској.

Повлачење руске војске из Галиције, Пољске и Литваније и прелаз на позицијски рат. ― Средином јуна аустро-немачке снаге прегруписане су у два фронта ― Источни (Њеменска, 10, 8. и 9. армија и армијска група Галхвитз), под генералом Хинден-бургом и начелником Штаба ген. Лудендорфом, и Галицијски (армијска група Wоyрсцх, аустроугарска 1. и 4, немачка 11, аустроугарска 2, немачка Јужна и аустроугарска 5. армија) номинално под аустроугарским надвојводом Фридрихом, а стварно под начелником Генералштаба ген. Конрадом фон Хецендорфом. Армије руског Северозападног фронта (5, 10, 12, 2. и 4. армија), под генералом М. Алексејевим, биле су распоређене од Ришког залива до Сандомјеша, а армије Југозападног фронта (3, 13, 8. и 9. армија), под ген. Н. Ивановим, од Сандомјеша до румунске границе. Тешко стање руске војске, надмоћност аустро-немачких снага, нарочито у ратној техници, и повољна ситуација на осталим ратиштима, учврстили су ген. Фалкенхајна у намери да настави и прошири офанзиву у Русији са циљем да ударима са Карпата и из Источне Прусије уклешти и уништи руске снаге у западној Пољској и Галицији. ― Руска Врховна команда је прозрела немачки план и ресила да у случају потребе руске јединице правовремено напусте Пољску. Ради обухвата руских снага, ген. Фалкенхајн је упутио с југа, између р. Висле и р. Буга, главну ударну групу од 3 армије (аустроугарска 4, нем. 11. и нова Бугска армија) у правцу Брест-Литовска (Брест), а северну ударну групу (12. и 8. армија), преко Ломже (Ломжа) у рејону источно од Варшаве, према Сед-лецу (Сједлце, Сиедлце), као други крак клешта за одсецање руских снага западно од р. Висле. Офанзива аустро-немачких армија је почела средином јула и споро се развијала суочена са жилавим отпором руских јединица, нарочито на р. Нареву и код Лублина. Руске снаге правовремено су се извукле на десну обалу Висле и десну обалу Нарева. Тако се обухватни маневар претворио у фронтално потискивање руских снага, чији је отпор постајао све јачи. До 7. августа руске јединице су се по наређењу повукле на линију Осовјец ―Ломжа―Сједлце―Ковељ. Истовремено је нем. Њеменска армија, после двадесетодневних тешких борби (14―25. јула), у рејону града Шавлија потиснула руску 5. армију на р. Западну Двину (Даугава). Немачко наступање задржала је руска 12. армија, која је пребачена у рејон Риге, а 5. армија преузела је одбрану ширег рејона Двинска. Немцима је пала у руке значајна област, погодна као основица за развијање даљих операција. Међутим, крајем августа ген. Фалкенхајн обуставио је операције против Русије и упутио на Балкан потребне снаге ради сламања отпора српске војске. При том је и Бугарску требало увући у рат и успоставити копнене везе с Турском, која је у то време била јако ангажована савезничким десантом у Дарданелима. Део немачких снага упућен је на Западни фронт, где се очекивала савезничка офанзива. Ипак су на инсистирање ген. Хинденбурга и Конрада фон Хецендорфа изведена два офанзивна подухвата према крилима руског фронта. Ојачана нем. 10. армија упућена је 22. августа у правцу Виљне (Бујибуа, Вилњус) ради обухвата руске 10. армије, која је правовремено ојачана, успела да заустави тај продор почетком септембра; 9. септембра упућен је нем. 6. коњички корпус ради удара у позадину руског Западног фронта преко Свенцјанија (ЦеенунХби―Швенчјонис, Швенчионyс) и даље према југоистоку. Руска 10. армија је 18. септембра напустила Виљну. За отклањање те опасности ген. А. Еверт је прегруписавањем јединица на фронту обезбедио део снага с којима је зауставио продирање нем. 8. и 10. армије и коњице. Руске јединице су заузеле 21. септембра Сморгоњ и одбациле нем. снаге у рејон језера Свир и Нароч. На југу су аустро-немачке армије прешле у офанзиву и заузеле Луцк (31. августа) и Дубно (8. септембра), али су задржане средином септембра руским противнападима на р. Стиру (Цмупб) и Стрипи (Цмпуна).

У то време је руски цар Николај II уклонио великог кнеза Ни-колаја Николајевича Млађег са положаја врховног команданта руске војске и поставио га за команданта Кавкаске армије, а лично преузео његову функцију; за начелника штаба одредио је ген. М. Алексејева, који је, у ствари, руководио операцијама руске војске. Руске армије су груписане у три фронта ― Северни (12. и 5. армија), под ген. Н. Руским, штитио је Петроград, Западни (10, 2. и 4. армија), под ген. А. Евертом затварао је правац према Москви и Југозападни (3, 13, 8. и 9. армија), под ген. Н. Ивановим, за одбрану Кијева.

Крајем септембра и почетком октобра престале су борбе на ћелом Источном фронту. Обе стране прешле су у одбрану на линији река Западна Двина―језеро Нароч―Барановичи―Пинск ―Дубно―Тернопољ (Тепуоно/иб)―Черновице. Због великих губитака, исцрпљености и утрошка материјалних резерви, са смањеном ударном снагом армије обе противничке стране присиљене су да пређу на целом фронту, од Ришког залива до румунске границе, на позицијски рат.

У кампањи 1915. на Источном фронту Централне силе су оствариле свој основни циљ ― слабљење и одбацивање руске војске. Средином јануара оне су имале на Источном фронту 83 дивизије (од чега 41 немачка) према 99 руских, а средином септембра 103 (од чега 59 немачких), према 126 руских. Успехом аустро-немачке летње и јесење офанзиве отклоњена је опасност продора руске војске у Мађарску, убрзано ступање Бугарске у рат (3. октобра) на страни Централних сила и одложено прикључење Румуније Антанти. Руска војска претрпела је велике губитке, па је морала напустити Галицију, Пољску, Литванију и делове Летоније и Белорусије. Међутим, она је и даље везивала за себе знатан део немачких и аустроугарских снага.

ЗАПАДНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1915.

Почетком 1915. на Западном фронту од Северног мора до Швајцарске налазило се око 2,3 милиона англо-француских војника, а према њима је стајало до 1,7 милиона немачких. Стабилизацију фронта обе стране су искористиле за ужурбано утврђивање, претежно, у типу пољске фортификације. У почетку је фронт имао двоструку линију ровова, заштићених бодљикавом жицом. Касније су ровови усавршавани, допуњавани узастопним линијама по дубини, укопаним митраљеским заклонима и склоништима, и међусобно повезани саобраћајницама. Тако се стварао широко развијени одбрамбени систем, против којега су уобичајени нападни методи постали немоћни. Стабилизација је потпуно изменила карактер рата, који се претвара у дуготрајну и исцрпљујућу борбу испуњену локалним офанзивним акцијама, чији се значај и ефикасност нису могли унапред предвидети. Борбена дејства имала су, обично, ограничени циљ: исправку фронта, освајања важних тактичких ослонаца, уништење противникових ватрених извора, изнуравање.

Западноевропско ратиште, операције у 1915.

Основни циљ француског плана за 1915. био је ослобођење националне територије, што је требало постићи офанзивом (у Артоау и Шампањи) против обе стране немачке избочине, чији је врх био у Ноајону (око 100 км северо-источно од Париза). Када стални напади буду довели до пробоја на тим секторима, предузела би се офанзива са фронта Верден―Нанси, ради угрожавања, по могућности и пресецања немачке одступнице кроз Белгију и Луксембург. У вези с тим, требало је ликвидирати избочину код Сен Мијела, да се ослободи железничка веза са Верденом. ― Немачки план на Западном фронту ограничавао се на операције дефанзивног карактера.

Обостране операције за побољшање линија фронта и савезничка пролећна офанзива, 9. јануар―18. јун. ― Зими 1914/15. савезници су покушавали да побољшају линију фронта, остваре тактички пробој, или бар да задрже немачке трупе у месту. Но, те операције, иако уз велике људске жртве, нису дале очекиване резултате. Напад француске 5. армије код Соасона, 9―15. јануара, а нарочито напад француске 4. армије у зимској бици у Шампањи, од 13. јануара до 17. марта, вођени јаким снагама, уз снажну подршку артиљерије, нису остварили постављене циљеве, упркос великим губицима (избачено из строја 240 000 људи). Француска артиљерија није била у стању да разори све противникове препреке, ровове, митраљеска гнезда и неутралише артиљерију, пошто није располагала са довољно тешких оруђа, па су се напади пешадије, извођени у густим таласима, завршавали у зони запречне ватре немачке артиљерије и митраљеза. ― У пролеће, 10―20. марта, код Нев Шапела (Неуве-Цхапелле), британска 1. армија није пробила положаје немачке 6. армије према Лилу, иако је ангажовала јаке снаге на уском фронту (4 пешадијска дивизија на 3 км фронта). Такође је неуспешан био и француски обухватни напад у априлу на избочину фронта у Вуавру (Wоевре)3 код Сен Мијела. Француске снаге нису могле пробити немачку одбрану, углавном, због помањкања тешке артиљерије и појачања која су Немци пребацивали на место пробоја са неугрожених делова фронта. У тим борбама већ се испољило битно обележје позицијског рата ― надмоћност одбране над нападом и ванредне тешкоће да се линија фронта пробије. Истовремено је немачка 4. армија напала британску 2. армију у Фландрији да би отклонила испадни угао код Ипраи скренула пажњу савезника на припреме пробоја код Горлица. Да би олакшали пробој, Немци су први у I СР, прекршивши одредбе Хашке конвенције из 1907. о вођењу рата, употребили бојне отровеу већим количинама. Пошто нису имали довољне резерве да искористе почетно изненађење, постигли су само локални тактички успех.

Ради олакшања ситуације руске војске у време аустро-немачког пробоја код Горлица, западни савезници прешли су у офанзиву на Западном фронту, која је од 9. маја до 18. јуна довела до друге битке у Артоауизмеђу француске 10. и британске 1. армије и немачке 6. армије. Упркос вишедневним арт. припремама, утрошку око 2,3 милиона арт. зрна и ангажовању јаких снага (27 савезничких против 15 немачких дивизија), постигнути су безначајни резултати, а руски фронт није растерећен. ― До средине јула вођене су жестоке локалне борбе на ћелом фронту, нарочито код Ипра, у Аргони (Аргонне) и у Вогезима, а затим је наступило затишје, које су обе стране искористиле за утврђивање, реорганизацију, попуну, одмор и обуку трупа. Од француско-британских снага формиране су 3 групе армија: Северна (белгијска, брит. 1. и 2, фр. 10. и 2. армија) са ген. Ф. Фошом на челу, Централна (фр. 6, 5. и 4. армија) са ген. Е. Кастелном и Источна (фр. 3, 1, 7. армија и Лоренски одред) са ген. О. Дибајем. Савезничка авијација на Западном фронту бројала је преко 550 авиона, према 400 немачких.

Савезничка јесења офанзива, 25. септембар―15. октобар. ― На иницијативу ген. 2офра одржана је 7. јула у Шантијију (Цхантиллy) конференција представника Антанте, на којој је истакнута потреба координације операција савезничких армија; при томе је речено, чак, да је одсуство координације главни разлог дотадашњих неуспеха Антанте, и да решење рата треба постићи на главним ратиштима једновременом офанзивом свих савезничких армија. Прокламована је солидарност у томе што ће савезничка војска, која буде носила главни терет рата, моћи да рачуна на помоћ осталих савезника на тај начин што ће они предузети офанзиву на својим фронтовима. Ипак, иницијатива се, у ствари, препушта противнику, без обзира на то што је усвојен план о француско-британској офанзиви на Западном фронту, ради помоћи и растерећења руске војске на Источном фронту, италијанско-српској сарадњи у рату против Аустро-Угарске и о упућивању савезничког експедиционог корпуса на Балканско ратиште. Због необједињеног командовања каснило се с остварењем тог плана, а до италијанско-српске сарадње уопште није ни дошло.

После конференције у Шантијију, француска и британска команда одлучиле су да на јесен предузму општу офанзиву, с циљем не само да растерете Русију, већ да пробију немачки фронт и избаце немачке трупе из северне Француске и Белгије. У исто време претпостављало се да ће се таквим успехом привући на своју страну Румунија, Бугарска и Грчка. Оперативни циљ био је да се избочина немачког фронта од Араса (Аррас) до Ренса према Паризу, ударима од Шампање и Артое на оба бока, ликвидирају, одсеку и униште што јаче немачке снаге, а затим да се у слободни оперативни простор и немачку позадину убаце јаке коњичке и пешадијске снаге. Немачка Врховна команда правовремено је сазнала за савезничку офанзиву, нарочито у Шампањи, па је изграђен II одбрамбени појас, око 35―40 км од фронта, и почело је прикупљање снага на угроженим секторима. ― Савезничка офанзива, која је почела 25. септембра, после вишедневне арт. припреме и бомбардовања из ваздуха железничких чворова у немачкој позадини (Дуе ― Доуаи3 Камбре и др.), довела је до друге битке у Шампањи, у којој су француска 2. и 4. армија до 29. септембра пробиле I положај немачке 3. армије, али су задржане пред II положајем, који ни у новом нападу, предузетом 6. октобра, нису пробиле зато што су брзо ангажоване немачке снаге, пребачене са Истока, као и јединице намењене за поход против Србије; дошло је, најзад, 25. септембра ― 15. октобра и до треће битке у Артоау, у којој француска 10. армија и британска 1. армија нису успеле да пробију одбрану немачке 6. армије. ― Савезничка офанзива није постигла свој циљ. Незнатан добитак у земљишту није био у сразмери с великим губицима (савезници су изгубили укупно 250 000 људи, а Немци 150 000) и огромним утрошком муниције (око 5,4 милиона арт. зрна). Операције се претварају у битке изнуравања, односно битке материјала.

На осталим деловима фронта (Фландрија, Аргона, Алзас) вођене су операције с ограниченим циљем, чији резултати нису битно изменили ситуацију, упркос ангажовању јаких снага и великих губитака. У Аргони, на сектору фр. 3. армије од јуна до септембра вођена је офанзива нем. 5. армије ради изоловања Вердена. Французи су имали озбиљних губитака, а Немци су добили нешто земљишта, али уз губитак скоро од 100 000 људи. У Алзасу дошло је у истом периоду до фр. офанзиве и низа нем. противнапада. Французи су у тешким борбама заузели и задржали доминирајуће гребене Ленж (Линге) и Беренкопф (Бдренкопф). ― Крајем октобра борбе се на Западном фронту постепено стишавају.

Због исцрпености обеју страна на Западном фронту за време зиме 1915―16. владало је релативно затишје, прекидано локалним борбама (нарочито у Алзасу код Хартмансвајлеркопфа пешадијска дивизија(Хартманнсвоеилеркопф), артиљеријским двобојем, употребом бојних отрова и минским ратом, што је све било без већег утицаја на ситуацију у целини.

Ради ефикаснијег општег руковођења ратним операцијама, Ратни комитет британске владе постао је координирајући орган, а у Француској ген. Жофр је 2. децембра постављен за врховног команданта француских армија на свим фронтовима. ― У истом месецу фелдмаршал Џ. Френч, коњичка дивизијат британских снага у Француској, затражио је да буде смењен, те је на његово место дошао ген. Д. Хејг, до тада коњичка дивизијат британске 1. армије.

БАЛКАНСКО РАТИШТЕ 1915.

После пораза аустроугарске војске у лето и јесен 1914. у Србији, за команданта аустроугарске Балканске војске постављен је у децембру 1914. надвојвода Еуген Аустријски, који је предузео опсежне припреме за нову офанзиву против Србије и Црне Горе, предвиђену за другу половину јануара 1915. Офанзива се међутим морала одложити, због ситуације на Карпатима, где је у јануару пребачена 5. армија; због уласка Италије у рат, 23. маја, против Аустро-Угарске, аустро-немачке пролећне и летње офанзиве против Русије, и британско-француске дарданелске операције, због које се није могло рачунати на Турску. Иако су силе Антанте од уласка Италије у рат очекивале преокрет у своју корист (због чега су Лондонским уговором удовољиле италијанске амбициозне и неправедне територијалне захтеве, нарочито на рачун југословенских земаља, што је наишло на енергичан протест југословенских представника ― в. Југославија), ипак се то није десило. Једино је Аустро-Угарска пребацила 6. армију (15. и 16. корпус) са српског и 3. корпус с руског фронта да би зауставила италијанску офанзиву на граници; Немачка је за заштиту Срема и Баната упутила 3 дивизије на српски фронт, али су оне, после двомесечног боравка у Срему и Банату, пребачене на Источни фронт. ― Крајем јула јачина аустроугарских снага на Балкану износила је око 120 000 војника.

Балканско ратиште, немачко-бугарска офанзива против Србије
и повлачење српске војске

Победама у 1914. српска војска је стекла велики углед, али је почетком 1915. била преморена и проређена; на око 1/3 најбогатије територије Србије непријатељ је 1914. рушио, палио и убијао становништво, а приликом повлачења систематски је разорио комуникације и уништио преостала материјална добра. Крајем 1914. у Србији су харали трбушни и пегави тифус и друге заразне болести, од којих је страдало око 500 000 становника, међу којима око 100 000 војних обвезника. Болести су узеле маха, јер није било довољно санитетског особља, материјала и лекара, ни на фронту ни у позадини. Такође, осећала се несташица људске и сточне хране, ратне опреме, нарочито артиљеријске муниције. То је знатно умањивало борбену и оперативну способност војске. Затишје на фронту почетком 1915. српска Врховна команда је искористила за бољи размештај, одмор, попуну јединица и припреме за нове операције. ― Црногорска војска, као и српска, била је проређена и истрошена, а у погледу опреме и исхране зависила је, искључиво, од помоћи савезника. Она је очувала и нешто проширила своју територију, али јој је обала била блокирана од аустроугарске флоте. Српска војска, иако је добила извесну помоћ од савезника ― из Француске 2 ескадриле са укупно 12 авиона, 1 обалску батерију 140 мм, 2 брдске и 3 пољске батерије, из Русије одред речних минополагача, 2 морнаричка топа 150 мм и нешто мостовског материјала, из В. Британије 8 топова 220 мм за заштиту Београда од аустроугарских монитора ― није била соремна за офанзивне операције већих размера.

Ангажовање Бугарске на страни Централних сила и држање Румуније, Грчке и Албаније. ― Бугарска је чекала повољну прилику да ступи у рат на страни Централних сила, које су у јулу појачавале напоре у томе смислу. ― Пошто је Србија одбила понуду Немачке и Аустро-Угарске за склапање сепаратног мира (којим јој је понуђена Албанија, исправка границе према Босни и др.), оне су одлучиле да Србију нападну. У духу те одлуке оне су 6. септембра у седишту Немачке Врховне команде у Плесу потписале споразум са Бугарском о њеном учешћу у заједничком нападу на Србију и Црну Гору почетком октобра. Као противуслугу, Бугарска би од Турске одмах добила маричку област, а од поробљене Србије Македонију и српске области до Велике и Јужне Мораве. На заузимање представника Венизелосове ЦЕлеутхериос Венизелос) владе, Грчка је објавила да не може остати по страни ако Бугарска нападне Србију. ― Румунија је после пораза руских снага код Горлица и даље остала неутрална, али је, крајем августа, под притиском Немачке, дала гарантије да неће напасти Централне силе. У Албанији су аустроугарски агенти изазвали нереде који су угрозили положај Есад-паше Топ та ни ја, а Албанце подстицали на свети рат против Србије и Црне Горе. На вест да Турска намерава да доведе своје људе на место Есад-паше и, уз помоћ Аустро-Угарске, прикупи и наоружа 40―50 000 људи ради упада у Македонију, српска влада је на тражење Есад-паше, 29. маја упутила у Албанију Албански одред (око 17 000 људи), који је заузео Тирану и Елбасан, чиме је учвршћена власт Есад-паше. ― Црногорски Старосрбијански одред је 28. јуна посео Скадар и северну Албанију ради обезбеђења снабдевања морским путем. Из тако неповољне војно-политичке ситуације савезници су закључили да српска војска нема услова за офанзивне операције, али нису увиђали опасност која прети Србији од уласка Бугарске у рат. Због могућности бугарског напада, српска Врховна команда је почетком септембра упутила део снага (две пешадијске дивизије) у источну Србију. Силе Антанте биле су изненађене када је Бугарска 22. септембра објавила мобилизацију и прелазак у стање оружане неутралности, а нису оцениле тешке последице за Србију Бугарско-турског споразума од 26. септембра. Чак су забраниле српској Врховној команди да предузме мере обезбеђења према бугарској граници, да се Бугарска не би провоцирала, претећи да ће у противном отказати сваку помоћ. Тек 5. октобра, када је Бугарска одбила захтев да прекине односе са Немачком и обустави мобилизацију, силе Антанте су с њом прекинуле дипломатске односе. ― У Грчкој је Венизелосова влада 24. септембра објавила општу мобилизацију. Не осврћући се на обавезе из војне конвенције из 1913, краљ Константин противио се да Грчка уђе у рат чим Бугарска нападне Србију, под изговором да Србија неће бити у стању да упути 150000 војника према Бугарској, па је сменио Венизелоса и на власт довео људе наклоњене Немачкој. Он није пристао да ступи у рат против Централних сила ни 5. октобра, када је почело искрцавање савезничких трупа у Солуну (Солунски фронт). То се негативно одразило на пружање помоћи Србији и на њену оперативно-стратегијску ситуацију. Британска влада, под разним изговорима, почела је отезати упућивање својих трупа и убеђивати француску владу да одустане од експедиције на Балкан. Напуштена је француска концепција о значају Балканског фронта и поновно истакнута британска о искључивом значају главног фронта у Француској

Аустро-немачка и бугарска офанзива и покушаји окружења српске војске, 6. октобар-22. новембар. ― Приликом израде операцијског п лана Централних сила за заједничку офанзиву против решено је да операцијама руководи немачки генерал А. Макензен, с тим да се у погледу употребе аустроугарских трупа обраћа аустроугарској Врховној команди. Макензенов план за напад на Србију био је да српску војску обухвати са севера (из Срема и Баната) и с истока ― из Бугарске. Главни удар нанела би са севера, преко Саве и Дунава, нем. н. армија, дуж великоморавске долине, и аустроугарска 3. армија, преко Београда. Дејством према Нишу и Крушевцу бугарска 1. армија требало је да пресече одступницу главним српским снагама и примора их на битку на левој обали В. Мораве; бугарска 2. армија, ван састава Групе Макензен, имала је задатак да продре у Македонију и пресече везу српске војске са Солуном; аустроугарске трупе које су оријентисане према Мачви требало је да наступају концентрично према Ваљеву, а 62. пешадијска дивизија од Вишеграда преко Узица у позадину српског северног фронта.

Србија је предложила 22. и 25. септембра да сви савезници објаве рат Бугарској, да Грчка и Румунија изврше мобилизацију, да Русија пошаље трупе Дунавом у Србију и искрца јаче снаге у Варни уколико Грчка и Румунија не прихвате сарадњу са Србијом, и да западни савезници упуте око 150 000 војника преко Солуна на одсек Царево Село (Делчево)―Крива Паланка ради напада на Бугарску. Међутим, пошто ти предложи нису усвојени, српска Врховна команда је намеравала да на северном фронту остане у дефанзиви, а према Бугарској предузме превентивну офанзиву са циљем да онемогући концентрацију бугарских снага, односно да их потисне у унутрашњост ради обезбеђења везе са Солуном. После тога би се главне снаге оријентисале према северу за противудар када аустро-немачке снаге буду прелазиле Саву и Дунав. Тај план је Врховна команда засновала на томе што је ценила да ће тежиште операција бити на северном и источном делу њеног фронта, и што је била обавештена о слабим аустроугарским снагама у Босни.

Али савезничке владе енергично су захтевале да се његово извршење одложи. Због тога је Врховна команда новим планом предвидела дефанзиву да би се спречило надирање противника на српску територију, или обезбедило време и простор за спајање са савезничким снагама ради предузимања противофанзиве. ― Црногорска Врховна команда улагала је напоре да трупе предузму хитно фортификацијско уређење положаја, и да офанзивним акцијама спрече пребацивање аустроугарских снага са црногорског на српски фронт. За одбрану свог североисточног фронта и за садејство са српском војском, а посебно с Ужичком војском и за заштиту њеног левог крила и позадине од продора аустроугарских снага из југоисточне Босне одредила је Санџачку војску (26 388 војника, 54 топа и 39 митраљеза), тј. око 2/3 целе војске, која је држала фронт од Вишеграда до Шћепан-Поља.

Уочи офанзиве на Дунаву, Сави и доњем току Дрине, стајало је 14 немачких и аустроугарских дивизија према 6 српских, а на источној граници 6 бугарских према 5 српских дивизија; према црногорској војсци (око 48 300 људи са 135 топова) стајао је 51 аустроугарски батаљон и 150 топова. Немачка и Аустро-Угарска ангажовале су за Србију 10 ескадрила са 60 авиона, а за Црну Гору 6 ескадрила са 36 авиона и хидроавиона. Србија је располагала са две ескадриле (српска и француска) и једним балонским одељењем. ― Први ешелон савезничке Источне армије ген. Сараја почео се 5. октобра искрцавати у Солуну.

После темељитих припрема и јаке арт. припреме офанзива Макензових снага на моравском, београдском и колубарском правцу почела је 6. октобра, бугарских на источној граници Србије ноћу 13/14. октобра, а аустроугарских на црногорском фронту 22. октобра. Аустроугарска 3. армија форсирала је Саву и Дунав код Београда, а немачка 11. армија Дунав код Смедерева, Костолца и Рама. До 15. октобра, упркос огорченом отпору српских јединица, оне су заузеле Београд, Смедерево, Пожаревац, Голубац и створиле шири мостобран. Да би окружиле српску војску у унутрашњости земље, немачке и аустроугарске снаге продужиле су наступање на југ, општим правцем према Крагујевцу; с истока су наступале бугарске 1. армија према Нишу, а 2. армија према долинама Јужне Мораве и Вардара. Због жилавог отпора српских снага и тешког земљишта противниково наступање је било споро. Бугарска 1. армија је задржана на граници; бугарска 2. армија избила је 16. октобра на Власину и у долину Јужне Мораве, код Врања, и пресекла моравско-вардарску комуникацију. ― Пошто је српска војска нападом Бугарске доведена у тешку ситуацију, српска Врховна команда је 15. октобра наредила да се надирање непријатеља заустави, у крајњем случају да се што више успорава и задржава, да би се добило у времену, док савезници са довољно снага не притекну у помоћ. Српска Врховна команда била је свесна да се ситуација њене војске све више погоршава не само због сталног напредовања аустроугарских снага и немачких снага са севера и све јачег бугарског притиска са истока, него и због тога што су се исцрпљивале резерве и што је претила велика опасност комуникацијама у долини Јужне Мораве и Македонији, у којој је бугарска 2. армија до 22. октобра заузела Куманово, Штип, Велес (Титов Велес) и Скопље. Прелазак аустроугарске 62. пешадијска дивизија преко Дрине код Вишеграда 22. октобра извршен је на осетљивом правцу, јер је тамо непријатељ, с обзиром на релативно повољан развој опште ситуације на западном и источном ратишту, могао упутити јаче снаге. Јединице 62. дивизије одбациле су Ужички одред и Доњовасојевићку бригаду према Узицу и Златибору и наишле на положаје 1. санџачке дивизије и новоформираног Косовског одреда на Бујаку, Вихри, Варди, Добруну, Црном врху, испред којих су у борбама од 24. октобра до 2. новембра заустављене. Стални захтеви српске Врховне команде и владе да савезници упуте трупе у Скопље и Велес, остали су без резултата. Мада решен да задржавањем непријатеља на северу и истоку створи време за прикупљање савезничких снага на правцу Солун―Скопље и њихов улазак у заједнички фронт, војвода Путник је, после пробоја нем. 11. армије код Смедеревске Паланке, наредио 22. октобра повлачење српских снага на положаје северно од Багрдана, Крагујевца, Г. Милановца и западно од Узица. Обавештен о тешкој ситуацији српске војске и претпостављајући да ће њене главне снаге дати одсудан отпор северно од долине западно Мораве, у висини Крагујевца, или јужно од њега, Макензен је одлучио да их обухвати са запада (аустроугарска 3. армија) преко Рудника и истока (нем. 11. армија) долином В. Мораве, и уништи пре пристизања савезничких појачања. При томе је аустроугарска 62. пешадијска дивизија имала да продужи наступање према Узицу, а бугарска 2. армија да веже за себе српске јединице у својој зони. Српске снаге, извлачећи се на положај код Багрдана, Крагујевца, Г. Милановца и Узица, успешно су задржавале аустро-немачко наступање и припремале се за противудар с 1. армијом у десни бок аустроугарске 3. армије. Пошто је бугарска армија 26. октобра са делом снага заузела Качаник, српска војска нашла се у критичној ситуацији, одвојена од савезничких снага у долини Вардара. За повлачење је остао једино отвор између Шарпланине и Проклетија. Због тога је војвода Путник обуставио намеравани противудар и предузео мере за пробој из рејона Качаника и Кончуљске клисуре у долину Вардара, ради спајања са савезничким снагама, које су из Солуна стигле до Криволака. Да би скратила фронт и добила снаге за тај маневар, српска Врховна команда је 26. октобра наредила повлачење на Ј. Мораву оних јединица које су од Власине до Тимока задржавале бугарску 1. армију. Тако је могла упутити Моравску дивизију II позива преко Лесковца и Приштине у рејон Кончуљске и Качаничке клисуре. Српска Врховна команда је 29. октобра предочила ген. Шарају да српској војсци прети опасност да буде опкољена и одсечена од Битоља и Драча, и да једини спас види у савезничкој офанзиви у правцу Велеса и Овчег поља, према Скопљу, у бок и позадину буг. снага, уз истовремено дејство српске војске са Косова, такође, у правцу Скопља. Но, на тај апел није добијен одговор. Пошто се ситуација све више погоршавала на северном фронту, према буг. 1. армији и на спољним крилима, војвода Путник је ноћу 30/31. октобра наредио повлачење према Западној и Јужној Морави ― баш у време кад су се аустроугарска 3. и немачка 11. армија прикупљале пред Крагујевцем за општи напад. Водећи тешке борбе у одступању и вршећи честе противнападе, српске снаге су се до 6. новембра извукле на десну обалу Западне и леву обалу Јужне Мораве. Стање српске војске на тим положајима било је врло тешко. Губитак читаве северне Србије, одсецање од Солуна, дуготрајно повлачење и сталне борбе умањиле су борбену вредност јединица. Санџачка војска је, проширујући фронт, затворила правац Ивањица―пл. Јавор ―Сјеница, којим су Аустро-Мађари почели упућивати снаге за дејство у позадину српских трупа. У таквој ситуацији српска Врховна команда је одлучила да брзим груписањем јачих снага разбије бугарску 2. армију и пробојем преко Кончуљске и Качаничке клисуре отвори пут према Скопљу и Солуну, с тим да јединице на Јужној и Западној Морави упорнијом одбраном обезбеде ту операцију. Али, тај план није се могао остварити, пошто су трупе фелдмаршала Макензена наставиле продирањеу намери да окруже и униште српску војску, или да је набаце на албанске планине. Стога су и за њих неочекиванобрзо заузеле 8. новембра Крушевац и Лесковац, па су се српске снаге морале повлачити преко Јастрепца и долином р. Ибра према Косову. ― Пошто је 11. новембра разбијањем бугарске 1. дивизије на Пустој реци и жилавим отпором српских снага код Блаца (12. новембра), отклоњена опасност од окружења главних српских снага у широком луку од ушћа р. Топлице до Јастрепца, српска Врховна команда је покушала, не знајући да је ген. Шарај одлучио да повуче Источну армију према грчкој граници, да у рејону Приштине прикупи што јаче снаге ради пробоја према Скопљу и успостављања везе са савезничком Источном армијом и базом у Солуну. Из покушаја пробоја српске војске према Скопљу и Солуну и настојања непријатеља да то спречи, односно да затвори обруч око ње, од 18. до 20. новембра развиле су се тешке борбе у рејону Качаника. Пошто је оценио да је због неактивности савезничке Источне армије, јаког притиска аустро-немачких јединица са севера и северозапада и Бугара с истока и југоистока, онемогућен пробој кроз Качаник и тиме дефинитивно осујећено спајање са савезничким трупама, војвода Путник је 21. новембра наредио повлачење на леву обалу р. Ситнице. Дан пре тога, и црногорска Врховна команда је наредила, после повлачења 1. српске армије ка Косовској Митровици, да јединице Санџачке војске, које су се налазиле на левом боку 1. српске армије приликом њеног одступања долином р. Ибра, заузму и упорно бране положаје код Рожаја, а са осталим снагама положаје код Бјеласице, Мојковца и р. Таре.

Одступање српске војске преко
Црне Горе и Албаније

После избијања на Косово, фелдмаршал Макензен прекинуо је операције, сматрајући да је српска војска тучена и да ће њени остаци, набачени на албанске и црногорске планине, страдати од глади и хладноће. У погледу даљег вођења рата на Балкану избиле су несугласице меду Централним силама. Аустро-Угарска је тражила да се предузме поход на Грчку и присили Румунију да приступи Тројном савезу; уз то, хтела је сама да заузме и поседне Црну Гору, Албанију и јадранску обалу. За Немачку је циљ похода био остварен, па је захтевала да се снаге пребаце на главна ратишта. Ипак је 24. новембра одлучено да се нападне савезничка Источна армија. Али, до тога није дошло, јер се она повукла на грчку територију. Гоњење српске војске вршили су делови бугарске 1. армије према Пећи, Даковици и Призрену. Аустроугарска 3. армија припремала се за напад на Црну Гору, па је, ради тога, почела да пребацује делове својих снага са североисточне црногорске границе у Боку которску.

