Стварање СУБНОР-а Југославије

Србија је свој слободарски дух доказивала и доказала више пута у својој исто­рији и никада није дозволила да буде понижена. Од Првог српског устанка и одбацивања турског јарма, преко балканских ратова, ултиматума 1914. годи­не, одбране независности и супротстављања фашизму 1941. године, оружане сецесије 1992. године и распада Социјалистичке Федеративне Републике Југо­славије (СФРЈ), све до херојских борби и отпора у агресији НАТО-а 1999. године.

Досељавањем Словена на Балкан, Срби су донели своје име из прапостој­бине и основали српску државу под називом Србија, која је у 9. веку обухвата­ла подручја Рашке и Босне. Након Битке на Косову пољу 1389. године, па све до краја 17. века целокупна територија данашње Србије била је под влашћу Османског царства, а Србија у то време није постојала као држава. Дизањем Првог српског устанка 1804. године започеће успешна ослободилачка борба Срба против османске власти. Тада је створена Карађорђева Србија, чиме је обновљена српска државност.

Србија је постала краљевина за време владавине Милана Обреновића 1882. године. Током балканских ратова 1912–1913. године, Србија је проширила своју територију на југ и укључила у свој састав Новопазарски санџак (Рашку), Косово и Македонију.

У Првом светском рату 1914–1918, Србију окупирају снаге Централних сила, а српска војска се повлачи из земље. Након пробоја Солунског фронта 1918. године, српска војска ослобађа Србију и на простору Краљевине Југославије 1. децембра 1918. године настаје нова Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Кра­љевина Срба, Хрвата и Словенаца је 1929. године преименована у Краљевину Југославију, а Србија своју државност преноси на унитарну државу Југославију.

Други светски рат 1939–1945. године води се између два блока држава, Сила осовине, на челу са Немачком, и Савезничких снага, на челу са СССР, Уједињеним Краљевством и САД. Силе Осовине окупирале су Краљевину Ју­гославију 1941. године.

На Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године Краљевина Југосла­вија је проглашена за републику под називом Демократска Федеративна Југо­славија. Овај назив је 1946. године промењен у Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ), а Србија је постала једна од шест федералних народних република. Уставом Југославије из 1963. године држава је поново променила назив – у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ).

У току Другог светског рата Југославија је изгубила више од десет одсто свог становништва. Земља је била разорена у материјалном смислу, привредни живот је паралисан, а културне, здравствене и друге установе тешко оштећене.

У послератним годинама велики број бораца Народноослободилачког рата (НОР) демобилисан је из Југословенске армије, а народна власт је преузела обавезу да решава њихове животне проблеме. Они су у првим послератним годинама били активан чинилац обнове и изградње земље, учвршћивања тековина извојеваних у рату, увођења и развоја радничког самоуправљања и социјалистичке демократије, остваривања задатака друштвене и привредне реформе, у променама устава и функционисању политичког система, али борбе и против свих девијантних појава у друштву, које су се јављале у време Информ­бироа, појаве либерализма, контрареволуције на Косову, национализма разних боја и свих узрока који су друштво довели у економску и политичку кризу.

Борци су били истовремено и чланови Савеза комуниста Југославије (СКЈ) и Социјалистичког савеза радног народа (ССРН), заузимали су руководећа места у привреди, органима власти, делегатским скупштинама, службама безбед­ности и др. Према томе, борци су били значајан део друштвено-економског и политичког система државе.

Резолуцијом 1948. године Информбиро1 је Комунистичку партију Југосла­вије (КПЈ) прогласио кулачком, а њене руководиоце ситнобуржоаским нацио­налистима који воде непријатељску политику према СССР-у.

Централни комитет КПЈ одлучно је одбацио све нападе на своју политику, а Савез бораца Народноослободилачког рата Србије, формиран управо у време почетка напада Информбироа, безрезервно је подржао политику Комунистичке партије Југославије, доприносећи јачању отпора против тих напада.

Средином педесетих година прошлог века уведен је комунални систем у земљи. Општина је замишљена као основна друштвено-политичка заједница која је, уз самоуправљање у радним организацијама, темељ социјалистичке демократије.

У овом периоду, Савеза бораца Србије активно је учествовао у свим подруч­јима друштвеног и политичког живота, као и у појачаној борби радног народа за бржи привредни развој и успон. Развој производних снага био је један од најважнијих задатака борачке организације.

