СРПСКИ  ЗИД  ПЛАЧА

Пише: Душан Чукић

Сваки пут кад се укаже прилика кажем прекрајачима оног што смо преживели или саслушали од старијих и јудама који за вечеру очас продају веру, да сврате у Вранић, живописно српско велико насеље надомак Београда, погледају својеврстан овдашњи, наш зид плача и домаћински дом часне куће Пантића и њихових суседа за само једну зимску децембарску ноћ 1943.године, на други дан крсне славе Светог Николе, затрте злочиначким пиром нељуди из јуришних одреда ”горског чиче Драже”.

Потресна је, готово за неверицу, истина о бестијалности наводних војника који у наступу патолошке мржње и пљачкашког беса упадају међу заснуле породице и, не бирајући жртву, опробаном четничком камом пресецају живот старини  слободару у претходним одбранама српске груде, тек стасалом девојчурку, беби у дрвеној колевци.

И тако редом, од куће до куће, док петли нису означили зору и лелек чудом преживелих није утихнуо, а колона убица се удаљила задовољна што је ”извршила задатак” и уз то са собом одвукла богат плен натоварен у упрегнутни караван таљига.

Жалосна прича из Вранића остала је као опомена за сва времена. Дом Пантића је заједнички симбол многих страдалника на нашим просторима и ожиљцима који никад не могу да зарасту.

Записао је, у своје време, Патријарх српски великомученик Павле да зла која су нам учинили било где можемо опростити али никад нећемо заборавити.

И у Вранићу, крај Београда, у дому Пантића и још низу породица, у центру села где су исписана имена жртава четничке каме, упечатљив зид плача за десетине и десетине недужних људи разног узраста, ни једна генерација неће сметнути са ума – сетиће се како су некад неки свима знани разбојници делили своју убилачку идеологију и одузимањем живота лезилебовићи мислили да надвладају истину и измишљене противнике.

А Вранић није, на жалост, једино стратиште преостало из Другог светског рата, сведок кад су људи били нељуди и сад их неки  у наше време, без обзира на то да ли су судије или историчари, утурају силом пера и печата тамо где никад нису били. У антифашисте који су у мученој и окупираној Србији били тобоже на страни антихитлеровске коалиције.

Узалудан је то посао, зна се ко је и где био, те странице књиге историје су одавно склопљене.