Иако није успела да се пробије кроз Качаничку клисуру, српска војска ипак је избегла окружење на Косову. Међутим, она се 24. новембра налазила у тешком стању, на левој обали р. Ситнице. Због тога је Врховна команда, после саветовања са командантима армија, одлучила да се српска војска повуче преко Црне Горе и Албаније на јадранску обалу ради одмора, попуне и реорганизације главним правцем Пећ―Андријевица―Матешево―Подгорица (Титоград)―Скадар. Српска војска се под врло тешким условима пробијала кроз Црну Гору и Албанију и крајем децембра 1915. стигла у простор Скадра и Драча. – Црногорска Санџачка војска, после повлачења на линију Рожај, Бродарево, Пријепоље, Прибој, Метаљка, Челебићи имала је задатак да и даље брани свој део фронта и у садејству са 1. српском армијом код Рожаја обезбеди простор и време 2. и 3. армији и Одбрани Београда да се повуку на Јадранско приморје. ― После доласка у Скадар и Драч, након скоро месец дана кретања, изнурене и изгладнеле српске трупе морале су продужити још 160 км, по мочварном и маларичном земљишту, до Валоне, где су савезници, на интервенцију српске Врховне команде и владе, организовали прихват и снабдевање. Тада је одлучено да се српска војска, која је пред противникову офанзиву почетком октобра бројала око 420 000 људи, на Косову око 300 000, а у Албанији око 220 000, најпре пребаци на Крфи Бизерту, а после реорганизације на Солунски фронт.

АЗИЈСКО-ТУРСКО РАТИШТЕ 1915.

Операције на азијско-турском ратишту у 1915. постепено су обухватале територију Турске са свих страна ― Кавказ, Месопотамију, Сирију са облашћу Суецког канала и, најзад, Дарданеле. Касније су се прошириле и на неутралну Персију. Те области су заузимале посебно место у колонијалној и империјалистичкој политици великих сила као значајни извори сировина и погодна тржишта и, пре свега, као области преко којих су водили најкраћи саобраћајни путеви између Европе и Азије. Од пролећа 1915. ситуација Турске нагло се погоршала. На свим фронтовима вођене су тешке борбе, губици су били велики, залихе муниције су се ближиле крају, а привреда је већ била исцрпљена.

Операције на кавкаском фронту. ― Руска Кавкаска армија (3 корпуса) почетком 1915. развучена на фронту широком преко 700 км, од Црног мора, преко ал-Дагара (ал-Дагхара), до Табриза, затварала је олтински, ерзурумски и еривански правац. Осим заштите Закавказја од упада турских снага, требало је да подржи проширивање руског утицаја у Персији, нарочито због тога што је Турска, уз активну политичку и војну подршку Немачке радила на увлачењу Персије и Афганистана у рат против Русије и В. Британије. Персија је постала поприште борбе у којој су се ратне операције испреплетале са дипломатским акцијама и политичким сукобима. Савезничка дарданелска операција утицала је да турска 3. армија пређе у одбрану. Руска Кавкаска армија покушала је да искористи ту ситуацију. Претпостављајући да ће победом над турском 3. армијом учврстити свој фронт и утицати на став Персије, прешла је својим 4. корпусом (Кавкаским) почетком јуна у офанзиву. Корпус је брзо очистио од турских јединица територију између језера Вана (Ван Голу) и Урумијеа (Урумиyех) и заузео раскрсницу Малазгирт. Турска 3. армија одбацила је противударом десно крило 4. корпуса у пустињу, с. од језера Вана, заузела крајем јула Малазгирт и продором до Каракилиса (Каракилиссе―Каракесе, Каракосе) и превоја Кара-Дербента опасно угрозила стабилност руске одбране на Кавказу. Ударом руског 1. корпуса и армијске резерве из рејона ал-Дагара у леви бок турских снага, ситуација се преокренула у корист руских снага које су до почетка септембра левим крилом поновно избиле на линију Тутрак―језеро Ван―Ханенсурски превој―језеро Урумије. На осталим деловима Кавкаског фронта вођене су борбе локалног значаја. Док су се борбе на Кавкаском фронту постепено стишавале, у Персији се све јаче распламсавао политички и војни сукоб, добијајући облике грађанског рата. Центар турско-немачке пропаганде био је град Исфахан (Есфахан), где су под руководством немачког конзула, шведских инструктора, персијске жандармерије и турских официра, стварани летећи одреди за борбу против руских и британских снага у Персији и Афганистану. Да би отклонио ту опасност, пошто дипломатски кораци у том правцу нису успели, руски експедициони корпус, састављен, претежно, од коњичких делова (39 козачких еск., 3 пб и 20 топова) искрцао се 30. октобра у луци Ензели (Бандаре Пахлави, Бандаре Пахлав%) на Каспијском мору и, енергичним дејствима, разбио немачко-турске одреде. У децембру су његови делови избили ј. од Техерана, а главнина је заузела Хамадан (Хамадан), 16. децембра. Покушај Немачке да увуче државе средње Азије у борбу против Антанте није успео.

Операције на Месопотамском фронту и Суецком каналу. ― Велика Британија је у то време предузела мере за обезбеђење својих позиција у нафтоносним рејонима на југу Персије, у Месопотамији и Арабији. Уз то, ти рејони налазили су се на приступним путевима за Индију. В. Британија није желела само да их заштити од продора Турске него и да не допусти присуство руских снага у њиховој близини. Због тога није прихваћен руски план о заједничкој руско-британској офанзиви према Багдаду, па су британске снаге (око 20 000 људи) на Месопотамском фронту самостално кренуле, јануара 1915, долином р. Тигра и Еуфрата. Споро напредујући према Багдаду, тек су у септембру заузеле Кут и Амаруна Тигру и Карбалу на Еуфрату и продужиле напредовање док их нису напала 2 турска корпуса 22. новембра и одбацила на Кут и Амару, где су их окружиле турске снаге под командом немачког генерала К. Голца.

Значај Суецког канала за везе В. Британије са Индијом и нафтоносним рејонима био је пресудан. Због тога је за Турску био основни задатак већ у првим данима после уласка у рат да покуша, уз подршку Немачке, да овлада каналом, и продре у Египат, и тамо дигне на верски устанак Муслимане против британске колонијалне власти. У том циљу је из турске 4. армије, формиране у Сирији, упућен према Суецу, половином јануара 1915. експедициони корпус (око 15 одо људи). Слабо организован поход преко Синајске пустиње, по пешчаној бури, изнурио је турске јединице, које су 2. фебруара напале британске положаје код алКантаре, ал-Исмаилије и Тусума (Тусссум). Оне су се само делимично пребациле на афричку обалу, одакле су их убрзо 2 британске дивизије, уз подршку 3 ратна брода, одбациле према ел-Аришу, који су Турци претворили у јако утврђено упориште. Касније су те турске снаге већим делом пребачене на Дарданеле, где је почео савезнички десант.

Британско-француска десантна операција у Дарданелима, 19. II 1915―9. I 1916. ― Ова најважнија савезничка операција на азијско-турском ратишту 1915, изведена је са циљем да се изврши пробој кроз Дарданеле и Босфор, заузме Цариград и успостави најкраћа веза са Русијом. Од тога подухвата су британски и француски војни и политички руководиоци очекивали далекосежне политичке и стратегијске резултате. Турска би се још јаче изоловала, а везивањем њених снага за одбрану Мореуза олакшала би се В. Британији одбрана Суецког канала и Египта; у исто време, растеретио би се Кавкаски фронт, што би омогућило Русији јаче ангажовање против Немачке на Источном фронту; посредно, то би позитивно утицало и на ситуацију на Западном фронту. На Балкану, где су се Србија и Црна Гора успешно бориле, убрзало би се ступање у рат Грчке и Румуније на страни Антанте, а и Бугарске, па би војске балканских држава са британско-француским снагама могле елиминисати Турску из рата, и на Балкану образовати чврст фронт против Централних сила, што би био значајан допринос савезничкој победи. ― Међутим, одсуство јединственог гледишта и акције одговорних личности, нарочито у британском Адмиралитету и Ратном савету, укрштени савезнички интереси око Мореуза и Цариграда, нецелисходност и колебање у припреми и извођењу операције с једне стране, и погоршање ситуације на Балкану нападом Централних сила и Бугарске на Србију (у октобру су се морале одвојити трупе чак и са Дарданела и упутити у Солун за формирање Источне армије) и појединачну активност немачких подморница у Средоземном мору с друге, довели су до неуспеха те најкрупније десантне операције у току рата.

ИТАЛИЈАНСКО РАТИШТЕ 1915.

Став Италије и њене оружане снаге до ступања у рат на страни Антанте. ― Иако је била у савезништву са Немачком и Аустро-Угарском, Италијаје одмах после избијања рата објавила неутралност, тумачећи то неспремношћу за рат и истичући да Тројни савези војна конвенција из 1913. имају дефанзивни карактер. При томе је уверавала Немачку и Аустро-Угарску у своју благонаклоност, постављајући и даље своје територијалне захтеве, нарочито на Балканском полуострву, чему се Аустроугарска енергично супротстављала. У исто време је преговарала и са силама Антанте, тежећи да своју неутралност или приступање једном од зараћених блокова што боље искористи за остварење својих аспирација. Користећи се поразима аустро-угарске војске на балканском ратишту (Церска битка, Колубарска битка), запосела је 25. XII 1914. о. Сазани Валону. Почетком јануара 1915, ослањајући се на покрет иреденте, затражила је Трст и јужни Тирол. На интервенцију Немачке и због бојазни да се спор неповољно одрази на став Румуније, Аустро-Угарска је била вољна да удовољи италијанским захтевима. Међутим, Италија је 10. априла проширила своје захтеве у Тиролу, Истри, Словеначком приморју, тражећи од Аустро-Угарске, исто тако, да се одрекне свих претензија у Албанији. Преговори између Италије и сила Антанте (В. Британија, Француска, Русија), који су, истовремено, вођени у Лондону, завршени су 26. IV 1915. потписивањем уговора, по којем је Италија требало у року од месец дана да ступи у рат против Немачке и Аустро-Угарске, а као компензација за то обећани су јој јужни Тирол до Бренера, Трст, Горица и Градишка, Истра, северна и средња Далмација са Требињем, важнија јадранска острва, Валона и о. Сазан и учешће у послератној расподели територија у Малој Азији и северној Африци (Лондонски уговор, 1915). Италија је 3. В 1915. иступила из Тројног савеза, а 23. маја објавила рат Аустро-Угарској. ― Немачка се у почетку ограничила само на то да прекине дипломатске односе с Италијом, да не би изгубила увоз сировина и хране, нарочито памука из САД, који је вршила преко Италије, и да не би изазвала неповољну реакцију Румуније.

Италијански и аустроугарски планови и снаге, и прве битке на Сочи, 23. јун―3. Децембар. ― Италијанско ратиште обухватало је на аустроугарској територији Тирол, Корушку, Крањску и Приморје, а на италијанској део Ломбардије, Венецију и Фурланију, тако да су га сачињавала два фронта (војишта)―Алпски и Сочански. На Алпском фронту обе стране затвориле су правце, који прелазе преко гребена с једне на другу територију, објектима сталне фортификације; Сочански фронт био је слабо или никако утврђен. Језгро аустроугарске одбране у Тиролу чинила је тврђава Тренто.

Италијанско-турски рат 1911―12. прилично је пореметио реорганизацију италијанске војске која је била започета 1909. У миру је имала 12 корпуса са 25 пешадијска дивизија и 3 коњичка дивизија. У Италији се све до августа 1914. није мислило на офанзивни рат против Аустро-Угарске. За случај аустроугарске агресије израђено је од 1882. до 1913. неколико варијанти дефанзивних планова. Тек после избијања рата и доласка ген. Л. Кадорне за начелника Генералштаба (јул 1914), израђен је офанзивни план за рат против Аустро-Угарске. За једно времену офанзиву према главним објектима ― Јужном Тиролу са Трентом и Приморју с Трстом ― није било довољно снага. Пошто офанзива у Јужном Тиролу због тешког планинског земљишта, аустроугарских утврђења и слабе артиљерије, није обећавала брз успех, ген. Кадорна се одлучио за офанзиву преко Соче, с тим да се на осталом делу фронта остане у дефанзиви. Главне снаге (2 армије са 14 пешадијска дивизија и сва коњица) извршиле би удар између Јадранског мора и Јулијских Алпа према Љубљанској котлини, одакле би се развиле операције према Аустрији или Мађарској. Општа резерва (6 пешадијска дивизија), иако намењена за ојачање ударне групације, задржана је код Вероне и Падове због опасности од аустроугарског упада из Тирола, који би могао довести италијанску војску у веома тежак положај.

Италија је 23. априла, у време преговора у Лондону, почела тајну мобилизацију и ставила укупно под оружје 14 корпуса (35 пешадијска дивизија, 1 берсаљерска и 4 коњичка дивизија ― око 350 000 људи, поред бројних планинских трупа). На фронту је имала 12 ескадрила са 84 авиона, и 3 ескадриле у позадини. Концентрација италијанске војске завршена је, углавном, 15. јуна (23 дана после почетка ратних дејстава), али су неки делови пристизали до краја јуна.

Држање Италије почетком рата принудило је аустроугарску Врховну команду да приступи изради плана за рат против ње. Очигледно је било да ће Италија напасти Аустро-Угарску чим се за то укаже погодан тренутак. План је у почетку био дефанзиван, с тим што је погодном политиком треоаио оаиозити уиазаК нање у рат док се не постигну одсудна решења у Србији и Русији.

Генералу Ф. Рору коме је поверено руковођење операцијама на италијанском ратишту, стављено је у задатак да задржи продирање у Тирол и са Таљамента према Бечу, док на ратиште не пристигну потребне снаге. Армијска група ген. Рора имала је почетком маја 1915. године 5 дивизија. После пробоја код Горлица за ојачање снага на италијанском ратишту аустроугарска Врховна команда упутила је 7. корпус из Галиције и 5. армију (15, 16. к и 48. пешадијска дивизија) са Балкана, тако да су аустроугарске снаге имале око 15 пешадијска дивизија са преко 220 000 људи. Тежишни сектор на р. Сочи држала је 5. армија (8 пешадијска дивизија) ген. С. Боројевића.

Ратне операције, углавном, локалног значаја, почеле су ноћу 23/24. маја. Италијанске трупе заузеле су нешто земљишта пред аустроугарском главном одбрамбеном линијом. Офанзива италијанске војске почела је тек месец дана касније (23. јуна) ударом 2. и 3. армије у правцу Горицеи висоравни Добердоба. Тим ударом почела је, у ствари, прва од дванаест сочанских битака. До краја 1915. на Сочанском фронту су вођене 4 битке. Упркос ангажовања јаких снага, које су на обе стране стално нарастале, масовне употребе артиљерије и обострано великих губитака, италијанске армије нису успеле да пробију фронт аустроугарске 5. армије и заузму Горицу. Ипак, с уласком Италије у рат везане су јаке аустроугарске снаге, које су половином новембра бројале већ 20 дивизија; сем тога, прекинут је увоз и транзитни саобраћај са Немачком, који се почетком британске блокаде вршио преко Италије.

РАТ У КОЛОНИЈАМА 1915.

Током 1914. савезници су заузели све немачке колонијалне поседе на Далеком истоку и у Тихом океану. У Африци, осим Тогоа, остале немачке колоније наставиле су 1915. с отпором савезничким снагама. У Немачкој Југозападној Африци (Намибија) искрцане британске јужноафричке трупе наставиле су почетком 1915. надирање према Винтхуку (Wиндхоек) центру колоније, заузеле водоснабдевачку станицу Хусуб и допрле до краја марта до Корибиба. До тог времена су већ британске јединице, наступајући у три колоне преко јужне границе из Кејптауна и искрцане трупе у заливу Лидериц (‘Лудеритзбааи), достигле Кетмансхоп (‘Кеетмансхооп). Пошто су савладали отпор слабих немачких јединица, Британци су 13. маја заузели Винтхук, те је тиме већи део колоније пао у њихове руке. Немачке трупе су се повукле на север, где су пружале отпор до 9. јула, када су капитулирале (280 официра, 4300 војника и 4 топа). У Камеруну Немци су били принуђени на дефанзиву одступајући постепено све до пада главног града Јаунде (Yаоунде), после чега је у октобру и новембру обухват савезника био све тешњи, тако да су преостале немачке снаге биле приморане да средином децембра одступе у Шпанску Гвинеју. Тако је Камерун коначно пао у руке савезника. У Немачкој Источној Африци (Танзанија), немачке трупе су током целе 1915. успешно одолевале покушајима Британаца да од Момбасе и у рејону Килиманџара продру дубље у немачку територију према Дар ес Саламу. У марту месецу је један немачки помоћни брод успео да пробије блокаду и дотури немачким трупама неколико топова и муницију, а у јулу су са потопљене немачке крстарице Кенигсбергскинути топови који су заједно са посадом појачали одбрану колоније. Све до краја 1915. Британци нису предузимали озбиљније нападе, тако да је та немачка колонија једина продужила с отпором до краја рата.

САМОСТАЛНА ДЕЈСТВА ВАЗДУХОПЛОВСТВА 1915.

У 1915. авијација је употребљавана и за самостална дејства, без непосредне везе са дејствима КоВ. Тако су 27. маја Французи бомбардовали хемијске фабрике у Лудвигсхафену ( Лудзцигсхафен) ―200 км иза фронта са 18 авиона, 13. јуна Карлсруе (Карлсрухе) са 23 авиона, а 25. августа Дилинген (Диллинген) са 62 авиона. При бомбардовању Сарбрикена са 32 авиона, 9. августа, немачки ловци оборили су 9 француских авиона. Због великих губитака Французи су одустали од повећања броја бомбардерских ескадрила и престали да нападају циљеве у дубокој немачкој позадини. ― Због слабијег квалитета својих авиона, немачка авијација је у 1915. вршила само мања ноћна бомбардовања, и то, углавном, поморских лука у Фландрији, а интензивније је почела употребљавати ваздушне бродове. У том периоду Немци су извршили 57 бомбардерских напада од којих 11 на Лондон. Укупно је бачено 726 бомби, од којих је погинуло 150 људи, а 466 је рањено. ― Британска авијација није у то време имала посебне бомбардерске јединице, па су извиђачки авиони употребљавани за бомбардовање, а поред тога 1 винг из морнаричког ваздухопловства био је одређен, претежно, за бомбардовање циљева у противничкој позадини.

РАТ НА МОРУ 1915.

Северно море. ― Задаци британске флоте на овом мору остали су, углавном, исти (блокада нем. обале, заштита поморских комуникација и одбрана властите обале). Немачки цар је међутим одобрио употребу Флоте отвореног мора зд. препадна дејства, ради почесног уништавања британске флоте и ангажовање подморница у блокади В. Британије. Прву препадну операцију извеле су 23/24. јануара немачке флотне снаге код Догер Бенка. У њој су Немци изгубили 1 оклопни крсташ, а на свакој страни био је оштећен по 1 бојни крсташ. Неуспех препада довео је до забране дејства Флоте отвореног мора ван зоне 100―120 М од Хелголандског залива, па је главнина немачке флоте била 1915. неактивна. Пошто је и британска флота после губитака које су јој нанеле немачке подморнице и мине, избегавала борбу у јужном делу Северног мора, у 1915. није дошло до сукоба главнина.

Подморнички рат. ― У немачким морнаричким круговима на челу с новим командантом флоте Х. Полом (Хуго Похл) преовладало је уверење да се В. Британија може поразити једино подморничким ратом. Зато је, као одговор на британске блокадне мере и минско запречавање, Немачка приступила подморничкој блокадиБританских острва и 4. фебруара прогласила ратном зоном воде око В. Британије и Ирске, укључујући и Ламанш. Од 19. фебруара супротно нормама поморског ратног права, немачке подморнице почеле су потапати савезничке трговачке бродове без претходне опомене, не водећи рачуна о безбедности путника и посаде (7. маја потопљен је брит. путнички пароброд Луситаниа са око 900 путника, од чега 128 држављана САД); довођени су у опасност и неутрални бродови. Због протеста неутралних земаља (у првом реду САД) немачки подморнички ратпостепено је ограничаван, а 18. септембра је обустављен против трговачких бродова дуж западних британских обала и у Ламаншу; на Северном мору је настављен, уз придржавање правила о узапћењу. На фландријској обали, од линије фронта до холандске границе, Немци су формирали помор ску обалску команду, а крајем марта подморничку флотилу обалских подморница за дејства у подручју Доверских врата и ушћа Темзе. Због повећане подморничке опасности организован је Доверски баражда спречава продор подморница нем. Фландријске флотиле кроз Канал, а учињен је напредак и на подручју противподморничке одбранеувођењем хидрофона и дубинске бомбе. Британци су у овом периоду, упоредо са војном блокадом Немачке, појачали и трговинску блокаду да би потпуно обуставили немачки прекоморски увоз. Међутим, како је расла подморничка опасност, блокада коју је одржавала 10. крстаричка ескадра постепено се померила до линије Шкотска― Норвешка на подручју западно од линије Ферерска острва―Хебриди, а база блокадних снага ка западним обалама Шетлендских острва; у 1915. години 10. ескадра је прегледала укупно 3098 бродова. Немачке подморнице су у 1915. потопиле 1 137 734 БРТ савезничког бродовља, што у упоређењу са двадесетмилионском тонажом брит. трговачке морнарице није имало одлучујући значај. Губици подморница били су релативно мали (у 1915. уништено је 19 подморница).

Средоземно море. ― Ступањем Турске у рат на страни Централних сила Русија је још јаче изолована од савезника, а положај Антанте на Средоземном мору био је озбиљно угрожен. Англо-француске поморске снаге блокирале су малоазијску и сиријску обалу, а део је успешно садејствовао британским трупама у одбијању турских напада у фебруару на Суецки канал. Такав развој ситуације наметнуо је реализовање идеје о војној интервенцији у Мореузима, што је довело до неуспешне савезничке дарданелске операције.

Немачке подморнице из састава флотиле формиране у Јадранском мору током 1915. почеле су дејствовати крајем септембра, заједно с аустроугарским, против трговачких бродова на Средоземном мору. Да би сузбили њихову активност, савезници су формирали отрантски бараж. Почетком 1915. измењена је савезничка блокада Јадранског мора тиме што су оклопни крсташи крстарили на блокадној линији паралелом о. Паксија (Паxои); горивом су се попуњавали у Наваринском заливу (Пyлос). Кад је 27. априла аустроугарска подморница У 5 потопила оклопни крсташ Леон Гамбетта, блокада је била замењена повременим крстарењем на прилазима Јадранском мору. Француске подморнице су дејствовале повремено до Бара и Боке которске и остајале у зони дејства 2 дана, проширујући постепено делатност до о. Виса. Снабдевање Црне Горе вршило се преко Бара, а делом и преко Солуна уз осигурање крстарицама, разарачима и миноловцима због ометања од аустроугарских лаких поморских снага и подморница.

Кад је Италија ушла у рат против Централних сила, 23. маја, ситуација на средоземном поморском ратишту изменила се у корист Антанте. Конвенцијом од 10. маја, потписаном у Паризу, прецизирано је садејство француске, британске и италијанске РМ у Средоземном мору на принципу двеју самосталних флота: Прва савезничка флота (Премиере флотте аллиее), састављена од основних поморских снага итал. РМ, ојачана британским и француским флотним саставима, требало је да дејствује у Јадранском мору под командом италијанског адмирала, а Друга савезничка флота (Деуxиеме флотте аллиее) имала је у свом саставу француске поморске снаге ван Јадрана, под командом француског адмирала. У случају заједничког дејства у Јадранском мору, оба би команданта равноправно сарађивала. Италијанске поморске снаге биле су развијене: 7. ескадра ― у саставу 4 бојна брода типа дреднот, 4 старија бојна брода, 4 оклопна крсташа, 4 разарача и 9 торпиљарки, под не посред ном командом команданта флоте војводе Луидија Абруција ― у Таранту; 2. ескадра ― 2 старија бојна брода, 6 оклопних крстарица, 7 лаких крстарица, 3 помоћне крстарице, 10 разарача, 20 торпиљарки и 7 подморница ― у Бриндизију; Дивизија Сардинија (Дивисионе Сардегна) ―• 3 стара бојна брода, 2 оклопна крсташа, 11 разарача, 29 торпиљарки и 13 подморница ― у Венецији. Крајем маја тим снагама придружили су се британски и француски бродови, предвиђени за формирање Прве савезничке флоте: 1. ескадри 4 стара бојна брода, а 2. ескадри 4 лаке крстарице, 12 разарача, 8 торпиљарки, 8 подморница и 10 миноловаца.

Јадранско море. ― Одмах после објаве рата, пред зору 24. маја, аустроугарска флота извршила је препад на италијанску обалу, између Венеције и Барлете (Барлетта), с тежиштем у подручју Анконе; оштећени су војни и индустријски објекти и дужобалска железница, што је, делимично, пореметило мобилизацију и развој италијанске војске. После тога препада главнина аустријске флоте се повукла у Пулу и ограничила на дефанзиву.

Италијанске лаке поморске снаге почеле су блокаду аустроугарске обале крстарењем између Бриндизија и албанске обале, и између Крфа и Отранта, а подморнице, заједно с француским, налазиле су се стално пред Боком которском и Шибеником. У северном Јадрану, на приморском крилу Сочанског фронта, обе стране употребиле су поморске снаге у арт. подршци и испољиле интензивну минску активност. Ради пресецања аустроугарске дужобалске комуникације Пула―Бока, Италијани су посели у јулу о. Палагружу, која је због учесталих противдејстава противничких лаких поморских снага брзо напуштена. Савезници су оформили два операцијска подручја ― Венецију на северу, и Таранто―Бриндизи на југу, међусобно удаљена око 400 М. То је омогућило аустроугарској РМ да искористи повољнију операцијску основицу на источној јадранској обали и да слободно дејствује лаким поморским снагама из Шибеника и Боке которске (торпедне флотиле састава 1―2 лаке крстарице и дивизион разарача) на простору између та два подручја. Немачке подморнице, које су од пролећа у деловима допремане железницом у Пулу, испољиле су знатну минску активност дуж целог Јадрана а повремено су дејствовале и торпедима (7. јула је У 14 потопила итал. оклопни крсташ Амалфи). Кад је 18. јула аустроугарска подморница У 4 потопила испред Дубровника итал. оклопни крсташ Гиусеппе Гарибалди, Италијани су, као и Французи пре њих, ограничили употребу великих бродова у Јадранском мору. У новембру и децембру савезничка РМ је ангажована у снабдевању, прихвату и евакуацији српске војске. Учесталост саобраћаја између јужних италијанских лука и албанског приморја привукла је пажњу аустроугарских лаких поморских снага, подморница и авијације из Боке которске, које су положиле неколико минских препрека пред албанском обалом и бомбардовале бродове и складишта у лукама. Најзначајнији је био препад на Драч, 29. новембра, када су изгубљена 2 аустроугарска разарача.

Балтичко море. ― Значај овог мора порастао је у 1915. с немачким планом да се решење рата потражи на Источном фронту. Почетком године појачане су руске поморске снаге са 4 новоизграђена бојна брода типа дреднот, 2 разарача и 3 подморнице, а немачке са 2 оклопна крсташа, 2 лаке крстарице и неколико разарача, одвојених из Северног мора. Активност поморских снага почела је тек у мају, после топљења леда. Немци су 8. маја с копна заузели Либаву, где су уредили истурену базу лаких поморских снага за дејство у правцу Ришког и Финског залива. Положили су неколико активних минских препрека, али почетком јуна нису успели да лаким снагама, уз подршку оклопних крсташа, продру у Ришки залив. Руси су наставили организовање одбране Ришког залива и почели, такође, да организују противдесантну одбрану Монзундског архипелага, а у Ирбенском пролазу (МпчеуцКуу нпоАуе―Ирбенсундет) положили су минску препреку, коју су штитиле поморске снаге Ришког залива (1 стари бојни брод, флотила разарача, 4 топовњаче, 1 минополагач и 6 подморница), оперативно потчињене 5. армији. Напредовање нем. војске приморским правцем извукло је на море руске поморске снаге; 2. јула дивизија руских оклопних крсташа, упућена у арт. препад на Мемел сукобила се код Готландас нем. саставом који се враћао с полагања мина, и потопила минополагач Албатрос. Крајем јула, избијањем немачких копнених снага на јужну обалу Ришког залива и према р. Западној Двини, лишено је њихово лево крило подршке флоте и изложено дејствима руских поморских снага. Стога је нем. командовање одлучило да продре јаким снагама у Ришки залив, уништи руске поморске снаге и минама блокира јужни део пролаза Муху (Муху Ваин): снаге подршке требало је да крстаре на отвореном мору и дејствују против руске флоте, уколико исплови из Финског залива. Немачка флота је 8―19. августа форсирала Ирбенски пролаз и ушла у Ришки залив, али се након 2 дана повукла због губитака, помањкања горива и одсуства одговарајућег напора КоВ на ришком правцу. После тога немачка 1. ескадра Флоте отвореног мора враћена је у Северно море, а преостали делови на Балтику ограничили су се на демонстративна дејства.

Стабилизацијом фронта на копну и повлачењем делова немачке Флоте отвореног мора, омогућено је руској флоти дејство против немачких поморских комуникација. Балтичка флота је употребила 8 великих (од тога 5 британских) и 13 обалских подморница у централном и јужном Балтику ради спречавања транспорта железне руде из Шведске; подморнице су потопиле до краја године 1 оклопни крсташ, 1 крстарицу и 15 трговачких бродова, и присилиле Немце да појачају противподморничку одбрану снагама из Северног мора. Крстарице и разарачи наставили су полагање офанзивних минских препрека на нем. поморској комуникацији Кил―Данциг― Либава.

Црно море. ― Дејства руске флоте била су олакшана привременим избацивањем из строја бојног крсташа Гоебен. У оперативној зони Босфора дејствовале су руске подморнице, у зони Босфор―Трабзон главнине Црноморске флоте, а у зони Трабзон― линија фронта торпиљарке Батумског одреда. Тежиште операција припало је главнини Црноморске флоте (5 предреднота, 2―3 крстарице и 6―10 разарача), која је од 1. јануара до 17. фебруара испловила 6 пута и потопила 4 пароброда и око 120 моторних једрењака. Кад је почела дарданелска операција, Црноморска флота је упућена у рејон Босфора ради демонстративних дејстава, која су, зависно од савезничког успеха, требало да прерасту у десантну операцију ради заузимања Босфора. За десант је одређен 5. кавкаски корпус, који је пребачен у априлу из Батума у Севастопољ и Одесу, где је прикупљена транспортна флота (100 бродова) и почела вежбе искрцавања. За то време главнина Црноморске флоте почела је да дејствује у рејону Босфора. Бојни бродови су од 28. марта редовно бомбардовали Босфор, а лаке поморске снаге и подморнице нападале комуникацију дуж анадолијске обале. Почетком лета постало је јасно да је десант у рејону Босфора неизводљив, и јединице 5. кавкавског корпуса су упућене у Галицију. У то време су се појавиле у Црном мору немачке подморнице (до октобра је прошло кроз Мореуз 5 подморница), па је Црноморска флота ограничила употребу бојних бродова до ступања у строј новосаграђених бродова типа дреднот. Она је пренела терет дејстава на подморнице и разараче, чија је систематска активност у рејону Босфор―Зонгулдак и Босфор―ушће Дунава приморала немачко-турско командовање да ограничи употребу већих ратних бродова, посебно Гоебена, а постепено и саобраћај већих трговачких бродова. Обалске подморнице, превезене у августу железницом из Владивостока у Севастопољ, употребљене су у патролирању дуж обала Крима, а торпиљарке Батумског одреда дејствовале су против дужобалске комуникације којом се из Трабзона вршило снабдевање приморског крила турских снага на Кавкаском фронту. Повремено су на то подручје упућивани и разарачи из Севастопоља.

Кад су у септембру ступила у строј прва 2 бојна брода, типа дреднот, руска Црноморска флота је формирала од бојних бродова 3 маневарске групе (свака јача од Гоебена и Бреслауа) и обновила нападе на противничку обалу и саобраћај; до краја године испловиле су 10 пута и провеле на мору 29 дана. У размацима између њихових похода на комуникацијама су дејствовали разарачи и подморнице. У 1915. руске поморске снаге су уништиле на комуникацијама 2 топовњаче, 1 подморницу, 50 пароброда и око 3000 моторних једрењака и једрењака.

Ступањем Бугарске у рат измењена је, у извесној мери, ситуација на црноморском ратишту; бугарске поморске снаге ― 1 школски брод и 6 торпиљарки ― нису представљале већу опасност, али су луке Бургас и Варна добро послужиле нем. подморницама; руска флота проширила је дејства и против бугарске обале, бомбардујући објекте на обали и лучка постројења.

РЕЗУЛТАТИ РАТА У 1915.

У овој години јасно су се оцртале размере рата и његова огромна зависност од ратног потенцијала, нарочито од индустријске производње. Иако су две ратне године донеле милионске жртве, стратегијска ситуација се није битно изменила. Ниједна велика сила није одлучно тучена, нити толико ослабљена да више не би била озбиљан и јак противник. У Русији, многобројне штрајкове и антиратне демонстрације, у којима је учествовало преко 500 000 људи, сурово је угушила царска полиција. После краха Друге интернационале, одржана је 5―8. IX 1915. у Цимервалду (Швајцарска) социјалистичка конференција интернационалиста из 11 земаља, која је према В. И. Лењину била први корак у развитку интернационалног покрета против рата. Делегатима на тој конференцији уручена је брошура В. И. Лењина Социјализам и рат (Зенева, 1915), у којој је дефинисан и објашњен став револуционарних марксиста према рату. Брошура је убрзо преплавила Русију, а растурана је и по Француској и Немачкој.