У току шездесетих година СУБНОР се бавио егзистенцијалним питањима сопственог чланства, традицијама и сл. To је био период административног руковођења, великог ауторитета партије (СКЈ), док су остале друштвено-по­литичке снаге имале улогу трансмисије и извршилаца усвојених партијских ставова.

Уставом из 1963. године, појам националних мањина замењен је појмом „народности”, а Аутономна област Косово и Метохија добила je статус ауто­номне покрајине. Промењен је и назив државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Уставом су утврђени место и улога друштвено-поли­тичких организација, између осталих, и Савеза удружења бораца Народноо­слободилачког рата Југославије.

Новим Уставом СФРЈ из 1974. године, а затим и уставима социјалистичких република и социјалистичких аутономних покрајина, заокружене су промене које су значиле реформу Федерације и потврђивање осталих промена у области социјалистичког самоуправљања, друштвено-економских односа и политичког система. Аутономне социјалистичке покрајине добиле су скоро све атрибуте државности.

У политички систем је уведен делегатски принцип у свим областима дру­штвеног живота и на свим нивоима одлучивања.

Изборни систем заснован на уставним одредбама из 1974. године омогућио је борачкој организацији, као друштвено-политичкој организација у оквиру ССРН, право да бира своје представнике у Друштвено-политичком већу Репу­бличке скупштине.

Борци су 1976. године били заступљени у општинским скупштинама у Ср­бији са 21%, у Скупштини Социјалистичке Аутономне Покрајине (САП) Косово било је 24% бораца, a у Скупштини САП Војводине 41%. У Скупштини Cоци­јалистичке Републике (СР) Србије тада је било 35% бораца од укупног броја делегата. Од 42 представника CP Србије у Скупштини СФРЈ било је 45% бораца.

Југославија је 1980. године остала без Јосипа Броза Тита, председника Ре­публике, председника Савеза комуниста и почасног председника CУБHOP-a Југославије. Титовој сахрани у Београду присуствовало је 209 делегација из 127 земаља света, међу којима 35 шефова држава, осам потпредседника републи­ке, 24 председника влада, 46 министара иностраних послова, 100 делегација комунистичких, социјалистичких и других партија.

Догађаји на Косову 1981. године, контрареволуција која је попримила облик отворене побуне, подстакли су Председништво Републичког одбора CУБНOP-a Србије да усвоји програм активности за решавање актуелних друштвено-по­литичких задатака у вези са догађајима на Косову.

У току 1990. године отворени економско-политички конфликти у Југосла­вији прерасли су у оружане сукобе, због чега се та година сматра почетном годином распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Сам почетак те године обележила су два битна догађаја. Први је био почетак еко­номских реформи са циљем стабилизовања лоше економске ситуације у земљи и унапређења постојећег друштвено-економског система. Други је био распад Савеза комуниста Југославије, који је требало да разреши постојеће унутрашње проблеме Партије.

Почетак године обележиле су и масовне албанске демонстрације широм Косова, које су прерасле у немире ширих размера и у којима је страдао већи број људи. Такође, тада је започео и процес оснивања првих опозиционих партија у Југославији. Први политички сукоби на националној основи запо­чели су у Хрватској између хрватске националистичке странке Хрватска де­мократска заједница (ХДЗ) и Срба у Хрватској, који су такође основали своју националистичку странку. У истом периоду, у Словенији и Хрватској је дошло до трансформације тамошњих организација Савеза комуниста у реформске социјалдемократске партије.

Сукоби Хрвата и Срба у Хрватској симболично су почели почетком маја 1990. године, а настављени су и током године, да би у октобру Срби прогласили Срп­ску аутономну област Крајина, коју Хрватска није прихватила нити признала.

Почетком септембра, поново су избили немири на Косову, а у новембру су одржани први вишестраначки избори у Македонији и Босни и Херцеговини. На изборима у Македонији победу је однела опозиција. На изборима у БиХ победиле су националне опозиционе партије, које су у току децембра форми­рале коалицију ради преузимања власти.

