КОРАК БЕЗ КАМEНЧИЋА У ЦИПЕЛИ

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

Одавде, од ових тренутака, траже се другачији квалитети. Увек ми је било жао да спавам. „Најбоља си кад спаваш.“ И спавам. Не желим да поентирам. Један „утицајни“, са твитера, зна да одустајање није опција. Други: „Не одустајемо, није наш стил.“

Превише је парола у етру. Присвајају их и они који се ни сопствене речи не могу држати. И сигурна сам да одустају. Проблем је кад немају од чега. Смешно ми је то. Депресивно, по мало. Дијагноза: само је сама себи не дај. Онда ће бити све у реду. Заправо ће бити мало боље.

Док, према личном философском правцу, успостављамо ред у животу, излете нови изазови. Непредвиђени. Потенцијални проблем око посла, сад тражи да се реши. Ваља се латити првог корака. Позивам, најпре, испитујем, реагујем, на концу уздам се у процену. То је почетак и крај многих каснијих случајности. Јасно виђење ситуације. Добра процена, а уз њу део у коме кажу ‘видећемо шта ће одлучити’. Престаје простор за маневар.

Одлучује неко други. Знаш да се још негде може признати да остајеш важан и користан. Плаћен. Жив. Нема више мировања, утисак каменчића у ципели све је интензивнији. Поново си у игри. Решење није категорија дугог трајања, али се ипак тражи као злато у Мисисипију. Груменчић мирише надом, све између носи смисао.

Без визије о успеху човек се не упушта у послове. Послове од важности. У „Законима моћи“, макијавелисти крунског манипулативног принципа имају моћ аксиома, а у књизи „Зашто фине девојке не постају богате“, долази се до сличног анулирања човечног.

Ко су богати? Нису ли нужно неваљали део цивилизације? Моја се амбициозна другарица пита једино јесу ли срећни. А то сам исто њу питала!