У табору Централних сила рат је изазвао велике унутрашње економске и политичке тешкоће. Велики губици у људству и материјалним добрима исцрпљавали су снагу Немачке и Аустро-Угарске. Несташица хране испољавала се све оштрије. Глад је била на помолу. Новостворена немачка Независна социјалдемократска партија на челу са К. Либкнехтом и Р. Луксембург покретала је борбу против рата и њен се утицај све више осећао. У Аустро-Угарској, нарочито у Аустрији, ситуација је била још тежа. Глад је претила да захвати индустријске области, а ослободилачке тежње словенских народа имале су одјека и на фронту.

Ниједна од коалиција није ни у 1915. потпуно остварила своје стратегијске циљеве. На свим фронтовима крајем године водио се позицијски рат. Крај рата није се могао сагледати. Централне силе су заузеле Пољску, Литву, део Латвије и Белорусије, Србију (почетком 1916. Црну Гору и Албанију) и успоставиле копнену везу са Турском. Немачка је задржала стратегијску иницијативу. Ипак, ти успеси који су немачки милитаристи прецењивали, нису побољшали општи положај Немачке. Привредне тешкоће Немачке су порасле због оскудице сировина, хране, радне снаге и транспорта, а општа производња, и поред пораста ратне производње, знатно је опала.

На страни Антанте терет рата у 1915. највећим делом носила је Русија, чија је војна, политичка и економска ситуација била опасно угрожена низом тешких пораза и губитком великих територија. Ипак, руска војска није одсудно тучена, па је и надаље остала један од главних чинилаца у савезничком фронту. ― Мада је морала напустити своју земљу под изванредно тешким околностима, српска војска очувала је компактност, те ће после одмора, попуне и реорганизације, играти значајну улогу на Солунском фронту. ― Француска, а нарочито В. Британија, која је у рат ушла недовољно припремљена и са релативно слабим копненим снагама, појачале су мобилизацију свих снага и средстава и даље развијале своје материјално-техничке капацитете. У томе су биле значајно помогнуте испорукама ратног материјала и хране из САД. Велика Британија је у 1915. мобилисала око 1,28 милиона добровољаца и повећала број дивизија ангажованих у Француској са 11 на 37.

ПЛАНОВИ И ОПЕРАЦИЈЕ У 1916.

Обе зараћене коалиције тежиле су да у 1916. приведу рат крају. На планове Централних сила велики је утицај имао њихов неповољни географско-стратегијски положај, а нарочито велике привредне тешкоће са којима су се суочиле. О даљем вођењу рата поновно је дошло до оштрих размимоилажења у самој немачкој Врховној команди, као и између ње и аустроугарске Врховне команде. Дотадашњи ток рата показао је да Фалкенхајнова такозвана стратегија посредног прилажења, као ни стратегија решавајућих операција које су против Русије применили генерали Хинденбург и Лудендорф, нису дале очекиване резултате. Пошто се више није располагало са довољним снагама и средствима за вођење рата на два или више фронтова, ген. Фалкенхајн је крајем децембра 1915. ресио да тежиште рата поновно пренесе на Западни фронт. Идеја о елиминисању Русије из рата, коју су енергично заступали ген. Хинденбург и Лудендорф, ма колико примамљива, није по мишљењу ген. Фалкенхајна била остварљива, јер за њену реализацију нису постојали стратегијско-оперативни предуслови. Пошто није било довољно снага за офанзиву на ћелом фронту од Северног мора до швајцарске границе, ген. Фалкенхајн је изабрао за напад сектор фронта на којем се налазила француска тврђава Верден. Заузимањем Вердена немачким снагама се отварао пут према Паризу и позадини француских армија. Због тога је ген. Фалкенхајн очекивао да ће француска Врховна команда за одбрану Вердена ангажовати и последње резерве, које би ту биле изложене ударима релативно ограничених немачких снага и постепено уништаване. Исцрпена Француска, најважнији савезник В. Британије на копну, била би принуђена на мир, а тиме би у В. Британији, која је сматрана главним противником Немачке, ослабило расположење за настављање рата. Победа над В. Британијом није се могла постићи на копну, па је дејства на копну требало допунити неограниченим подморничким ратом. Супротно немачком плану, аустроугарска Врховна команда је захтевала да се заједничком офанзивом прво савлада Италија, најслабији противник у Антанти, а затим да се све снаге окрену против Француске. Желела је да једним великим војним успехом отклони кризу која је владала у њеном систему. Генерал Фалкенхајн је одбио тај план, јер за офанзиву против Италије није могао да одвоји потребне снаге са Западног фронта, а није веровао у могућност да Италију могу савладати снаге које је предвидео ген. Конрад фон Хецендорф. Од тада су се те савезничке војске, независно једна од друге, припремале за операције са различитим стратегијским циљевима. Ратоводство у коалицији Централних сила доспело је у најтежу кризу.

На страни Антанте и даље је основни проблем био обједињавање ратних напора и остваривање јединства командовања. На иницијативу ген. Жофра одржана је 6―9. XII 1915. у Шантијију друга конференција војних представника Антанте (Француска, Русија, В. Британија, Италија, Србија и Белгија), на којој је покушано да се утврде основе заједничког стратегијског плана и да се координирају операције. У припреми и на самој конференцији савезници нису имали јединствене ставове о основним питањима стратегије вођења коалиционог рата, због посебних интереса водећих сила. Коначно, усвојено је гледиште да се главни напори усмере против Немачке. Синхронизованим офанзивама са Истока, Запада и из северне Италије требало је преузети стратегијску иницијативу и онемогућити Централним силама пребацивање снага с једног на други фронт (маневар по унутрашњим правцима); за случај да непријатељ нападом предухитри неког од савезника, остали су дужни да крену одмах у напад на својим фронтовима ради растерећења нападнутог савезника. На помоћним војиштима предвиђено је да се ангажују минималне снаге. Даље, одлучено је да се обустави дарданелска операција и евакуише полуострво Галипоље, а у Солуну задрже 4 француске и 5 британских дивизија, којима ће се касније прикључити српска војска. Офанзивом руског левог крила према Галицији требало је подстакнути Румунију да уђе у рат на страни Антанте; требало је деловати у том смислу и на Грчку. ― На основи усвојених ставова на пролећној конференцији у Шантијију, Француска и В. Британија су планирале заједничку општу офанзиву од 1. јула с обе стране р. Соме. Њој би претходила офанзива руске и италијанске војске (око 15. јуна), како би везивањем противникових снага на својим фронтовима помогле операције на Западу.

Почетком 1916. силе Антанте су предузеле интензивне припреме за предстојеће операције. Оружане снаге су појачане, а наоружање знатно повећано. Велика Британија је 27. јануара увела општу војну обавезу. У фебруару 1916. Антанта је на Западном фронту имала 145 дивизија (од тога 45 британских), а Немачка нешто више од 100. На Источном фронту Централне силе су имале 98 дивизија (од тога 47 1/2 немачких), а Русија 127 1/2. Планови и припреме за офанзиву Антанте биле су у великој мери ометени немачком офанзивом, која је почела 21. II 1916.

БАЛКАНСКО РАТИШТЕ 1916.

Завршне операције у Црној Гори у току јануара. ― Да би спречила прикупљање српске војске у рејону Скадра и Драча, аустроугарска Врховна команда је израдила план, којим је предвиђено да се изврши општи напад на Црну Гору, уништи њена војска, а потом продужи наступање према Скадру и Драчу. За извршење тог задатка одређена је аустроугарска 3. армија, која је крајем децембра 1914. прекинула операције против Санџачке војске и отпочела прегруписавање снага. Почетком јануара 1916. концентрисане су три одвојене нападне групе према Црној Гори: за продирање из Боке которске и Кривошија до линије Вирпазар― Подгорица трупе под командом команданта Босне и Херцеговине генералом С. Саркотићем (19. корпус, трупе генерала Брауна код Требиња, по један одред код Билећа и Гацког, одред флоте у Боки которској); за продирање преко Мојковца на југ 62. дивизија на десној обали р. Таре од Челебића до Мојковца; и за продирање од Андријевице према Подгорици 8. корпус са 53. дивизијом код Бијелог Поља и 59. дивизија код Рожаја, према Беранима и код Пећи. Најважнији задатак имала је група генерала Саркотића, која је после заузимања Ловћена имала да продире према Скадру и да одвоји црногорску војску од српске у Албанији. Бројно слабија и на фронту од око 500 км развучена црногорска војска добила је задатак од своје Врховне команде да се на свим фронтовима одсудно брани.

Општи аустроугарски напад на фронту Санџачке војске отпочео је 5. I 1916. Осми корпус водио је тешке борбе на беранском сектору против Васојевићког и Чакорског одреда, али је тек 10. јануара, после жестоких уличних борби заузео Беране. Једновремено, 1. санџачка дивизија водила је 6. и 7. јануара успешне борбе код Мојковцапротив делова 62. и 53. дивизије и успела да потпуно заустави аустроугарске јединице на левој обали р. Лепенице до 21. јануара. На Ловћен-ском фронту отпочео је напад 9. јануара, после снажне арт. припреме у којој је учествовала и артиљерија ратне флоте. Знатно надмоћније аустроугарске трупе усмериле су главни напад против Ловћенског одреда, док су према Которском одреду вршиле слабији притисак. Вођене су тешке борбе и аустроугарске трупе су 11. јануара угрозиле Цетиње, али је око 15 часова краљ Никола затражио да се закључи примирје (Ловћен). Аустроугарске трупе су 13. јануара ушле у Цетиње, а 16. јануара црногорска влада је усвојила аустроугарски захтев о капитулацији.

Образовање Солунског фронта и савезничка офанзива, април―новембар. ― Српска војска је на Крфу одморена и преформирана. Формирано је 6 пешадијских и 1 коњичка дивизија, односно 3 армије: 1. армија ― Моравска и Вардарска, 2. армија ― Шумадијска и Тимочка и 3. армија ― Дринска и Дунавска дивизија. Пребацивање са Крфа у Солун почело је 13. априла. Са 5 помоћних ратних и 45 транспортних савезничких бродова до краја маја пребачена је у Солун цела војска, укупно 6025 официра и 124 190 војника, 25 457 коња и 9387 мазги. После краће обуке, до почетка августа изашла је из Солуна на додељени сектор фронта од Вардара до Пелагоније, на српско-грчкој граници. Средином августа на Солунском фронту налазиле су се британске трупе (5 ½ пешадијска дивизија) од Орфанско-струмског залива до реке Галикоса (Галликбс), француске (4 пешадијска дивизија) и 1 итал. пешадијска дивизија у продужењу до Вардара, а лево од српских армија француско-руске снаге (3 пешадијска дивизија и 1 бр) ― група генерала Кордонијеа (Емилиен-Лоуис, Цордонниер) ― између Островског (Лимни Вегоритис) и Костурског језера (Лимни Касторидс) и итал. 16. корпус, ојачан с француском 57. пешадијска дивизија и групом Малик, од Преспанског и Охридског језера, преко Бератија и Фијерија и од Валоне до Јадранског мора. Све савезничке снаге на Солунском фронту стављене су под команду ген. Сараја. Према њима су се налазиле, од Орфанског залива до Јадранског мора, бугарске 1. и 2, немачка 11. армија и аустроугарски корпус ојачан бугарском Охридском дивизијом. ― Пре него што су савезничке снаге кренуле у припремну офанзиву, бугарска 1. армија је ноћу 16/17. августа на битољском сектору заузела Лерин (Флорина), а 2. армија је 17. августа потиснула британске снаге према долини Струме. Савезничке снаге су 11. септембра прешле у офанзиву.

На правцу главног удара ― Горничевц―Битољ биле су 1. српска (пребачена са десног крила) и 3. армија, које су после тродневних огорчених борби, прса у прса, пробиле бугарске положаје код Горничева и принудиле делове бугарске 1. армије на повлачење. Али, при томе је пропуштен момент за гоњење и експлоатацију успеха, па су српске и француско-руске снаге ген. Кордонијеа морале водити низ тешких борби; најтеже су се развиле на одсеку 3. српске армије, у којима је Дринска дивизија 30. септембра заузела Кајмакчалан. После тога Бугари су се повукли гребеном према Соколу и Добром пољу, а затим на нову утврђену линију, 8―14 км северније. На левом крилу, од 14. до 19. октобра у луку Црне реке 1. и 3. српска армија разбиле су бугарске јединице. Захваљујући интервенцији немачких снага, Бугари су пребродили кризу; фронт се стабилизовао и прешло се на позицијски рат. После борби од 20. октобра српске и француске снаге су 19. новембра ослободиле Битољ. После тешких тромесечних борби савезничка офанзива се постепено гасила. Настало је затишје на ћелом фронту, које ће трајати све до септембра 1918. Српска војска, после кризе 1915/16, пробијала је неколико пута бугарско-немачке положаје и продрла 40 км у дубину непријатељевог распореда.

ЗАПАДНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1916.

Немачки напад на Верден, 21. фебруар ― 14. јул. ― Почетком августа 1915. Верден, јака појасна тврђава, као утврђени рејон укључен је у фронт. ― Напад на Верден, прва велика операција немачке војске од почетка позицијског рата, поверен је немачкој 5. армији (19 1/2 пешадијска дивизија, са преко 1100 арт. оруђа, од чега већи део тешких, око 200 минобацача и 256 авиона). Верденски утврђени рејон су бранила 3 корпуса (укупно 9 пешадијска дивизија) француске 3. армије, која је располагала са 40 авиона. У изабраној зони пробоја, од р. Мезе до р. Орн (Оме, око 13 км), према северо-источном, најјаче утврђеном сектору Вердена, који је бранио француски 30. корпус са 2 пешадијска дивизија и 165 топова, Немци су груписали 3 корпуса ― укупно 6 1/2 пешадијска дивизија и преко 850, претежно, тешких топова. Немачке припреме за напад су почеле већ у јануару и вршене су методично, у највећој тајности, при чему је први пут организовано запречавање у ваздуху да би се онемогућило савезничко извиђање из ваздуха.

После деветочасовне арт. припреме (на правцу главног удара сасређено је 110 оруђа на 1 км фронта), немачка пешадија кренула је 21. фебруара после подне у напад у 3 таласа. Бројно и тактички надмоћнија, немачка авијација је већ првог дана офанзиве изборила превласт у ваздуху и француској авијацији онемогућила дејство на бојишту. Немачке снаге су до 24. фебруара на фронту широком 10 км продрле 3 км у дубину француске одбране. Француски локални команданти (Централне групе армија и Вердена) помишљали су да напусте источну обалу р. Мезе, али ген. Жофр точније допустио, већ је одмах упутио на угрожени сектор појачања и Штаб 2. армије са ген. Ф. Петеном, коме је поверио целокупну одбрану Вердена. Заузимањем фора Дуомона25. фебруара, исцрпљена је нападна снага немачких јединица. До краја фебруара ојачао је отпор француских снага, јер су брзо пристизала појачања. Од 24. до 28. фебруара са неколико хиљада камиона пребачено је 71/2 француских дивизија и преко 300 тешких оруђа. Почетком марта на правцу пробоја француске снаге су већ биле надмоћније у људству и средствима. Немачки напади су проширени 6. марта и на западну обалу р. Мезе. Због жилавог отпора француских снага и руске офанзиве, 18―30. марта, у рејону Двинска и језера Нароч, ослабио је немачки притисак, што је на француској страни искоришћено за ојачање одбране и привлачење 10. армије у рејон Вердена. ― Почетком априла немачке снаге безуспешно су наставиле да јуришају дуж обе обале р. Мезе. Крајем априла за команданта француске 2. армије одређен је ген. Р. Нивел, а ген. Петен је примио команду над Централном групом армија. ― У мају су немачке снаге заузеле, уз губитак од 5000 људи, к. 304 и Морт Ом (Морт-Хомме). У то време француске снаге су упорним противнападима покушавале да поврате фор Дуомон. Француска авијација непрестано је појачавана на том сектору фронта пребазирањем јединица са других делова фронта, па је у то време имала око 120 борбених (ловачких) и 150―170 извиђачких авиона. Офанзивном тактиком (оборила је дотле око 100 нем. авиона) постепено је присилила немачку авијацију на дефанзиву и изборила превласт у ваздуху. Немачке снаге су 2. јуна напале фор Во, који је у тромесечним борбама био скоро потпуно порушен. После упорних и тешких борби заузеле су га тек 7. јуна. Напад на Фор де Сувил (Форт де Соувилле), на који је претходно избачено 200 000 арт. зрна напуњених бојним отровима, није успео.

Даљи ток битке код Вердена је под утичајем опште савезничке офанзиве, која је почела 4. јуна операцијама руског Југозападног фронта и британско-француских армија на р. Соми 1. јула. У критичној фази битке код Вердена немачка Врховна команда је морала да одваја иначе оскудне снаге (претежно, артиљерију и авијацију) на угрожене секторе на Западном и Источном фронту. Пошто је средином јула пропао још један већи офанзивни покушај код Вердена, немачка 5. армија прешла је у одбрану. ― Крајем септембра оживела је делатност француских снага код Вердена, пошто је савезничка офанзива на р. Соми била обустављена. Енергичним нападима француске снаге су до средине децембра одбациле делове немачке 5. армије на линију од 24. фебруара, а почетком 1917. на полазне положаје.

Битка код Вердена је била прва велика битка материјала, чији резултати нису били ни приближно сразмерни ангажовању огромног броја људи и материјала. Немачке снаге, упркос почетној надмоћности и утрошку око 14 милиона арт. зрна, само су на неколико места продрле 4―6 км у дубину француског одбрамбеног система, али нису јаче везале француске оперативне резерве и озбиљније угрозиле припреме за офанзиву на р. Соми. ― Фалкенхајнова стратегија је код Вердена доживела потпуни неуспех, а немачка војска тежак пораз. Кроз верденску Мамицу, како се понекад назива битка, прошле су 44 немачке и до 70 француских дивизија. Многе од њих су тек после неколико месеци оспособљене за борбу. ― Основни узрок немачког пораза лежао је како у нескладу стратегијског циља и расположивих снага и у неадекватном оперативно-тактичком методу извршења операције, тако и жилавом отпору и активности француских јединица, руској офанзиви за растерећење, и општој савезничкој офанзиви на р. Соми и у Галицији.

Англо-француска офанзива на Соми, 1. јул ― 18. новембар. ― После непрекидне даноноћне седмодневне артиљеријске припреме, почела је 1. јула, са обе стране р. Соме до тада највећа и најогорченија битка у I СР. Иако је немачка офанзива код Вердена наишла неочекивано и предухитрила савезничке планове, ипак су француска и британска Врховна команда остале чврсто при одлуци да офанзивом на р. Соми, коју су сматрали најважнијом операцијом у оквиру савезничке опште офанзиве у 1916. скрше отпор немачке војске и рат реше на западноевропском ратишту. Оперативни циљ офанзиве био је да се пробије фронт немачке одбране с обе стране р. Соме, главним правцем Бапом―Камбре, и јаким снагама избије на немачке позадинске комуникације у рејону Камбре, Валансјен, Мобеж. ― Пошто су јаке француске снаге биле везане за Верден, главни удар је наносила британска 4. армија с. од р. Соме, у зони широкој 28 км, правцем Бапом― Камбре, а помоћни француска 6. армија обема обалама р. Соме и јужније у зони широкој 12 км, у правцу Перона. Као што се види, пробој је требало извршити на широком фронту (40 км), али ипак само на једном оперативном правцу. Пошто су искуства из 1915. показала да се немачка добро организована и дубоко ешелонирана одбрана не може пробити брзим дејствима у једном налету, овог пута на р. Соми пробој је требало остварити постепеним дробљењем немачког одбрамбеног система; пешадијски напади имали су ограничене циљеве и сваком би претходила арт. припрема; пешадија би кренула у напад тек када противнички положаји буду разорени. Освајање земљишта и дробљење немачких резерви комбинованим дејствима савезничке пешадије и артиљерије, било је основно обележје битке на Соми. Савезничке опсежне и темељне припреме за офанзиву нису могле бити потпуно прикривене, али их је ген. Фалкенхајн погрешно оценио ― поверовао је да се офанзива припрема против 6. армије у Артоа, па је немачку 2. армију, која је бранила стварно угрожени сектор, недовољно ојачао, а офанзиву код Вердена продужио.

За првих дана борби британске јединице су продрле на фронту широком 10 км у дубину до 2 км и местимично заузеле I немачки положај, док су француске јединице већ првог дана прегазиле немачке положаје на фронту широком 12 км и продрле 7 км у дубину до Перона; затим су напредовале знатно спорије, што је Немцима омогућило да убаце резерве (око 7 пешадијска дивизија), чиме је отклоњена криза. ― У другој фази (6. јули ― 23. август) битка се претворила у праву битку материјала, у којој је ратна техника добила изразиту превагу над маневром. Упркос ангажовању огромних снага и средстава, савезничке трупе су до краја јула достигле само местимично II немачки положај. На немачкој страни осећало се помањкање резерви и муниције (артиљерија је више трошила муниције него што се производило). Половином јула немачка Врховна команда одредила је за одбрану северно од р. Соме 1. армију, а на јужној обали 2. армију. Оне су у августу образовале групу армија. Изложене скоро непрекидном дејству артиљерије и авијације, која је вршила митраљирање у бришућем лету, немачке трупе су претрпеле велике губитке. Снабдевање, збрињавање рањеника и евакуација били су скоро онемогућени. Борбена вредност ангажованих јединица брзо је опадала, па су обе стране непрекидно убацивале нове снаге. До краја августа кроз борбе на р. Соми прошло је око 100 англофранцуских и око 57 немачких дивизија. ― Криза немачких снага на р. Соми достигла је врхунац у последњој фази битке (24. август ― 18. новембар) када су ојачане и реорганизоване англо-француске снаге 3. септембра предузеле нову велику офанзиву са тежиштем на северној обали р. Соме. У то време је и општа ситуација Централних сила била изванредно тешка због руске офанзиве у Галицији, италијанске на р. Сочи и уласка Румуније у рат на страни Антанте. У току вишедневних тешких борби британске снаге су на уском фронту напредовале 2 км у дубину, а француске до 13. септембра продрле 5 км у немачке линије и направиле брешу, коју су Немци затворили пешадијским јединицама, наоружаним великим бројем митраљеза. Британске снаге су 15. септембра извршиле нов напад и том приликом употребиле ново ратно оружје ― тенкове, чија је појава имала знатно морално дејство на немачке трупе. Захваљујући тенковима, британске јединице су на фронту широком 18 км продрле у дубину 2 км. Због малобројности тенкова (употребљено свега 18) и њихових тактичко-техничких недостатака, нису постигнути већи резултати. Последњи покушај пробоја предузет је 18. новембра, опет на британском сектору, али се, као и претходни, завршио неуспешно. У току битке обе стране стално су појачавале своје ваздухопловне снаге ― половином октобра пред фронтом немачке 1. армије дејствовала су 333 авиона, према 383 британска и преко 300 француских авиона.

Завршетак битке на Соми дочекале су јединице обеју страна потпуно исцрпене. У петомесечним тешким борбама савезничке армије направиле су продор ширине 20 км и дубине 10 км, али нису пробиле немачки фронт. Обострани губици били су огромни. Но, због знатно мањег људског потенцијала, губици су теже пали Централним силама него Антанти. Битка на Соми указала је на велики значај садејства авијације с копненим снагама. У новембру Французи су имали 1418, Британци 550, а Немци 1144 (у резерви 423) авиона. У то време већ се рачунало с авијацијом као новим родом оружаних снага. ― Без обзира на неуспех, англо-француска офанзива на р. Соми одиграла је одлучујућу улогу у ратним операцијама у 1916. Стратегијска иницијатива је прешла на страну Антанте.

ИТАЛИЈАНСКО РАТИШТЕ 1916.

Италијанска Врховна команда, да би удовољила француском захтеву за растерећење фронта, упутила је 11. марта 2. и 3. армију у нову офанзиву на Сочанском фронту, иако нису биле завршене све припреме, ни временски услови повољни. Тако је дошло до пете сочанске биткеу којој су вођене жестоке борбе до 16. марта на горичком мостобрану и висоравни Добердобу, али без значајних резултата.

Аустроугарска офанзива у јужном Тиролу, 15. мај ― 16. јун. ― Пошто није успела да покрене Немачку за заједничку офанзиву против Италије, аустроугарска Врховна команда планирала је самосталну офанзиву у јужном Тиролу, који је бранила италијанска 1. армија. Према замисли ген. Конрада фон Хецендорфа, аустроугарска 11. и 3. армија (укупно 14 1/2 пешадијска дивизија) требало је да се пробију преко планинског гребена, између реке Адиђе и Бренте, у италијанску равницу и нападну с леђа главне италијанске снаге, оријентисане према р. Сочи. Почетак офанзиве, предвиђен за средину априла, више пута је одлаган због неповољног времена, па је италијанска Врховна команда уочила опасност и добила у времену да ојача Тиролски фронт. ― Офанзива је почела 15. маја, после јаке арт. припреме. До 26. маја аустроугарске армије су савладале планински гребен, а крајем маја и почетком јуна заузеле Азијаго-Арсијеро, тако да је већ изгледало да је обезбеђен продор у равницу. Међутим, заморене аустроугарске трупе без резерви нису могле даље напредовати, поготово што је ген. Кадорна пребацио на угрожени сектор све своје резерве (99 батаљона). Када је Брусило ви јев продор, 4. јуна, најавио катастрофу аустроугарских снага на Источном фронту, обустављена је (16. јуна) аустроугарска офанзива у јужном Тиролу. Сада је италијанска Врховна команда, која је због ситуације у јужном Тиролу већ намеравала да повуче снаге из Крањске и са р. Соче позади р. Пијаве, упутила снаге у Тирол, у противнапад; већи део изгубљених области био је поновно освојен. ― Неуспех јужно-тиролске офанзиве, уз поразе на Источном фронту, повећао је кризу Аустро-Угарске и озбиљно ослабио војно-политичку ситуацију Централних сила.

Италијанске офанзиве на р. Сочи 4. август ― 4. новембар. ― Као прилог општој офанзиви Антанте на Источном и Западном фронту, италијанска Врховна команда предузела је почетком августа офанзиву на Сочанском фронту, од врха Саботини до Јадранског мора, с правцем главног удара прво према Горици, а затим према Трсту. Из ње су се развиле четири (6―9) сочанске битке. Пошто је почетком августа упућено 6 аустроугарских дивизија са италијанског на Источни фронт, италијанске главне снаге су кренуле у офанзиву и постигле у почетку прве веће успехе; заузеле су Горицу и висораван Добердоб, али је пробој према Трсту осујећен, мада су у борбу уведене јаке снаге. ― Зима која је наступала већ почетком новембра, прекинула је борбу на ћелом фронту.

Авијација обе стране била је на овом ратишту веома активна, што је доводило до честих борби у ваздуху. Италијанска авијација више пута је бомбардовала трупе и војне објекте у рејону Горице и Трста, и у Пули, а аустроугарска градове у венецијанској низији.

ИСТОЧНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1916.

На овом ратишту Централне силе остале су у строгој дефанзиви од почетка зиме 1915. Тек крајем 1915. су Руси, ради растерећења српске војске, извршили напад 7. армијом на аустроугарске снаге у источној Галицији и Буковини. Борбе су се наставиле и првих дана јануара 1916, али без резултата, јер су руски напади заустављени на немачким жицаним препрекама.

Источноевропско ратиште операције у 1916.

Ради посредне помоћи западним савезницима, руска Врховна команда донела је одлуку да пре пролећа преде у офанзиву трупама Северног и Западног фронта, с тим да главни удар нанесе деснокрилна армија Западног фронта (2. армија). Офанзива је почела 18. марта после дводневне артиљеријске припреме, а тек ноћу 20/21. марта једна колона 2. армије успела је да продре у немачке положаје јужно од Нарочког језера. Пошто је због наглог топљења снега терен постао непроходан, Руси су били приморани да обуставе офанзиву 30. марта. Ипак, немачка 10. армија доспела је у кризу која је савладана хитним пребацивањем резерви; немачка Врховна команда одустала је од пребацивања снага са Источног фронта.

Офанзива руског Југозападног фронта, 4. јун ― 28. август. ― Док су се немачке снаге пред Верденом и аустроугарске у јужном Тиролу бориле не би ли постигле било какав успех, изненадно и за Централне силе потпуно неочекивано почела је 4. јуна широко замишљена офанзива руског Југозападног фронта, као увод у заједничку општу офанзиву сила Антанте, која је, према последњем договору савезника у фебруару 1916, требало да почне на Источном фронту 15. јуна, а на Западном 1. јула, кад буду завршене све припреме. Због критичне ситуације на италијанском ратишту, где је била у току аустроугарска Јужнотиролска офанзива, и тешких борби које су француске снаге још водиле код Вердена, руска Врховна команда одазвала се апелима ген. Кадорне и Жофра и упутила 4. јуна Југозападни фронт у офанзиву, иако припреме за офанзиву нису биле завршене. Удар руског Западног фронта требало је да уследи 15. јуна. ― Мада незнатно надмоћнији у пешадији, коњици и лакој артиљерији, а у тешкој артиљерији осетно слабији, руски Југозападни фронт (8, 7, 11. и 9. армија) кренуо је 4. јуна у напад, после интензивне арт. припреме, једновремено са све 4 армије, да би противника приковао на ћелом фронту (око 450 км) и извршио неколико продора. Деснокрилна 8. армија, која је наносила главни удар у правцу Лучка, пробила је за 3 дана добро организовану одбрану аустроугарске 4. армије (3 одбрамбена појаса, ојачана објектима сталне фортификације, у ширини око 75 км и дубини око 40 км). До 15. јуна она је избила на р. Стоход, јужно од Ковеља. Левокрилна 9. армија је, такође, пробила одбрану аустроугарске 7. армије и одбацила је до 10. јуна преко р. Прута; 17. јуна заузела је Черновице. Руске централне армије (11. и 7) нису постигле значајнији успех, у првом реду, због тога што су биле бројчано слабије. Ипак су пред фронтом чврсто везивале аустроугарску групу армија Бем-Ермоли и Јужну армију. Тако су средином јуна крилне армије Југозападног фронта разбиле две (4. и 7) од укупно пет аустроугарских армија и направиле 2 огромне бреше, чија је дубина код Лучка износила око 80 км, а у Буковини до 60 км. Пут према Лавову и Карпатима био је отворен. Да би спречиле потпуни слом целокупног аустроугарског фронта и затвориле у њему настале бреше, немачка и аустроугарска Врховна команда су се већ 8. јуна споразумеле да са Западног, италијанског и неугрожених делова Источног фронта извуку потребне снаге и ангажују их против руског Југозападног фронта. За заштиту Мађарске, почело је пребацивање око 6 аустроугарских дивизија с италијанског фронта, а у рејон Ковеља 11, претежно, немачких, које су 16. јуна предузеле противнапад. Због тога, руски Југозападни фронт, који је утрошио и иначе слабе резерве, дејствовао је дивергентним правцима према Ковељу, Лавову и Буковини, без помоћи Западног фронта (од 15. јуна ограниченим снагама узалудно је нападао код Барановича), па није био у могућности да искористи постигнуте успехе у оперативне сврхе.

Пошто се напад руских јединица, предузет 3. јула главним снагама према Барановичима, није успешно развијао, руска Врховна команда је убрзо пренела тежиште операција на Југозападни фронт, којем је још у току те операције прикључена 3. армија Западног фронта, а касније стављена на располагање 3 корпуса из стратегијске резерве. Југозападни фронт је 27. јула прешао у офанзиву према Ковељу (главне снаге), Владимиру Волинском, Лавову и Станиславову. У току августа главнина је подишла Ковељу и заузела Броди (Еподби) и Станислав, и озбиљно угрозила Мађарску. Исцрпљене и развучене на широком фронту, руске снаге су крајем августа обуставиле офанзиву, па је на Источном фронту постепено завладало затишје. ― Улазак Румуније у рат на страну Антанте (27. августа) битно је утицао до краја 1916. на операције руског Југозападног фронта.

Руска летња офанзива, предузета на широком тронту, с недовољно јасном стратегијском концепцијом и са мало резерви за оперативно развијање успеха, није могла донети одлучне резултате, али је ипак имала велики утицај на војно-политичку ситуацију. Руске јединице, које још нису биле изгубиле ударну снагу, довеле су на ивицу слома целокупни аустроугарски фронт, повратиле значајне области у Галицији и поновно непосредно угрозиле Мађарску. Офанзивом Југозападног фронта стратегијска иницијатива постепено почиње да прелази на страну Антанте. Централне силе биле су приморане да скидају снаге са Западног и италијанског фронта, чиме је олакшана ситуација француских снага код Вердена и пружена подршка савезничкој офанзиви на р. Соми, а Аустроугарска принуђена да прекине офанзиву против Италије. Руски успеси подстакли су Румунију да ступи у рат и битно су утицали да се смени ген. Фалкенхајн, кога је на положају начелника Штаба немачке Врховне команде заменио ген. Хинденбург са својим помоћником ген. Лудендорфом.