Почетком децембра, одржани су први вишестраначки избори у Србији и Црној Гори. Тим изборима је завршен вишестраначки изборни процес у свим југословенским републикама, а опозиција је успела да преузме власт у четири од шест република. Крајем децембра, у Хрватској је донет нови Устав, који је Хрватску дефинисао као државу хрватског народа и истакао њено право на отцепљење, а у Словенији је одржан референдум о независности, на коме се преко 90% гласача изјаснило за одвајање те републике од остатка Југославије.

Током 1991. и 1992. дошло је до распада СФРЈ, који је изведен методом оружане сецесије уз подршку и помоћ страних држава. У случају Југославије није поштовано начело територијалне целовитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обележене, постале су границе суверених др­жава. Право народа на самоопредељење везано је за федералне јединице и оне су постале његови носиоци.

Формално, распад Југославије почео је 25. јуна 1991. године, а два дана касније почео је рат између припадника Југословенске народне армије (ЈНА) и словеначких територијалаца, који је трајао десетак дана. Почетком јула, Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника ЈНА из Словеније.

Рат у Хрватској почео је као серија мањих инцидената на етничким ме­шаним подручјима у лето 1990. а у пролеће 1991. године дошло је до већих оружаних сукоба. Рат се завршио Операцијом „Олуја”, мада су поједини делови хрватске територије били изложени ратним сукобима све до завршетка рата у Босни и Херцеговини. Проблем источне Славоније, Барање и западног Срема решен је Ердутским споразумом у новембру 1995. године, којим је постигнут договор о мирној и поступној транзицији тог подручја под хрватску власт. Она је довршена почетком 1998. године када је Хрватска коначно остварила свој суверенитет у оквиру међународно признатих граница.

Скупштина Републике Босне и Херцеговине је 15. октобра 1991. године донела акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, који је био увод у предстојеће ратне сукобе. Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. године, а завршен је званичним потписи­вањем Дејтонског споразума.

Након међународног признавања Словеније, Хрватске и Босне и Херцего­вине, Србија и Црна Гора су 27. априла 1992. године формирале Савезну Репу­блику Југославију (СРЈ). Савезно веће СФРЈ усвојило је Устав Савезне Републике Југославије. Држава је дефинисана као суверена савезна држава заснована на равноправности грађана и равноправности република чланица.

После неуспешних преговора о решењу кризе на Косову и Метохији у Рам­бујеу и Паризу, у фебруару и марту 1999. године, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе на СРЈ. Као мотив и разлог за тај напад, СРЈ је оптужена као наводни кривац за хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији. Напади су трајали 11 недеља (78 дана), а према проценама у њима је погинуло између 1.200 и 2.500 људи. У бомбардовању СРЈ тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе.

Савезна Република Југославија прихватила је услове међународног миров­ног плана, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН и бомбардовање Југославије је окончано 10. јуна 1999. године, чиме је рат на Космету завршен.

Савезна Република Југославија је 2003. године реформисана и преименова­на у Државну заједницу Србија и Црна Гора, која је престала да постоји у јуну 2006. године, након референдума о независности Црне Горе.

Тако је, 5. јуна 2006. године, и Република Србија постала независна држава.

Народноослободилачки рат (НОР) појам је којим се означава борба југо­словенских народа, предвођених Комунистичком партијом Југославије, за ослобођење од фашистичке окупације током Другог светског рата. Народ­ноослободилачки рат обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територији Југославије. По броју држава, односно људи који су у њему учествовали, по броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат је највећи оружани сукоб у историји човечанства.

Од 1941. до 1945. године Савез комуниста Југославије3 је предводио На­родноослободилачки покрет4 и спровео је социјалистичку револуцију у којој је дошао на власт. Комунистичка партија Југославије је након заврштка Другог светског рата, иницирала формирање Савеза удружења бораца као специфичне друштвено-политичке организације5, која је у почетку формирања обухватала становништво које је активно и организовано учествовало у Народноослобо­дилачком покрету и сараднике Народноослободилачке борбе6.

Савез бораца НОР-а била је општа југословенска борачка организација учесника НОР-а, активиста НОП-а, затвореника и интернираца ухапшених због помагања и сарадње са НОП-ом, заробљеника који су се у заробљеништву определили за НОП и југословенских грађана који су се ван своје земље борили против фашизма.

Од свог оснивања, Савез удружења бораца је радио на програму социјали­стичког преображаја друштва и свеукупном просперитету земље.