ЧУВАР ЗАСТАВЕ ПРВЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ

Из недељног издања „Политике“ преносимо текст о доајену СУБНОР-а Србије Зденку Дупланчићу као примеру како се чува у специфичној патриотској антифашистичкој организацији, заједно са младим генерацијама, прошлост због сигурне садашњости и будућности.

-Чекам вас тачно у 13 часова. Смрт фашизму-одсечно је рекао друг Зденко Дупланчић, а затим прекинуо везу.

У договорено време, улазимо у канцеларију осамдесетосмогодишњег председника СУБНОР-а општине Савски венац и председника Секције бораца Прве пролетерске. На зиду Титова фотографија у униформи и слика маршала, рад једног боливијског сликара, која је чудним путевима доспела у скромни кабинет једног од последњих чувара пламена револуције. Дочекује нас у оделу боје пустињског песка беспрекорног кроја. Украсна марамица у горњем џепу сакоа. Бела кошуља, кравата, масивни прстен на левој руци.

С енергијом младића који је током Другог светског рата као скојевац учествовао у највећим биткама, прослављао рођендан током операција за ослобађaње Београда, устаје из фотеље и стаје поред мапе СФРЈ. То је била и остала његова земља. Без граничних прелаза, пасоша и грађанских ратова.

Потом отвара фиоку и поклања ми значку Прве пролетерске. Има их још двадесетак. После распада његове земље, значке су умало завршиле у контејнеру, али их је он покупио и спасао. Идеологија му је поражена, земља распарчана, али су застава и значке остале у собичку успомена.

И он сам као да је музејски експонат, попут оригиналне заставе Прве пролетерске, коју је само он могао да преузме из музеја и сачува је за себе и неколико сабораца. Питање је да ли ће имати коме да је преда у наслеђе јер како ће данашњи клинци разумети његов живот: од одрастања у црвеном и југословенском предратном Сплиту, одласка у партизане са 14 година и мистичне каријере у војној Контраобавештајној служби, фамозном КОС-у, најмоћнијем Брозовом холдингу.

-По рођењу сам Хрват, али мени то ништа не значи. Остао сам марксиста и Југословен – наставља колекционар тајни друге Југославије. Сплићанин племићког порекла, изданак имућне фамилије Дупланчића, која је имала и породични грб, ни у позним годинама није скренуо ни милиметар с Титовог пута. Његова исповест подсећа на приче из филмских журнала „Застава филма“, док на карти препознаје сваку тачку на којој је војевала славна Прва пролетерска. И он с њом, надахнут као дечак комунистичким идеалима. И тада, и сада.

-Другови су ошацовали да сам као гимназијалац, погодан за партијски рад, па сам тих ратних година, као тринаестогодишњак, постао члан СКОЈ-а. Причали су нам о марксизму, окупацији, борбама…Код нас се фудбал није играо током окупације. На хајдуковом игралишту су били тенкови.

Када је Италија капитулирала, у Сплиту се предала читава дивизија. Требало је евакуисати огроман војни материјал, али су у Сињу биле јаке снаге усташа и Немаца. Сплит је морао да се одбрани.

-Двадесет дана смо држали положаје. Нас скојевце су распоредили у Прву пролетерску. Имао сам 14 година. Нико нас није терао у партизане, нисмо ми били као Срби у Лици, Кордуну или Славонији, који су морали ићи у партизане јер су их усташе клале.

Друг Зденко је учествовао и у ослобођењу Загреба и стигао све до Трста. Као перспективног кадра, после рата га шаљу у Москву, где завршава ваздухопловну војну академију, а Вељко Влаховић га поставља за партијског секретара групе 19 југословенских питомаца у Москви. Његова група је успела да положи државни испит пре Резолуције Информбироа. Дупланчић се враћа у команду ваздухопловства.

После сукоба са Стаљином, Титова војска добија наоружање од Запада, а он путује у Америку где се школује годину дана. Потом је постављен у одељење за везу са страним војним представницима, као начелник Ваздухопловно-морнаричког одсека. Прекаљен у борбама, школован у Москви и Америци, налик Клерку Геблу, идеалан је прототип официра КОС-а, војне контраобавештајне службе, задужене за спречавање дејстава страних обавештајних служби на јединице и официре ЈНА.

Постоје ли пипци КОС-а и данас, питам га. Ноншалантно одговара: „Није више толико моћан“.

После помирења са СССР-ом, Југославија се враћа на набавку совјетског наоружања, а пуковник одлази поново у Москву, од 1974. до 1979. године.

-Све савремено наоружање ЈНА је прошло кроз моје руке. Потписао сам лиценцу за тенк Т-72, онда „мигове“ и ракетне системе. Имао сам дипломатски статус. Док сам био у Москви, Тито је два пута долазио-наставља друг Зденко.

Каже да маршала није лично упознао. Само му је слао информације.

Када се вратио у Београд, распоређен је у савезну дирекцију за резерве и промет специјалних производа. У преводу, трговина оружјем. Контролисао је посао с несврстанима.

-Био сам задужен и за помоћ ослободилачким покретима: Палестина, Замбија, Зимбабве, Ангола, Танзанија, Уганда…Прошао сам читаву Африку. Касније сам се пребацио на сектор куповине оружја. Ту су долазила права искушења, покушаји подмићивања и врбовања. За разлику од млађих колега, одолео сам. Нисам од оних који могу да једу из два тањира-каже.

Из СДПР-а је отишао у пензију, у чину пуковника. Могао је бити генерал по хрватској линији, али га то није интересовало. Живи у двособном стану, између Звездиног и Партизановог стадиона. Када су му нудили четверособан стан на Цераку, одбио је.

-Не пада ми на памет да мрдам одавде, кад сам већ читав рат провео по селима-рекао је човек који много зна. И то да је у Београд долазио Бин Ладен по оружје.

-Свакакви типови су се овде мували. Лиферанти су желели да купе оружје за којекакве покрете, за диверзанте. Нису добили ништа-наставља стари обавештајац.

Питам га да ли је имао контакте са Бин Ладеном.

-Као да је важно-одговара Зденко. Мучно му је да говори о свему што се касније догађало, зато што зна праву истину. То му је био посао. Истина је болна и разочаравајућа. Зденко Дупланчић је описује једном речју: „Ср..е!“

Дакле, то нам се догодило. Александар Апостоловски“.