Улазак Румуније у рат и операције у Трансилванији и Добруџи, 27. август ― 9. септембар. ― Крајем августа 1916, Румунијаступа у рат на страни Антанте. Дотле се опирала понудама и притисцима обе зараћене коалиције, ишчекујући ток и исход операција, првенствено, на Источном фронту. Пресудан утицај на опредељивање Румуније имала је успешна офанзива руског Југозападног фронта у Галицији у јуну и јулу 1916. и примамљивија територијална обећања Антанте ― изглед на добијање Трансилваније, делова Баната и Буковине. Пошто је 17. августа закључила с Антантом уговор о савезу и војну конвенцију, Румунија је 27. августа објавила рат Аустро-Угарској; дан касније Немачка је објавила рат Румунији. Улога румунске војске ограничена је на офанзиву у Трансилванији, баш када су Централне силе излазиле из до тада најтеже кризе на Источном и Западном фронту. Улазак Румуније у рат допринео је општој кризи Централних сила. На Истоку се фронт њихових снага продужио за 500 км до Црног мора.

Пред почетак операција румунска војска имала је 4 армије (23 пешадијска дивизија, 2 коњичка дивизија и 5 кбр) са 620 000 људи и 1300 топова; са територијалним и позадинским јединицама укупна јачина износила је 813 000 људи. Артиљерија је, претежно, била спорометна; недостајали су тешка артиљерија, муниција и коњи; неразвијена железничка мрежа отежавала је снабдевање, а посебна тешкоћа је била у попуни старешинског кадра.

Основна идеја румунског ратног плана била је да се главним снагама (1, 2. и 4. армија) продре у Трансилванију, одакле би се продужила офанзива према Будимпешти и Банату, док би се на фронту према Бугарској 3. армија (помоћне снаге) у почетку ограничила на одбрану, а после пристизања руских снага у Добруџу предузела би, у садејству са савезничком Источном армијом са југа, из Солуна, офанзиву ради затварања клешта око Бугарске. ― План Централних сила, израђен у немачкој Врховној команди у случају евентуалног уласка Румуније у рат, предвиђао је да се слабијим аустроугарским снагама задржава румунска офанзива према Трансилванији до пристизања појачања, а затим би се прешло у противофанзиву; истовремено би група армија Мацкенсен, састављена од немачких, бугарских и турских снага, продрла десним крилом у Добруџу, а левим прешла р. Дунав код Свиштова и наступа у правцу Букурешта.

Почетком септембра, румунска 1, 2. и 4. армија прешле су источне Карпате и Трансилванске Алпе и почеле наступање у Трансилванију. Иако нису наилазиле на јачи отпор иначе слабих аустроугарских делова, румунске армије напредовале су споро и опрезно, страхујући да њихове одвојене колоне не буду почесно тучене приликом избијања из планинских теснаца; уосталом, нису журиле већ и због тога што су очекивале да се лево крило руског Југозападног фронта (9. армија) пробије преко Карпата у правцу Марамарошсигета ( Мдрамароссзигет, рум. Сигет, Сигхет). До средине септембра савладале су планински гребен и у Трансилванији заузеле Марошвашархељи ( Маросвдсдрхелy, рум. Тиргу-Мурес, Тиргу-Му-рес), Брашов (Брqсов), Фегараш (Фдгарас), Сибију и Петрошани (Петросани). Тако су створени услови да се шире обухвати аустроугарско крило, и целокупни фронт Централних сила на Истоку доведе у озбиљну кризу. Макензенова група армија је почетком септембра почела операције у Добруџи, где је бугарска 3. армија, ојачана немачким снагама, заузела до 9. септембра Тутракан и Силистру. Румунске јединице повукле су се јужно од железничке пруге Чернаводе (Цернаводд) ― Констанца где су ојачане руским снагама, меду којима је била и 1. српска добровољачка дивизија.

Источноевропско ратиште операције на румунском ратишту у јесен и зиму 1916.

Немачко-аустроугарска противофанзива у Румунији, 26. септембра ― 27. децембра. ― Због оклевања и спорог дејства румунских армија, немачка и аустроугарска Врховна команда добиле су довољно времена да прикупе западно од Сибијуа, према Влашкој, новоформирану немачку 9. армију (ген. Фалкенхајн) и код Марошвашархеља, према Молдавији, аустроугарску 1. армију (ген. А. Аре), и да са њима преду у противофанзиву. Циљ је био да се румунској војсци зада одлучан ударац, онемогући Антанти обједињавање операција из Румуније и Солуна, и заузму области богате житом и нафтом. У Трансилванији је офанзивна улога додељена немачкој 9. армији, док јој је аустроугарска 1. армија штитила леви бок. Фалкенхајн је одлучио да раздвојене румунске снаге почесно туче и одбаци из Трансилваније преко гребена Карпата, да би затим наставио операције у Влашкој, заједно са Макензеновом групом армија, чија би главнина, после одбацивања румунских снага у Добруџи, северно од железничке пруге Чернаводе―Констанца, форсирала Дунав и прешла у Влашку. У бици код Сибијуа, 26―29. септембра, немачка 9. армија поразила је румунску 1. армију, а код Брашова, 7―9. октобра, румунску 2. армију; због тога се повукла и румунска 4. армија пред аустроугарском 1. армијом. Покушај ген. Фалкенхајна да се у Влашку пробије широким фронтом од превоја Сурдука (Сурдуц) до источно од Брашова није успео, па је наступање аустроне мачких снага крајем октобра прекинуто. У октобру су Централне силе извршиле реорганизацију командовања; 9. и 1. армија обједињене су у групу армија, под аустроугарским престолонаследником Карлом, која је потчињена аустроугарској Врховној команди; за узврат немачка Врховна команда добила је команду над Источним фронтом од Балтичког мора до Бродија и задржала право да непосредно наређује својој 9. армији.

Иако годишње доба није било повољно, Централне силе су одлучиле да наставе офанзиву и дефинитивно сломе румунску војску, како би се отклонила опасност која им је претила из Румуније. Ојачана немачка 9. армија предузела је 11. новембра офанзиву и савладала Карпате преко западног превоја Вулкана (Вулцан) и Сурдука, пошто је на том делу планински гребен био плићи (преовладале су тактичке предности, иако би пробој источније дао веће оперативне резултате), те се после битке код Тиргу-Жију (Тиргу-Јиу), 16―17. новембра, пробила у Влашку. Пошто су до краја октобра румунске и руске снаге одбачене северно од железничке пруге Чернаводе―Констанца, фелдмаршал Макензен је 23. новембра упутио Дунавску армију да форсира Дунав код Свиштова и продре у Влашку, у којој је због тога ситуација румунских јединица постала неодржива. Ипак су се румунске јединице прикупиле на р. Арџешуи 30. новембра ― 3. децембра, ударом на лево крило немачке Дунавске армије, довеле Макензенове снаге у тешку ситуацију, која је отклоњена енергичним дејством немачке 9. армије. После битке на р. Арџешу румунске снаге повукле су се дубље према истоку, па је немачка 9. армија 6. децембра заузела Букурешт без борбе. У наставку операција, немачка 9. и Дунавска армија, после борби 12. и 13. децембра у висини Бузеуа (Бузду), и судара са румунском 2. и руском 4. армијом 22―27. децембра код Римнику Серата, избиле су крајем децембра на р. Сирет и Путну, где су их задржале руске и румунске снаге на раније припремљеним положајима. Фронт се стабилизовао, па је и на румунском ратишту почео позицијски рат.

Успешна дејства против Румуније олакшала су у извесној мери ситуацију Централних сила, пре свега, у привредном погледу. Румунија, резервоар сировина и хране, изложена је под немачком управом безобзирном пљачкању. Ипак, то није било довољно за вођење дуготрајнијег рата. Војни положај Централних сила се погоршавао, пошто су се снаге и даље развлачиле. Од августа до децембра ангажовано је у Румунији 33 пешадијска дивизија (17 немачких ) и 8 коњичка дивизија (3 1/2 немачке). Румунска војска претрпела је велике губитке (око 300 000 људи), али није била уништена, па је и даље, заједно са руским снагама (око 35 пешадијска дивизија и 13 коњичка дивизија), везивала јаке снаге Централних сила.

АЗИЈСКО-ТУРСКО РАТИШТЕ 1916.

Према заједничком немачко-турском плану требало је да турска војска, после одбацивања савезничких снага са Галипољског полуострва, нападне и избаци британске трупе из Месопотамије, привуче Персију на страну Централних сила и обнови напад на Суецки канал. Почетком 1916. она је имала око 1 000 000 људи, слабо извежбаних и оскудно снабдевених, нарочито техничким борбеним средствима. Да би подржала Турску, немачка Врховна команда јој је у августу 1916. упутила контингент (630 официра и 5900 војника), претежно, митраљеских, артиљеријских, ваздухопловних и других техничких јединица. За узврат је Турска упутила у Румунију 3, а у Галицију и Македонију по 2 дивизије.

Азијско ратиште, операције у 1916.

Операција на Кавкаском фронту. ― Да би предухитрила ојачавање турске 3. армије ослобођеним снагама после неуспеха дарданелске операције, руска Кавкаска армија је 10. јануара предузела офанзиву, 16. фебруара заузела Ерзурум, а 2. марта Битлис и одбацила турске снаге до језера Ван. У офанзиви коју су руске снаге предузеле у пролеће и лето, освојиле су Трабзон и Ерзинџан (Ерзинцан). Савезници су против Турске наставили засебне и недовољно координиране операције. Турска 3. и 2. армија (пребачена из Тракије) извршиле су више противнапада са незнатним успехом. После тога је на Кавкаском фронту дошло до стабилизације положаја и позицијског рата, који се водио све до 1918.

Операције на Месопотамском фронту. ― Турска 6. армија је 29. априла принудила на капитулацију део британских снага (13 000 људи) који је био опкољен од децембра 1915. код Кута и Амара. Остале британске снаге су у току лета на положајима ј. од Кута и Амара одбиле све турске нападе и припремиле се за офанзиву у наредној години. Тежиште операција турских снага пренето је у Персију, где су средином августа зауставиле наступање руског Експедиционог корпуса у правцу Багдада и избиле до Хамадана. Нападе које је на Суецки канал извршио у априлу и мају турски Експедициони корпус (око 18 000 људи), под командом немачких официра, одбиле су надмоћније британске снаге (око 2 пешадијска дивизија, 1 коњичка дивизија ― 30 000 људи), које су после тога заузеле Синајско полуострво и припремале се за освајање Палестине.

И поред извесних успеха (Дарданели, Кут и Амара, Багдад) општа ситуација Турске се у 1916. знатно погоршала. Појавили су се знаци исцрпљености у војним и привредном погледу; дезертерство војника узимало је све веће размере. Но, и поред тога турска војска везивала је јаке савезничке снаге, које због супротних војно-политичких циљева и непостојања заједничког плана и координације операција, нису могле постићи одлучан успех ни на једном фронту против Турске.

РАТ У КОЛОНИЈАМА 1916.

Фебруара 1916. новоименовани командант британских снага у Британској Источној Африци, ген. Ј. Сматс, прикупио је за офанзиву на последње немачко упориште у колонијама ― Немачку Источну Африку расположиве снаге из Јужне Африке, Индије и, делимично, из Европе, које је формирао у две дивизије и једну коњичку бригаду. Главни прелаз из Британске у Немачку Источну Африку водио је железничком пругом и друмом преко превоја између планина Килиманџаро и Паре. Тај превој су Немци утврдили и бранили јаким снагама. План ген. Сматса предвиђао је да са коњичком бригадом заобиђе немачко лево крило код језера Хола (Цхола), једном дивизијом држи фронт код Тавете, а са другом дивизијом пређе границу код планине Лонгидо и, наступајући јужним падинама Килиманџара угрози Немце из позадине код места Кахе. Британци су прешли у напад 6. марта и у тешким борбама од 9. до 11. марта принудили Немце да се повуку према Кахе, а кад им је угрожена одступница, 21. марта даље према Лембехи. Једновремено, из Белгијског Конга, белгијске трупе су у три колоне отпочеле наступање према Табори, највећем граду ове немачке колоније и најјачем упоришту у њеном централном делу. Генерал Сматс, наступајући са главним снагама у три колоне са севера, приморао је Немце да се повуку до места Хандени, те је Британцима пала у руке целокупна северна желе ничка пруга. Хандени је пао 19. априла, а Немци су се разбили у мање групе водећи герилски рат, што је јако отежало даље операције британских снага. У међувремену, Белгијанци су заузели Табору. Дар ес Салам је пао 4. септембра. Главнина британских снага успела је да 15. септембра одбаци Немце на реку Руфиџи (Руфији). Крајем децембра, Британци су у тродневној бици код Махенде успели да разбију Немце који су се повукли на југ, кад је кишни период прекинуо даље операције.

РАТ НА МОРУ 1916.

Почетком 1916. немачка Врховна команда подржала је морнаричке кругове који су били за неограничени подморнички рат и офанзивну употребу Флоте отвореног мора. Новоименовани командант нем. флоте, адм. Р. Шер, сматрао је да ће флота својом агресивношћу, нарочито бомбардовањем источне британске обале, присилити британске поморске снаге на јаче активирање и изложити их нападима подморница, површинских бродова и мина. Под утицајем политичких личности, у првом реду канцелара Т. Бетман-Холвега, који је сматрао да неограничени подморнички рат може изазвати отворено супротстављање САД, цар Вилхелм II дао је Р. Серу одрешене руке за офанзивна дејства површинском флотом, а наставак подморничког рата одобрио је с ограничењима из 1915.― Британска поморска стратегија темељила се и даље на начелу да се Велика флота, главни фактор превласти на мору, не ангажује ако није сигурно да ће постићи значајне резултате. Главни задатак поморских снага остао је блокада, заштита поморских комуникација и одбрана сопствене обале. Ступањем у строј 6 новосаграђених бојних бродова типа дреднот и 2 бојна крсташа, британска флота је знатно појачана.

Северно море. ― После првих офанзивних акција нем. поморских снага код Хуфдена (Хоофден) 5―6. марта, Британци су појачали минске препреке у Доверским вратима и дуж своје југоисточне обале, а 25. марта су снаге из Хериџа извршиле неуспешни ваздушни напад на о. Зилт. После препада немачких бојних крсташа на Јармут и Лоустофт, 25. априла, Британци су појачали обалску и лучку одбрану своје источне обале и извршили измене у стратегијском развоју флоте; 3. ескадра предреднота и 3. ескадра оклопних крсташа, издвојене су из састава Велике флоте и пребазиране у Ширнес, а 5. ескадра дреднота у Росајт у састав извиђачких снага (Сцоутинг Форце) адмирала Д. Битија. ― У мају адм. Р. Шер планирао је операцију великих размера: извиђачке снаге Флоте отвореног мора, под адм. Ф. Хипером требало је да бомбардују луку Сандерленд (Сундерланд) и тиме навуку део британске флоте (рачунало се на Битијеве снаге из Росајта) на своју главнину, која би чекала на отвореном мору. Неповољни временски услови у другој половини маја приморали су Шера да промени операцијски правац и упути Флоту отвореног мора, која је испловила пред зору 31. маја, у напад на британске бродове у подручју Скагерака. Британски Адмиралитет је дешифровањем немачког радиосаобраћаја и због присуства великог броја подморница проценио да се ради о покрету јаких противничких снага и наредио да се Велика флота у поподневним часовима 31. маја концентрише пред Скагераком (бојни крсташи 100 М северозападно од Хорнс Рева, главнина 65 М северно од њих). Покрети двеју флота довели су до јиландске битке31. маја ― 1. јуна, највеће поморске битке у I СР, у којој је учествовало 150 британских и 99 немачких ратних бродова. Битка није тучена до краја, јер су се Немци повукли. Британски губици у бродовима и људству (3 бојна крсташа, 3оклопна крсташа и 8 разарача ― укупно 112 500 т и 6097 погинулих) били су већи од немачких (1 предреднот, и бојни крсташ, 4 крстарице и 5 разарача, укупно 59 600ти 2551 погинуло), али се стратегијска ситуација на мору није изменила. ― Флота отвореног мора напала је 18―19. августа Сандерленд и извукла на море брит. Велику флоту, али до додира површинских бродова није дошло. У децембру после пораза румунске армије и одбацивања нем. предлога за мир, у Немачкој се сматрало да се В. Британија може ефикасно погодити јединонеограниченим подморничкимратом.

Средоземно море. ― Користећи се повољним могућностима на Средоземном мору, немачке подморнице су присилиле В. Британију да средином марта упути поморски саобраћај из Аустралије и Далеког истока око Рта добре наде. При том су оперисале у ћелом басену Средоземног мора и стално мењале зоне дејства (аустроугарске подморнице ретко су напуштале Јадран). У јуну је месечна тонажа потопљених савезничких бродова на Средоземном мору износила 85 000 БРТ, а у последњем тромесечју око 170 000 БРТ. Порасли су и губици ратних бродова (у 1916. нем. подморнице потопиле су 3 стара бојна брода и 1 оклопни крсташ, а од мина које су положиле потонули су2 старабојна брода и 1 крстарица). Савезници су проширили контролисани појас Отрантског баражана 50 ―60 М, али су га подморнице и даље успешно форсирале (у 1916. у његовој зони су уништене свега 3 подморнице). Извршена је и реорганизација противподморничке одбране, трговачким бродовима су прописане пловне руте на којима су равномерно распоређене патролне снаге. Превожење српске војске с албанског приморја на п. Крф завршено је почетком априла (главнина до 9. фебруара), а употребљен је 81 транспортни и 6 санитетских бродова с осигурањем од 70 ратних и око 100 пописних бродова (патролних бродова и миноловаца). Аустроугарска флота је ометала превожење у почетку лаким поморским снагама, а потом, у току већег дела операције, ограничила је своја дејства на полагање мина, нападе подморницама (26 напада) и авијацијом (25 напада), изгубивши 2 разарача и 2―5 подморница. Од 8. априла до 30. маја српска војска (око 150000 војника) превезена је са Крфа у Солун на 45 транспортних бродова и 5 помоћних крстарица. Француска флота појачана је ступањем у строј новосаграђених дреднота (у јуну 1916. има их 7). Ослањајући се на базе у Крфу и АргостолонуЦ’Аргостолион), које је посела за време превожења српске војске, она је, заједно с италијанском 1. ескадром у Таранту, ефикасно блокирала аустроугарску флоту. ― Почетком септембра англо-француска ескадра од 8 бојних бродова, 5 крстарица, 2 монитора, 18 разарача и 25 миноловаца под командом адмирала Л. Фурнеа, упловила је у грчке воде ради демонстрације; у октобру су савезници разоружали грчку флоту и ставили је под савезничку контролу, а 1. децембра искрцали су десант у Пиреј (Пеираиеус). Блокада континенталне Грчке одржавана је до јуна 1917. Што се тиче острва, она су једно за другим, приступила Антанти.

Јадранско море. ― Дејствовале су, углавном, лаке поморске снаге и подморнице. Италијани нису систематски нападали поморску комуникацију Бока которска ―Драч, којом се снабдевала аустроугарска КоВ у Албанији; једино су драчку луку у неколико наврата нападали торпедни чамци (7. и 25. јуна и 4. новембра) и потопили 3 аустроугарска пароброда. Аустроугарске лаке поморске снаге извршиле су у том периоду 7 препада на Отрантски бараж и комуникацију Бриндизи―Валона и присилиле Италијане да положе дефанзивне минске препреке испред Барија, Барлете, Термолија и Валоне. ― Немачке и аустроугарске подморнице су нападале поморски саобораћај у Ортранским вратима и полагале мине испред италијанске и албанске обале (у периоду март јул, потопиле су у Отрантским вратима 3 разарача, 1 помоћну крстарицу и 1 транспортни брод). Око 20 савезничких подморница из Бриндизија дејствовало је у рејону Драча, Боке которске и рта Плоча без значајнијих резултата. У северном Јадрану поморске снаге обеју страна дејствовале су на приморском крилу Солунског фронта, углавном, арт. подршком трупа. У помањкању монитора, које су ужурбано градили, Италијани су употребљавали пловеће батерије. Појачана је минска и противминска активност, а на војишту се јавља и ваздухопловство.

Балтичко море. ― Пошто су делови немачке Флоте отвореног мора упућени у Северно море против британске флоте, преостале немачке снаге у Балтичком мору ограничиле су дејства на извиђање и обезбеђење поморског саобраћаја. Руска флота имала је задатак да спречава продор нем. поморских снага у Фински залив, брани минско-артиљеријске положаје и дејствује на приморском крилу јединица КоВ у Ришком заливу. У периоду март―мај организован је предњи минско-артиљеријски положај (до краја године на њему су положене 3963 мине), а појачани су минско-артиље ријски положаји Нарген―Поркала, Або―Аландски и Монзундски, који су крајем 1916. преименовани у утврђене рејоне. ― На приморском крилу руске 12. армије, на фронту пред Ригом, дејствовале су поморске снаге Ришког залива. У подршци напада 12. армије, 2―4, и 15―17. јула, учествовали су 1 стари бојни брод, 8 разарача, 2 топовњаче и 1 матични брод за хидроавионе. ― Пошто се уверила да Немци немају снага којима би оспорили руску превласт у подручју Финског и Ришког залива, Балтичка флота је извршила неколико напада подморницама и лаким поморским снагама на немачку поморску комуникацију којом је транспортована гвоздена руда из Шведске. Најзначајнији је био препад флотног одреда од 1 оклопног крсташа, 2 крстарице и 11 разарача, 13. јуна испред Норћепинга (Норркопинг) на нем. конвој од 12―14 транспортних бродова, који је осигуравала 1 помоћна крстарица и неколико ескортних бродова. У њему је потопљена помоћна крстарица, 2 ескортна и 2―5 транспортних бродова. Дејства површинских бродова обустављена су у јулу, да се не би погоршали односи са Шведском. У другој половини 1916. на тој је комуникацији дејствовало 11 подморница (7 руских и 4 британске), које су водиле ограничени подморнички рат без већег успеха, а 30. и 31. августа руски разарачи и минополагачи су положили минску препреку у пролазу Јужном Кваркену (Содра Кваркен) и 25. октобра у Северном Кваркену (Норра Кваркен). ― Немачке подморнице су у јесен почеле дејствовати у Ришком и Финском заливу, и за кратко време потопиле 1 разарач и 2 транспортна брода и положиле мине на којима је изгубљено још неколико руских бродова. Подстакнути тим успехом, а не познајући руску обалску одбрану, Немци су 10―11. новембра упутили у Фински залив 10. флотилу разарача (11 бродова) да нападне руске ратне бродове и бомбардује луку Балтијскиј Порт (Еа.имууцКуу нопм3 Палдиски). Напад није успео, јер је на минској препреци предњег минско-артиљеријског положаја потопљено 7 разарача.

Црно море. ― Руска Црном Дрска флота знатно појачана у претходној години, а у 1916. још са 1 крстарицом и 1 подморницом, 15 патролних чамаца и већим бројем десантних бродова и чамаца, била је знатно јача од немачко-турске флоте, чију су офанзивну снагу чинили само бојни крсташ Гоебен, крстарица Бреслау и група нем. подморница, која је током 1916. порасла на 10 подморској комуникацији Босфор―Трабзон и блокирала тзв. угљени рејон Ерегли (Ерегли)―Зонгулдак. Офанзива руске Кавкавске армије на Кавкаском фронту одвукла је у фебруару основне снаге флоте у југо-источно део ратишта, па је блокада рејона Ерегли―Зонгулдак у периоду фебруар―март пала дању на подморнице, ноћу на разараче, а потом, због превожења јединица на Кавкаски фронт, искључиво на подморнице. У периоду јун-јул поновно су у овом рејону активирани разарачи, а подморнице оперишу једновремено испред Босфора. За то време немачко-турска флота (углавном Гоебен и Бреслау) дејствовала је на руској поморској комуникацији Севастопољ―Батум. Доласком у Цариград великих нем. подморница и њиховим активирањем на црноморском ратишту у време интензивних превожења руских трупа на Кавкаски и Румунски фронт, команда Црноморске флоте морала је одвојити знатан део поморских снага за противподморничку одбрану, вршити интензивније минско запречавање и, од јуна, увести конвоје. ― За време офанзиве руске Кавкаске армије (10. јануар ― 19. април) Црноморска флота је дејствовала са основним снагама на њеном приморском крилу. Батумски одред Црноморске флоте подржавао је артиљеријом напад руских трупа на правцу Трабзона, нападао турски дужобалски саобраћај и вршио тактичке десанте иза турских положаја. Од 26. марта снаге Батумског одреда подржавала је 1. маневарска група бојних бродова. Главнина Црноморске флоте је 5―8. априла осигуравала пре вожење руских снага из Новоросијска у залив Ризе, за напад на Трабзон, а у борбама за Трабзон (14―19. априла) учествовао је посебан флотни одред и ескадрила хидроавиона. У Трабзону је касније оформљена база лаких поморских снага.

Ступањем у рат Румунија је повукла Дунавску РРФ (4 монитора, 5 топовњача, 5 торпиљарки и 8 патролних чамаца) на доњи Дунав, а калимочким речним баражомспречила продор аустроугарске РРФ у то подручје. Руско командовање упутило је у Констанцу флотни одред, који је садејствовао КоВ у борбама у Добруџи од краја септембра до 22. октобра. Потом је напустио луку и њом се даље користе нем. подморнице. Румунска РРФ и руски флотни одред у Сулини (4 разарача, 4 миноловца, 4 патролна чамца и 10 хидроавиона) подржавали су КоВ и обезбедивали превожење трупа преко Дунава. За време операција у Румунији превезене су морем из Одесе и Николајева у Констанцу и Сулину 3 руске пешадијске дивизије.

Руси су крајем јула почели систематско минско запречавање Босфора. Крајем 1916. било је постављено 12 минских препрека (2187 мина) од рта Карабурана на анадолској, до истоименог рта на румелијској обали. Тим запречавањем је од августа ограничена активност Гоебена и Бреслауа, & крајем године и активност подморница и, исто тако, дужобалски саобраћај, на правцу Босфор―рејон Ерегли-Зонгулдак.

РЕЗУЛТАТИ РАТА 1916.

Немачка је до 1916. постигла веће успехе, задобила већи ратни плен и показала се јачом него што су то очекивале силе Антанте. Фронтови су се протезали далеко од немачких граница. Али, ипак се однос снага мењао у корист Антанте, која је снагу црпла и из колонија, пријатељских земаља и огромног потенцијала САД. Само у 1916. Антанта је добила од САД ратни материјал у вредности од 1,29 милијарди долара. Осим тога до краја 1916. на страни Антанте већ је ратовало 14 држава. На другој страни Централне силе биле су упућене на сопствене, врло ограничене унутрашње резерве, на ратом опустошене окупиране области, и у извесној мери, на увоз из неутралних земаља (Шведска, Норвешка, Данска, Холандија). Стратегијска иницијатива прешла је на страну Антанте, мада Централним силама није нанет ниједан одлучујући пораз.

У јесен 1916. Антанта је располагала са преко 14 000 000 војника,
3 000 000 немобилисаних резервиста, 19 400 пољских и 11 400 тешких топова, 67 000 митраљеза и 3100 авиона, а Централне силе са 9 500 000 војника, 1 100 000 немобилисаних резервиста, 14 700 пољских и 9100 тешких топова, 20 000 митраљеза и 1200 авиона.

Велике силе су знатно повећале производњу наоружања и ратног материјала. Ипак, ратна индустрија Немачке, после битке на Соми, није више могла да покрива текуће потребе које су све више расле. Увођењем нових арт. оруђа повећан је домет немачке артиљерије, а увођењем лаких митраљеза и лаких минобацача ватрена моћ пешадије. Међутим, по броју митраљеза немачке дивизије су крајем 1916. биле много слабије од француских (54 тешка и 108 лаких митраљеза према 88 тешких и 432 лака). ― Да би умањила надмоћност Антанте, немачка Врховна команда је са представницима ратне индустрије израдила такозвани Хинденбургов програм, по којему је до пролећа 1917. требало удвостручити производњу муниције и минобацача, утростручити производњу топова и митраљеза и знатно повећати производњу авиона; сви радници од 16. до 60. године старости мобилисани су за рад у ратној индустрији и забрањено им је право удруживања и штрајка; појачана је експлоатација заузетих области и повећано упошљавање ратних заробљеника у ратној индустрији. ― Неуспеси на фронту, пораз у Румунији, мали успеси операција на Солунском фронту, дипломатски неуспеси (Бугарска, Грчка) и непостојање перспективе за брзо окончање рата изазвали су извесну кризу у земљама Антанте. Децембра 1916. у В. Британији образован је Ратни комитет од 5 чланова са Џорџом Лојдом на челу, а убрзо затим, и француска влада је замењена новом на челу са А. Бријаном и образован Ратни комитет од 4 члана. И у Русији је дошло до промене владе, а Дума је тражила за себе већи утицај у вођењу рата. У Француској је уместо маршала Ж. Жофра за команданта армије севера и североистока постављен ген. Р. Нивел, а укинут положај Врховног команданта.

Народне масе и војници зараћених држава, преживљавајући страховите последице рата, јасније су него раније сагледавали за чије се интересе води рат и за кога се подносе небројене жртве. Револуционарни покрет нагло се ширио у свим државама, захватајући и војнике на фронту, међу којима је сазревала мисао о класној једнакости. Број штрајкова и масовних акција против рата нагло се повећавао. У Русији, где је сазревала револуционарна ситуација, штрајковало је 1916. преко милион радника, а у осталим земљама преко милион и по.

Пораст револуционарних збивања, огромни губици и трошкови, замор од рата који се осећао на фронту и у позадини, принудио је владајуће кругове на обе стране да излаз потраже у миру. За мир су нарочито биле заинтересоване Централне силе. После заузимања Букурешта, немачка влада је 12. децембра понудила мир Антанти. Циљ тог маневра био је да се међу силе Антанте унесе раздор, да се завара немачки народ и предухитри апел за закључивање мира, који је намеравао да упути зараћеним државама председник САД В. Вилсон. Антанта је једнодушно одбила немачку понуду.

ПЛАНОВИ И ОПЕРАЦИЈЕ У 1917.

Почетком 1917. Централне силе биле су у неповољној ситуацији. Због великих губитака на фронту и ванредних напора и тешкоћа у позадини, опадало је у Немачкој ратно расположење и учестало дезертерство. Уз највеће напрезање Немачка је могла до пролећа 1917. формирати само 13 нових дивизија. Поред тога морало се упутити у фабрике 125 000 квалификованих радника, који су повучени из јединица. Аустро-Угарска, потресена тешким поразима и огромним губицима, растрзана изнутра националним супротностима, кретала се брзо ка неизбежном слому. Турска, приморана на дефанзиву, могла се одупрети савезничком притиску само уз издашну помоћ Немачке, пошто јој је војска била истрошена, слабо храњена и опремљена, а губици се више нису могли попуњавати; Бугарска је, такође, била заморена ратом и њене армије нису могле држати Солунски фронт без подршке Немачке. Између Немачке и Аустро-Угарске појавила се разлика и у ратним циљевима. Аустро-Угарска је, од доласка на престо цара Карла, због катастрофалног положаја земље почетком 1917, водила тајне преговоре за закључење сепаратног мира и обавестила своје савезнике да се њене оружане снаге не могу одржати до јесени. ― Имајући у виду такву ситуацију и све изразитију надмоћност Антанте, немачка Врховна команда поставила је као основни циљ да у 1917. избори победоносни мир (Сиегфриеден). Пошто су Централне силе, због недовољних снага и средстава морале на свим фронтовима да пређу у стратегијску дефанзиву, немачка Врховна команда поставила је као главни циљ рата на копну да се стратегијском дефанзивом, првенствено, на западноевропском ратишту ― које је сматрала главним―дробе и изнуравају снаге Антанте, а затим да се с прикупљеним, сопственим снагама, преде у погодном моменту у противофанзиву. Она је у неограниченом подморничком рату видела одлучујуће средство да се В. Британија принуди у 1917. на мир. При томе се имала у виду могућност уласка САД у рат, али се није рачунало на стизање јачих америчких снага у Европу у току 1917.

Општа ситуација Антанте, која је у 1916. постигла ограничене успехе (Сома, Солунски фронт, Сочанске битке, Брусило ви јев продор), била је повољнија од ситуације Централних сила, захваљујући, пре свега, богатству људских и материјалних извора, који су омогућавали не само попуну губитака, већ и стално повећавање надмоћности. Армије Антанте биле су бројно и технички јаче него икада раније. На свим фронтовима Антанта је почетком 1917. имала 425 дивизија према 331 дивизији Централних сила. Силе Антанте (Француска и В. Британија) располагале су са 181 вазд. ескадрилом, а Немачка са 207. ― Француска је готово већ исцрпла људске резерве, али их је надокнађивала све широм мобилизацијом из својих колонија. Руска војска је, углавном, попунила губитке и, преформирањем постојећих дивизија (смањивањем броја батаљона од 16 на 12 и оруђа у батеријама од 8 на 6), формирала нових 40 дивизија. У Русији су огромни губици и неуспеси на фронту, слаба организација саобраћаја и снабдевања, оскудица и глад појачали незадовољство народа према империјалистичком рату, царској деспотији и самодржављу, што се одразило и на војску.

Силе Антанте су 15―16. XI 1916. утврдиле на конференцији у Шантијију основе стратегијског плана за наредну годину, на основу нацрта плана ген. Жофра. Општи циљ био је да се Централне силе, једновременом офанзивом савезничких армија на свим фронтовима (Западном, Источном, италијанском и Солунском), војнички туку и тако оконча рат. Ради тога ангажовале би се све расположиве снаге и, за разлику од 1916, операције би почеле раније, већ у првој половини фебруара, да би се задржала стратегијска иницијатива. Тежиште рата требало је да буде на западноевропском ратишту, док је на Источном фронту планирана офанзива руског Југозападног фронта у правцу Лавова. На Солунском фронту ојачана савезничка Источна армија требало је да у координацији са руским и румунским снагама савлада Бугарску; руска војска није могла бити спремна за операције у предвиђеном року, па је координирање дејства савезничких армија, као и раније запало у тешкоће. Поводом тога одржане су конференције у Риму (4―7. јануара) и у Петрограду (почетак фебруара), али због неслагања међу савезницима

0 даљем вођењу рата, нису донете конкретне одлуке, већ је само наглашена потреба једновременог напада на свим фронтовима. Француски политички кругови, узнемирени дугим трајањем рата, желели су да се постигну решавајући успеси за што краће време и са што је могућно мањим губицима. Тим захтевима највише је одговарао план новог француског врховног команданта ген. Нивела, који је предвиђао офанзиву на ћелом фронту од Соасона до Араса, с тежиштем у Шампањи и на р. Ени, између Ренса и р. Оазе. Генерал Нивел одбацио је метод пробоја низом узастопних удара с ограниченим циљевима, примењен у бици на Соми, који је уз много губитака доносио мале успехе. Пробој немачке одбране извршио би се изненадним, брзим и снажним ударом по целој дубини, а затим би се смелим и енергичним дејствима експлоатисао успех. Почетак офанзиве ген. Нивел одложио је за март. Најзад су се француски и британски представници на састанку у Калеу 26. и 27. фебруара сагласили да се оперативно командовање на француско-белгијском фронту повери ген. Нивелу и да офанзива почне почетком априла.

ИСТОЧНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1917.

Операције на овом ратишту почеле су већ 5. јануара офанзивом руске 12. армије, из састава Северног фронта, са мостобрана на левој обали Западне Двине у правцу Митаве и задатком да пробије одбрану немачке 10. армије, ликвидира испадни део немачког фронта на десној обали р. Аа (Лијелупе, Лиелупе) и овлада Митавом, важном саобраћајном раскрсницом. У почетку централна група 12. армије пробила је немачку одбрану на неколико места, али су крилне групе претрпеле неуспех и биле одбачене на полазне положаје, што је омогућило немачким снагама да се консолидују и, са доведеним појачањима, задрже 9. јануара руску офанзиву. Од 23. јануара до почетка фебруара немачке свеже јединице извршиле су низ противнапада и делимично потиснуле руске које су, такође, прелазиле у напад.

Источноевропско и румунско ратиште операције у 1917.

Фебруарска револуција у Русији. ― Масовни штрајкови руских радника у јануару и фебруару 1917 (у Петрограду, Москви и другим градовима) постепено су прерастали у свеопшту политичку демонстрацију против империјалистичког рата и царског самодржавља. Једновремено, расло је револуционарно расположење међу војницима на фронту; у појединим јединицама долази до буна и одбијања извршења наређења. Радницима 27. фебруара (по Јулијанском календару) прилазе читави пукови војника (до краја дана укупно 65 000 војника) тако да су истог дана збацили царску владу и наредног дана преузели власт у Петрограду и Москви. Тиме је почела фебруарска револуцијаУ Русији је оборен царизам, али је уместо њега дошло до двовлашћа. На једној страни била је Привремена влада, образована од либералне буржоазије и спахија уз подршку споразумашких партија есера и мењшевика, која није испунила ниједан од основних захтева револуције (прекид империјалистичког рата, национализација спахијских поседа, осмочасовни радни дан и др.), а на другој Совјети радничких и војничких депутата, једини и прави заступници интереса пролетаријата и сиромашног сеоског и градског становништва. Крај двовлашћа учиниће тек октобарска социјалистичка револуција.

Фебруарска револуција одјекнула је у свим зараћеним земљама. На свим странама ширио се и јачао покрет против рата; у Француској, В. Британији и Италији организовани су масовни штрајкови, нарочито у индустријским центрима; у Немачкој, после априлских штрајкова у Берлину (300 000 штрајкача), сазревала је револуционарна ситуација, а Аустро-Угарска је покушала терором и репресалијама да угуши националноослободилачке покрете Чеха, Словака, Срба и Хрвата, и посебним мерама да спречи масовно дезертирање војника. У војним јединицама долази до немира и побуна (у француској војсци после битке на Ени и у немачкој флоти августа 1917). Револуција је непосредно утицала на планове и на ток операција. Руска Врховна команда обаве стила је крајем марта савезнике да предвиђену офанзиву за пролеће неће моћи предузети пре јуна или јула, и препоручила да се према томе и подесе савезничке операције. Француска и В. Британија плашиле су се да Русија не закључи сепаратни мир са Централним силама и изађе из рата, па су Привременој влади пружили неограничену подршку. Иако се Немачка плашила да се талас револуције не пренесе и у њену позадину и запљусне војнике на фронтовима, ипак је настојала да искористи револуционарно врење у руској војсци за растерећење Источног фронта и пребацивање снага на Запад. Због тога се немачка Врховна команда одлучила да не ремети затишје новим операцијама против Русије. Аустроугарски војни кругови желели су, такође, да искористе предах на Истоку, да би могли концентрисати што више снага против Италије. Централне силе су се надале да ће своје анексионистичке планове на Истоку моћи лако и без већег војног ангажовања остварити кад у Русији наступи потпуни слом.

Руска офанзива у источној Галицији и Буковини, и―16. јул. ― Привремена влада, да би одговорила француским и британским захтевима и притисцима, и спречила револуционарну плиму, искористила је затишје, настало на фронту после фебруарске револуције, да припреми офанзиву. За офанзиву се нарочито ватрено залагао министар рата А. Керенски, због чега је по њему и названа. ― Централне силе, такође, почеле су се припремати за офанзивне операције на Источном фронту, пошто није дошло до очекиваног закључивања сепаратног мира са Русијом. Револуционарно расположење захватило је и немачке и аустроугарске јединице, а знаци предстојеће руске офанзиве били су све видљивији. Циљ је био да се руска офанзива предухитри и реши рат на Истоку, да би се, потом, већи део снага могао пребацити за Западни фронт. ― Према плану врховног команданта руске војске, ген. М. Алексејева, главни удар требало је да нанесе Југозападни фронт ― да пробије противникове положаје у источној Галицији и наступа у правцу Лавова, док би армије Северног, Западног (оба општим правцем према Виљни) и Румунског фронта вршиле помоћне нападе. ― За операцију је на фронту пробоја руског Југозападног фронта (65 км) прикупљено 42 пешадијска дивизија и 9 коњичка дивизија са преко 1300 топова и минобацача и око 50 ескадрила са око 400 авиона. Управљање артиљеријском ватром било је потпуно централизовано, а образоване су групе тешке артиљерије посебне намене као резерва Врховне команде за ојачање артиљерије фронтова при нападу на утврђене положаје противника. За коректуру арт. ватре употребијено је 66 авиона и 6 везаних балона за чију је заштиту било одређено 40 ловаца. Аустро-немачке армије располагале су на том сектору са 20―22 дивизије и преко 700 оруђа и око 40 ескадрила, претежно, извиђачких. ― Офанзива Југозападног фронта под ген. Брусиловом почела је 1. јула после тродневне арт. припреме. Северно од р. Дњестра руска н. и 7. армија напале су унутрашња крила аустроугарске 2. и немачке Јужне армије, и после успеха у прва 2 дана, кад је аустроугарска 2. армија доведена у кризу, напад је застао. Руска 8. армија ген. Л. Корнилова напала је 6. јула аустроугарску 4. армију од р. Дњестра, пробила њену одбрану и довела у опасност целокупни фронт одбране групе армија Бдхм-Ермолли. Тај успех на помоћном правцу ген. Брусилов желео је да искористи за обнављање напада 11. и 7. армије на правцу Лавова. Али, Немци су на место пробоја убацили 3 дивизије, од укупно 6 повучених са Западног фронта, које су биле предвиђене за противудар од Лавова према Тернопољу, и нападни елан руских јединица је опао. До средине јула руска офанзива према Лавову, која је донела незнатан добитак у земљишту (око 25 км), задржана је. Помоћне нападне операције Западног и Северног фронта у другој половини јула су, и поред почетних успеха, обустављене, пре свега, зато што су читаве јединице одбиле да се боре за циљеве Привремене владе.

Немачко-аустроугарска проти вофанзива код Тернопоља, 19. јул ― 14. август. ― Истовремено су Централне силе брижљиво припремале противофанзиву у источној Галицији. Руску одбрану требало је пробити код Тернопоља и разбити сав руски фронт одатле на југ. Напад је 19. јула почела аустроугарска 2. армија, којој су се касније прикључиле Јужна, а затим и аустроугарска 3. армија. За два дана је 11 аустро-немачких дивизија са 830 оруђа пробило код Злохова одбрану руске 11. армије, због чијег је повлачења ген. Л. Корнилов, тада командант Југозападног фронта, морао да повуче 7. и 8. армију на руску границу. Крајем августа руске јединице потиснуте су на фронту широком 200 км према истоку за 120―150 км, напуштена је готово цела источна Галиција и Буковина. Намера немачке Врховне команде да настави нападне операције у Молдавији није се могла остварити због слабе ударне снаге аустроугарских јединица и тешкоћа у снабдевању.

У оквиру офанзивних операција на Источном фронту, Немачка је после противофанзиве у источној Галицији приступила давно планираној офанзиви у правцу Ригеи острва у Ришком заливу да би створила погодну операцијску основицу за евентуално развијање дејстава у правцу Петрограда. Немачка 8. армија, пошто је искористила постигнуто изненађење, форсирала је 1. септембра Западну Двину, 3. септембра заузела Ригу и продрла 25 км према истоку, али јој није пошло за руком да одсече главне снаге руске 12. армије, која се правовремено извукла на јаке положаје 25 км источно од Риге. ― У другој половини септембра немачке снаге заузеле су руски мостобран на Западној Двини код Јакобштата (Јакобстадт―Јекабпилс, Јекабпилс), сл у октобру у Ришком заливу острва Езел (Осел―Сарема, Сааремаа), Мен (Мон) и Хијума (Хииумаа). Тиме су обезбедили приморско крило 8. армије и лишили руску Балтичку флоту погодне базе за испаде и препадна дејства против немачких флотних снага и комуникација у Балтичком и Источном мору.

Румунско-руска офанзива у Влашку и аустро-немачка противофанзива, 20. јул ― крај августа. ― Половином 1917. на румунском фронту од Кимпулунга-Молдовенска (Цимпулунг-Молдовенесц) до ушћа р. Дунава у Црно море (500 км), налазиле су се 3 руске армије (9, 4. и 6) и 2 румунске (2. и 1) с укупно 47 пешадијска дивизија и 10 коњичка дивизија, од тога румунских 10 пешадијска дивизија и 3 коњичка дивизија према 3 аустро-немачке армије и 2 армијске групе с укупно 27 пешадијска дивизија (12 немачких, 10 аустроугарских, 2 турске, 3 бугарске) и 10 коњичка дивизија (претежно аустроугарских). Румунска војска која је бригом француске војне мисије реорганизована, наоружана и обучена, била је спремна за дејства тек половином јула, тако да руско-румунска офанзива на овом правцу није могла почети једновремено са руском офанзивом почетком јула. По плану који су израдиле руска и румунска Врховна команда 30. маја, требало је да главни удар изврше руска 4. и румунска 2. армија на фокшанском правцу; остале армије дејствовале би офанзивно у својим зонама. Истовремено, и Централне силе припремале су офанзиву на доњем току р. Сирета да би разбиле руско-румунске снаге, и освојиле остатак територије Румуније. Од 20. до 24. јула румунска 2. и десно крило руске 4. армије пробиле су фронт немачке 9. армије северо-западно од Фокшанија, избиле на горњи ток р. Путне и угрозиле позадину Макензенове групе армија јужно од Фокшанија. Међутим, Керенски је 25. јула затражио да се обустави офанзива због неповољне ситуације на северу код руског Југозападног фронта, а јединице да се утврде на достигнутој линији. Увече 1. августа, кад су борбе на ћелом фронту обустављене, немачка одбрана била је пробијена на сектору ширине 35 км и у дубину до 20 км. Пробој није искоришћен. Немци су одустали од офанзиве на доњем току р. Сирета и хитно прегруписали снаге према Фокшанију, у намери да дејством десном обалом р. Сирета (нем. 9. армија) и преко превоја Ојтуза {Оитуз ― аустроугарска 3. армија) обухвате и униште румунске и руске снаге у луку р. Путне, а затим наступају према Јашију (Иаси), седишту румунске владе и заједничке руско-румунске команде. Противофанзива 9. армије од 6. августа на фокшанском правцу и аустроугарске 1. армије од 8. августа преко превоја Ојтуза, довеле су у августу до тешких борби са румунском 2. и руском 4. армијом, којој је успешно садејствовала румунска 1. армија. Активном одбраном румунско-руских снага задржана је, крајем августа, аустро-немачка противофанзива, којом није постигнут постављени оперативни циљ. Фронт се постепено стабилизовао. До краја рата на румунском ратишту није било значајнијих операција.

ЗАПАДНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1917.

Повлачење немачких снага на Зигфридову линију и францускобританска пролећна офанзива, 16. март ― 9. мај. ― До пролећа 1917. немачке трупе на Западном фронту реорганизоване су у три групе армија: од мора до Оазе ― група армија баварског престолонаследника Рупрехта (4, 6, 1. и 2. армија); од Оазе до Вердена закључно ― група армија немачког престолонаследника (7, 3. и 5. армија), а до швајцарске границе ― група армија војводе Албрехта Виртембершког (армијски одреди Ц, А и Б). У духу донете одлуке о стратегијској дефанзиви немачке армије припремале су се на свим фронтовима за одбрамбену битку која се заснивала, пре свега, на утврђеним зонама уместо ранијих крутих, плитких и лако уочљивих линија, с ешелонираним ватреним средствима по дубини (митраљези и артиљерија). Иза угрожених сектора постављене су дивизије за интервенцију (Еингреиф-дивисионен), које је требало да нападну противника пре него што се буде учврстио на освојеном положају. На тај начин одбрана је постала еластичнија. Основни циљ био је да се добије у времену док се не испоље резултати неограниченог подморничког рата. Да би измакле удару англо-француске офанзиве, коју су Немци очекивали на ширем фронту него годину дана раније на р. Соми, и скраћивајем фронта уштеделе снаге и средства, немачке 2. и 7. армија повукле су се до 19. марта изненадно и неометано на Зигфридову линијукоја је у дубини 8―10 км захватала све природне препреке, села, шуме, реке, мочваре итд., и била солидно утврђена, са бетонским склоништима и казаматима, скривеним митраљеским ватреним положајима, добро маскирана и заштићена системом поплава и троструким или четвороструким појасевима бодљикаве жице. Немачки фронт скраћен је за 40―45 км, чиме је добијено 13 дивизија и око 100 батерија за образовање резерви. Напуштено земљиште немачке јединице плански су опустошиле. Уништено је све чиме се противник могао послужити. Само за рушење (без железничких објеката) употребљено је 21/2 милиона кг експлозива. Целокупно становништво (126 000 људи) способно за војну или радну службу, присилно је евакуисано.

Фебруарска револуција у Русији, обавештење руске Врховне команде да руска војска није у стању да пређе у офанзиву у пролеће, улазак САД у рат и повлачење немачких снага на Зигфридову линију, морало је изазвати измене у медусавезничком операцијском плану усвојеном у Шантијију новембра 1916. На Ратном савету у Компјењу одлучено је 6. априла да се офанзива одмах предузме, пре него што Немци искористе слабост Русије због револуционарних превирања и формирају нове дивизије, с тим да се она обустави ако не успе у кратком року. Тада је дефинитивно усвојен модифицирани Нивелов операцијски план, изражен у његовој директиви од 4. априла. Према том плану требало је пробити немачку одбрану јужно и северно од евакуисане и опустошене избочине код Ноајона. Главни удар имала је извршити Група армија у резерви (6, 5. и 10. армија) између Ренса и канала Ена општим правцем Ирсон, Вервен (Вервинс) и Гиз (Гуисе); 5. и 6. армија имале су задатак да изврше пробој, а 10. да га развије. Помоћни удар требало је да изврше британска 3. и 1. армија у правцу Дуеа и Камбреа. Офанзиву ће почети британске армије, после њих Група армија у резерви, а 1 дан иза ње и 4. армија (из Централне групе армија). Резерва, 1. армија, која је пребачена из Северне групе армија, имала је задатак да се ангажује било иза 10. армије, било иза 4. армије. За офанзиву су прикупљене снаге и средства у до тада недостигнутом размеру: око 90 англо-француских пешадијска дивизија, 11 коњичка дивизија, преко 7300 арт. оруђа (не рачунајући минобацаче), 1400 авиона и 240 тенкова.

Пре преласка у офанзиву британске и француске снаге су од 22. марта до 8. априла потисле слабе немачке заштитнице и заузеле напуштени терен испред Зигфридове линије, а због скраћивања фронта извучена је француска 1. армија и укључена у Групу армија у резерви. Британска офанзива свела се, у ствари, на битку код Араса, 9. април ― 21. мај, између британске 1, 3, 4. и 5. армије које је подржавало 754 авиона, и немачке 6. армије подржане са 195 авиона. Предузета офанзива на сектору широком 24 км претворила се у типичну битку изнуравања. Фронт немачке одбране није пробијен. Једино су британске снаге продрле у немачке положаје око 5 км на сектору ширине 32 км и освојиле гребен Вими (Вимy) северо-источно од Араса. Велика француска офанзива, друга битка на Ени, 16. април ― 7. мај између француске групе армија у резерви (5, 6. и 10. армија) и групе армија немачког престолонаследника (7, 1. и 3. армија) почела је кад је британска офанзива била знатно успорена. Упркос масовним јуришима француских јединица, ангажовању 128 тенкова и увођењу у борбу 10. армије из II линије, добро припремљена немачка одбрана није била пробијена. У Шампањи су, такође, извршени неуспешни напади француске 4. армије. Резултати офанзиве нису били сразмерни ни ангажованим снагама и средствима, ни огромним губицима. На интервенцију владе и Парламента, француска офанзива је обустављена, ген. Нивел је 15. маја смењен, а на његово место постављен за команданта француских снага на Западном фронту ген. Ф. Петен, док је ген. Фош постављен за начелника Генералштаба. Неуспех француско-британске офанзиве последица је, пре свега, изосталог изненађења захваљујући, у првом реду, успешном раду немачке извиђачке авијације, и што средства и метод напада нису били у стању да савладају добро организовану одбрану; тенкови су нецелисходно употребљени без непосредне подршке артиљерије, а у општој замисли и извођењу операције било је недостатака.

Недаће на фронту, велики губици и вести о фебруарској револуцији у Русији, појачали су у француском народу и војсци револуционарно превирање и покрет против рата. Почетком маја у 45 француских дивизија дошло је до низа појава колективне недисциплине и побуна, нарочито у колонијалним трупама. Читаве дивизије одбиле су пешадијска дивизијада преузму поједине одсеке фронта. У неким јединицама су, као у Русији, образовани совјети војника који су намеравали да крену на Париз и оборе владу. Генерал Ф. Петен угушио је побуне крвавим репресалијама и обећањима. Тешко потресена француска војска није могла предузети у догледно време веће офанзивне операције. Терет рата на Западном фронту пао је добрим делом на британске армије. ― Руска револуција, неуспех пролећне офанзиве, побуне у француској војсци и почетни успеси немачког неограниченог подморничког рата, отежали су привремено половином 1917. ситуацију Антанте.

Летња и јесења савезничка офанзива, 7. јун―6. децембар. ― После слома Нивелове пролећне офанзиве, Антанта није желела да препусти Немцима стратегијску иницијативу. Зато је почетком маја одлучено да се предузме нова офанзива, у виду сталних напада са ограниченим циљем, на разним местима и у разно време. Да би немачкој војсци одузела могућност да нападне француску војску, британска Врховна команда приступила је припреми офанзиве у Фландрији (с обе стране Ипра), да би у бици материјала издробила немачке снаге, пробила њихову одбрану и заузела немачке подморничке базе на белгијској обали (Остенде, Зебрехе). У вези с тим предвиђао се поморски десант у рејону Остендеа. Ради одвлачења немачке пажње, британске јединице наставиле су нападе код Араса. ― Друга битка у Фландрији, од 7. јуна до 10. новембра, једна је од најтежих битака у ћелом рату. После вишемесечних борби (половина јула―половина новембра) британска 5. и 2. армија у садејству са француском 1. армијом, на фронту широком 22 км с обе стране Ипра, продрле су 7 км у одбрану немачке 4. армије, али нису оствариле пробој према белгијској обали. У бици је учествовало 57 британских и француских и 73 немачке дивизије (за половину слабије од противничких), при чему су британско-француске снаге утрошиле око 50 милиона артиљеријских зрна, а немачка 4. армија 18 милиона. За битку у Фландрији савезници су концентрисали 700 авиона, који су касније појачани авионима британске 1. армије и морнаричког ваздухопловства (194 авиона). Немци су имали у Фландрији 600 авиона. ― Офанзивом у Фландрији било је везано преко половину немачких снага на Западном фронту, чиме је француској војсци створен предах, а онемогућено упућивање немачких снага против Русије и Италије. У међувремену су француске снаге предузеле неколико напада с ограниченим циљем, нарочито код Сен Кантена, Вердена, где је француска 2. армија 20―26. августа заузела вис Морт Ом и к. 304, око којих су годину дана раније вођене крваве борбе, и на р. Ени, где су немачке снаге у октобру биле принуђене да напусте Шмен де Дам.

Последња велика операција на Западном фронту у 1917. био је напад британске 3. армије код Камбреа, 20. новембра―6. децембра на немачку 2. армију, да би се пробила Зигфридова линија и заузела важна раскрсница Камбре. На тај начин би се ублажио неуспех у Фландрији и растеретила италијанска војска после пораза код Кобарида. Код Камбреа су први пут масовно употребљени тенкови (324 за борбу и 152 за снабдевање) који су у садејству с пешадијом и артиљеријом, и уз снажну подршку авијације на фронту широком 15 км, продрли 7 км у дубину Зигфридове линије и избили пред Камбре. Због неодлучности британског командовања, помањкања резерви за експлоатацију успеха, малог акционог радијуса тенкова (24 км) и великих губитака (100 тенкова), циљ операције није остварен, и немачким снагама, изненађеним и доведеним у тешку ситуацију, омогућено је да се приберу и спрече даљи продор британских снага. Ипак су се тенкови код Камбреа афирмисали као ефикасно средство за изненађење противника и пробој утврђених положаја, али се дошло до закључка да се то може остварити само ако се масовно употребе и у садејству с осталим родовима војске. ― До краја 1917. на Западном фронту није било значајних операција.

ИТАЛИЈАНСКО РАТИШТЕ 1917.

Италијанске офанзиве на Сочи, 12. мај―12. Септембар. ― И поред тога што је план Антанте предвиђао једновремену офанзиву на свим ратиштима, италијанска војска почела је тек средином маја офанзиву на р. Сочи, кад је француска офанзива на Шмен де Даму већ претрпела неуспех. Разлог оклевања ген. Кадорне било је страховање да италијанска војска може бити и сама нападнута из Тирола и на р. Сочи, због чега је тражио да се у Италију упуте британске и француске снаге као појачање. Али, том захтеву није удовољено, већ је једино узето у разматрање питање о најбржем упућивању савезничких снага у Италију у случају потребе. У 10. и 11. сочанској бици италијанске снаге заузеле су до краја августа Бањску планоту и чврсто стале на леву обалу р. Соче, од Бовца до Јадранског мора. Аустроугарска група армија (1. и 2. сочанска армија) ген. С. Боројевића, која је на десној обали р. Соче одржала једино мостобран код Толмина, нашла се у неповољној оперативној ситуацији: положаји су у тактичко-топографском погледу били непогодни за одбрану, трупе исцрпљене, морално потресене и неспособне за нове изнуравајуће дефанзивне битке, фронт развучен, а резерве, тако рећи, нису ни постојале. Пробоји италијанских армија у правцу Љубљане и Трста, који би се у таквој ситуацији, вероватно, успешно развијали, довели би до потпуног слома целог аустроугарског фронта на р. Сочи, што би одлучно утицало на даљи ток рата.

Италијанско ратиште операције у 1917.

Аустро-немачка јесења офанзива, 24. октобар―16. новембар. ― У аустроугарској Врховној команди појавила се идеја да се из кризе може изаћи једино офанзивним дејствима. Међутим, пошто су аустроугарске снаге биле недовољне, италијанске снаге могле су се одбацити на десну обалу Соче једино уз немачку помоћ енергичним нападом на горњем току реке, где је италијански распоред био најслабији. Немачка Врховна команда, свесна настале опасности, сложила се с планом аустроугарске Врховне команде и ставила јој на располагање 7 дивизија и знатан део артиљерије, нарочито тешке. ― После брижљивих припрема јединица за планински рат, аустро-немачке снаге су 24. октобра ујутро, после снажног арт. препада, претежно, гасним зрнима, прешле из толминског мостобрана у напад, по кишном и магловитом времену продрле у италијанске положаје и, преко Кобарида, даље у горњи део долине р. Натизоне (Натисон, Надижа). До 26. октобра аустро-немачке снаге су од Бовца до Толмина пробиле одбрану италијанске 2. армије на целој дубини, а ген. Кадорна био је принуђен да 27. октобра извлачи италијанске снаге (3, 2. армија и Карнијска група, Зона Царниа) иза р. Таљамента, да би избегао њихово потпуно уништење. Пробој код Кобарида прерастао је у велику офанзиву. Италијанске снаге повлачиле су се на ћелом фронту. Од 2. до 5. новембра аустро-немачке снаге форсирале сур. Таљаментои до 11. новембра избиле нар. Пијаву. Истовремено, и италијанска 4. армија морала се повући на нове положаје у горњем току Пијаве и Трента. Пошто нису успели покушаји да се форсира Пијава и прошири офанзива преко р. Бренте према р. Адиђи, као ни офанзива из јужног Тирола у северни бок италијанске одбране, аустро-немачке снаге обуставиле су крајем новембра операције на италијанском фронту. Немачке дивизије журно су упућене на Западни фронт, где се припремала одлучна офанзива. Уз помоћ 6 француских и 5 британских дивизија, које су после пробоја код Кобарида упућене под ген. Фошом са Западног фронта у Италију, тешко поражена италијанска војска (са чијег је чела отишао ген. Л. Кадорна, а дошао ген. А. Дијац) успела је да на р. Пијави и према Тиролу стабилизује фронт и даље везује јаке аустроугарске снаге. На италијанском фронту поновно је отпочео позицијски рат.

СОЛУНСКИ ФРОНТ 1917.

Крајем 1916. стигле су на Солунски фронт по једна руска и италијанска бригада. Због великих губитака које су Срби претрпели у борбама те године (око 32 500 погинулих, рањених и несталих војника и официра), скраћен је фронт српске војске, а 1. армија и највећи део 3. армије повучени су јужно од лука Црне реке на дужи одмор; расформирани су четврти пукови у дивизијама и Добровољачки одред. Српска војска преформирана је у две армије са по три дивизије, с тим што је Коњичка дивизија ушла у састав 1. армије. Преко зиме савезничке снаге ојачане су на 8 француских, 6 британских, 1 1/2 италијанску, 1 руску дивизију и два пука грчких добровољаца. Српске јединице подржавало је 5 француских ескадрила у чији је састав ушло особље Српске ваздухопловне ескадре. Те ескадриле назване су Српска авијатика. Пошто су због фебруарске револуције у Русији изостале планиране руска и румунска офанзива, које су требало да почну упоредо с офанзивом на Солунском фронту, усвојен је план српске Врховне команде за извршење пробоја непријатељевог фронта с одсека 2. армије: Ветерник (Ветреник)―Добро поље―Сокол. Међутим, том офанзивом постигнута је само извесна коректура фронта. ― У јужној Албанији француско-италијанске снаге потисле су средином маја с устаљеног фронта неке аустроугарске јединице, а итал. генерал Д. Фереро је у јуну прогласио независност Албаније под протекторатом Италије. Аустро-Мађари и Италијани, сваки на свом окупационом подручју, придобили су поједине вође албанских племена који су од свог људства формирали одреде ― батаљоне и групе, и борили се на страни оних који су их придобили. ― Од 9. маја до почетка септембра савезници су предузели низ локалних борби на Струми, у долини Вардара, у луку Црне реке и код Битоља, али без већих резултата; у окупираној Србији (у Топлици и Јабланици) Срби су у пролеће 1917. дигли устанак против бугарских окупационих трупа и њихове власти због покоља, пљачки и покушаја бугарских војних власти да регрутују Србе и принуде их да се боре против својих очева и браће на Солунском фронту, али је он у крви угушен (Топлички устанак). Пошто је грчки краљ Константин абдицирао 12. јуна у корист млађег сина, нова Венизелосова влада ушла је 29. јуна у рат на страни савезника, па су савезничке снаге појачане грчком војском. ― Велики губици српске војске у 1916. попуњени су, донекле, доласком добровољаца. ― У децембру 1917. смењен је ген. М. Шарај, а на његово место дошао ген. А. Гијома.

АЗИЈСКО-ТУРСКО РАТИШТЕ 1917.

У 1917. тежиште операције пренето је у Месопотамију и Палестину, пошто су на кавкаском фронту, због обостраних великих губитака у 1916. и утицаја фебруарске револуције у Русији, водене само локалне операције.

После дужих и брижљивих припрема Британски експедициони корпус (око 95 000 људи) под ген. С. Модом предузео је у фебруару офанзиву долином р. Тигра, потиснуо турску 6. армију, заузео 11. марта Багдад и наставио дејства у правцу Мосула, према којем је дејствовао и руски 1. кавкаски кк. Због погоршане ситуације, немачка и турска Врховна команда договориле су се у марту месецу да се главни напори усмере против британских снага у Палестини, а у јесен да се предузме противофанзива у правцу Багдада. Ради тога биле би враћене све турске трупе с европских фронтова, а према Багдаду би се ангажовао и немачки Азијски корпус (око 4500 људи). Међутим, турска војска није била више способна за операције већег обима.

Ситуација на азијско-турском ратишту крајем 1917. била је још повољнија за савезнике кад су британске снаге (13 пешадијска дивизија и 1 коњичка дивизија), после два неуспела покушаја (26. марта и 19. априла) успеле у трећем да заузму Газу, 7. новембра, затим Јафу, 17. новембра и, најзад, Јерусалим, 7. децембра.

РАТ У КОЛОНИЈАМА 1917.

Операције у Немачкој Источној Африци почеле су тек крајем маја. Немачке главне снаге налазиле су се на положајима на реци Маранду, са једним мањим одредом јужно од Килве Кивинџе (Килзва Кивиње). Један истурени одред налазио се код Линдија, а други код Мчинге (Мцхинга). Британци су 5. јула прешли у напад у три колоне у правцу Ливала (Лизвале). Иако су пружили жесток отпор, Немци су одбачени дуж реке Лукуледи до Њангаоа (Нyангао). Главна битка је вођена од 15. до 18. октобра, у којој су обе стране јмале до 50% губитака, а Немци одбачени на јак положај близу Чивате (Цхизвата). Једновремено, немачке снаге у рејону Мчинге биле су приморане на повлачење, али пошто је пропао покушај да се споје са главнином, предале су се Британцима (15 000 људи). Генерал Летов-Форбек, повукао се са главнином 27. новембра на југ и прешао у Португалску источну Африку. Тиме је цела Немачка Источна Африка пала у британске руке, али главнина немачких снага под Летов-Форбеком није била уништена.

УЛАЗАК СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА У РАТ

На почетку рата Сједињене Америчке Државеобјавиле су неутралност и настојале да учврсте и прошире своје економске и политичке позиције. У том погледу САД су успоставиле веома уске везе с Антантом, а посебно са В. Британијом, с којом је од краја 1914. трговинска размена скоковито расла. Извоз ратног материјала (наоружања, муниције, авиона, хемијских средстава) земљама Антанте износио је од августа 1914. до децембра 1915. године 508,2 милиона долара, а од јануара 1916. до марта 1917. попео се на 2271 милион долара; извоз житарица увећао се за 3―4 пута у односу на предратни период.

Уколико су се САД економски и политички уже повезивале с Антантом, утолико су се политички односи са Немачком све више заоштравали. Дејство немачких подморница ометало је економске односе САД са другим земљама и угрожавало животе америчких грађана. Због потапања америчких бродова и бродова с америчким грађанима, САД су више пута протестовале код немачке владе. После објављивања немачког неограниченог подморничког рата, САД су 3. II 1917. прекинуле дипломатске односе са Немачком и пошто Немачка није хтела да опозове своју одлуку, САД су јој 6. IV 1917. објавиле рат. Тако је неограничени подморнички рат био непосредни повод за такав корак, који је био већ раније условљен целокупним политичким и привредним развојем. Момент за улазак САД у рат настао је када је Антанта доспела у тешку ситуацију због последица подморничког рата и фебруарске револуције у Русији.

САД су располагале великим привредним и људским потенцијалом, који је тек требало развити, мобилисати и организовати за ратне циљеве. ― У 1916. донет је закон за повећање регуларне армије на 175 000 људи, па је КоВ САД у априлу 1917. имала око 200 000 људи; РМ је располагала са 14 бојних бродова типа дреднот, 23 предреднота, 15 оклопних крсташа, 20 крстарица, 62 разарача и 38 подморница. Да би могле равноправно учествовати у решавајућим борбама на Западном фронту, САД су одмах после објављивања рата Немачкој приступиле реорганизацији својих оружаних снага и стварању модерне армије. Законом од 19. В 1917. уведена је општа војна обавеза и, према процени војних кругова, требало је у КоВ мобилисати око 4 000 000 људи, од тога 1 300000 у 1917. Организовање, опремање и обука тако бројне армије били су везани за много тешкоћа. У помоћ су притекли савезници; већ у септембру 1917. у САД се налазило 660 британских и француских војних инструктора. Пошто САД нису имале развијену ратну индустрију, наоружање и муниција производени су за америчке јединице већим делом у В. Британији и Француској, којима су САД за то испоручивале сировине. Председник САД В. Вилсон издао је 2. маја прва упутства за формирање експедиционог корпуса за рат у Европи и 9. маја одредио ген. Џ. Першинга за команданта тих снага. Прве америчке трупе искрцале су се у јуну у Француској, где је до краја 1917. стигло 4 дивизије које су морале пре употребе темељно савладати обуку. ― Уласком САД у рат, однос снага између зараћених страна погоршао се у огромној сразмери на штету Централних сила. За примером САД пошао је већи део држава средње и Јужне Америке, Грчка и Кина.

ОКТОБАРСКАСОЦИЈАЛИСТИЧКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕН УТИЦАЈ
НА ВОЈНО-ПОЛИТИЧКУ СИТУАЦИЈУ КРАЈЕМ 1917.

Неуспех руске летње офанзиве као последица недовољних припрема, рђавог руковођења, незадовољства и антиратног расположења у војсци и народу, пољуљао је из темеља позиције привремене владе и руске Врховне команде. У време дубоке кризе, која је 16―17. јула достигла врхунац у спонтаним демонстрацијама радника и војника који су тражили да сва власт пређе у руке совјета, на чело Привремене владе дошао је уместо Љвова (Феопзуу Еезеубееун Јлбеое) А. Керенски, који је задржао и ресор министра војске. Припремајући се за немилосрдни обрачун са совјетима и преузимање све власти у своје руке, Привремена влада одредила је уместо ген. А. Брусилова за врховног команданта ген. Л. Корнилова. У њега су руска буржоазија и спахије, есери и мењшевици, као и англо-француски политички и војни кругови, полагали велике наде и видели личност способну да силом угуши револуцију. У другој половини августа Корнилов је прикупио око Петрограда неколико козачких дивизија под изговором да заштити Петроград од Немаца, који су припремали офанзиву према Риги, док их је, у ствари, припремао и у септембру упутио у поход против жаришта револуције, Петрограда. Радници и сељаци, сврстани у одреде Црвене гарде, испречили су се пред контрареволуционарима. Под утицајем пропаганде бољшевика, јединице Корниловљеве војске отказале су послушност официрима, и убрзо се распале. А. Керенски се прогласио за врховног команданта, а за начелника узео је ген. М. Алексејева. Одлучујућа улога револуционарних организација у онемогућавању Корниловљевог похода на Петроград још је јаче збила широке народне масе око Бољшевичке партије, која је, у датим међународним и унутрашњим условима, могла и морала једино оружаним устанком узети власт у руке. ― Док су кругови који су били на власти у свим зараћеним земљама настављали освајачку политику и припремали нове операције за 1918, у Русији су се радници, сељаци и револуционарни војници, предвођени Бољшевичком партијом на челу са В. И. Лењином, дигли 6. новембра (25. октобра) на оружани устанак, оборили владавину буржоазије и спахија, оличену у Привременој влади, успоставили совјетску власт и створили прву државу радника и сељака у свету (Октобарска социјалистичка револуција).

Пролетерска револуција у Русији отворила је нову епоху у историји човечанства. Утицала је и на даљи ток рата. У том погледу најзначајнији догађај био је излазак Совјетске Русије из империјалистичког рата. ― Већ у првим данима свог постојања совјетска влада преузела је иницијативу за окончање рата. На основу Декрета 0 миру који је 6―7. новембра донео Други сверуски конгрес совјета, совјетска влада обратила се свим зараћеним државама с предлогом да се одмах приступи преговорима за закључивање демократског мира без анексије и контрибуције, и позвала неутралне земље да у томе посредују.

Октобарска социјалистичка револуција указала је свим народима на пут изласка из крваве ратне катастрофе и дала снажан подстицај масовном револуционарном покрету. Ратом заморени војници и широке народне масе поздравили су позив совјетске владе да се прекине рат и закључи мир. На Источном фронту дошло је до новог таласа братимљења војника противничких страна који се, постепено, пренео и на друге фронтове. У међународном радничком покрету дошло је до потпуног одвајања револуционарних од опортунистичких струја. У Немачкој је група Спартака истакла паролу да се главни непријатељ налази у сопственој земљи и уочила повезаност социјализма с трајним миром.

Међутим, владајући кругови у земљама обе зараћене стране, заплашени изласком Русије из светског капиталистичког система и утицајем октобарске револуције на своје народе, покушавали су да изађу из рата и тако реше кризу у коју је запало буржоаско друштво, а истовремено су ковали планове за обарање совјетске власти. Циљ је био исти, али су средства, зависно од војнополитичке ситуације, била различита. ― Земље Антанте, страхујући да се ратна ситуација не окрене у корист Централних сила, нису признале совјетску владу и припремале су оружану интервенцију да би је обориле и Русију приморале на настављање рата на њиховој страни. ― Централне силе су, додуше, прихватиле совјетску понуду за мировне преговоре, али се нису одрекле својих освајачких прохтева у односу на Русију, нити тежње да повољним окончањем рата на Истоку групишу све снаге против западних савезника за решавајући удар. Прихватањем совјетских понуда за мир, Централне силе привидно би изишле у сусрет тежњама за миром сопствених народа, и тиме у својим земљама отупиле оштрицу покрета против рата.

Почетком децембра закључено је примирје између Централних сила и Русије (5. децембра десетодневно, а 15. децембра продужено за 28 дана), а мировни преговори су 22. децембра почели у Брест-Литовску (Брестлитовски мир). Антанта је одбила позив да се придружи преговорима и позвала Русију да настави рат.

РАТ НА МОРУ 1917.

Немачка Врховна команда усвојила је план да у 1917 сло ми В. Британију неограниченим подморничким ратом. Према извештају начелника Адмиралштаба, адмирала Х. Холцендорфа (Хеннинг Холтзендорфф) 22. XII 1916, месечним потапањем од око 600 000 БРТ, била би за 5―6 месеци потопљена 1/3 од укупно 10 750 000 БРТ савезничког и неутралног бродовља (од тога 2/3 под британском заставом), а истовремено, главнина неутралног бродовља (око 3 000 000 БРТ) протерана с угрожених поморских комуникација. Претпостављајући могућност уласка САД у рат, Немци су, поред малобројности и неприпремљености армије САД, рачунали и на ограничену тонажу америчке трговачке флоте, која је, према њиховим проценама, могла у 1917. превести преко океана највише 1―2 дивизије. Дејством немачких подморница била је угрожена превласт Антанте на мору, па је она морала ангажовати огромне снаге и средства за борбу против подморница. Подморнички рат био је, све до престанка непријатељстава, основно обележје операција на мору у којима су учествовале основне флотне снаге оба противника. Једино су на Балтичком и Црном мору, северном Јадрану и Блиском истоку, површинске флоте дејствовале независно од задатка подморничког рата. Ступањем САД у рат 6. IV 1917. стабилизован је, у извесној мери, положај Антанте на мору, пошто се америчка РМ ангажовала, претежно, у заштити саобраћаја и превожењу трупа у Европу (у децембру око 50 000 људи). Тиме је омогућена и потпуна економска блокада Немачке. Револуционарни талас, подстакнут фебруарском револуцијом у Русији и тешком економском кризом у земљи, захватио је и немачку РМ; у августу је тајна револуционарна организација морнара (око 4000 чланова) организовала побуну на бојним бродовима 3. ескадре у Вилхелмсхафену, захтевајући завршетак рата и друштвене промене, али је угушена интервенцијом КоВ. ― Руска флота, чији су задаци остали неизмењени, после фебруарске револуције све је више под утицајем револуционарних кретања у земљи. У априлу је формиран Централни комитет балтичке флоте (ИЈеХмпоћаАм), који је спроводио линију Бољшевичке партије, и од септембра, кад је Балтичка флота отказала послушност привременој влади, у ствари, командовао флотом.

Декларацијом немачке владе од 31. јануара проглашени су ратном зоном морски простор око Британских острва и француске обале између Ферерских острва и рта Финистера и меридијана 5°Е и 20°W, воде Баренцовог и Белог мора, као и цело Средоземно море сем подручја Балеарских острва и уске пловне руте за Грчку, на којем су нем. подморнице почеле од 1. фебруара потапати савезничке и неутралне трговачке бродове без претходне опомене.

Северно море и доверски бараж. ― Почетком неограниченог подморничког рата Немци су имали 111 подморница, од тога на Северном мору 82; тај број прогресивно је растао до октобра (140 подморница, од тога у Северном мору 96), затим постепено опада, а у октобру 1918. износи 121 (80 у Северном мору). Главна зона дејства немачких подморница био је поморски саобраћај у подручју западних прилаза Британским острвима; велике подморнице улазиле су у рејоне дејства пловећи северно од Британских острва, а оне из Фландријске флотиле (од марта им се прикључио и известан број великих) пробијале су се кроз препреке још увек неефикасног доверског баража. У првим месецима савезнички губици били су велики. Према подацима брит. Адмиралитета, они су се кретали: фебруар 382000 БРТ, март 463000 БРТ, април 596 000 БРТ, мај 408 500 БРТ и јун 586 500 БРТ. Немци су за то време изгубили 20 подморница. Британци су заснивали противподморничку одбрану на потискивању подморница из обалских вода сталним патролирањем поморских и ваздухопловних снага, минирањем излаза из Хелголандског залива, појачањем доверског баража и Доверске патроле, прописивањем пловних рута за трговачке бродове и њиховим наоружањем (крајем 1917. наоружање 90% трговачких бродова са 1―2 топа калибра 100―127 мм). Све те мере биле су недовољне. Недостајали су противподморнички бродови (иако их је почетком 1917. било просечно 27 на 1 подморницу), а поготово разарачи од којих је 100 било везано за осигурање Велике флоте, јер су се дејства подморница све више преносила на отворено море. У априлу и мају стигла су три дивизиона америчких разарача у британске луке, а у децембру су америчке поморске снаге у Европи бројале 4 бојна брода типа дреднот, 46 разарача и 40 патролних бродова. Половином јуна, у северним водама Британских острва патролирало је једновремено преко 30 разарача и 15 подморница, али без успеха. Преломни момент у сузбијању подморничког рата био је увођење система конвоја. У периоду мај―јун тај систем био је већ редован за сав поморски саобраћај, а у септембру је обухватао 50% од свих бродова који су пловили Атлантиком и постао основни начин осигурања против подморница. Немачке подморнице (подморнички крсташи) преносе дејства на отворено море између Азорских острва, о. Мадејре, и према обалама САД. Кад су уведени конвоји и у америчким водама, а потом преко целог Атлантика, подморнице су се поновно приближиле обали и дејствују, најчешће, у Бискајском заливу у подручју западних прилаза из Атлантика, и угрожавају арктичку комуникацију за везу са Русијом преко Мурманска и Архангељска. За заштиту те једине поморске комуникације, која их је везивала са западним савезницима, Руси су 1916. формирали Флотилу северног леденог океана (1 стари бојни брод, 2 крстарице, 6 разарача и већи број пописних патролних бродова, патролних чамаца и миноловаца).

У другом полугодишту 1917. губици савезничког и неутралног трговачког бродовља још су увек велики, али су у сталном опадању: у јулу 467000 БРТ, а у децембру 283 000 БРТ. Немци су у том раздобљу изгубили 42 подморнице. Да би олакшали пробој подморница кроз Доверска врата, немачки разарачи су у периоду јануар―април извршили неколико препада на патролне снаге доверског баража и њихове базе. Британци су у противдејствима употребили први пут торпедне чамце, а мониторима и авијацијом бомбардовали су редовно Зебрехе и Остенде, присиливши Немце да изграде бетонска склоништа за подморнице. У јесен немачке лаке поморске снаге поновно врше препаде на савезничке конвоје за Скандинавију. Крстарице Бруммер и Бремсе напале су 17. октобра, 70 М источно од Лервика (Лерзвицк), скандинавски конвој од 12 трговачких бродова с осигурањем од 2 разарача и 2 тролера, и потопиле оба разарача и 10 трговачких бродова. Препад је обновљен 12. децембра са 4 велика разарача, који су уништили конвој од 6 трговачких бродова, 1 разарача и 4 тролера за осигурање.

Средоземно море. ― Централне силе су почетком неограниченог подморничког рата располагале на Средоземном мору са 25 немачких и 13 аустроугарских подморница. Немачке подморнице дејствовале су, најчешће, дуж северноафричке обале између Гибралтара и Малте, на излазу из Суецког канала, и у Егејском мору. док су аустроугарске оперисале у Јадрану. У периоду фебруар―јун немачке подморнице потопиле су 671 400 БРТ савезничког и неутралног бродовља. Тешкоће за обезбеђење обимног поморског саобраћаја на том ратишту (дневно око 300 трговачких бродова на мору) биле су сличне онима на Северном мору и у Атлантском океану. Увођењем конвоја у мају, губици су смањени (од 255 бродова који су од 22. маја од 16. јула пловили на комуникацији Малта―Александрија изгубљена су свега 2). Ипак, месечни прошек потопљене савезничке и неутралне тонаже у другом полугоду кретао се око 100 000 БРТ, због тога што су се конвоји из британских лука за Средоземно море растурали пре Гибралтара, на чијим су западним прилазима редовно дејствовале подморнице, и што је знатан део бродова (60%) пловио ван конвоја. Савезнички напори били су сасређени на централизовано руковођење поморским саобраћајем, повећање броја противподморничких бродова (априла 1917. Јапанци су упутили на то ратиште 1 крстарицу и 3 дивизиона разарача) и појачање отрантског баража. У августу су дрифтери баража опремљени хидрофонима и већим противподморничким мрежама. Крајем 1917. отрантски бараж још увек није представљао озбиљнију препреку за подморнице. Да би блокирали немачке подморнице у Цариграду, савезници су током године положили пред Дарданелима око 2500 мина.

Губици савезничког и неутралног трговачког бродовља на свим ратиштима у 1917. износили су, према подацима брит. Адмиралитета, 2734 брода укупне тонаже 6 182 800 БРТ. Уништене су 63 подморнице. Само британска РМ ангажовала је крајем 1917. у подморничком рату 277 разарача, 30 ескортних бродова, 44 патролна брода, 65 подморница, 77 ловаца подморница, 2195 мањих ратних и помоћних бродова, 190 авиона, 1 матични брод са 4 хидроавиона и 50 ваздушних бродова.

Јадранско море. ― Аустроугарске лаке поморске снаге изводиле су препаде на италијанску обалу, поморску комуникацију Бриндизи―Валона и на снаге отрантског баража, док је савезничка флота ограничила своја дејства, углавном, на рејон Отрантских врата, а у противничке обалне воде слала само подморнице. Морнаричко ваздухопловство све је активније. Француско и британско ваздухопловство вршило је, углавном, противподморничко патролирање, а италијанско је, сем тога, бомбардовало Драч и Боку которску. Аустроугарско је бомбардовало Бриндизи, Валону и Отранто, а повремено је садејствовало разарачима и подморницама. ― У северном Јадрану поморске снаге наставиле су дејства на приморском крилу сочанског фронта. Италијанске пловеће батерије и британски монитори бомбардовали су 18―24. августа противничка обалска утврђења, подржавајући безуспешне покушаје пробоја аустроугарског фронта на Сочи. После пораза код Ко бари да, 24―27. октобра, те снаге допринеле су стабилизацији фронта на Пијави. Аустроугарска флота, пошто је оскудевала у пловећим батеријама и мониторима, дејствовала је старим бојним бродовима које су осигуравали разарачи и торпиљарке и подржавала авијација. Те снаге бомбардовале су 16. новембра и 19. децембра италијанске положаје на Пијави. Италијани су у одбијању тих напада први пут употребили торпедне чамце против ратних бродова на отвореном мору. Ноћу 9/10. децембра 2 торпедна чамца продрла су у тршћанску луку и потопила аустроугарски стари бојни брод Wиен.

Балтичко море. ― Руска Балтичка флота, која је постала значајна револуционарна снага, активно је учествовала у октобаркој социјалистичкој револуцији. У 1917. Балтичка флота се, углавном, оријентисала на одбрану Ришког и Финског залива, односно поморских прилаза Петрограду.

Борбена дејства почела су тек у мају, због јаке зиме 1916/17. Руске подморнице нападале су без већег успеха немачке поморске комуникације са Шведском у централном Балтику и у Ботниском заливу. Минска активност била је изразито одбрамбеног карактера. На предњем и централном минско-артиљеријском положају, у або-аландском и монзундском утврђеном рејону, положено је 13 418 мина. ― Немачка флота се у почетку ограничила на извиђање Ришког и Финског залива. Убрзо затим немачке подморнице полажу активне минске препреке пред финском обалом у јужном делу Ботниског залива и, ослањајући се на развијену агентурну мрежу, нападају финске бродове који су пловили под руском заставом из Шведске за Русију.

Да би отклонили опасност за лево крило своје 8. армије, које је заузимањем Ригеизбило 3. септембра на обалу Ришког залива и, истовремено, створили операцијску основицу за наступање ка Петрограду обиласком руског приморског крила, Немци су 12. октобра извршили десант на Монзундски архипелаг, који су 20. октобра заузели, али због тешких губитака нису били у стању да уђу са флотом у Фински залив.

Црно море. ― Руска Црноморска флота сачувала је надмоћност над немачко-турском, али су се и у њој осећале тешке последице политичке и привредне кризе. Револуционарни покрет у Црноморској флоти развијао се спорије него у Балтичкој, јер су у Централни комитет Црноморске флоте и у бродске комитете засели контрареволуционарни официри, есери и мењшевици, чиме је она претворена у оруђе Привремене владе и Врховне команде. У 1917. настављена је блокада Босфора и дејство против поморског саобраћаја дуж Анадолијског приморја. Подморнице су у том подручју извеле 29 акција и потопиле 10 пароброда и 81 моторни једрењак} изгубљена је само 1 подморница. У подручју бугарске и румунске обале дејствовали су разарачи и торпиљарке из Сулине. Главнина флоте испловљавала је повремено ради подршке тих дејстава, која нису била систематска због помањкања бродова, а посебно разарача. У периоду јануар―март извршено је 7 акција против турског обалског саобраћаја дуж анадолијске обале, а од краја марта до 5. јуна, кад су та дејства била најуспешнија, 10 акција у којима је потопљено 223 и заплењено 17 моторних једрењака, бомбардовани војни објекти и трупе на обали и искрцавани диверзантски одреди. Мински систем пред Босфором, најефикасније средство блокаде, обновљен је и допуњен (од 18. маја до 20. јула положено је 1800 мина). Тог лета офанзивна дејства руске флоте су ослабила, а подморнички и мински рат обустављени, што је омогућило Турцима разминирање пловних рута, несметан довоз угља у Цариград и успостављање редовне поморске везе са Варном. Састав Црноморске флоте долазио је све више под утицај револуционарних снага и јавно је иступао против рата. ― Офанзивна дејства немачко-турске флоте скоро су потпуно престала. Због минског запречавања Босфора и тешкоћа у снабдевању и ремонту у 1917, бојни крсташ Гоебен није уопште дејствовао, а крстарица Бреслау испловила је свега три пута. Против блокадних дејстава руске флоте активирана је само авијација и обалска артиљерија. ― Стабилизацијом приморских крила румунског и кавкаског фронта, и због неактивности немачко-турске флоте, садејство поморских снага са КоВ није у 1917. било од већег значаја и сводило се, углавном, на извиђање, арт. подршку, повремене диверзије и снабдевање морем.

САМОСТАЛНА ВАЗДУХОПЛОВНА
ДЕЈСТВА 1917.

Немачка авијација је до маја 1917. извршила 5 напада појединачним једномоторним бомбардерима на енглеске градове. Од маја до краја августа вршена су дневна бомбардовања Лондона и других градова В. Британије групама од по 10 до 22 бомбардера. Та бомбардовања изводила је немачка 3. ваздушна ескадра названа Енглеска ескадра, која је у свом наоружању имала модерне двомоторне авионе типа Готха. Укупно је у том периоду извршено девет напада од којих и два већа на Лондон (13. јун и 7. јул), у којима је учествовало укупно 168 бомбардера од којих је само 145 прелетело Канал и бацило око 23 т бомби. Од септембра до краја године вршено је ноћно бомбардовање Лондона и других градова В. Британије, које се продужило све до маја 1918. Та бомбардовања вршили су делом и тешки четворо-моторни бомбардери који су носили 1000―1200 кг бомби. У 1917. извршено је укупно 15 напада и упућено укупно 185 бомбардера, од којих је 167 прелетело Канал и бацило преко 30 т бомби. Самостална ноћна бомбардерска дејства против француске ратне индустрије у рејону Нансија изводила је немачка 2. ваздушна ескадра. ― У 1917. ваздушни бродови бомбардовали су В. Британију. На задатак је било упућено 46 ваздушних бродова. Канал је прелетело 29, а бачено ие Дреко 31 т бомби.

На Солунском фронту била је врло активна немачка 1. непотпуна ескадра, која је већином вршила дневна бомбардовања аеродрома, логора и железничких станица. Од јануара до априла ваздушни бродови са база у Јамболу (Хмчоа, Бугарска) и Сентендреу (Сзентендре, Мађарска) често су неуспешно нападали на Кишињев (КуиууХее), Бриндизи, Таранто, Валону, Одесу, Митилену (Митилини, Мyтилини)и Мудрос (Моудрос) и Јаши. Британци су тек средином октобра 1917. формирали 41 винг за бомбардовање индустријских циљева у Немачкој.

РЕЗУЛТАТИ РАТА У 1917.

Најважнији догађај не само у 1917, већ и у ћелом рату, била је победа октобарске социјалистичке револуције у Русији. Под њеним утицајем појачано је у Европи, и широм света, револуционарно врење изазвано заоштреним класним односима, националним покретима, ратним тешкоћама и општим незадовољством. Други догађај, који је утицао на даљи ток I СР, био је улазак САД у рат.

У стратегијско-оперативним оквирима ниједна од зараћених страна није ни у 1917. остварила постављене циљеве. Немачка је на Западном фронту одбила све налете англо-француских армија, а са Русијом и Румунијом повела преговоре за мир; пробојем сочанског фронта код Кобарида нанет је италијанској војсци најтежи пораз, од којег се она није могла опоравити у догледно време. Једино је Турска тешко издржавала противников притисак, нарочито на сопственом фронту. Међутим, основни стратегијски циљ Централних сила није остварен: оне нису успеле да неограниченим подморничким ратом приморају В. Британију за мир. Због потапања великог броја њених, савезничких и неутралних бродова, В. Британија је била доведена у веома тешку ситуацију, пошто је претила опасност од прекида њених поморских комуникација. Криза је, међутим, савладана повећаном ефикасношћу против-подморничке одбране и порастом производње бродограђевне индустрије. Унутрашња политичка и привредна ситуација у земљама Централних сила постајала је све тежа. У Немачкој се јавља разочарење и незадовољство, које је појачано појавом глади, опште оскудице и великих губитака. Антиратно расположење и револуционарни покрети, нарочито после октобарске социјалистичке револуције у Русији, добијали су све шире размере. Побуна у немачкој Флоти високог мора, која је избила августа 1917. у Килу, под паролом Мир по сваку цену, одјекнула је и у другим немачким јединицама. ― Немачка тотална мобилизација расположивих снага за максималну производњу наоружања и ратног материјала, иако је имала значајних резултата (у 1917. је произведено 104 000 тешких митраљеза према 21 600 у 1916, минобацача 30400 према 10 500, док је месечна производња експлозива од 8000 т у 1916, повећана у 1917. на 14 000 т), није могла елиминисати надмоћност Антанте у људству и материјалу, нарочито после уласка САД у рат. Због тога је за даље вођење рата Централним силама било врло значајно да искористе до крајњих граница људске и материјалне резерве с окупираних територија. Унутрашња ситуација Аустро-Угарске била је још критичнија. Њени народи, нарочито словенски, отворено су се супротстављали и радили на њеном слому. Индустријске области су гладовале, а штрајкови радника редали су се један за другим. Заробљеници који су се враћали из Русије ширили су револуционарне идеје у народу и војсци, тако да је све то у 1918. изазвало многе побуне, од којих је најзначајнија била побуна морнара у Боки которској. Ни најоштрије репресалије нису могле задржати процес распадања двојне монархије. Десетине хиљада дезертера, првенствено, у југословенским областима, образовали су по шумама такозвани зелени кадар. Цар Карло, свестан да се налази на ивици пропасти, настоји узалудно да за леђима Немачке преговара с Антантом, да би сачувао интегритет своје државе. ― Замор рата захватио је и Бугарску, а Турска је већ била исцрпљена.

Напори држава Антанте да сломе оружане снаге Централних сила нису дали жељене резултате, пре свега, због тешкоћа у остваривању координације између савезничких армија. Упркос томе што је на свим фронтовима претрпљен неуспех, Русија изашла из рата, а што у догледном времену није могао у потпуности надокнадити ни улазак САД у рат, тешког стања у Италији, а у извесној мери и у Француској, ситуација Антанте крајем 1917. била је ипак повољнија од ситуације Централних сила. У Француској је 15. новембра на чело нове владе дошао Ж. Клемансо, а у исто време је образован и ратни економски комитет, што је показивало решеност Француске да води рат до победе. У Рапалу је 29. новембра образован међусавезнички Ратни савет (у који су ушли генерали Ф. Фош, Х. Х. Вилсон и Л. Кадорна) као значајан корак у решавању питања јединства командовања.

Са становишта ратне вештине 1917. годину карактерисали су покушаји пробоја разгранатог и дубоког ешелонираног позицијског система одбране масовним ангажовањем живе силе и ратне технике, наношењем једновремених удара на више делова фронта. Иако је у неким операцијама (Кобарид, Камбре) била пробијена тактичка одбрана, проблем пробоја у целини није решен у тој ратној години, првенствено, због тога што су вршени фронтални удари уз споро и методично наступање, а маневар је био запостављен. Недостајало је и снага и средстава за стратегијско-оперативну експлоатацију постигнутог успеха. Велики значај придаван је оперативном и тактичком садејству и изненађењу.

ПЛАНОВИ И ОПЕРАЦИЈЕ У 1918.

Излазак Русије из рата и успешно изведена офанзива немачких и аустроугарских армија на италијанском ратишту крајем 1917. изоловано посматрани, пружали су Централним силама извесна преимућства за операције у 1918. Но, замореност ратом, тешка унутрашња политичка и привредна ситуација, и исцрпљеност свих људских и материјалних извора, донели су одсудну превагу Антанти, која је, ослањајући се на сопствене изворе, колоније и пријатељске земље, била у стању да константно повећава свој ратни потенцијал. Ратни потенцијал САД тек у 1918. моћи ће одсудни је да утиче на ратна збивања. У таквим условима немачка Врховна команда одлучила се да изведе офанзиву на Западном фронту, како би одлучујућом победом над британским и француским снагама у 1918. ресила рат у своју корист. Решење је требало постићи пре него што америчке јединице у Европи буду спремне за употребу, јер ће се тада бројни однос снага дефинитивно изменити у корист Антанте. Истовремено, требало је да Централне силе наставе рат против Совјетске Русије пешадијска дивизијада би се дочепале целе Украјине, остатка балтичких земаља, Крима и Закавказја. Аустро-Угарска је одбила захтев Немачке да с њом учествује у офанзиви на Западу, али је била спремна да самостално поведе офанзиву против Италије. Бугарска и Турска требало је да држе своје фронтове док се судбина рата не одлучи на Западу. ― Немачка Врховна команда је до 24. I 1918. израдила операцијски план. По њему је требало да операције на Западном фронту почну офанзивцм с обе стране Сен Кантена да би се разбило јужно крило британског фронта, а затим слцмио сав британски фронт до Ламанша. После би се предузеле офанзивне операције и на другим секторима фронта. Немачка војска је на Западном фронту први пут од почетка рата била надмоћна у броју дивизија (193 према 181), али мнцго слабија у ратној техници, нарочито у тенковима и авијацији (Немачка је имала 15 800 топова, 2800 авиона и тенковске јединице у формирању, а савезници 15 750 топова, 4500 авиона и 893 тенка).

Разматрајући узроке неуспеха на фронту и ситуацију крајем 1917, Врховни савезнички ратни савет, образован 7. XI 1917. на конференцији највиших политичких и војних представника Антанте за опште руковођење ратом, поставио је општу линију савезничке стратегије за наредни дужи перицд. Усвојено је да се, ради смањивања изванредно високих губитака, оствари изразита бројна и материјална надмоћност над противником. Због тога је било потребно убрзати производњу ратне технике, првенствено, тенкова, авиона, арт. оруђа и муниције, и сачекати пристизање америчких снага на континент. У вези с том основном смерницом, Врховни савезнички ратни савет је 1. II 1918. одлучио да се на Западном и италијанском фронту, у стратегијској дефанзиви, дочека немачка офанзива, а тек после пристизања америчких снага да се пређе у цдсудну противофанзиву; офанзива ће се наставити само против Турске. ― Насупрот немачкој стратегији одлучних удара, Антанта је остала при стратегији изнуравања. Предвиђала је да предузме одсудну офанзиву тек кад Централне силе, затворене у тесни обруч поморске блокаде, толико ослабе, а њене снаге ојачане америчким дивизијама толико нарасту, да успех буде потпуно загарантован. Сматрало се да ће таква ситуација настати тек у јесен 1919. Сам председник француске владе Ж. Клемансо, поборник одлучног вођења рата, изјавио је у јануару 1918. да Антанта очекује победу тек у јесен 1919. године.

ИСТОЧНОЕВРОПСКО РАТИШТЕ 1918.

Немачки напад на Совјетску Русију, Брестлитовски и Букурешки мир. ― Тешка ситуација у којој се Совјетска Русија налазила у зиму 1917―18. одсудно је утицала на то да њена влада прихвати неповољне немачке услове мира, да би заштитила совјетску државу од напада бројно и материјално надмоћнијих противника и добила предах за учвршћивање политичке власти, организовање привреде и стварање нових оружаних снага. Супротно тим интенцијама, на којима је нарочито инсистирао В. И. Лењин, Л. Троцки, у својству комесара за спољне послове и шефа совјетске делегације, неочекивано је прекинуо преговоре 10. фебруара, и изјавио да је рат за Совјетску Русију завршен и без уговора о миру. Тиме је немачким освајачима дата формална могућност да 18. фебруара обнове рат против совјетске државе да би остварили свој програм освајања на Истоку. ― Група армија ген. А. Линзингена, састављена од немачких и аустроугарских јединица, продрла је у Украјину и 1. марта заузела Кијев, а северно од ње немачка 10. армија је 3―5. марта продрла у рејон Орше и Могиљова (Мозујиее), армијска група Д заузела је 18. фебруара Двинск и наставила надирање у правцу Пскова и Чудског језера. За то време је немачка 8. армија заузела део Летоније и Естонију. Малобројне јединице старе руске војске нису се могле супротставити надмоћнијим снагама противника. Одступајући према истоку и северу, оне су се брзо распадале. Совјетска Русија се нашла у опасности. На позив В. И. Лењина да се за одбрану Републике ангажују све снаге, десетине хиљада добровољаца, демобилисаних војника, заједно с јединицама Црвене гардеи морнарима Балтичке флоте, задржали су у тешким борбама 23. II 1918. код Пскова и Нарве продирање немачких јединица и отклонили опасност од Петрограда, револуционарног центра и седишта совјетске власти. Совјетске јединице су, такође, пружиле огорчен отпор немачким освајачима у рејону Гомеља (ТоМејиб), Орше, Полоцка и Борисова, а у окупираним белоруским областима почео је партизански рат. Но, наступање јединица Централних сила није се могло задржати на ћелом фронту; оне су се 3. марта налазиле на линији: Нарва―Псков― Полоцк―Орша―Кијев. Због тога је совјетска влада морала 3. марта закључити мир са Централним силама, који је био тежи од онога на који Л. Троцки није хтео да пристане. Совјетска Русија је морала напустити Пољску, Летонију, Литванију и Естонију, а Турској уступити Карс, Ардахан и Батуми. Украјина и Финска су постале посебне државе.

Совјетска Русија није лако пристала на тешке услове, али јој је мир био преко потребан за организацију Црвене армије, обнову земље и почетак изградње социјалистичког друштва. Кршећи одредбе Брестлитовског мира, немачке и аустроугарске трупе убрзо су наставиле освајања; у пролеће и лето 1918. окупирале су Украјину до Ростова и Крим, и избиле до Бакуа да би се домогле руске нафте. Истовремено су немачке јединице, уз подршку финских контрареволуционарних трупа ген. К. Манерхајма, окупирале јужну Финску, у којој је после октобарске револуције била успостављена совјетска власт.

У међувремену су британске и јапанске јединице, под изговором да штите Русију и спрече немачку експанзију према Истоку, почеле у марту 1918. војну интервенцију у северној Русији, источном Сибиру, средњој Азији и Закавказју. Прави циљ интервенције био је обарање совјетске власти и рестаурација старог поретка у Русији.

У Румунији је под утицајем октобарске социјалистичке револуциједошло до револуционарног врења у редовима руске царске и румунске војске. Руски и румунски делегати пожурили су да 9. децембра у Фокшанију потпишу примирје са представницима Макензенове групе армија. Користећи се тешкоћама Совјетске Русије, румунска војска је од 23. јануара до 9. III 1918. ушла у Бесарабију. На директан притисак Немачке и прогермански расположених румунских владајућих кругова, Румунија је 7. В 1918. потписала у Букурешту сепаратни мир са Централним силама. Војска је већим делом распуштена, а Немачка је под своју контролу ставила целокупну привреду, финансије и саобраћај земље.

ЗАПАДНОЕВРПСКО РАТИШТЕ 1918.

Немачки планови и припрема за офанзиву. ― Немачка Врховна команда разматрала је три сектора за офанзиву: у Фландрији од Ипра до Араса, у Пикардији од Араса до р. Оазе и сектор на обе обале р. Мезе према Вердену. Она се, после консултовања с командантима на фронту, одлучила 21. јануара за офанзиву у Пикардији ради пробоја фронта, одбацивања британских снага у северозападном правцу према морској обали и сламање целог британског фронта одбране. Тај сектор изабран је због тога што је био слабије поседнут, а земљиште је било погодно за операције по сваком времену. Иза њега се налазио Амијен, значајан комуникацијски чвор, а у близини је био спој француске и британске војске, које још нису биле оствариле јединство командовања и задовољавајући степен стратегијске координације.

Западноевропско ратиште савезничке офанзиве 1918.

Офанзива је планирана као решавајућа. Но, уколико не успе у првом покушају, да би се избегла изнуравајућа битка, напад би се предузео на другом сектору. ― Почетком фебруара одлучено је да офанзива почне 21. марта. За офанзиву на фронту широком 85 км груписано је 65 дивизија из 17, 2. и 18. армије са преко 6800 топова и 730 авиона. Према њима су биле у одбрани 30 пешадијска дивизија и 7 тенковских батаљона из брит. 5. и 3. армије са 580 авиона. Тежиште операције било је код 17. и 2. армије из групе армија баварског престолонаследника, које су требало да се преко Бапома пробију на север, у позадину британских армија; 18. армија из групе армија немачког престолонаследника имала је да напада с обе стране Сен Кантена у југозападном правцу и обезбеђује с југа бок ударне групе.

Немци су предузели све мере да прикрију време и место напада. Прикупљање трупа и средстава извршено је тајно и по детаљним плановима. Низом локалних напада Немци су обухватили цео француски фронт ― у Шампањи, Лорену и Алзасу, али нису имали довољно снаге за озбиљнија диверзиона дејства ради одвлачења и везивања резерви противника. Ради деморализације Немци су извршили више ваздушних напада на Париз, нарочито средином марта, а у току офанзиве су га гађали далекометном артиљеријом. У припреми офанзиве немачка авијација вршила је врло интензивно извиђање. ― Све је било спремно и учињено да би се постигао успех. На сектору пробоја прикупљена је огромна ратна техника; трупе су систематском пропагандом убедиване да је потребан још само један снажан напад па да се извојује победа и мир.

Прва немачка офанзива: између Араса и р. Оазе, 21. март―8. април. ― После петочасовне арт. припреме и до тада највеће употребе зрна са бојним отровима, 21. марта ујутро почела је немачка офанзива названа друга битка у Пикардији. Користећи се надмоћношћу на сектору пробоја, изненађењем и слабостима координације британске и француске војске, немачке јединице су у почетку освојиле знатан део земљишта и постигле значајне тактичке успехе. Десно крило брит. 5. армије је разбијено, а 3. армија је претрпела тешке губитке. Немачка Врховна команда је преценила почетне успехе, па је проширила ранији операцијски план и пренела тежиште дејства на лево крило (18. армија) да би раздвојила британске и француске армије, а затим их почесно уништила. Немачке армије наставиле су наступање ― 17. према северозападу, 2. према западу на Амијен, а 18. према југозападу на Мондидје (Монтдидиер). Нови тактички успеси навели су немачку Врховну команду да 26. марта прошири фронт офанзиве све до Ламанша, а 2. армији постави задатак да после заузимања Амијена усмери своја дејства на југ и са 18. армијом продире према Паризу. Тиме се офанзива расплинула на широки фронт у дивергентним правцима и постепено губила силину удара. ― Пошто француске снаге, које су убачене на угрожени спој (најпре 4 пешадијска дивизија и 1 коњичка дивизија, а затим 5 нових пешадијска дивизија), нису могле зауставити немачко наступање, претила је опасност потпуног расцепа између британске и француске војске са недогледним последицама. У таквој ситуацији британска и француска влада повериле су 26. марта ген. Ф. Фошу задатак да координира операције савезничких снага на Западном фронту, а 15. априла он је постављен за врховног команданта тих снага. ― Упркос томе што је 27. марта створена бреша између савезничких снага после губитка Мондидјеа, што је био најкритичнији тренутак битке, криза је до 4. априла савладана убацивањем француских дивизија (укупно 44) на сектор између р. Соме и Оазе. Пошто је увидела да је противников отпор превазишао немачку офанзивну моћ, немачка Врховна команда је обуставила напад између р. Соме и Оазе да би пренела офанзиву у Фландрију. ― Немачке армије су у офанзиви постигле значајне тактичке резултате: продрле су до 60 км (на најдубљем месту) и заробиле око 90 000 људи. Но, оперативни циљ (разбијање противникове одбране и продор у оперативну дубину) није остварен. Немачка општа стратегијска ситуација се погоршала. Немци су изгубили око 240 000 људи, које нису могли попунити. Међутим, губитак од око 220 000 људи савезници су могли надокнадити с америчким дивизијама. Већи део немачких најбољих дивизија био је утрошен, па су за наредне операције остале дивизије мање борбене вредности.

Друга немачка офанзива: Фландрија 9―30. априла, названа трећом битком у Фландрији. Немачка Врховна команда, не проценивши реално стратегијску ситуацију после неуспеха пролетне офанзиве у Пикардији хтела је да новом офанзивом изнуди одлуку рата на Западу. Ради тога је 9. априла упутила 4. и 6. армију (36 дивизија са 2200 топова и 492 авиона) у офанзиву долином р. Лиса са задатком да освоје фландријске висове, избију на обалу Ламанша и униште савезничке снаге у луку р. Изера. На том сектору бранили су се делови брит. 1. и 2. армије (17 дивизија са 749 топова и 645 авиона), које су могле бити појачане белгијским јединицама и брит. 3. армијом. Савезничке дивизије, нарочито португалске (Португалија је 1916. ушла у рат), биле су изненађене, па су немачке снаге продрле 20 км према западу и заузеле 11. априла Армантјер (Арментиерес). Затим су у огорченим борбама око виса Кемел (Кеммел), који су заузеле 25. априла, исцрпле своју офанзивну снагу, не постигавши ниједан оперативни циљ. Немци су изгубили 86 000 људи, а британске и француске снаге преко 100 000 људи. ― У међувремену немачка 2. армија (17 дивизија, 1200 топова, 730 авиона и 13 тенкова) покушала је 24―27. априла да продре на споју француских и британских снага према Амијену. После крвавих борби, прса у прса, уз обострану употребу тенкова, немачке јединице су постигле локалне успехе. Али, изложене противнападима, морале су се повући.

Неуспеле офанзиве утицале су негативно на већ ослабљени морал немачких трупа. Губици су превазилазили прилив из позадине, бројно стање јединица на фронту се стално смањивало, упркос ванредним мерама (укључивање у оперативне јединице целокупног способног људства, чак и из ратне индустрије, смањивање ефектива на Истоку за 25% и др.). Француска је имала још 103 дивизије, пошто је располагала са довољно регрута за одржавање њихове формацијске јачине. Уведене су и 3 америчке дивизије (приближно двоструко јаче од француских) и 2 италијанске (упућене 18. априла). Сједињене Америчке Државе појачале су напоре за убрзање пребацивања нових контингената у Европу. Од 48 000 људи месечно (у фебруару), број се у априлу повећао на преко 100 000, а у мају на 250 000; касније је темпо пребацивања америчких снага још више убрзан ― Американци су 1. маја у Француској имали укупно 7 дивизија и делове за још 2 пешадијска дивизија, а у јуну је почело да стиже још 8 пешадијска дивизија. ― Међутим, британска војска налазила се у незавидном стању. Од 59 пешадијска дивизија, 53 је прошло кроз тешке борбе, па је 8 од њих расформирано, а 5 слабије вредности упућено на мирније делове фронта. До краја априла губици су се попели на 14 800 официра и 288 000 војника, и нису се могли у целини попунити, па су Британци хитно почели да довлаче појачања са Блиског истока.

Трећа и четврта немачка офанзива: Ена и Компјењ, 27. мај―15. јун. ― Немачка Врховна команда, иако свесна тешке ситуације у којој се налазила њена војска, одлучила је да настави офанзиву. Тежиште операције је пренето на француски део фронта, али и ранији циљ ― уништење британске војске ― није напуштен. Јаким ударом на сектору између Ноајона и Ренса, према Шмен де Даму, требало је и даље слабити противника и принудити га да привуче резерве са британског фронта, а затим би се нанео удар британским армијама, за које се знало да су у кризи и да их је у претходним офанзивама једва спасла интервенција француских дивизија. ― Због великих губитака и исцрпљености трупа у претходним операцијама, што је изискивало велико померање трупа на фронту и у позадини, офанзива немачке 7, 1. и левог крила 18. армије названа још трећом битком на Ениили битком за Шмен де Дам (трећа немачка офанзива), почела је тек 27. маја, после брижљивих и тајно изведених припрема. Немци су прикупили 38 пешадијска дивизија, а касније још 12 пешадијска дивизија, са 4000 арт. оруђа. Француска 6. армија, слабог састава (2 к и 4 заморене брит. дивизије), развучена на широком фронту, и део на јаким положајима (Шмен де Дам, р. Ена и Вела, Весле), изненађена нападом надмоћнијих немачких јединица, није се могла успешно супротставити. Немци су у налету заузели Шмен де Дам, избили на р. Велу код Фима (Фисмес) и овладали Соасоном; при томе је један француски корпус потпуно уништен. Неочекивани брзи успех навео је немачку Врховну команду да претвори диверзију у одсудну офанзиву ради пробоја између Соасона и Ренса, према р. Марни, на коју су од Дормана (Дорманс) до Шато Тјерија немачке јединице избиле 30/31. маја. Међутим, ту и пред Соасоном оне су до 9. јуна задржане огорченим отпором ојачаних француских јединица. Да би дала нови замах заустављеној офанзиви, побољшала ситуацију код Соасона и осигурала западни бок, немачка 18. армија кренула је 9. јуна у офанзиву између Мондидјеа и Ноајона према Компјењу, која се назива и битка на Масу (четврта немачка офанзива). Упорна и активна одбрана француске 3. армије, која је 11. јуна извршила са 4 пешадијска дивизија и 150 тенкова противудар на десно крило нем. 18. армије, принудила је Немце да 15. јуна прекину офанзиву. Офанзиве у мају и јуну донеле су немачкој војсци значајне успехе. Француска одбрана пробијена је на фронту широком око 80 км, немачке јединице су се пробиле 60 км у југозападном правцу до р. Марне и непосредно угрозиле Париз, који је, уз то, био непрекидно бомбардован из ваздуха и тучен далекометном артиљеријом. Француски губици били су тешки (175 000 људи избачено је из строја, од тога је 63 000 заробљеној заплењено је 650 топова). Ипак, стратегијска ситуација немачке војске нагло се погоршавала. Велики губици (од почетка офанзивних дејстава 1918, преко 400 000) могли су се само делимично надокнадити. Створена је и трећа избочина с осетљивим боковима; фронт се продужио за 50 км, а резерве се смањиле. Изнад свега постављени оперативно-стратегијски циљеви нису остварени. Неуспеси су довели и Француску у тешку ситуацииу. Почеле су припреме за евакуацију Париза, углед ген. Ф. Фоша је пољуљан, а затражена је и хитна помоћ од Сједињених Америчких Држава.

Пета немачка офанзива: Шампања, 15―17. јул. ― Пошто су се у Фландрији још налазиле јаке француске резерве, а ситуација немачке 7. армије на избочини на р. Марни била критична због изложених бокова, немачка Врховна команда поновно одлаже офанзиву у Фландрији, како би половином јула предузела офанзивну операцију са 7, 1. и 3. армијом да би се двоструким обухватом заузео Ренс и образовао мостобран на р. Марни. На немачкој страни веровало се да ће се успешним развијањем операције не само поправити ситуација немачких трупа на марнској избочини, већ да ће савезници морати повући и резерве из Фландрије на тај сектор због угрожености Париза. Од тог диверзионог удара, познатог као четврта битка у Шампањи, немачко војно и политичко руководство није очекивало војничко решење, већ стварање у противника расположења за закључивање мира. Пошто је почетком јула сазнао за предстојећу немачку офанзиву, ген. Ф. Фош се не ограничава само на одбрану (4, 5. и 6. армија), већ припрема и противудар (10. у садејству са 6. армијом) у правцу Соасона. Немачке армије, које су кренуле у напад 15. јула, већ су 17. јула задржане, углавном, пред француским другим положајима, па пошто су претрпеле тешке губитке, обуставиле су истог дана нападе. ― Слом пете немачке офанзиве уједно је и слом свих немачких стратегијских планова и означава коначну прекретницу рата у корист Антанте.

Француска противофанзива за ликвидацију избочине на р. Марни 18. јул―7. август. ― Ова операција, названа и другом битком на Марни, представља увод у коначно разбијање немачких снага на Западном фронту. Француска 10. и 6. армија у садејству са 9. и 5. нанеле су снажан удар на бокове немачке избочине на р. Марни и приморале изненађене немачке јединице на одступање. Под притиском француских јединица, нарочито тенковских, немачка 7. и 9. армија су се до 3. августа повукле иза р. Ене и Веле, на којима су се 6. августа француске армије привремено задржале. ― Успех француске противофанзиве појачао је вољу за борбу и наду у победу на страни Антанте, а немачку војску и њено руководство довео у опасну кризу. На Западном фронту коначно је дошло до прекретнице рата у корист Антанте. Немачка војска присиљена је на одбрану на широком и неповољном фронту. Огромни губици (до средине јула око 1 милион људи) нису се могли попунити, па су у лето 1918. расформиране 24 дивизије ради попуне других јединица. Касније ће се та мера све чешће примењивати. На другој страни снаге Антанте стално јачају доласком америчких јединица. До јула су у Европи биле већ 24 америчке дивизије, а у јулу је број америчких војника премашио милион. У противофанзиви на р. Марни учествовало је 9 америчких дивизија. Но, немачка Врховна команда још није напустила идеју о одсудној офанзиви.

Савезничке офанзивне операције с ограниченим циљем, 8. август―15. септембар. ― Пошто је прва од савезничких офанзивних операција успешно приведена крају поразом немачких армија на избочини р. Марне и њиховим повлачењем на р. Ену и Велу, британска 4. и француска 1. армија предузеле су 8. августа офанзиву да се ликвидира избочина немачког фронта према Амијену. Јединице немачке 2. и 18. армије биле су изненађене. Већ првог дана британска 4. армија пробила је немачку одбрану између р. Соме и Лиса, и продрла у дубину око 10 км. То је, по Лудендорфовим рецима, био црни дан немачке војске, јер је од тога дана њен морал све више опадао. После два дана у напад је прешла француска 3. армија, а после 14. августа савезници преносе тежиште на крила избочине. Тако су наредних дана француска 10. и 1. и британска 3. и 1. армија напале бокове немачке избочине, па се на ћелом фронту од Соасона до Араса продужила тзв. трећа битка у Пикардији. Немачки фронт је поколебан, али је потпуни слом избегнут ангажовањем последњих снага. На саветовању у немачкој Врховној команди, 14. августа, у присуству цара Вилхелма II, констатовано је да је немачка војска на граници своје моћи и да рату треба учинити крај. Одлучено је да се предузму припреме за успостављање дипломатских контаката с Антантом, посредовањем неке неутралне државе ради мировних преговора. Погодан тренутак за то био би кад се стратегијском дефанзивом паралише расположење за борбу на страни Антанте и тако створе повољни услови за закључење мира. Операције на фронту и даље су се развијале неповољно за немачке армије, које су се повукле на линију полазних положаја, с којих су у пролеће кренуле у офанзиву, а после пробијања 26. августа нем. Вотанове линије од британске 1. армије, на Зигфридову линију; почетком септембра немачки фронт се привремено стабилизовао на линији : Арас―Сен Кантен―Ла Фер (Ла Фере)―Ренс. ― Под притиском британских јединица немачка 4. и 6. армија су евакуисале 9―12. септембра избочину у Фландрији код Армантјера. Тако су Немци изгубили за неколико недеља све земљиште које су заузели у офанзивама током пролећа и лета.

Савезници су наставили даљу реализацију Фошовог плана. Ликвидација немачког клина код Сен Мијела, поверена је америчкој 1. армији (14 америчких и 4 француске пешадијска дивизија, око 2000 топова, око 300 тенкова и 1500 авиона). То је била прва самостална ратна операција оружаних снага САД у Европи, па је учињено све да успех буде што сигурнији. Пошто је уочила припреме америчких јединица за напад, немачка Врховна команда наредила је 8. септембра армијском одреду Ц из састава група армија ген. М. Галвица који је бранио избочину, да се повуче на раније (1916) организовани одбрамбени положај (Мицкелстеллунг). Евакуација материјала била је тек почела, кад се ноћу 12. септембра ватра америчке артиљерије сручила на немачке положаје. Америчке јединице извршиле су концентричан напад да пресеку избочину у њеној основици. Већ првог дана пре подне немачки положаји су пробијени на свим нападним правцима, па су Немци истог дана почели повлачење са избочине. Захваљујући тој одлуци и, донекле, недовољном притиску америчких јединица, немачке јединице правовремено су се извукле из окружења и до 15. септембра повукле на Михелов положај. ― Том операцијом реализован је Фошов план од 24. јула. Узастопним офанзивним операцијама на р. Марни, у Пикардији и код Сен Мијела, савезници су одбацили немачке армије на Зигфридову линију, где су биле 1916, и приморале их да евакуишу клин код Сен Мијела, који је био створен још 1914; при томе су Немци претрпели тешке губитке ― око 150000 војника је заробљено, а заплењено је преко 2000 оруђа и велике количине ратног материјала.

Општа савезничка офанзива, 26. септембар―8. Октобар. ― Немачка војска на Западном фронту испољавала је већ у августу јасне знаке исцрпљености, дезорганизације и опадање морала, па је ген. Ф. Фош, још крајем августа, одлучио да прошири операције до р. Мезе, како би општом офанзивом, у којој би учествовале армије свих савезника (укључујући и белгијску) принудио Немце на повлачење из северне Француске и Белгије. Требало је да британска војска, уз подршку левокрилне француске армије, пробије Зигфридову линију од Камбреа до Сен Кантена; француске армије у центру да нападом одбаце немачке трупе преко р. Ене, а америчка војска са француском 4. армијом да изврши напад долином р. Мезе, општим правцем према Мезијеру. Одмах затим (3. септембра) план је проширен офанзивом белгијске војске. Заједно са британском 2. армијом, 2 француска корпуса и 1 француским коњичким корпусом, она је имала задатак да наступи у правцу Брехеа (Бругге) и Гента ради ослобођења белгијске обале. Дакле, припрема се офанзива свих савезничких армија, од р. Мезе до Северног мора, конвергентним правцима. У њој је посебно важну улогу имао напад америчких снага дуж р. Мезе, усмерен у бок и позадину немачких армија у северној Француској и Белгији.

У то време ситуација немачке војске на Западном фронту све се више погоршавала. У септембру, због великих губитака, број немачких дивизија на Западном фронту пао је на 187, а број Цета у батаљону од 4 на 3. ― Због неповољног развоја ситуације за Централне силе на Солунском фронту, немачка Врховна команда била је принуђена да упути у другој половини септембра 6 пешадијска дивизија на Балкан. ― На другој страни, армије Антанте располагале су са 209 добро попуњених и опремљених дивизија. У Француској се тада налазило око милион и по америчких војника, а нови транспорти трупа пристизали су преко океана.

Ујутро 26. септембра америчка 1. армија, којој је садејствовала француска 4. армија, напала је долином р. Мезе и с обе стране р. Аргоне на немачку 5. армију. Тиме је почела савезничка офанзива, која ће се убрзо проширити на цео фронт од р. Мезе до Северног мора (420 км). У њој ће бити ангажовано 12 савезничких и 10 немачких армија. Америчко десно крило пробило је првог дана немачке положаје и за два дана заробило око 10 000 немачких војника, али је лево крило у брдовитом земљишту Аргона споро напредовало. Због тога и тешкоћа у саобраћају, које су се појавиле у америчкој позадини, офанзива је 30. септембра заустављена. За то време су 2 француска и 1 амерички корпус између р. Мезе и Мозела изводили демонстративне акције. Француска 4. армија напала је немачку 4. армију и лево крило 1. армије од р. Аргоне до Ренса и до 30. септембра потисла их за 12 км. Та прва, по замисли ген. Ф. Фоша, главна операција није дала очекиване резултате, али су се немачке јединице на том сектору морале повући иза р. Сијипа (Суиппе) и Ене. ― У центру, напад на Зигфридову линију између Камбреа и Сен Кантена почеле су 27. септембра брит. 1. и 3. армија; њима су се 29. септембра прикључиле брит. 4. и фр. 1. армија. Савезничке јединице заузеле су 2. октобра Сен Кантен, а 9. октобра Камбре, пошто су нем. 17, 2. и 18. армија напустиле 8. октобра Зигфридову линију и повукле се на положај Херманн. ― На левом савезничком крилу, у Фландрији, белгијска војска (12 пешадијска дивизија и 1 коњичка дивизија), брит. 2. и фр. 6. армија предузеле су офанзиву према фландријским висовима 28. септембра и истог дана, захваљујући томе што су потпуно изненадиле немачку 6, а нарочито 4. армију, заузеле су I и начеле II положај ― од Диксмајда (Диксмуиде) до Ипра. Наредних дана немачки отпор је организованији, али је напредовање савезничких јединица ипак настављено; 29. септембра заузет је Диксмајде, а 1. октобра брит. 2 армија допрла је до р. Лисе, где је савезничка офанзива застала.

Савезничка офанзива крајем септембра и почетком октобра није дала очекиване оперативне резултате. Немачке јединице, поражене у центру, изгубиле су Зигфридову линију, али су на крилима, у долини р. Мезе и у Фландрији, и поред напуштања земљишта, одржавале компактност фронта. Међутим, због сталних пораза на Западном фронту, пробоја Солунског фронта, капитулације Бугарске и тешке ситуације Аустро-Угарске и Турске, немачка Врховна команда је 29. септембра затражила од своје владе да одмах поведе преговоре за примирје. Царском прокламацијом уведен је у Немачкој парламентарни систем власти у нади да ће парламентарна влада бити погоднија за преговоре с Антантом и утишати незадовољство у земљи. На наваљивање Врховне команде, нова влада је ноћу 4/5. октобра замолила В. Вилсона, председника САД, за посредовање, и предложила да се непријатељства на копну, мору и у ваздуху одмах прекину. Том кораку придружила се и Аустроугарска.

Завршна савезничка офанзива и капитулација Немачке, 14. октобар―у. новембар. ― Повлачење немачких армија почетком октобра 1918. на линију Лис―Херман―Хундинг― Брунхилде, која је била у изградњи, вршено је корак по корак, под непрекидним притиском и ударима јединица Антанте, уз велике губитке за које више није било попуне. Бројно стање у дивизијама спало је негде и на једва 2000 људи. Па и такво стање могло се одржавати само расформирањем дивизија (сада 22) ради попуне осталих. Зато су команданти немачких група армија предлагали да се ради скраћивања фронта одмах одступи на линију Антверпен― Меза, чија је изградња тек почела, и да се на њој припреме резерве, неопходне за продужавање отпора. Немачка Врховна команда није се с тим слагала, сматрајући да ће Немачка водити преговоре за примирје и мир под повољнијим условима ако њена војска буде што дубље на противниковој територији. ― У таквој ситуацији генерал Ф. Фош наређује 10. октобра да се офанзива настави на ћелом фронту од р. Мезе до Северног мора, али мења дотадашњу концепцију. Тежиште операција пребацује на центар, где су крајем септембра и почетком октобра постигнути значајнији резултати, а напади на крилима, р. Меза―Ренс и у Фландрији имају за циљ да обухвате немачке утврђене положаје с истока и запада. ― Наступајући опрезно, методично и на широком фронту, савезничке армије су 14―20. октобра потиснуле немачке трупе на линију Лис―Херман ―Хундинг―Брунхилде и делимично је начеле.

У међувремену је у Немачкој сазре вала револуционарна ситуација. Несношљиви услови живота, нарочито за раднике и сељаке, на чијим је плећима лежао целокупни терет рата, и тешки порази на фронтовима повећали су незадовољство немачког народа. Све јаче и отвореније појављују се захтеви за променом политике, за мир и демократију. Нова парламентарна влада принца Макса Баденског (Маx вон Баден), удружена са десним водама социјалдемократе и синдиката, настојала је свим силама да спречи избијање револуције. Удруженој реакцији у Немачкој ипак није успело да избегне пораз на бојном пољу, нити да у корену угуши револуционарни устанак немачког народа. На конгресу 7. октобра група Спартак донела је програм, који је требало остварити у револуцији. Основне његове тачке биле су: одмах окончати рат, склопити савез са Совјетском Русијом, разбити јункерско-буржоаски државни апарат, одстранити велике поседнике, дати народу у руке велика предузећа, банке, концерне итд., казнити ратне злочинце и изазиваче рата. У вези с контактима за преговоре о примирју, измењено је више нота између немачке владе и председника САД. Председник САД поставио је немачкој влади захтев да одмах обустави неограничени подморнички рат, евакуише окупиране области, одустане од припремљеног планског рушења на Западном фронту, пристане на плаћање репарација и спроведе унутрашње политичке реформе у Немачкој, скренувши при томе пажњу да је савезничко војно руководство једино надлежно за преговоре и закључивање примирја. У табору Антанте нова ситуација допринела је да се испоље постојеће супротности више него раније. Амерички и француски политички кругови тежили су да новим ратним победама што више ослабе Немачку, а В. Британија била је више наклоњена брзом завршетку рата, да не би дошло до пораста утицаја Француске на континенту.

Упркос забрињавајућој војно-политичкој ситуацији у којој се нашла Немачка, њени екстремни милитаристички кругови са П. Хинденбургом и Ф. Лудендорфом на челу, који су раније наваљивали да се тражи примирје, одустају сад од таквих намера и настоје да наставе војнички отпор свим средствима, борећи се, истовремено, и против свих прогресивних унутрашњих реформи. Али, немачка влада, да би спасла што се дало спасти, наставила је акцију за примирје, па је ген. Ф. Лудендорф морао 26. октобра поднети оставку, а ген. П. Хинденбург је остао на свом положају.

Према новој, уједно и последњој директиви ген. Ф. Фоша од 19. октобра, савезничке армије наставиле су 22. октобра офанзиву да одбаце немачку војску на ћелом фронту према р. Мези. Истовремено су предузете припреме за савезничку офанзиву и у Лорену, обема обалама р. Мозела, ради обарања немачке одбране на р. Мези и Рајни, и продора на немачку територију. После вишедневних тешких борби савезничке снаге су до 4. новембра пробиле на више места немачку одбрану на утврђеној линији Лис―Херман―Хундинг―Брунхилде и принудиле 5. новембра немачке, већ проређене јединице, на повлачење према линији Антверпен― Мас, које су местимично, нарочито у шумовитим Арденима и између Оазе и Схелде, пружале јак отпор.

Упоредо с поразним развојем ситуације на фронтовима, Немачку су изнутра озбиљно потресали револуционарни догађаји. Новембарска револуција у Немачкојпочела је 3. новембра побуном немачких морнара у луци Кил и брзо се пренела готово на сву Немачку. Оружани устанак радника и војника победио је у Берлину 9. новембра, где је истог дана Карл Либкнехт прогласио Социјалистичку Републику, позивајући немачки народ да настави револуцију до потпуне победе над јункерско-милитаристичком реакцијом. Влада принца Макса Баденског је пала, а цар Вилхелм II побегао је у Холандију. Револуција је захватила и већ поражену немачку војску. У многим јединицама образовани су војнички савети, чак и у Врховној команди. Војници су категорично тражили мир.

У таквој ситуацији немачка Врховна команда затражила је 7. новембра од савезничког врховног команданта ген. Фоша примирје, а 11. новембра потписана је код Компјења капитулација немачке војске; истог дана у 11 часова престала су непријатељства. Према условима примирја, Немачка, чија се војска повлачила са линије Гент―Мобеж―Шарлевил (Цхарлевилле)―Понта-Мусон (Понт-а-Моуссон) према р. Мези, била је обавезна да евакуише у року од 15 дана све окупиране области на Западу, и Алзас и Лорен; да преда у исправном стању 5000 топова, 25 000 митраљеза, 3000 бацача, 1700 авиона, 5000 локомотива, 150000 вагона и 5000 камиона; да испразни леву обалу р. Рајне, коју ће посести савезници, укључујући Келн (Колн), Мајнц и Кобленц (Кобленз); да образује неутралну зону на десној обали р. Рајне, широку 30―40 км; да отпусти ратне заробљенике; да се одрекне Брестлитовског и Букурешког мира, односно да повуче све трупе са територија које су пред рат припадале Аустро-Угарској, Румунији и Турској, пошто савезничке снаге претходно преузму њихове положаје, и најзад, да преда све подморнице, а флоту да разоружа и упути у интернацију. ― После потписивања примирја, немачка војска одступила је преко р. Рајне, што уједно представља завршетак војних операција у првом светском рату.

ИТАЛИЈАНСКО РАТИШТЕ

Слом аустроугарске офанзиве на Пијави, 15―24. јун. ― Пошто се аустроугарска Врховна команда није одазвала немачком захтеву да зими 1917―18. упути део снага на Западни фронт за пролећну офанзиву, немачка Врховна команда је од марта 1918. упорно инсистирала да аустроугарска војска предузме офанзиву против Италије ради растерећења немачке војске и везивања савезничких снага у северној Италији. Предвиђена је офанзива свим расположивим аустроугарским снагама на италијанском фронту у правцу р. Адиде, с основним циљем да се војнички сломи Италија. То је требало постићи двоструким нападом, с истока преко средњег тока р. Пијаве, у правцу Тревиза (Тревисо), и са севера између реке Бренте и Пијаве, преко планинског масива Монте Грапа (Монте Граппа). На интервенцију команданта група армија, нападни фронт је на крилима проширен и захватио је велики лук од р. Астика (Астицо) до Јадранског мора. Однос снага био је поновно у корист Италијана; према њихових 56 пешадијска дивизија (од тога 2 француске, 3 британске, 1 чехословачка), 4 коњичка дивизија, 7550 топова и 524 авиона, стајало је аустроугарских 47 пешадијска дивизија, 7 коњичка дивизија, 6833 топа и 280 авиона. Због таквог односа снага и ширине нападног фронта, командант аустроугарских јединица није могао ни на једном сектору фронта постићи изразитију надмоћност. ― Већ првог дана офанзиве, 15. јуна, јединице групе армија под фелдмаршалом Конрадом фон Хецендорфом, пошто су уз велике губитке постигле незнатне тактичке успехе на масиву Грапа, задржане су противнападима италијанских снага. Група армија фелдмаршала С. Боројевића (6. и Сочанска армија) форсирала је р. Пијавуна неколико места и образовала мостобран, али се под жестоким противнападима италијанских јединица морала до 25. јуна повући на леву обалу р. Пијаве. Тиме се аустроугарска офанзива, од које су се очекивали велики и лаки успеси, поразно завршила. Аустроугарске снаге изгубиле су 118 000 људи, а италијанске и савезничке јединице око 85 000.

Неуспех офанзиве са необично великим губицима не само што је потресао аустроугарску војску и убрзао њено распадање, већ је дубоко одјекнуо и у унутрашњости земље. Дезертерство је добило масовне размере. Угњетени народи отворено су иступали за национално ослобођење. Ситуација Аустро-Угарске нагло се погоршавала. Први јачи ударац могао је донети потпуни слом.

Завршне операције италијанске војске и слом Аустро-Угарске, 24. октобар―3. новембар. ― После неуспеха аустроугарске војске у бици на Пијави, однос снага на италијанском ратишту у току лета и јесени нагло се мењао у корист њених противника. Борбени ефективи аустроугарске војске од јула до септембра скоро су се преполовили. Побуне, демонстрације и распадање јединица биле су све чешће појаве. Неуспех аустроугарске понуде мира од 14. септембра, потпуни пораз Централних сила на Балкану, који је почео 15. септембра пробојем Солунског фронта, 1 тешка унутрашња политичка и економска ситуација потресали су Аустро-Угарску из темеља. У октобру 1918. дунавска монархија налазила се у стању распадања. Анектиране пољске области одвојиле су се 14. октобра, 28. октобра у Прагу је прогласила независност Чехословачка, а 29. октобра Сабор Хрватске укинуо је Хрватскоугарску нагодбу (1868) и прогласио приступање отцепљених југословенских земаља новообразованој самосталној држави Словенаца, Хрвата и Срба и признао врховну власт Народног већа у Загребу, састављеног од представника из свих југословенских крајева, до стварања демократским путем уједињене државе. Одвајањем Мађарске, у којој је 31. октобра образована влада и наређено мађарским војницима да положе оружје, коначно је разбијена двојна монархија.

Иако више пута позивана од ген. Ф. Фоша током 1918, италијанска влада прешла је тек 24. октобра са главним снагама у противофанзиву на р. Пијави. Помоћни удар италијанских трупа између р. Пијаве и Бренте, који је имао за циљ да привуче аустроугарске резерве, неочекивано су зауставиле слабе аустроугарске јединице у вишедневним борбама. Али, главни удар 3 италијанске армије преко р. Пијаве у правцу Виторија Вене та, 27―30. октобра, није могао бити задржан. Аустроугарски фронт пробијен је и трупе су се повлачиле у нереду, не пружајући отпор. Аустро-Угарска је 29. октобра затражила примирје, које је потписано 3. новембра. Према одредбама тог примирја, Аустро-Угарска је морала евакуисати јужни Тирол, Истру, северну Далмацију, демобилисати војску (изузев 20 дивизија), предати силама Антанте флоту и ваздухопловство, као и половину ратног материјала. Оружане снаге Антанте добиле су право да се користе аустроугарском територијом за настављање операција против Немачке.

БАЛКАНСКО РАТИШТЕ 1918.

Пробој Солунског фронта, 15―21. септембар. ― У 1918. однос снага на Солунском фронтузнатно се изменио у корист Антанте, у првом реду, због упућивања већег броја немачких јединица на Западни фронт и исцрпљености и заморености бугарске војске која је држала већи и најважнији део фронта. У лето 1918. Антанта је имала на Солунском фронту 27 пешадијских и 1 коњичку дивизију (8 француских, 4 британске, 7 српских, 8 грчких и 1 италијанску), док је према њима стајало око 15 пешадијских и једна коњичка дивизија Централних сила (1 немачка, 2 аустроугарске и 13 бугарских). На Солунском фронту настала је повољна ситуација за савезничку офанзиву. Када је почела немачка пролећна офанзива на Западном фронту, француска влада затражила је да савезничке јединице и на Солунском фронту дејствују офанзивно ради везивања немачких снага на Балкану. Међутим, за општу офанзиву била је потребна сагласност британске и италијанске владе, која је добијена тек 10. септембра. Дотле је ген. Франше Д’Епере, који је средином јула 1918. примио команду над Солунским фронтом, извршио све припреме за офанзиву према варијанти плана српске Врховне команде, по којој је српска војска, ојачана са 2 француске дивизије, имала главни задатак да пробије фронт између р. Вардара и Црне реке, избије у рејон Неготино―Кавадарци и раздвоји немачку 11. армију од бугарске 1. армије.

Балканско ратиште, пробој Солунског фронта, 15. ХI 1918.

После арт. припреме, која је почела 14. септембра у 8 ч., 2. српска армија војводе С. Степановића, а за њом и 1. армија ген. П. Бојовића, кренуле су 15. септембра у 5 ч. и 30 мин. у напад, и одмах, у почетку, постигле пун успех (Добропољска битка). Већ првог дана 2. српска армија пробила је одбрану бугарске 3. дивизије из састава немачке 11. армије од Ветерника до Сокола у ширини 11 км и дубини 4 км, и одбацила у нереду бугарске јединице на II положају у висини Козјака. Истог дана прешле су у напад снаге француске Источне војске у Пелагонији и француско-грчке дивизије на десној обали Вардара; у рејону Дојрана прешле су у напад 16. септембра увече британске 22. и 28. и грчка Сереска дивизија. До 17. септембра 2. и 1. српска армија, у садејству са суседним француско-грчким јединицама, пробиле су противников утврђени фронт на ширини од 25 км и дубини 12 км, и раздвојиле га на два дела. Противникове снаге на фронту и резерве које су пристизале, биле су разбијене и деморалисане. Продирање српских армија према долини р. Вардара и Црне реке, и дејство осталих савезничких снага (британске војске између р. Вардара и Дојранског језера и француске Источне војске на битољском правцу), није се могло више задржати. Немачке и бугарске јединице нису више биле у стању да пруже организовани отпор и поред настојања њихових команданата да створе ситуацију за извршење противудара.

Гоњење и капитулација бугарске и немачке војске, 22. септембар―11. новембар. ― Када је 2. српска армија 21. септембра избила у долину р. Вардара, пробој и слом немачко-бугарског фронта био је дефинитивно извршен. Од 22. септембра немачке и бугарске јединице се у нереду повлаче на ћелом фронту (150 км) према северу и граници Бугарске. Док је 2. српска армија заузела Штип, Кочане, Царево Село и избила 29. септембра на бугарску границу према Џумаји и Ћустендилу (Кјустендил), 1. српска армија заузела је 27. септембра Велес и наступала преко Овчег поља ка линији Кратово―Страцин―Куманово; француска Источна војска заузела је Прилеп 23. септембра, а Скопље 29. септембра и одсекла део немачке 11. армије. Пошто се нашла у безизлазној војној, економској и политичкој ситуацији, Бугарска је била приморана да капитулира и потпише примирје 29. септембра. Тиме се обавезала да евакуише заузете грчке области, окупирану македонску и српску територију, и да демобилише војску, осим три дивизије; затим, да допусти да француске, британске и италијанске трупе поседну неке стратегијске тачке у Бугарској, да стави савезницима на располагање железничке пруге и сопствену територију као операцијску базу. При томе је издејствовала да српске јединице не прелазе бугарску границу, наводно, да не би дошло до репресалија због недела која су бугарске окупационе власти извршиле у Србији. Слом Бугарске, 15 дана после пробоја Солунског фронта, имао је далекосежне последице. Њеном капитулацијом разбијен је блок Централних сила. Турска је била поновно одсечена. Антанта је с југа непосредно угрозила бок и позадину Аустро-Угарске и трупе Централних сила у Румунији. После капитулације Бугарске, операције се шире у виду лепезе. За деловима немачког 61. корпуса, који су одступали од Скопља долином р. Јужне Мораве, упућена је 1. српска армија, а 2. армија за деловима немачког 62. корпуса према Косову и Босни, док су се савезничке снаге упутиле долином р. Тимока и преко Софије у Бугарску и кроз Тракију према Цариграду. Кроз Албанију су, углавном, наступале италијанске јединице. Покушај уздрманих аустро-немачких јединица да успоставе у Србији нови фронт је пропао. Код Ниша1. српска армија је 12. октобра разбила немачку 11. армију и продужила наступање према Београду. После тога балкански фронт поверен је аустроугарском фелдмаршалу Х. Кевешу, који покушава да га одржи на северним обалама р. Саве и Дунава, али се 4 аустроугарске дивизије крајем октобра распадају, а 4 немачке улазе у састав Макензенове армије у Румунији. Прва српска армија, пошто је савладала под борбом 500 км за 45 дана, ослободила је 1. новембра Београд, а 2. армија избила је на р. Дрину. Цела Србија била је ослобођена. За то време у Албанији су српске јединице заузеле Тирану 10. октобра, а италијанска коњица Драч 15. октобра; француска Источна војска је од 10. до 14. октобра заузела Приштину, Косовску Митро вицу и Нови Пазар, а француска коњичка бригада 14. октобра Пирот и 19. октобра Зајечар, Бор и рудник бакра. ― Јадранске трупе, које су биле издвојене из Југословенске дивизије, ушле су у Скадар 30. октобра и са батаљонима црногорске војске ослободиле Подгорицу и Никшић 3. новембра и Котор 6. новембра. Ради даљег гоњења немачких снага, српске армије су 3. новембра прешле р. Саву и Дунав, потом и Дрину. После њиховог брзог избијања на границу према Румунији, Мађарској, Аустрији и Италији, престала су непријатељства и почели су преговори о примирју.

Пробојем Солунског фронта и његовом брзом експлоатацијом, у чему је српска војска имала значајну улогу, нанесен је тежак ударац Централним силама. Бугарска је избачена из рата, сав јужни бок Аустро-Угарске, од Јадранског до Црног мора отворен је за продор савезничких снага. Турска је доспела у безизлазну ситуацију. Савезничка победа на балканском ратишту убрзала је, посебно, слом Аустро-Угарске и Турске.

АЗИЈСКО-ТУРСКО РАТИШТЕ 1918.

Завршне британске операције и слом Турске. ― Британске јединице у Палестини и Месопотамији, иако су у 1918. биле вишеструко надмоћније од турских, предузеле су интензивније операције тек у септембру, углавном, у Палестини. Британско-индијске јединице пробиле су 19. септембра турске положаје између Јафе и Хаифе и брзо прошириле успех према северу и истоку; 20. септембра заузеле су Назарет, два дана касније достигле р. Јордан, 1. октобра освојиле Дамаск, а 27. октобра Алеп. Тиме су биле пресечене позадинске комуникације (багдадска железница) турских снага које су се бориле у Месопотамији. Турске јединице у предњој Азији почеле су се брзо распадати. ― Истовремено је и Цариград опасно угрожен с европске стране, наступањем савезничких јединица (3 британске, 1 француска, 3 грчке и 1 италијанска бригада), које су после пробоја Солунског фронта и капитулације Бугарске упућене кроз Бугарску и Тракијско приморје да заузму Дарданеле, Босфор и Цариград.

Азијско ратиште, операције у 1918.

Пораз у Палестини, опасност која се наднела над Цариградом и прекид копнених веза с осталим савезницима из блока Централних сила (Немачка и Аустро-Угарска), принудили су Турску да 30. октобра закључи у Мудросу примирје са силама Антанте. Она се обавезала да отвори Дарданеле и Босфор, преда целокупну ратну флоту, евакуише арабијске и грчке области, изврши демобилизацију војске и стави своју територију Антанти на располагање за војну интервенцију с југа против Совјетске Русије.

РАТ У КОЛОНИЈАМА 1918.

Крајем 1917. цела Немачка Источна Африка пала је у руке савезничких британских и белгијских трупа. После престанка кишног периода напори Британаца били су усмерени на ликвидирање главнине немачких трупа под ген. Летов-Форбеком, које су се већим делом налазиле на територији Португалске Источне Африке (Мозамбик). Весто избегавајући све покушаје окружења, немачке трупе повлачиле су се на југ: прешле су реку Лурио, и почетком јула 1918. стигле до Намакуре (Намацурра), близу луке Келимани (Qуелимане). После тешких борби код Намакуре, приморане су да одступе на исток према Мозамбику. Но, пошто су наишли на јаче британске снаге, Немци прелазе на герилско ратовање и повлаче се на запад. Крајем августа ген. Летов-Форбек доноси одлуку да се с преосталим трупама врати у Немачку источну Африку, прелази 28. септембра њену границу и, обишавши језеро Њасу са севера, упада у Северну Родезију и заузима 9. новембра Касарну. Кад је дознао за капитулацију Немачке, ген. ЛетовФорбек предао се 14. новембра Британцима са 30 официра и 4000 војника. Британци су, заједно са индијским и савезничким трупама, ангажовали у освајању те последње немачке колоније око 130 000 људи и огромна материјална средства. Изгубили су укупно 18 000 људи.

САМОСТАЛНА ДЕЈСТВА ВАЗДУХОПЛОВСТВА 1918.

Немачка је продужила своје ноћне нападе на Лондон све до маја 1918. Осим Лондона, Немци су са 3. вазд. ескадром и вазд. бродовима бомбардовали и друге градове у Енглеској; авионима су извршили 435 авиополетања и бацили 2869 т бомби, а вазд. бродовима 208 летова и бацили 5907 т бомби. Немачка авијација и ваздушни бродови напали су Париз и неке друге француске градове, али се, због јаке одбране, пробио до Париза само мали број авиона.

Савезници су својом бомбардерском авијацијом нападали индустријске центре Брехе и Сар и градове Манхајм (Маннхеим), Трир (Триер), Карлсруе, Фрајбург (Фреибург) и др. У 1918. савезници су извршили 15 731 авиополетање за бомбардовање индустријских објеката Немачке и бацили 14 208 т бомби. Та бомбардовања Британци су изводили својим самосталним ваздухопловством, а Французи бомбардерском авијацијом, која је била непосредно потчињена Врховној команди.

РАТ НА МОРУ 1918.

Немачка је 1918. наставила неограничени подморнички рат с несмањеном упорношћу. Због непрекидног јачања савезничке нротивоодморничке одбране и немогућности да се повећа број подморница у опреми, ефект подморничког рата одсудно је срнањен у 1918. Антанта је сасредила напоре на заштиту поморског саобраћаја, посебно на превожење америчке војске у Европу, при чему је противподморничка борба била у првом плану. Савезнички поморски савет (Аллиед Навал Цоунцил), састављен од министара РМ и начелника адмиралштабова, почео је да делује од 22. I 1918. ради усклађивања поморске стратегије и рационалног распореда поморских снага по ратиштима, али само као истраживачки и саветодавни орган, а не као орган командовања. Револуционарно врење које је, због тешке економске ситуације и заоштрених класних односа и под утицајем октобарске социјалистичке револуције у Русији, захватило и извесне зараћене земље, осећало се особито у немачкој и аустроугарској РМ; 1. фебруара избио је устанак око 4500 морнара на око 40 бродова аустроугарске флоте уБоки которској, а 3. новембра побуна у немачкој флоти у Килу, којом је означен почетак новембарске револуције у Немачкој.

Северно море. ― Немци су 1918. почели неограничени подморнички рат са 132 подморнице у строју (15. јануара); од тога на Северном мору 95. Због све тежих губитака и потребе да се све већи број подморница одваја за школске потребе на мору су једновремено оперисале просечно 44 подморнице, као и у 1917.

Због даљег развоја конвојног система (у 1918. око 92% свих трговачких бродова укључено је у конвоје) немачке подморнице су дејствовале, углавном, у обалским водама против појединих бродова, пошто се конвоји растуре. Употребом подморница, првенствено, против бродова с теретом, и издвајањем малог броја подморница за дејства на океану, Немци су пропустили могућност да нападају конвоје којима су превожене америчке трупе у Европу. Немачка је 11. јануара проширила ратну зону у Атлантском океану на рејон Дакара, Капвердских острва и о. Мадејре, али је немачко командовање у то подручје могло упутити свега 3 подморничка крсташа чији су резултати заостајали за оним у подручју западних прилаза. До априла месечна потопљена тонажа савезничког и неутралног трговачког бродовља кретала се нешта изнад 300 000 БРТ, а потом опада, тако да је у октобру била троструко мања. Савлађивању кризе тонаже допринела је и савезничка бродограђевна индустрија, која је у 1918. изградила 3 940 ооо» БРТ нових бродова, чиме су губици у последњој години рата надокнађени и премашени за 1 290 000 БРТ. Настојања Немачке да убрза изградњу подморница нису дала резултте. У јуну је адм. Р. Шер постављен за команданта РМ, а на чело Флоте отвореног: мора дошао је адм. Ф. Хипер. Врховна команда одобрила је 1. октобра тзв. Шеров програм (Сцхеер-Программ) за изградњу нових 376 подморница. Њиме је предвиђено повећање броја подморница увршћених месечно у строј са 13 (у октобру 1918) на 37 (у децембру 1919, кад је требало да програм буде остварен). Али, било је већ касно. Закаснила је и концентрација подморница током лета против америчких трупних конвоја, па је опадање потопљене тонаже бродова са робом било још изразитије, а 7 подморничких крсташа, упућених, истовремено, према америчкој атлантској обали, успели су да потопе свега неколико пароброда и мањих помоћних бродова.

Британски Адмиралитет сматра да је после друге битке у Фландрији, од средине септембра 1917, ситуација на Западном фронту озбиљна и да треба избегавати одсудну битку, упркос изразитијој надмоћности британске флоте над немачком (однос у капиталним бродовима почетком 1918. био је 43 : 24). Кад нису успели покушаји да се минама блокирају излази немачких подморница из Хелголандског залива, савезници су одлучили да минама затворе излазе из Северног мора на Атлантски океан. Комплетиран је доверски бараж, где је за кратко време потопљено 10 немачких подморница. Да би дезорганизовали ноћну патролу и онемогућили осветљавање пролаза, Немци су са 2 полуфлотиле разарача ноћу 14/15. фебруара напали и уништили 7, а оштетили 6 патролних бродова и 1 миноловац. Ипак, подморнице нису искористиле тај препад за форсирање баража, већ су присиљене да плове северно од Британских острва, чиме им је време боравка у зони дејства знатно ограничено. Због тога су савезници у марту пришли организовању северног баража, чиме је знатно отежано пробијање немачких подморница у Атлантски океан (изгубљено је 6 подморница). Кад је у јулу норвешка РМ минирала своје територијалне воде, остао је слободан само пролаз уз Оркниска острва. Ради ограничења активности подморница Фландријске флотиле, Британци су снагама Доверске патроле, уз подршку Хериџске флотиле, напали ноћу 22/23. априла фландријске подморничке базе. Уједно су потапањем две старе крстарице у улазном пловном каналу блокирали за кратко време Зебрехе. Међутим, ни поновљени напад на Остенде9/10. маја није успео. ― Превожење америчке војске у Европу настављено је појачаним темпом; у априлу је месечни прошек превезених износио 100 000, да би у јулу изнео 300 000 војника. Укупно је од јануара до новембра 1918. превезено 2 045 160 војника уз губитак од свега 637 људи. То је постигнуто осигурањем сваког трупног конвоја 1 крстарицом и 10―12 разарача.

Савезници су за време рата у противпођморничкој борби ангажовали више од 5000 бродова различитих врста и око 2500 авиона; највећи удео дала је британска РМ. Француска РМ је опремила за противподморничку борбу око 1000 бродова и 1260 авиона, а америчка РМ само је у 1918. упутила у европске воде 64 разарача, 83 патролна брода, 10 подморница, већи број мањих бродова који су били адаптирани као ратни, и 435 хидроавиона. Немци су опремили за време рата 345 подморница, а 207 није довршено. Немачке подморнице су потопиле, према британским подацима, 12 723 841 БРТ савезничког и неутралног бродовља; изгубљено је 178 подморница.

Основне снаге обеју противничких површинских флота пружале су, углавном, подршку подморницама, односно противподморничким бродовима. Немачка Флота отвореног мора напустила је воде Хелголандског залива само једанпут, у априлу, када је безуспешно покушала да нападне један скандинавски конвој, а брит. Велика флота извела је два успешна напада авијацијом са носача авиона на хангаре нем. вазд. бродова у Тондерну (Тендер, Тондер). Покушај испловљења Флоте отвореног мора, крајем октобра, довео је до побуне морнара која је прерасла у револуцију. ― Према одредбама примирја од 11. новембра, Немачка је морала да преда савезницима ио бојних бродова, 6 бојних крсташа, 8 крстарица, 50 модерних разарача и све подморнице способне за пловидбу. Дилему савезника о даљој судбини немачке флоте, која је крајем новембра допловила у Скапа Флоу (Британци су желели да је униште, остали да је поделе), ресили су, делимично, сами Немци кад су 21. VI 1919. потопили све бродове који су се затекли у Скапа Флоу.

Средоземно море. ― На овом мору оперисало је 37 немачких и 17 аустроугарских подморница, које су у првом полугођу 1918. потапале месечно око 150 000 БРТ савезничког и неутралног бродовља. Релативно велики губици били су резултат још увек недовољно развијеног система конвоја и интензивног превожења КоВ из Солуна и Египта на Западни фронт. У јуну, због повећања пловних рута којима су пловили конвоји и смањења броја оперативних немачких подморница, губици су пали на 87 000 БРТ, а потом, до октобра, на 50 000 БРТ месечно. Савезници су појачали отрантски баражпостављањем усидрене противподморничке препреке дуге 66 км и појачањем поморских (у јулу 272 брода, од тога 27 разарача, 12 подморница и 36 америчких ловаца подморница) и ваздухопловних снага које су представљале покретни део баража. Подморнице су, међутим, и даље форсирале бараж без већих губитака (у периоду април―август потопљене су свега 2 подморнице). ― После обуставе непријатељстава на Црном мору, потписивањем примирја у Брест-Литовску, немачко-турско командовање употребило је бојни крсташ Гоебен и крстарицу Бреслау против савезничких поморских снага које су блокирале Дарданеле. У зору 20. јануара та група, уз осигурање од 4 разарача и 1 подморнице, бомбардовала је савезничку осматрачку станицу на 0. Имрозу и потопила 2 монитора. У пловидби према о. Лимносу, стално нападани од савезничке авијације, немачко-турски бродови упали су у минско поље, тако да је Бреслау потонула; Гоебен је лакше оштећен, али се приликом повлачења насукао код рта Нагаре у Дарданелима, где га је 6 дана безуспешно нападала британска авијација.

Јадранско море. ― Овде су већу активност испољили једино италијански торпедни чамци. Ослањајући се на базе у Венецији и Анкони, тегљени торпиљаркама до обалних вода источног Јадрана, и опремљени додатним електромоторима за бешумну вожњу, они су дејствовали против аустроугарских поморских база. Ноћу 10/11. фебруара одред од 3 торпедна чамца продро је у Бакарски заливи напао, без успеха, групу трговачких бродова; у мају су уследили безуспешни напади торпедним чамцима и специјалним торпедним чамцем скакачем типа Грилло на Трст и Пулу. Да би се домогла једног од торпедних чамаца, аустроугарска РМ извела је ноћу 4/5. априла диверзиони десант код Анконе, али је цео одред од 60 диверзаната заробљен. Највећи успех постигли су итал. торпедни чамци у препаду код Премуде11. јуна, кад су МАС 15 и МАС 21 потопили аустроугарски бојни брод типа дреднот Сзент Истван и онемогућили концентрацију главнине аустроугарске флоте за препадну операцију против отрантског баража. ― Последњу значајну акцију у Јадранском мору извеле су савезничке поморске снаге 2. октобра, кад је одред од 3 оклопна крсташа и 3 крстарице, на захтев команданта Источне армије ради посредне подршке операцијама на Солунском фронту, бомбардовао Драч и нанео му тежа оштећења. У то време аустроугарска РМ била је већ потпуно растројена револуционарним и националноослободилачким покретом. Команда, у ствари, није постојала. Бродовима су заповедала већа морнара. У таквој ситуацији аустроугарска команда РМ присиљена је да 31. октобра преда сву флоту, са базама у Пули, представницима Народног већа Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба.

Балтичко море. ― Немци су на овом мору од марта 1918, кад су нарушили Брестлитовски мир, употребили снаге РМ у агресији против Финске и, уједно, угрозили совјетску Балтичку флоту која се налазила у Хелсингфорсу (Хелсинки) и Ревељу (Талин). У таквој критичној ситуацији, упркос дебелом слоју леда који је покривао Фински залив, револуционарни морнари су у периоду март―април организовали ледени поход Балтичке флоте и главнину флоте (6 бојних бродова, 5 крстарица, 54 разарача, 12 подморница и већи :број ‘мањих [бродова) довели у Кронштат.

Црно море. ― Немачки продор у Украјину и на Крим угрозио је совјетску Црноморску флоту (2 бојна брода, 1 крстарица, 16 разарача и неколико помоћних бродова) која се повукла у Новоросијск, где је, по наређењу совјетске владе, потопљена 1. VII 1919. од своје посаде.

ПОСЛЕДИЦЕ И ИСКУСТВА РАТА – ГУБИЦИ

Огромним димензијама, рушилачким и „уништавајућим дејством рат 1914―18. вишеструко је превазишао све претходне ратове. Од око 70 милиона мобилисаних људи, погинуло је или умрло од рана, епидемија и глади око 20 милиона, а приближно толико је рањено. У односу на број мобилисаних Србија је изгубила 26%, Француска 16,8%, Немачка 15,4%, В. Британија 12,5%, Русија 11,5%, Италија 10,3%, а САД само 2%. Целокупни ратни трошкови зараћених држава (ратни материјал, разарања, финансијски издаци) процењени су на око 200 милијарди долара (тадашња вредност валуте и цене). У прве три године рата дневно је трошено 123 милиона долара, а у последњој ратној години (1918) 224 милиона. Размере разарања биле су нарочито велике у областима које су годинама биле поприште позицијског рата. Само у северној Француској уништено је 740 000 кућа.

Количине наоружања, муниције и друге ратне опреме, припремљене у време мира, брзо су утрошене, а рат је тражио и гутао много више. Стога су се готово сви производни капацитети света морали томе подредити. Рат се није решавао само на фронту, већ и у позадини. Све зараћене државе морале су преоријентисати читав економски систем за задовољење ратних потреба. У 1917. за производњу ратне технике, која је у рату достигла неслућене размере, радило је на страни Антанте (без САД) 40 000 привредних предузећа са 13 милиона радника, а на страни Централних сила 10 000 предузећа са 6 милиона радника.

ВОЈНА ИСКУСТВА

Копнена војска. ― Брз развој ратне технике снажно је утицао на организацију, формацију и ратну опрему оружаних снага. Порастао је број техничких и специјалних јединица, па се однос између родова војске мењао; пешадија и коњица бројно су опадале, а расле су артиљерија, тенкови, авијација и техничке службе. ― Појавила су се и нова ратна средства. Бојни отровипоказали су се у почетку као врло ефикасно средство против живе силе, а касније, нарочито када су њима пуњена минобацачка и артиљеријска зрна, за неутралисање противничке артиљерије, чиме се у знатној мери скраћивала арт. припрема. ― Тенкови, у чијој су производњи и употреби предњачиле Француска и В. Британија, били су ново покретно нападно и одбрамбено средство. Где год су употребљени у већем броју постизали су значајне успехе, али за шире оперативне задатке (за пробој фронта на целој дубини, дејство у слободном оперативном простору итд.) нису били способни ни бројно ни квалитетом. На крају рата Француска је располагала са око 3000, а В. Британија са око 2000 тенкова. Немачка није у почетку поклонила пажњу појави тенкова, а касније није могла да реси неке конструктивне проблеме; сем тога, њена преоптерећена ратна индустрија није могла да производи тенкове у већем броју.

Ваздухопловство. ― У почетку I СР малобројан, нов род војске у развоју са технички слабим авионима, чији је искључиви задатак био извиђање и осматрање артиљеријског гађања, ваздухопловство је из рата изашло као моћни род војске, а у неким земљама и као вид оружане силе са великим бројем авиона, технички знатно усавршеним и способним за извршавање разних задатака. ― У рату се авијација развила и поделила на врсте, тако да је на крају имала: извиђачку, артиљеријску, ловачку, бомбардерску, а у Немачкој и јуришну авијацију. Авијација је у рату употребљавана за садејство са КоВ, иако је изводила у мањем обиму и самостална дејства против непријатељеве индустрије и градова која, због мале носивости бомбардера и непрецизног бомбардовања, нису имала стратегијски значај. ― На крају рата дошло је и до масовне употребе авијације у појединим операцијама, а у операцији у Фландрији било је само на једној страни употребљено 1500― 2000 авиона, што сведочи о великом значају и улози који су јој придавани у појединим операцијама. Балони и ваздушни бродови употребљавани су све до краја рата, али сто се више ближио крај рата, њихова употреба била је сразмерно све мања, јер су, због великих димензија, били врло погодан циљ за ловачку авијацију и пав средства.

Ратна морнарица. ― Рат на мору знатно је утицао на ток и резултате I СР. Превласт на мору омогућила је Антанти да у завршним операцијама концентрише надмоћније снаге на копнеииим фронтовима у Европи и извојује победу над Централним силама… Поморски рат, започет у знаку тражења одсудне битке основних поморских снага на принципима линијске тактике, са крстаричким, подморничким и минским ратом као помоћним видовима, у својој критичној (одлучној) фази 1917―18. прерастао је, углавном, у подморнички. Ток рата потврдио је неусклађеност поморских и копнених ратних планова; КоВ и РМ дејствовале су независно једна од друге, следећи свака свој стратегијски циљ. Чињеница да су основне снаге флоте (бојни бродови и бојни крсташи) пасивно провели већи део рата, поготово на уским морима, није била резултат само стратегијске доктрине о флоти, која самим својим постојањем (Флеет ин Беинг) остварује превласт на мору, и ризика да се не уступи првенство на мору будућем потенцијалном противнику, већ, првенствено, резултат појаве нових поморских снага и средстава, развоја постојећих и њихове масовне употребе. С тим у вези измењена је структура РМ у корист лаких поморских снага и подморница, које су убрзано грађене за време рата. Обалска одбранасведена је, углавном, на изградњу утврђених рејона, укључивала је знатне поморске и ваздухопловне снаге. Морнаричко ваздухопловствопостало је крајем рата све више фактор офанзивне моћи, а појавили су се и први носачи авиона. Промене у структури и квалитету поморских снага утицале су одлучно на поморску ратну вештину. У подручју стратегијеглавну улогу је добила борба за поморски саобраћај, а све разноврснија оперативна и тактичка делатност ус ловила је замењивање линијске тактикеи стварање тактике разноврсних пловних састава.

Током рата изграђен је велики број ратних бродова, тако да се без обзира на губитке, њихов број на крају рата знатно повећао.

Војна вештина. ― Основна стратегијска концепција великин сила да рат реше брзо једном генералном битком, или са неколико узастопних битака и удараца, није донела очекиване резултате. До краја рата није био, у целини, решен проблем оперативног искоришћавања пробоја и наношења уништавајућих удара противничким стратегијским резервама у дубини. Главни разлог за то био је постепено малаксавање офанзивне снаге нападача за продирање у дубину одбране, јер се није располагало одговарајућим средствима за потхрањивање борбе из дубине. Одсудни резултати постизани су само тамо где су браниочеве резерве биле већ истрошене (Солунски фронт), или је воља браниоца за отпором била угашена (при крају рата на италијанском и Западнем фронту). Офанзивне операције, иако су, по правилу, предузимане с амбициозним оперативним и стратегијским циљевима, често су се сводиле на рвање са браниочевим снагама у тактичкој дубини. Напад се карактерисао дуготрајном арт. припремом, рашчлањеним и добро ешелонираним борбеним порецима, поступним освајањем одбрамбених положаја противника, усавршавањем јуриша (јуришне јединице) и постепеним преласком са линијске тактике (напад у таласима, стрељачким стројевима) на групни борбени поредак. ― Дефанзивне операције темељиле су се на повећању тактичке и оперативне дубине одбрамбене зоне, на јаком ватреном систему, који је комбинован са системом препрека, инжињеријским уређењем положаја, активним дејствима да се отпором и ангажовањем резерви из дубине, или довођењем са ненападнутих сектора задржи наступање противника и противударима поврате изгубљени положаји. У почетном, маневарском периоду рата циљеви дефанзивних операција постављени су шире ― у погодном моменту предузимана је противофанзива. У историји ратне вештине видно место заузима противофанзива српске војске после колубарске битке, као и противофанзива француске војске у бици на Марни. ― Развој оружаних снага и појава нових борбених средстава и родова војске повећали су значај организације садејства.

МИРОВНИ УГОВОРИ

Преговори о миру и послератној подели и уређењу света почели су 18. I 1919. у Паризу; познати су и као Паришка конференција. На преговорима су учествовали делегати 27 држава, али су међу њима главну реч имали делегати Француске, В. Британије и САД. Системом уговора о миру требало је остварити поделу света у корист Антанте као победничке стране, Немачку држати у покорности, а истовремено изоловати Совјетску Русију. Тако су уговори о миру били уперени не само против немачког империјализма и милитаризма, већ и против совјетске државе. Као за време рата, тако су се и на преговорима о миру испољавале дубоке противуречности не само између победника и побеђених, већ и међу самим победницима.

Између Антанте и Немачке потписан је мировни уговор 28. VI 1919. у Версају (Версајски мир). Према мировним одредбама о подели територија, Немачка је смањена за 70 579 квадратних километара и 6 475 650 ст. Бивше немачке колонијалне поседе поделили су међусобно савезници. Предвиђене су строге економске и војне санкције. Но, и поред тога што је у прво време немачки милитаризам био знатно ослабљен, задржао је своју базу из које ће се касније, нарочито после доласка Хитлера на власт, још више развити. Уопште, Версајски уговор, као одраз противуречности капиталистичког света, послужио је својим одредбама за распиривање реваншизма и шовинизма, и за јачање реакционарних снага у Немачкој.

Мировни уговори закључени са савезницима Немачке имали су слична обележја, циљеве и последице: са Аустријом Сенжерменски мир, 10. IX 1919; са Бугарском 27. XI 1919. Нејиски мир; са Мађарском 4. VI 1920. Тријанонски мир; са Турском 10. VIII 1920. Севрски мир― успостављена је контрола над лукама, речним и железничким саобраћајем и финансијама, а турска војска смањена је на 50 000 људи. Грчка је добила готово сав европски део Турске, Француска Сирију и Киликију, В. Британија Месопотамију и Палестину, Италија Додеканез и Родос, а Турска Јерменија требало је да постане самостална држава. Најтеже одредбе Севрског мира су ублажене 24. VII 1923. уговором закљученим у Лозани (Лаусанне, в. Турска).

Совјетска Русија нашла се у посебном положају. Поразом Немачке поништена су оба брестлитовска мировна уговора, али Русији нису враћене територије одузете тим уговорима. Финска, Естонија, Летонија и Литванија прогласиле су, у духу начела октобарске револуције, самосталност. Пољска је уз подршку западних сила Антанте захватила Белорусију и велики део Украјине, од чега јој је већи део остао и после совјетско-пољског рата. Румунија је задржала Бесарабију. Отпочела је интервенција капиталистичких сила против младе совјетске државе.

Систем мировних уговора после завршетка I СР санкционисао је нову поделу света у корист сила Антанте, али није могао разрешити него је још више продубио противуречности између империјалистичких сила. Као одјек минулог рата и мировних уговора, неколико година касније долазило је широм света до оружаних сукоба, већих или мањих размера.

У рату и одмах после њега појачале су се класне супротности « канитнлистичким землиама, што ие под снажним утицајем победе октобарске социјалистичке револуције у Русији довело до још већег размаха револуционарних покрета. У Немачкој (1918―23), Мађарској (1919), Бугарској (1923) и другим земљама дошло је до оружаних устанака против владајуће буржоазије. Револуционарни талас захватио јеј саме силе победнице ― Француску, В. Британију, САД и Италију. Штрајкови који су већ у ратним годинама добијали велике размере, постали су после 1918. још интензивнији.― Упоредо с тим јављали су се и нарастали националноослободилачки покрети у колонијалним и зависним земљама, продубљивајући јаз између колонијалних сила и подјармљених народа.

 

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970